Тег: LPR

Montelibero na različitim platformama

30. aprila je u Tbilisiju održan Forum im. Kahi Bendukizea – od istog organizacionog komiteta koji je ranije u Moskvi organizovao Čitanja Adama Smitha. Sudeći po fotografijama, prisutno je bilo oko sto osoba, ali izgleda da je tako skroman broj povezan sa kapacitetom sale, verovatno je moglo biti više. Prenos je bio na veoma lošem tehničkom nivou, zvuk je povremeno nestajao. Pretpostavljam da su onih 26 osoba koje su se okupile da slušaju prenos u Budvi imale priliku da popune tu mučnu tišinu diskusijom o onome što su uspeli da čuju. Nadam se da će uskoro pojaviti normalan snimak, bez grešaka.

Izloženo je osam referata, od kojih su za mene bila najzanimljivija dva: pregled trendova ruske ekonomije Natalije Zubarevič (ukratko – ne nadajte se, ovim tempom neće sama uginuti još dugo, ovaj debeli će se dugo sušiti) i pregled trendova razvoja privatnih gradova Vere Kičanove (ukratko – rano je sahrniti Prosperu, a postoji i projekat Montelibero). Iskreno, ne znam zašto baš ova dva referata izdvajam – hajde da smatramo da je to jednostavno seksizam.

Takođe, otprilike u to vreme u Crnoj Gori kod Tivata, na dvomesečnom događaju pod čudnim nazivom Zuzalu, Montelibero je predstavio jedan od aktivista našeg projekta. Jedna od sekcija događaja bila je potpuno posvećena čarter gradovima i mrežnim državama. Prenos je postojao, ali sam ja za to saznala tek naknadno. Snimak još nije postavljen u arhivu, moraću da sačekam. Kada dočekam, potrudiću se da napravim kratak pregled onoga što su stigli da ispričaju Titus Gebel, Patri Fridman i drugi manje poznati ljudi, od kojih sam u klubu Montelibero imala priliku da popričam samo sa Piterom Jangom.

A u Rusiji je u međuvremenu potpuna stabilnost: nedavno je policija zgrabila dva člana LPR-a, jednog su opljačkali i zatvorili na 12 dana u podrum, o drugom uopšte ništa nije poznato. I dalje smatram da je pozicija rukovodstva LPR-a zločin. Umesto da organizovano evakuišu libertarijance iz Rusije, oni besmisleno i uz rizik po život nastavljaju da borave tamo, i čak su nedavno doneli odluku o održavanju redovnog partijskog kongresa u septembru. Pozivam svoje čitaoce koji su ostali u RF da ostave ove idiote u njihovom beznadežno jadnom položaju i da konačno završe preseljenje tamo gde su libertarijanci mnogo potrebniji. Kod nas ovde, zapravo, osvajanje sveta ide punim hodom.

Libertarijanizam i socijalni eksperimenti

U nedavnoj objavi sa vestima o Monteliberu spomenula sam da je među učesnicima projekta iznenađujuće malo ne samo aktivnih članova bilo koje od dve libertarianske partije u Rusiji, već čak i ljudi koji su nekako povezani sa njima. Verovatno ovu misao vredi razraditi.

Naravno, na početku projekta niko nije mogao precizno reći u šta će on vremenom prerasti. Jednom od osnivača se činio kao žarište agorizma. Drugom kao platforma za buduće transformacije Crne Gore u pravcu libertarijanizma. Meni – kao mesto za evakuaciju ruskih političkih aktivista od Putinovog režima. U rezultatu, zaista imamo žarište agorizma, a strateški cilj transformacije Crne Gore zapisan je u našem opisu projekta, iako u tom pravcu nismo mnogo napredovali. Što se tiče mesta za evakuaciju – zaista smo postali takvo mesto, samo što nam se pridružuje sve više ne političkih aktivista, već običnih libertarijanaca koji se uopšte ne bave politikom.

I, znate, čini se da je to čak i dobro. Sudeći po onome što sam čula u periodu kada sam još relativno blisko komunicirala sa političkim libertarijancima, veći deo njihovih partijskih aktivnosti svodio se na međusobne sukobe oko statuta i deljenje moći u partiji (koja se upravo tada raspadala na dva dela). I ovde povremeno dolazi do trenja oko koordinacije zajedničkih aktivnosti, ali nema tog beskonačnog izbacivanja ljudi iz pokreta. Podržavaš tržište, ne podržavaš državno mešanje, ne praktikuješ prisilu – pa to je odlično, putujemo u istom pravcu, a sa pametnim knjigama ćeš se upoznati u slobodno vreme, ako stigneš.

Nedavno me su pitali čime se, zapravo, naša zajednica razlikuje od bilo koje druge grupe, jer ovde, u Crnoj Gori, postoji još nekoliko emigrantskih grupa koje isto tako ne praktikuju nasilje i potpuno podržavaju slobodu. Morala sam da razmislim, i nakon razmišljanja pronašla sam jedinu principijelnu razliku: mi imamo tokenomiku. To jest, u suštini, mi samo aktivno praktikujemo oblikovanje naših tržišnih odnosa i obaveza u eksplicitnom obliku, i upravo nam to daje mogućnost veoma aktivnog razvoja.

Postavlja se pitanje: a ako neka druga zajednica uspe da uvede tokenomiku kod sebe, po čemu će se oni razlikovati od nas? I tu sa iznenađenjem konstatujem da se, u suštini, ni po čemu ne razlikuju. Tokenomika (za razliku od kriptovaluta) funkcioniše na poverenju, jer je povezivanje tokena sa objektima stvarnog sveta bez poverenja nemoguće. A poverenje među članovima zajednice moguće je samo zahvaljujući tome što dele zajedničku vrednost kao što je ljubav prema tržištu, odnosno prema dobrovoljnim transakcijama. Bilo kakvi pokušaji u pravcu ideja da je korisno varati naivne odmah će biti odbačeni od strane zajednice (zajedno sa nosiocima takvih ideja), jer naše međusobne obaveze nisu osigurane nikakvim državnim nasiljem, a pokretanje instrumenata privatnog nasilja je skupo i komplikovano, i jednostavno nije vredno toga. Ako neka druga zajednica uspe da reprodukuje slične odnose unutar sebe, možemo ih slobodno priznati kao jednake sebi, a istovremeno i priznati njihove tokene. Tako se potpuno, naizgled, pomoćni instrument neprimetno ispostavlja kao jedinstvena karakteristika i skoro kao osnova identiteta.

Što se tiče političkih metoda rešavanja problema, njih je zaista bolje ostaviti partijama. A za njih smo mi, očigledno, osuđeni da ostanemo potpuno apolitičan projekat, bilo po prodaji zemlje, bilo po nekoj drugoj politički besmislenoj aktivnosti. Poželimo tim ljudima sreću u njihovoj misiji, ali ako neki član partije želi da pređe sa politike na ekonomiju – naša vrata su otvorena.

primate li EURMTL?

QR kodovi

Trenutno sam se veoma udaljila od aktuelne ruske agende, pa se praktično ne izjašnjavam na tu temu. Međutim, Svetski građanski rat između pristalica bezgraničnog širenja države i pristalica njenog ograničavanja dotiče i malu Crnogoru, tako da to zaslužuje barem jednu objavu.

Za napad na ličnu slobodu, etatisti koriste ranjivost ekonomske teorije na politički pritisak u vidu eksternalija. Svako može postati nosilac virusa i zaraziti druge, odnosno samim svojim prisustvom potencijalno predstavlja značajnu negativnu eksternaliju za okolinu. I ako pokušaji ograničavanja ljudske slobode pod izgovorom da ljudi dišu i izbacuju užasan ugljen-dioksid zbog kojeg će Zemlja uskoro skuhati nailaze na ozbiljno nerazumevanje, ispostavilo se da je primetno lakše zastrašiti ljude smrtonosnom i neposrednom opasnošću, a ne onom koja dolazi za desetleća.

U Crnogori društvo prilično čvrsto drži odbranu. Pomažu mu ozbiljne razmirice između predsednika i premijera, koje ne dozvoljavaju donošenje zaista nepopularnih odluka. Ali odmeta mu pritisak Evropske unije, od koje zavise krediti i priliv turista koji donose novac u zemlju. Zbog toga država napada veoma oprezno i odmah pravi korak unazad čim nailazi na ozbiljan otpor. To EU daje potrebnu sliku, kao da smo pokušali, ali su ovi mračnjači počeli da blokiraju puteve, pa smo morali da tražimo kompromis. Tako je u jesen bio pokušaj da se ulazak u velike supermarkete postepeno omogući samo uz sertifikat, ali su nakon par nedelja sva ograničenja ukinuta. Pred zimu su obećali ulazak uz sertifikat na božićne pijace, a nakon par nedelja su, naprotiv, objavili olakšanja: tokom božićnih praznika se skidaju praktično sva ograničenja, slavite u zdravlje. Naravno, svako olakšanje društvo mora da iščupa uličnim akcijama.

U Rusiji je sve mnogo gore. Društvo je skoro potpuno zatrveno asfaltom još prošle zime, nikoga više ne čude hapšenja zbog pojedinačnih protesta, objava na društvenim mrežama i ostali proizvoljnosti o kojima većina mojih čitalaca ima mnogo direktniju predstavu, pa zbog toga neću dodatno naglašavati. Ipak, čini se da je pokušaj uvodjenja režima dozvola za kretanje na kraju druge godine rata za javno zdravlje ipak naišao na prilično masovni otpor iz baze.

Libertarianska partija Rusije (ona od dve koju država izgleda nije do kraja raz Bila) najavila je pokretanje javne kampanje protiv QR-kodizacije. Pročitala sam listu predloga i izgledaju prilično razumno. Kao i obično u RF, nivo podrške inicijativi određuje pre svega broj potpisa na change.org, tako da je prva stvar otići tamo i potpisati se, a zatim razmotriti na koji još način se može pomoći kampanji.

I, naravno, čekamo sve one kojima je nepodnošljiva sva ova frontovska atmosfera, u prijatnoj, vlažnoj i kišovitoj Crnogori. Barem su granice još uvek otvorene.