Тег: Montelibero

Unutrašnji konflikti volonterskih organizacija

Nedavno sam objavio dugačak post Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica. Tamo se, između ostalog, pominje opasnost od ekstremne ozbiljnosti u sitnicama:

Podsvesno shvatajući određenu komičnost svoje pozicije, onaj koji se raspravlja, u polemičkom zanosu, počinje da optužuje protivnike za kršenje čak i osnovnih vrednosnih principa.

I evo, sasvim nedavno, pišu mi u privatnoj poruci:

Smatram da je trenutni Sekretar prekoračio svoja ovlašćenja. Savet nije u stanju da samostalno reši ovu krizu, jer deo članova Saveta podržava postupke Sekretara, dok ostali ostaju ravnodušni prema onome što se dešava. Ovo nije jedini slučaj na koji postoje primedbe, ali ovaj slučaj je već jeziv.

Koji je to jeziv slučaj? Pa, admin Telegram četa je uključio „slow mode“ u četu. Zašto je slow mode potreban u četu od dve desetine ljudi, nemam pojma, ali ovaj slučaj upravo ilustruje kako se u strogo dobrovoljnoj organizaciji ljudi lako uvrede zbog najmanjeg znaka nepoštovanja od strane onih koji poseduju određena tehnička ovlašćenja.

A evo i drugog primera, već javnog – i takođe ogorčenost upućena sekretaru: jedan od sudija MTL-suda je uklonio sekretara suda sa vođenja slučaja, jer je on, po njegovom mišljenju, некоrektno vodio prepisku sa stranama, a takođe je bez potrebe prisustvovao u četu gde su sudije razgovarale o slučaju. A sekretar odluči da se ne ukloni, umesto toga su uklonili sudiju.

Ovaj obrazac se stalno ponavlja. Šta je potrebno za njegov nastanak?

  1. Organizacija koja se sastoji od volontera
  2. Postojanje jedinstvene administrativne pozicije u njoj
  3. Postojanje tehničkih mogućnosti administratora da ograniči prava ostalih učesnika organizacije.

To je sve. Pre ili kasnije će nastupiti situacija u kojoj će administrator početi široko da tumači svoje funkcije i primeni svoje tehničke mogućnosti tako da ograniči prava drugih učesnika organizacije, pri čemu će deo učesnika taj postupak smatrati zloupotrebom.

Da u organizaciji postoje plaćeni zaposleni, postupci administracije bi se dočekali smirenije (svaka kapris za vaš novac). Da je umesto jednog administratora bilo celo kolegijum, moglo bi se apelovati na jednog, tražeći da poništi postupke drugog (takođe veoma bogata klasa konflikata, ali daleko manje oštrih). Konačno, da administrator nije imao tehničke mogućnosti kojima se može zloupotrebiti, bilo bi mu mnogo teže.

Ne diramo tačku 1, jer neka o konfliktima u hijerarhijskim komercijalnim organizacijama diskutuju Bitarch i Voluntarist.

Tačku 2 je mnogo lakše pobediti. Ako je grupa mala i sastoji se od formalno ravnopravnih učesnika, onda svi treba da budu admini (ako deo učesnika ima neki ekvivalent probnog perioda, admin prava im se mogu dodeliti nakon uspešnog završetka istog) – to je vidljivo potvrđivanje uzajamnog poverenja unutar organizacije. Kao opcija – potpuno zaobilaženje administratora.

Što se tiče tačke 3, ona previše zavisi od izabranih alata za komunikaciju. U Montelibero za to se koristi skoro isključivo Telegram. U njemu je jedina mogućnost da se isključe tehničke mogućnosti administriranja grupe ta da se grupa kreira pomoću servisnog naloga, dodaju učesnici, a zatim se iz grupe obriše njen kreator. U principu – i to je izlaz za malu, slogornu grupu koja želi da komunicira isključivo o poslu i ne želi da gubi unutrašnu povezanost zbog nečijeg povređenog ponosa.

Naravno, od administratora ima i koristi. Ali to je upravo ona linija argumentacije pomoću koje etatisti objašnjavaju korist od države. Ne, korist ne dolazi od administratora, već od tradicije poštovanja kolega. Primenjeno na radne grupe, to znači samootgraničenje u pogledu off-topic tema i stila komunikacije. Ako se takva tradicija uspostavi – administrator nije potreban. Ako se ne uspostavi – snagama samo jednog administratora ona se ne može uvesti. U svakom slučaju, potrebna je dobra volja ostalih učesnika.

Od teorije do prakse: slučajevi socijalne podrške u ankp zajednici Montelibero

Ovo je moj drugi članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

Pišem ovu objavu u libertarianskom klubu, pijuckajući „suspended“ pivo. Nedavno su mi trebali novac, pa sam na berzi prodala svoje dugnice. Nekoliko puta su mi besplatno pomogli u prevozu stvari u novi stan. U ranoj fazi postojanja Montelibera primala sam bezuslovni osnovni dohodak. A sasvim na početku projekta, kada sam tek došla u Crnu Goru, dobila sam velikodušan početni novac od jednog od ideologa zajednice – on je cenio to što svojim ličnim primerom ubeđujem ljude da se pridruže pokretu. Konačno, preko jednog od učesnika projekta uspela sam da pronađem stabilan udaljeni posao sa pristojnim prihodom koji mi omogućava da živim i čak malo štedim, a da pritom nisam IT stručnjak.

To su bili samo oni slučajevi socijalne podrške gde sam ja bila primalac. Mogu se setiti još nekoliko. Moja poznanica je od privatnog dobrotvornog fonda dobila zajam za razvoj svog privatnog vrtića, a drugoj pomažem da dobije investicije za otvaranje sopstvene zlatarske radionice. A kada je jedan budala pozajmio gomilu novca i nije žurio sa vraćanjem, pomogli su mu da tokenizuje svoj dug, i sada su sve njegove obaveze dostupne javnosti u blokčejnu. Manje strpljivi poverioci prodaju njegove dugnice sa velikim diskontom. A kada neko otkupi dovoljno mnogo ovih dugovnih obaveza, za njega će postati tržišno opravdano otići kod dužnika i vrlo ljubazno ga zamoliti da preispita svoje prioritete u trošenju za lične potrebe, kako bi u najkraćem roku otkupio svoje menice po nominalnoj vrednosti.

Ankap zajednica Montelibero je mlada. Zbog toga se velika socijalna podrška ovde obično svodi na zajmove ili ulazak u udeo u biznisu. A mala podrška poprima oblik usluga u naturi ili jednokratnih poklona. Još uvek nismo došli do toga da razmišljamo čime zameniti (i treba li uopšte zameniti) državne penzijske isplate za naše članove. Za sada nam je mnogo aktuelnije pomagati jedni drugima u pronalaženju načina za zaradu.

Naš zadatak kao libertarianske zajednice je da nabavimo dovoljno resursa kako bismo preoblikovali svet oko sebe po svom ukusu, a da pritom ne dozvolimo državi da nam te resurse oduzme. Pored toga, veoma nam je važno da druge zajednice preuzimaju i repliciraju naše iskustvo, a da oni koji znaju za nas, ali nisu deo zajednice, gajnu prema nama naklonost.

Zato je potrebno, s jedne strane, biti ponosni i samostalni, ne tražeći novac od države ili nejasnih spoljnih nevladinih organizacija, a s druge strane – ne steći imidž karikaturalnih ankapaca koji mogu pomoći samo za novac.

Kao rezultat toga, kreirali smo prilično originalnu internu tokenomiku na blokčejnu, gde se tokeni izdaju za označavanje bilo kakvih javnih obaveza, koje se kasnije mogu slobodno trgovati. S jedne strane, to omogućava lako privlačenje slobodnih resursa zajednice za privatne potrebe. A s druge strane, za državu, naročito tako arhaičnu kao crnogorska, svi ovi blokčejni su mračna šuma. U tokenomiki je pohranjena prilično ozbiljna vrednost, ali ona je teško analizabilna za spoljnog posmatrača, uprkos potpunoj transparentnosti blokčejna.

U tokenomici čovek može lako potvrditi svoju poslovnu reputaciju: pokaže link ka svojim ugovorima, a zatim ka transakcijama u blokčejnu koje su izvršene u skladu sa ugovorima. U tokenomici je lako dati u zalog neku imovinu sa niskim likviditetom kako bi se dobio zajam nominiran u visokolikvidnim euro-stejblkoinima. U tokenomici, konačno, može se jednostavno prikupljati mikro-donacije. Na primer, kada je staza do kluba počela da zarasta kupinom, jedna od aktivistkinja je organizovala zajedničko uređenje. Desetak ljudi je došlo i radilo makazama par sati, a mnogi drugi su poslali donacije za ovo plemenito delo na novčanik aktivistkinje. Zatim je ona podelila prikupljeni novac podjednako između učesnika. Tako se, bukvalno u prolazu, stvaraju javna dobra u ankapu.

Ne mogu se spomenuti svi slučajevi, ali opšti princip je sledeći: ideološko srodstvo stvara poverenje, instrumenti tokenomike ga učvršćuju, preduzetnički duh omogućava njegovo korišćenje za rešavanje socijalnih zadataka.

Asocijacija Montelibero, moj pogled

Kanal je još uvek na odmoru, ali posetio nas je najveći investitor Montelibera, pa sam imao priliku da provedem veče ćaskajući sa njim, i bilo bi irgendwie čudno ne objaviti svoja razmišljanja u vezi sa tim.

Moj prethodni pregled Montelibera ticao se tokenomike. Sada želim da razmotrim tako zagonetni entitet kao što je Asocijacija Montelibero. Prvi put sam je pomenuo u šesnaestom (i, očigledno, poslednjem) izdanju vesti – od tada više ne pišem o Monteliberu uopšte, već samo o pojedinim aspektima.

Razlog pojave Asocijacije bio je taj što se u zajednici Montelibera nagomilali problemi:

  1. Određivanje ciljeva. Ciljevi projekta Montelibero prvobitno su bili deklarisani kao libertarianske transformacije u Crnoj Gori. Međutim, oni koji dolaze u zemlju su više opterećeni pitanjima svoje legalizacije u toj državi, zarađivanjem za život, povećanjem kvaliteta tog istog života kroz razvoj unutrašnje kulture u zajednici, i tako dalje. Ankapistij ne žele da grade ankap za druge, sasvim im odgovara da grade ankap za sebe, uz određene minimalne troškove kako im država ne bi smetala pod nogama.
  2. Nedostatak aktivista za stvaranje javnih dobara. Ko će graditi puteve – to nije previše oštar problem, jer se lako može definisati krug glavnih budućih korisnika izgradnje puta. Ali ko će (preciznije, radi kojih stimulansa) pisati kod novčanika za našu tokenomiku, ko će organizovati veliki godišnji festival i mnoštvo manjih međuperiodnih aktivnosti, ko će plaćati hosting, ko će se baviti sadržajem i promocijom info-resursa – i tako dalje? Administriranje prikupljanja malih namenskih doprinosa za bilo kakvu takvu sitnicu bilo bi preskupo, isplativije je nekako agregirati administrativne troškove.
  3. Nedovoljna jasnoća mehanizama za donošenje kolektivnih odluka. Na primer, ko će i kako odlučiti koga poslati da drži izlaganje na konferenciji, ako su organizatori konferencije kontaktirali jednog od učesnika Montelibera i pozvali nekog predstavnika Montelibera?

Može se jednostavno odmachnuti od ovakvih problema, tvrdeći da će ih tržište rešiti. Ali tržište je zapravo uopšteni naziv za celokupnost dobrovoljnih privatnih inicijativa. I upravo jedna takva inicijativa je glasila otprilike ovako:

Pošto labava zajednica bez fiksnog članstva loše odgovara na ovakve izazove, hajde da od njenih učesnika napravimo organizaciju sa fiksnim članstvom, prikupimo u nju aktiviste, uvedemo tamo likvidnu demokratiju, i već u okviru asocijacije oni mogu raditi na stvaranju različitih kul infrastrukturnih stvari za celu zajednicu, kao i donositi kolektivne odluke koje će potom preneti celoj zajednici.

Polovinu prošlog leta Asocijacija je bila u fazi preliminarnog razmatranja. Na festivalu je zvanično osnovana. Trenutno u svom sastavu ima nešto više od sto ljudi. Pokušaću ukratko da nabrojim njena osnovna dostignuća:

  1. Stvaranje mehanizma verifikacije identiteta svojih učesnika i standardizovanog zapisa u blokčejn informacije o toj činjenici
  2. Stvaranje suda koji je već uspeo da razmotri nekoliko predmeta
  3. Stvaranje otvorenog standarda blokčejnizacije odnosa – ličnih, imovinskih, kolaborativnih i slično
  4. Stvaranje konkursne komisije za izbor organizacionog komiteta festivala Montelibero 2024. godine
  5. Stvaranje unutrašnjih frakcija ujedinjenih zajedničkim pravcem interesovanja (stvara asocijacije sa svetovnim građanskim društvom)

Još u fazi preliminarnog razmatranja Asocijacija se suočila sa ozbiljnim poteškoćama, a neke od njih su tek jasnije postale vidljive nakon početka njenog rada.

Kao prvo, mnogim ankapistima se ispostavilo strano samo ideja zvaničnog stupanja negde, potčinjavanja odlukama kolegijalnog organa i tako dalje. Radna grupa oko konkretnog projekta – koliko god želite! Članstvo u klubu – izvolite! Ali Asocijacija je po dizajnu izgledala kao nešto previše slično političkoj partiji, i zbog toga je bila odbačena čak i bez obzira na argumente u njenu korist.

Kao drugo, Asocijacija ima unutrašnje kontradiktorne ciljeve. S jedne strane, da bi se bavila konstruktivnim radom, potrebna joj je visoka koncentracija aktivista. S druge strane – da bi prenosila legitimne odluke celoj velikoj zajednici, mora biti što brojnija. S treće strane, principijalni protivnici asocijacije doživljavaju svaki pokušaj Asocijacije da prenese svoje odluke spolja kao napad na sopstvenu slobodu i pokušavaju da ih na svaki način delegitimizuju.

Posebno treba pomenuti likvidnu demokratiju. U savet Asocijacije, ako malo pojednostavimo model, ulazi dvadeset njenih učesnika sa najvećim brojem glasova delegiranih od strane ostalih članova Asocijacije. To stvara stimulans za one koji žele da uđu u Savet da agitiraju sopstvene simpatizere da stupe u Asocijaciju, po mogućnosti pasivno, kako bi se sva njihova aktivnost u organizaciji svela na stupanje, verifikaciju i delegiranje glasa.

Kao rezultat, nastala je kontradiktorna situacija.

S jedne strane, Asocijacija obavlja određene korisne aktivnosti. Na primer, sud koji je ona osnovala rešio je nekoliko konflikata koji su do tada bili u neizvesnosti. Međutim, u jednom od tih konflikata tuženi (član Asocijacije) nije priznao nad sobom jurisdikciju suda, čime je doveo u pitanje tvrdnju da je Asocijacija kontraktna jurisdikcija. Potencijalno još korisniji projekat je razvoj standarda blokčejnizacije odnosa. Konačno, upravo Asocijacija planira da preuzme teret organizacije festivala.

S druge strane, sve to izgleda kao pokušaj stvaranja monopola na praznom mestu, objedinjavajući pod jednim brendom potpuno različite aktivnosti, čak i na štetu efikasnosti. Tako, za razvoj standarda blokčejnizacije i pripadajućih alata potrebna je kompaktna radna grupa, a ne birokratska struktura. Za stvaranje tradicije rešavanja konflikata na sudu potrebni su primeri uspešnog rešavanja konflikata, a ne pokušaji prisilnog vođenja na sud pod pretnjom gubitka članstva u Asocijaciji. Glomazne procedure demokratskog usaglašavanja odbijaju entuzijaste, a ne privlače ih. Pokušaji da se naduvan prestiž članstva postigne ekonomskim stimulisanjem članova Asocijacije i ograničenjima za ne-članove dovode pre do suprotnog efekta: svaki anti-etatista zna da ako pokušavaju da ti nametnu neki besplatan servis, preteći sankcijama zbog njegovog nekorisćenja, od takvih poklona treba bežati što dalje.

Sada moji zaključci.

  1. Stvaranje Asocijacije bilo je odgovor malog aktivnog dela zajednice na sasvim stvarne izazove pred kojima zajednica stoji.
  2. Ovo rešenje je neuspešno po dizajnu i sasvim je prirodno da ga deo zajednice odbacuje.
  3. Pokušaji infiltracije u Asocijaciju sa strane u cilju ispravljanja nedostataka njenog dizajna su štetni: grešno je pokušavati da se tržište zameni politikom.
  4. Pokušaji da se uništi Asocijacija u cilju povratka u prošlost su kontraproduktivni, jer čak i ako cena deluje prihvatljivo, zajednica će na kraju svakako morati da rešava iste probleme koje je Asocijacija pokušavala da reši.
  5. Jedina strategija koja mi deluje razumno: ignorisati samo njeno postojanje kao nekog celovitog entiteta, bez ikakvog odbacivanja ljudi koji su u njoj. Članstvo u Asocijaciji nije ni dobro ni loše, ono nema više smisla od minđuše u uvu.
  6. A problemčiće ćemo morati da rešavamo sopstvenim snagama, dobar ujak neće doći i pomoći, a zli ujak neće doći i smetati. Ne postoji on, taj kolektivni ujak.

Još jedan pokušaj da vam preporučim monteliberovski jutjub-kanal

Dok je kanal na odmoru, ne opterećujem se autorskim materijalima, ali, kako ne biste bili dosadni, s vremena na vreme ću ubaciti nešto što nije moje.

Soz je snimio i objavio na MTL-TV veoma koristan video, gde objašnjava zašto je bukvalno svakome ko drži velike sume u kriptovalutama izuzetno korisno korišćenje novčanika sa višestrukim potpisima (multi-sig), i koliko je sve to lako i praktično organizovano u Stellar blockchain-u uopšte, a u tokenomiki Montelibera posebno. Srdačno preporučujem, i sama želim da isprobam predložene recepte kada budem imala malo više slobodnog vremena.

I ne zaboravite na rubriku Ankaposhnaya na istom kanalu, tamo su već stigli do objašnjavanja tržišta i čini se da nemaju nameru da stanu.

Montelibero, budnici tokenomike

Kao što sam već rekla, pisati preglede novosti za ceo projekat Montelibero sada je besmisleno – niko nije u stanju da potpuno obuhvati stanje stvari u projektu, postao je prevelik i previše složen. Zato ću birati određene karakteristične teme i davati skice o njima, kako bi se mogao steći približan utisak o tome kako i šta se radi u našoj zajednici.

Najkarakterističnija crta zajednice, kao što sam već više puta pisala, jeste razvijena tokenomika. Smeo bih tvrditi da nijedna druga zajednica na svetu još uvek nema ništa slično. U trenutku kada sam pisala prve preglede na ovu temu, tokenomika je još uvek zadržavala priličnu centralizaciju: postojao je MTL fond sa svojim tokenom (koji donosi skromne mesečne dividende i polako raste u ceni), bilo je mnoštvo tokena koje je fond izdao za označavanje sopstvenih aktiva, kao i par-tri nezavisnih tokena, na primer, mojih. Sada onaj ko želi da diversifikuje svoja ulaganja ima mnogo više mogućnosti za to. (Istina je da se to iskazuje, na primer, u tome što sam svoj prethodni zajam od 500 evra uspela potpuno da plasiram, dok trenutni već nije u potpunosti, kupljeno je oko 320 tokena. To znači samo da moram ponuditi višu kamatu.)

Vidi se da su odmah nakon objave o plasmanu zajma krenule žive prodaje, ali su zainteresovani brzo ponestalo

Evo, na primer, osoba ima san. On je programer, ali želi da bude i didžej. Šta je uradio? Izdao je tokene DJAndy, i sada oni koji žele da finansiraju njegov san to mogu učiniti. Postoji oferta, sa detaljnijim opisom uslova, gde se vidi da je to u suštini kratkoročni zajam sa odloženom isplatom, ali pored toga, tokenima se može uz dobar popust platiti njegov rad kao didžeja. Ko bi u tradicionalnoj finansijskoj sferi investirao u tuđe želje pod takvim uslovima? A ovde – našlo se nekoliko ljudi, iako je ukupan obim kupljenih tokena za sada primetno manji od traženog iznosa. Faktor društvene povezanosti ispostavlja se kao odlučujući.

Uopšte, naravno, socijalna pitanja u ankapu su posebna priča. Prvi fond Montelibero je kreiran za komercijalne i infrastrukturalne projekte i ne bavi se dobrotvornošću. Zato je za humanitarne zadatke već neko drugi kreirao poseban fond. I šta se desilo? Kapital fonda raste, a redovi stradalaca koji kucaju na vrata fonda se ne viđaju. Ljudima je previše neprijatno da samo tako traže novac za život, pa se dobrotvornost fonda iskazuje u tome što on zadovoljava zahteve za beskamatnim kreditima, ili sponzoriše neke jeftine akcije za promociju projekta Montelibero.

Ali čak i obični beskamatni krediti ljudima već izgledaju kao previše velikodušna dobrotvornost. Tako je u januaru jedan privatni vrtić pozajmio od humanitarnog fonda kratkoročni beskamatni kredit od 500 evara za pokrivanje kratkoročnog nedostatka gotovine, a u februaru je već izdao sopstvene kratkoročne obveznice od 1000 evara za proširenje poslovanja – i bukvalno za dva dana ih sve prodao.

Naravno, sama činjenica pripadnosti zajednici još uvek ne znači da će svi u trci nuditi novac pod najpovoljnijim uslovima. Naprotiv, početnici moraju da preživljavaju uz kratkoročne zajmove, dok stare i poštovane kompanije već imaju mogućnost privlačenja dugoročnog kapitala. Tako je jedan od dva kita naše tokenomike, graditelj MTL-City, kreirao sopstvenu investicionu platformu Tokenopolis, na kojoj nudi ulaganje u izgradnju konkretnih objekata, kupovinu akcija kompanije ili trogodišnjih obveznica. Sajt je pomalo nedovršen, i ako potencijalni investitor zna da kupuje tokene preko Stellarovih nativnih alata, preporučujem da za sada koristi njih, ali preko Tokenopolisa je tako-tako takođe moguće, a mislim da će vremenom ispraviti bagove. Sekundarno tržište ove porodice tokena (kao i većine ostalih) ne postoji – nas je za to još uvek jednostavno premalo. Dakle, kupivši određeni investicioni token, kupac mora biti spreman na to da će ga morati držati sve do roka otplate, ako je reč o obveznici, a ako je akcija – onda uopšte nije jasno koliko dugo. Ipak, investitori se nalaze.

Drugi kit naše tokenomike, polivalentni holding GPA, takođe je prešao sa modela privlačenja zajmova na prodaju akcija. Pretpostavlja se da bi one trebalo da donose neke dividende jednom u kvartalu, plus da rastu u ceni. Međutim, dividende se za sada ne isplaćuju, i sve dok se ceo obim primarnog plasmana ne proda, ne može se računati ni na rast cene. Ali čak i za takvu ponudu nalaze se investitori, što jasno pokazuje cenu reputacije.

Koliko mogu da procenim, još uvek nismo ubrali sve najlakše plodove, i tokenomiku Montelibera u narednoj godini očekuje lep rast. U međuvremenu će se pridružiti i druge startup-zajednice. Na primer, slične mehanizme investiranja u lokalne biznise već je počeo uvoditi norveški Liberstad.

Najperspektivniji pravac rada za rast ukupnog obima tokenomike je kreiranje zgodnih interfejsa za spoljne investitore – preko fjatnih bankarskih instrumenata ili barem preko bitkoina. Za sada je Tokenopolis počeo da ide u tom pravcu, ali se nadam da će se pojaviti univerzalnija platforma koja će zarađivati na integraciji lokalne tokenomike Montelibera u svet velikih finansija. Rad na tome je već u toku, možda ću u predvidljivoj budućnosti moći da ispričam u šta je to izustilo.

2023, итоги

Kao i obično, konstatujem da ne umeo da sprovedem sopstvene planove. Ranije započete knjige i dalje nisu do kraja prevedene, sopstvena knjiga o ankapu i dalje nije snimljena, zato sam počela da prevodim novu, o mrežnoj državi, i da pišem svoju novu, o libertarianskoj teoriji rata.

Telegram kanal se ne razvija naročito: pratilaca je jadi malo više, publikacija i pregleda jadi malo manje, citiranost je blago opala. U celini je to logično: projekat je zreo, nema agresivnog reklamiranja, slobodnog vremena je sve manje, jednostavno nastavljamo da vodimo kanal, jer kako ga ne voditi?

Sa Monteliberom je sve prilično zanimljivo. Projekat je ove godine nastavio sa povećanjem sistemske složenosti, i sada se može sigurno reći: niko ne zna koliko ljudi ima u pokretu, niti kako stoje stvari u pokretu generalno, jer je nemoguće obuhvatiti neobuhvatljivo. A i nema potrebe. Zato su određene glavne prekretnice svima poznate (MTL-fest, naseljavanje MTL-Siti), a pored njih postoji mnoštvo malih lokalnih dostignuća koja za neke izgledaju kao proboj, a kod drugih izazivaju zbunjenost. Zbog toga već dugo ne izdajem vesti Montelibera, ali ću verovatno izabrati neki segment koji me zanima i početi da ga osvetljavam direktno na opštem kanalu pokreta.

Uopšte, segmentacija je postala glavni trend za Montelibero, i to je u celini zdravo: ljudi se trude da ne troše snage na ono što ih malo zanima, i fokusiraju se na važno. Pri tome različite kompanije nekako međusobno prodiru i ujedinjene su samo tim labavim komunikacijama, sličnim sistemima vrednosti i skupom pristupa radu sa stvarnošću. Takav Montelibero uopšte nije vezan ni za kakve državne granice, iako su, naravno, većina družtava u pokretu nekako geografski lokalizovana. Očekujem da će ovaj trend sledeće godine postati institucionalno formiraniji, čvorovi mreže će poprimiti jasniji oblik, a njihove aktivnosti će dobijati raznovrsnije i decentralizovanije osvetljavanje.

U Crnoj Gori se nije desilo ništa zanimljivo, osim nove vlade, novog predsednika, zatezanja šrafova i popisa. U RF takođe ništa zanimljivo, osim neuspelog puča. Zato je iznenada na scenu stupila Argentina. Sada se može sa radosnim znatiželjanjem posmatrati kako se sa etatistima bore etatističkim metodama, i pojedinačni primeri skupljati u kolekciju.

U novoj godini želim svojim čitaocima dve najvažnije stvari: osećaj sopstvenog dostojanstva i odlučnost. Ne trpite govno ni u sebi, ni oko sebe, i dosledno se krećite ka onom svetu gde ga ima manje.

Vesti projekta Montelibero, izdanje 16

Znate, u poslednje vreme u Monteliberu je prilično zanimljivo.

U MTL-Siti-ju su se već formovala četiri domaćinstva. Prva tri su građevinari koji su se uselili u novogradnje stanove – jedan ga je čak i kupio, dok dvoje iznajmljuju. Četvrto domaćinstvo je porodica gradonačelnika MTL-Siti-ja. Ranije je on primao radove na izgradnji na daljinu, a sada će moći da nadgleda gradnju sa krova svojih apartmana, pijući kafu.

A 23. septembra će se u MTL-Siti-ju održati libertarianski festival. Nedavno smo napravili izlet, procenili gde napraviti koje lokacije i shvatili da tamo može prilično komotno da se zabavlja oko tri stotine ljudi, od kojih dvesta na glavnom trgu sa scenom, a još stotina će se bez problema rasporediti po ostalim aktivnostima. Sa scene je tokom dana planirano nekoliko izlaganja. Prvo ću ja ukratko pričati o tome kako su prošle ove dve i po godine za Montelibero (aa, jebote, nastupati na sceni pred gomilom ljudi, zasraću se!!!), zatim puštamo Svetova kako bismo sve prebacili na njega i što pre zagušili moj propast, i dalje još nekoliko ljudi radi ozbiljnosti (poput jednog crnogorskog poslanika). Uveče na istoj sceni koncert do kraja, a oni najdosadniji se povlače na mirnije mesto i organizuju panel diskusiju. Paralelno sa svim tim – prezentacije lokalnih monteliberskih biznisa i drugih inicijativa, ispaštanje dece na posebnom prostoru, i sveprisutni networking.

Povodom održavanja festivala, obimna gradnja na teritoriji MTL-Siti-ja se privremeno obustavlja: nije planirano polaganje novih temelja, fokusiramo se na završne radove onoga što je već izgrađeno. Ali nakon toga, građevinari će se naravno ponovo razmahati. Nedavno je građevinska kompanija sprovela rebranding, sada se ponosno zove Tokenopolis i izlazi na široko tržište investicija. Oni koji smatraju da je ulaganje u investicioni fond Montelibero previše konzervativno i donosi previše skroman prinos, mogu kupiti tokene biznisa koji je već ukorenjen u Crnoj Gori bez posrednika i ostvariti ozbiljniju profit.

Sam investicioni fond trenutno prolazi kroz reorganizaciju. Nagomilao se razan socijalni teret koji je u kontradikciji sa neposrednim ciljevima fonda, odnosno ostvarivanjem profita. Zbog toga je početa potraga za pristupima kako bi se taj neprofilni teret skinuo sa njega.

Jedna od ideja je stvaranje posebnog, čisto humanitarnog fonda. Fond je osnovan još početkom leta, zove se Treći fond Montelibero, već je investirao u održavanje jesenjeg festivala i računa da postepeno preuzme kako nišu sponzorisanja različitih neprofitnih projekata koji promovišu libertarijanizam, tako i funkciju kase uzajamne pomoći. Kao što je poznato, takve kase su bile veoma zastupljene u 19. veku, dok država nije uzurpirala oblast socijalnog osiguranja. Ali obavezno državno socijalno osiguranje u Crnoj Gori za imigrante uopšte nije ništa. To znači da postoji prostor za delovanje. Nedavno sam uložila u fond simboličnih deset evra, kako bih ga pogledala iznutra. Pričaću kako se razvija.

Druga ideja za transformaciju investicionog fonda je stvaranje neke libertarianske asocijacije, u koju bi fond ušao kao običan član zajedno sa drugim ljudima i organizacijama. Ova ideja se sada aktivno diskutuje, pojavio se veliki broj prigovora, i postoji čak i određena šansa da će to dovesti do raskola Montelibera još pre nego što Mihail Svetov dođe u Crnu Goru.

Tako ili ovako, fond je ispunio svoj primarni zadatak: na početku projekta on je bio praktično jedini način za ulaganje novca i, nasuprot tome, za dobijanje investicija. Sada se pojavio dovoljan broj alternativa: niz sasvim samostalnih biznisa koji su nastali bez učešća MTL fonda i dobili finansiranje od učesnika Montelibera. A pojačana konkurencija je snažan stimulus za optimizaciju, što upravo i posmatramo.

Bitkojneri diskutuju o Monteliberu, nastavak

Pre mesec dana momci iz projekata HypeCoinNews i Bitcorn pokušali su da pokrenu zajednički podkast Bitkom v Bitcoin, pozvavši Soza za prvu epizodu da im ispriča o Monteliberu. Došlo je do lošeg starta, pa su morali sami da diskutuju o Monteliberu. Kasnije sam ja prokomentarisala jednu od teza tog razgovora kod sebe.

I tako, juče je konačno izašao snimak razgovora sa Sozom.

Kratko su mi zamerili na nepreciznosti mog komentara: zamrzavanjem bitkoin-a u sidechain-u likvidnosti, dobijam zauzvrat LBTC novčiće, kojima kasnije mogu slobodno kupovati LMTL tokene ili bilo koje druge, a fond, prodavajući mi svoje tokene, može dalje da raspolaže dobijenim LBTC-om kako želi, uključujući i njihovu prodaju za evre. Ali pošto je likvidnost tog tržišta izuzetno mala, u suštini komentar ostaje potpuno validan: primena ovog mehanizma za akumulaciju resursa oflajn je nepraktična.

Dalje se razgovor više od sat vremena nastavio o drugim stvarima (ko može da napravi tajm-kodove – bilo bi od velike pomoći, pošaljite im u komentare). Slušala sam i zavidela: ja treba da držim predavanje o Monteliberu na predstojećem festivalu, a bolje od Soza sigurno neće biti, ma koliko se trudila(

Dodaću još nešto, verovatno, u ime Soza o siromašnima. U principu, siromašnom je dovoljno samo da dođe u zemlju i počne da zarađuje, legalizaciju može potpuno da ignoriše. Kultura plaćanja „na crno“ je ovde izuzetno razvijena. Dokumente ne traže na svakom koraku (a ako i pitaju jednom u pola godine, nema nikakvih sankcija ako kažete da su dokumenti ostali kod kuće). Poteškoće će nastati samo pri pokušaju izlaska iz zemlje. Ali ako ste siromašni, kakva vam je potreba za putovanjima po inostranstvu! Ostanite u Crnoj Gori, uživajte u njenom ogromnom, bez šale, prirodnom i kulturnom raznovrsnošću, učestvujte u aktivnostima lokalne zajednice – i uopšte se ne stresirajte. Ovde Romi čine pet procenata stanovništva, učite od njih ispravan odnos prema državi (odnos prema privatnom vlasništvu je bolje učiti od nas).

O pravu nacija na samoopredeljenje

Nedavno sam imala priliku da poslušam debate dvojice ruskih emigranata o tome kako se postaviti prema ruskom narodu. Ispalo je tako da su u jednom od Montelibero četova izazvali burnu diskusiju, pa sam i ja odlučila da se priključim sa svojim mišljenjem.

Ukratko pozicije strana:

Mihail Svetov. Narod treba voleti; narod je žrtva režima; protiv režima je sada besmisleno nastupati, treba dočekati pogodan trenutak; narodu je potreban vođa, dobri gospodar, koji će preuzeti vlast i vladati vođeno ljubavlju.

Mark Fejgin. Nemamo vremena da se mazi sa narodom, on je već sve upropastio; ako narod sam ne sruši Putina, onda nema razloga za žaljenje ako će i dalje drugi odlučivati umesto njega; uzeće i reparacije i raskomadaju zemlju; uzgred, ako je raskomadaju, to nije loše, postoji šansa za pojavu ruskog Tajvana, gde bi Mark lično mogao smestiti svoje umorne kosti.

Ono što kod cele ove retorike kod mene izaziva najveće odbojnost jeste to što svi govore o nekom tu ruskom narodu. Ali pravo nacija na samoopredeljenje nije u tome da neko stranac nazove određenu zajednicu ljudi narodom i izdvoji za taj narod komad zemlje. To je u tome da ljudi sami sebe definišu kao narod, počnu da se ponašaju kao narod i izbore svoje priznanje kao naroda. Ljudi imaju takvo pravo – da se samoopredele u narode.

Narod Montelibero se, recimo, već samoopredelio. Svako može pripisati sebe našem narodu, uveriti se da ga i narod priznaje kao svog, a vremenom se odlučiti i na aliju – fizički se relocirati u dom svog naroda. Ako je on zaista naš po duhu, čeka ga topao doček.

Mark Fejgin sa svojim snovima o ruskom Tajvanu iznenada se ispostavio bližim nama po duhu nego Mihail Svetov sa svojim snovima o dobrom moskovskom gospodaru. Ali Mihail poseduje veoma dragocenu sposobnost da zainteresuje ljude za libertarijanizam, čak i ako do tada nisu imali pojma o njemu. Kasnije će oni razumeti temu i postepeno se udaljiti od Mihailove pozicije, ali kao aperitiv, Svetov je dobar.

Zato smo veoma srećni što Mihail Svetov namerava da dođe kod nas krajem septembra na festival Montelibero (sajt je tek napravljen, budite strpljivi, dopunjavaće se). A pošto već dolazi, onda će, naravno, i nastupiti. Tema još uvek nije određena.

I ja ću nastupiti, sa kratkim pregledom onoga što je narod Montelibero uspeo da postigne za nešto više od dve godine, i šta ga još očekuje.

Ali ovakvi nastupi su samo mali deo programa, ipak nije konferencija, već festival. Zabavićemo se, to motiviše za život.

Kritika Montelibera od bitkoinera

Na kanalu Hype Coin News objavljen je podkast na koji su dva bitkojnera želela da pozovu našeg Soza iz Montelibera, kako bi im ispričao o Monteliberu. Ali momci nisu uzeli u obzir crnogorsko polako – Soz je zakasnio, i ceo podkast je prošao bez njega. U rezultatu je ispao razgovor osobe koja zna nešto o Monteliberu sa osobom koja ne zna ništa, ali pokušava da razume.

Glavno pitanje koje je mučilo sagovornike tokom većeg dela podkasta bilo je: „zašto koriste neki shitcoin, kako se već zvao, Stellar, kada postoji normalni pravoslavni Bitkoin?“

Na ovo pitanje imam dva odgovora.

Prvi je upotrebljivost (usability). Na primer, ja ne mogu da dam link do objave sa kanala Hype Coin News, kao ni do samog kanala – jer je zatvoren. Kako se na njega prijaviti – bog zna, ja sam se nekada davno nekako prijavila, više se ne sećam kako (zato jednostavno objavljujem podkast direktno ovde). Približno ista situacija je i sa pokušajima upravljanja tokenima na Bitkoin sidechain-u Liquid. Da, MTL fond ima tamo Bitkoin subfond, ali sve što sam uspela tamo da uradim je da kupim L-MTL tokene za Bitkoine i s vremena na vreme u ručnom režimu „gurnem“ glavnog Bitkoin gurua kako bi mi u ručnom režimu prebacio dividende na Lightning novčanik. To nije punokrvna tokenomika, već više neka rezervacija za Bitkoin maksimaliste.

Ali ako se postavi cilj, može se napisati custom novčanik (u podkastu se priča o takvom pokušaju) sa pristojnom upotreblivosti, i prvi odgovor bi postao nebitan. Zato sam pripremila drugi odgovor, fundamentalniji.

U čemu naši Bitkojneri vide glavnu prednost Bitkoina kao platforme za tokenomiku? U tome što, izdavanjem tokena, dokazivo zamrzavate Bitkoine kao kolateral. Ali ako bi investicioni fond zamrzavao sve prilive, ispadlo bi da on investira u Bitkoin, i samo u njega. Međutim, MTL fond mora da investira novac u onaj ili drugi biznis. Tako će njegovi tokeni na kraju biti obezbeđeni ne početnim nošiocem vrednosti prenetim u fond, već obavezama. Nije bitno šta je bilo na ulazu. Neko je kupovao MTL tokene za Bitkoine, neko za rublje, neko čak i za bogom dane Lumene. Većina tih sredstava je potom pretvorena u evre, i za te evre su izvršene kupovine na spoljnom tržištu. A u bilansu fonda su se pojavili zapisi o tome koje je aktive stekao. Preciznije – tokeni stečenih aktiva fonda. Fond nema ni jedan evro – ni na bankovnim računima, ni u kešu – jer se takve entitete ne mogu staviti u blockchain. Zato on ima tokenizovane evre (trezor fonda je obavezan da ih zameni za keš na prvi zahtev, a to su već konkretni ljudi, i njih se može angažovati onoliko koliko je potrebno). Plus tokenizovani biznisi koji donose dividende. Plus tokenizovane investicije za koje postoji nada da će im cena rasti – na primer, zemlja ili onaj isti Bitkoin.

Kada bismo koristili tokenomiku zasnovanu na Bitkoin sidechain-u, dobili bismo apsurd. Zamrznem svoj Bitkoin u sidechain-u i dobijem MTL token. Zatim fond, da bi investirao sredstva, mora da pronađe nekoga ko će prihvatiti taj zamrznuti Bitkoin u sidechain-u i dati evre za njega. A gde da se nađe taj čovek?

Jasno je da bi Bitkojneri želeli da vide nešto poput projekta Bitcoin Beach, gde postoji velika lokalna ekonomija, i gde svi u okviru te ekonomije vode evidenciju i obračune u Bitkoinu. Treba zemlja – kupiš za Bitkoine. Treba traktor – kupiš za Bitkoine. Treba platiti poreze glupoj državi – platiš Bitkoinima.

Da, u takvom svetu tokenomika može biti zasnovana na Bitkoinu. Šta nam je smetalo da uradimo nešto slično? Pa ništa, samo što je to potpuno paralelan zadatak. Kada franšiza Bitcoin Beach dođe u Crnu Goru, moći ćemo da se uklopimo u nju. Ali za sada nam je lakše koristiti drugo rešenje, jeftinije i jednostavnije.

Tokenomika je perpendikularna u odnosu na Bitkoin. Bitkoin je o mogućnosti čuvanja i prenosa vrednosti bez poverenja. Tokenomika je o mogućnosti monetizacije poverenja. Jedno drugome ne smeta.

Za kraj predlažem da osvežite pamćenje sa par mojih tekstova o tokenomici: deo 1, deo 2.