Montelibero na različitim platformama

30. aprila je u Tbilisiju održan Forum im. Kahi Bendukizea – od istog organizacionog komiteta koji je ranije u Moskvi organizovao Čitanja Adama Smitha. Sudeći po fotografijama, prisutno je bilo oko sto osoba, ali izgleda da je tako skroman broj povezan sa kapacitetom sale, verovatno je moglo biti više. Prenos je bio na veoma lošem tehničkom nivou, zvuk je povremeno nestajao. Pretpostavljam da su onih 26 osoba koje su se okupile da slušaju prenos u Budvi imale priliku da popune tu mučnu tišinu diskusijom o onome što su uspeli da čuju. Nadam se da će uskoro pojaviti normalan snimak, bez grešaka.

Izloženo je osam referata, od kojih su za mene bila najzanimljivija dva: pregled trendova ruske ekonomije Natalije Zubarevič (ukratko – ne nadajte se, ovim tempom neće sama uginuti još dugo, ovaj debeli će se dugo sušiti) i pregled trendova razvoja privatnih gradova Vere Kičanove (ukratko – rano je sahrniti Prosperu, a postoji i projekat Montelibero). Iskreno, ne znam zašto baš ova dva referata izdvajam – hajde da smatramo da je to jednostavno seksizam.

Takođe, otprilike u to vreme u Crnoj Gori kod Tivata, na dvomesečnom događaju pod čudnim nazivom Zuzalu, Montelibero je predstavio jedan od aktivista našeg projekta. Jedna od sekcija događaja bila je potpuno posvećena čarter gradovima i mrežnim državama. Prenos je postojao, ali sam ja za to saznala tek naknadno. Snimak još nije postavljen u arhivu, moraću da sačekam. Kada dočekam, potrudiću se da napravim kratak pregled onoga što su stigli da ispričaju Titus Gebel, Patri Fridman i drugi manje poznati ljudi, od kojih sam u klubu Montelibero imala priliku da popričam samo sa Piterom Jangom.

A u Rusiji je u međuvremenu potpuna stabilnost: nedavno je policija zgrabila dva člana LPR-a, jednog su opljačkali i zatvorili na 12 dana u podrum, o drugom uopšte ništa nije poznato. I dalje smatram da je pozicija rukovodstva LPR-a zločin. Umesto da organizovano evakuišu libertarijance iz Rusije, oni besmisleno i uz rizik po život nastavljaju da borave tamo, i čak su nedavno doneli odluku o održavanju redovnog partijskog kongresa u septembru. Pozivam svoje čitaoce koji su ostali u RF da ostave ove idiote u njihovom beznadežno jadnom položaju i da konačno završe preseljenje tamo gde su libertarijanci mnogo potrebniji. Kod nas ovde, zapravo, osvajanje sveta ide punim hodom.

Libertarijanizam i socijalni eksperimenti

U nedavnoj objavi sa vestima o Monteliberu spomenula sam da je među učesnicima projekta iznenađujuće malo ne samo aktivnih članova bilo koje od dve libertarianske partije u Rusiji, već čak i ljudi koji su nekako povezani sa njima. Verovatno ovu misao vredi razraditi.

Naravno, na početku projekta niko nije mogao precizno reći u šta će on vremenom prerasti. Jednom od osnivača se činio kao žarište agorizma. Drugom kao platforma za buduće transformacije Crne Gore u pravcu libertarijanizma. Meni – kao mesto za evakuaciju ruskih političkih aktivista od Putinovog režima. U rezultatu, zaista imamo žarište agorizma, a strateški cilj transformacije Crne Gore zapisan je u našem opisu projekta, iako u tom pravcu nismo mnogo napredovali. Što se tiče mesta za evakuaciju – zaista smo postali takvo mesto, samo što nam se pridružuje sve više ne političkih aktivista, već običnih libertarijanaca koji se uopšte ne bave politikom.

I, znate, čini se da je to čak i dobro. Sudeći po onome što sam čula u periodu kada sam još relativno blisko komunicirala sa političkim libertarijancima, veći deo njihovih partijskih aktivnosti svodio se na međusobne sukobe oko statuta i deljenje moći u partiji (koja se upravo tada raspadala na dva dela). I ovde povremeno dolazi do trenja oko koordinacije zajedničkih aktivnosti, ali nema tog beskonačnog izbacivanja ljudi iz pokreta. Podržavaš tržište, ne podržavaš državno mešanje, ne praktikuješ prisilu – pa to je odlično, putujemo u istom pravcu, a sa pametnim knjigama ćeš se upoznati u slobodno vreme, ako stigneš.

Nedavno me su pitali čime se, zapravo, naša zajednica razlikuje od bilo koje druge grupe, jer ovde, u Crnoj Gori, postoji još nekoliko emigrantskih grupa koje isto tako ne praktikuju nasilje i potpuno podržavaju slobodu. Morala sam da razmislim, i nakon razmišljanja pronašla sam jedinu principijelnu razliku: mi imamo tokenomiku. To jest, u suštini, mi samo aktivno praktikujemo oblikovanje naših tržišnih odnosa i obaveza u eksplicitnom obliku, i upravo nam to daje mogućnost veoma aktivnog razvoja.

Postavlja se pitanje: a ako neka druga zajednica uspe da uvede tokenomiku kod sebe, po čemu će se oni razlikovati od nas? I tu sa iznenađenjem konstatujem da se, u suštini, ni po čemu ne razlikuju. Tokenomika (za razliku od kriptovaluta) funkcioniše na poverenju, jer je povezivanje tokena sa objektima stvarnog sveta bez poverenja nemoguće. A poverenje među članovima zajednice moguće je samo zahvaljujući tome što dele zajedničku vrednost kao što je ljubav prema tržištu, odnosno prema dobrovoljnim transakcijama. Bilo kakvi pokušaji u pravcu ideja da je korisno varati naivne odmah će biti odbačeni od strane zajednice (zajedno sa nosiocima takvih ideja), jer naše međusobne obaveze nisu osigurane nikakvim državnim nasiljem, a pokretanje instrumenata privatnog nasilja je skupo i komplikovano, i jednostavno nije vredno toga. Ako neka druga zajednica uspe da reprodukuje slične odnose unutar sebe, možemo ih slobodno priznati kao jednake sebi, a istovremeno i priznati njihove tokene. Tako se potpuno, naizgled, pomoćni instrument neprimetno ispostavlja kao jedinstvena karakteristika i skoro kao osnova identiteta.

Što se tiče političkih metoda rešavanja problema, njih je zaista bolje ostaviti partijama. A za njih smo mi, očigledno, osuđeni da ostanemo potpuno apolitičan projekat, bilo po prodaji zemlje, bilo po nekoj drugoj politički besmislenoj aktivnosti. Poželimo tim ljudima sreću u njihovoj misiji, ali ako neki član partije želi da pređe sa politike na ekonomiju – naša vrata su otvorena.

QR kodovi

Trenutno sam se veoma udaljila od aktuelne ruske agende, pa se praktično ne izjašnjavam na tu temu. Međutim, Svetski građanski rat između pristalica bezgraničnog širenja države i pristalica njenog ograničavanja dotiče i malu Crnogoru, tako da to zaslužuje barem jednu objavu.

Za napad na ličnu slobodu, etatisti koriste ranjivost ekonomske teorije na politički pritisak u vidu eksternalija. Svako može postati nosilac virusa i zaraziti druge, odnosno samim svojim prisustvom potencijalno predstavlja značajnu negativnu eksternaliju za okolinu. I ako pokušaji ograničavanja ljudske slobode pod izgovorom da ljudi dišu i izbacuju užasan ugljen-dioksid zbog kojeg će Zemlja uskoro skuhati nailaze na ozbiljno nerazumevanje, ispostavilo se da je primetno lakše zastrašiti ljude smrtonosnom i neposrednom opasnošću, a ne onom koja dolazi za desetleća.

U Crnogori društvo prilično čvrsto drži odbranu. Pomažu mu ozbiljne razmirice između predsednika i premijera, koje ne dozvoljavaju donošenje zaista nepopularnih odluka. Ali odmeta mu pritisak Evropske unije, od koje zavise krediti i priliv turista koji donose novac u zemlju. Zbog toga država napada veoma oprezno i odmah pravi korak unazad čim nailazi na ozbiljan otpor. To EU daje potrebnu sliku, kao da smo pokušali, ali su ovi mračnjači počeli da blokiraju puteve, pa smo morali da tražimo kompromis. Tako je u jesen bio pokušaj da se ulazak u velike supermarkete postepeno omogući samo uz sertifikat, ali su nakon par nedelja sva ograničenja ukinuta. Pred zimu su obećali ulazak uz sertifikat na božićne pijace, a nakon par nedelja su, naprotiv, objavili olakšanja: tokom božićnih praznika se skidaju praktično sva ograničenja, slavite u zdravlje. Naravno, svako olakšanje društvo mora da iščupa uličnim akcijama.

U Rusiji je sve mnogo gore. Društvo je skoro potpuno zatrveno asfaltom još prošle zime, nikoga više ne čude hapšenja zbog pojedinačnih protesta, objava na društvenim mrežama i ostali proizvoljnosti o kojima većina mojih čitalaca ima mnogo direktniju predstavu, pa zbog toga neću dodatno naglašavati. Ipak, čini se da je pokušaj uvodjenja režima dozvola za kretanje na kraju druge godine rata za javno zdravlje ipak naišao na prilično masovni otpor iz baze.

Libertarianska partija Rusije (ona od dve koju država izgleda nije do kraja raz Bila) najavila je pokretanje javne kampanje protiv QR-kodizacije. Pročitala sam listu predloga i izgledaju prilično razumno. Kao i obično u RF, nivo podrške inicijativi određuje pre svega broj potpisa na change.org, tako da je prva stvar otići tamo i potpisati se, a zatim razmotriti na koji još način se može pomoći kampanji.

I, naravno, čekamo sve one kojima je nepodnošljiva sva ova frontovska atmosfera, u prijatnoj, vlažnoj i kišovitoj Crnogori. Barem su granice još uvek otvorene.

Evolucija demokratija u dva case-studija

U SAD su održali prilično prljave izbore u elektrorsku kollegiju, i kakvu god odluku elektrori na kraju doneli u vezi sa kandidaturom predsednika, njegov legitimitet će biti pod velikim pitanjem.

U LPR se konačno kristalizovala podela na dve nezavisne partije. Obe su održale svoje kongrese, izabrale rukovodstvene organe, korigovale statutna dokumenta – i nameravaju da se takmiče za ljude koji žele da pristupe libertarijanskoj partiji.

LPR je orijentir za sistem upravljanja SAD. Baš kao što je nedavno bilo u LPR, SAD su podeljene otprilike napola, što znači da je svaka strana primorana da troši nesrazmerne napore kako bi drugoj strani nametnula svoj plan, dok druga samo čeka pogodan trenutak da nakon sledećih izbora sve to otkaže dođavola. Na izbore u SAD potrošeno je nekoliko milijardi dolara, što bi bilo dovoljno za reorganizaciju jedinstvene disfunkcionalne vlade u sistem od dve ugovorne jurisdikcije, od kojih bi svaka mogla slobodno da se takmiči za poreske obveznike.

U LPR postoje regionalna odeljenja koja su skoro u celosti prešla u jedan od forkova partije, a postoje i oklevajući savezi gde su se na kraju formirala po dva potpuna odeljenja. Na sličan način bi trebalo da bude i u SAD: veliki gradovi će skoro u celosti otići pod demfork, provincija pod respfork, a negde će se stvoriti dovoljna šarafa tako da za promenu jurisdikcije čak ne bi bilo potrebno ni preseljenje u susedni kvart, jer se predstavništva obe nalaze u istom kvartu.

Želim da poželim SAD-u da se ne zaustavi na dosegnutom raskolu, već da nastavi sa njegovim produbljivanjem, ne skliznući u građanski rat. Želim da poželim donosiocima odluka buzan razvoj, podstaknut konkurencijom. Želim da poželim čitaocima da u onome što se dešava vide seme prelepe budućnosti, a ne zalazak civilizacije.

Državna narkopolitika

Kada je krajem februara Aleksandra Litrejeva uhapsila policija zbog supstanci, ja sam objavila post, u kojem sam pozivala da se fokus ne stavlja toliko na konkretan slučaj, koliko na ukidanje samog člana 228. Predlagalo se da se požuri sa pritiskom na državu putem masovnih akcija, dok informativni povod ne bude zamenjen nečim drugim. Nažalost, informativni povod je ipak bio zamenjen, i masovne akcije se sada mogu desiti samo kao rezultat sabotaže strane države, kao što se dogodilo u beogradskom metrou na dan premijere sistema propuštanja.

Dakle, dok je zemlja polako odlazila u kućni pritvor, grupa za podršku Litrejevu je tiho radila na njegovom oslobađanju i uspela je: Aleksandar je izašao na slobodu. Ali ni pravac delovanja kao što je podkopavanje državne narkopolitike nije zaboravljen, i danas je pokret Čajni klub objavio veoma dobar, detaljan longread o tome kako država bori protiv droga i kako bi to trebalo da radi.

U toku sam da je Libertarijanska partija u napetim odnosima sa Čajnim klubom, ali u ovom konkretnom slučaju smatrala bih velikim propustom sa strane LPR-a da ne promovišu ovaj članak – čak i ako je za to potrebno prebaciti ga na svoj sajt, kao i ukloniti iz njega pominjanje ČK i potpise svih autora koji nisu članovi partije. Kao što Ekaterina Šulman voli da ponavlja, za politički uspeh je potrebno ujedinjavati se oko zajedničkih interesa, a ne oko zajedničkih simpatija. Zato, molim vas, pomozite svojoj redakciji da donese ispravnu odluku.

Takođe bi bilo sjajno ako bi Jegor Žukov prosledio članak svom nedavnom sagovorniku, Evgeniju Rojzmanu. U svom februarskom postu naivno sam tvrdila da čak i u okviru njegove kanibalističke logike, korisnik droga nije kriminalac. Ma nema šanse. U emisiji Žukove emisije „Uslovno vaš“ Rojzman je tvrdio upravo suprotno. Takođe je ukazao da uopšte nije u toku sa istim portugalskim iskustvom – a o tome se u članku takođe piše.

Zahvaljujući koronavirusu pojavio se još jedan perspektivan pravac pritiska na državu. Može se zahtevati potpuno ili delimično ukidanje člana 228, a takođe se može zahtevati amnestija svih koji sede po ovom članu, s obzirom na preteću epidemsku situaciju. Kada zvaničnici imaju opcije „da“ i „ne“, njima je lakše da odbiju. Kada postoji izbor između ukidanja člana i amnestije onih koji su po njemu zatvoreni, šansa za amnestiju se naglo povećava. Uz amnestiju se odmah može insistirati na moratoriumu – koja je svrha puštati gomilu ljudi iz zatvora da bi se odmah počelo popunjavati oslobođena mesta po istom tom članu. A od moratoriuma do ukidanja nema daleko. Ali čak i ako do ukidanja ne dođe, to već nije toliko strašno – ionako već mnogo godina živimo u režimu moratorijuma na primenu smrtne kazne.

12 godina LPR-a

Pre godinu dana sam čestitala LPR na jedanaestom godišnjici, upoređujući partiju sa neskladnim tinejdžerom koji aktivno raste i pokušava da izgleda odraslo. Sa 12 godina kod tog tinejdžera vidimo potpuni unutrašnji nesklad, histeriju, gubitak smisla života i suicidale misli (izvinite, konkretika neće biti, post nije o tome). To je praćeno javnim komentarima, poput nedavnog posta Vitalija Tizuňa o tome čemu su političke partije loše kao takve.

Meni je povodom toga ipak bliža retorika Dejvida Fridmana, koja se svodi na tvrdnju da ambalažu za proizvod treba proizvoditi čak i ako je njena krajnja sudbina da bude bačena. Meni preostaje samo da razvijem Fridmanovu metaforu i naznačim da iz ambalaže, međutim, ne treba praviti kargo-kult, i ako ste spremni da kupujete proizvod bez ambalaže, onda nije neophodno ni trošiti resurse na nju.

Zadatak libertarijanske partije je implementacija libertarijanskih ideja u državnu normativnu bazu koristeći specijalizovane državne političke interfejse. Zadatak libertarijanskog pokreta uopšte je širenje libertarijanskih ideja u društvu. Partija takođe može obavljati taj sporedni zadatak za nju, ali nije obavezna, jer je namenjena nečem drugom. Za nju je prenošenje ideja u društvo samo način dopunjavanja ljudstva. Libertarijanska partija može sutra da se samorasformiše, i to će biti samo napuštanje jednog od pristupa smanjenju države, ali nipošto kraj libertarijanizma u Rusiji.

Tako da čestitam svima koji su danas u LPR i koji se pripremaju da u nju uđu. Radite posao koji smatrate važnim i korisnim, samo ga, molim vas, ne shvatajte sa zverskom ozbiljnošću, jer je ponekad malo neprijatno zbog vas.

LPR i silovici

Mnogi su optimistično izrazili mišljenje povodom nove serije pretresa kod članova LPR-a, rekavši da je to, navodno, znak kvaliteta i dokaz da partija ide pravim putem. Ja bih rekla da danas represije protiv političkih aktivista nisu znak straha onih koji drže vlast, već poslovno mrdkanje koje se sprovodi hladnog srca i bez posebnih razmišljanja. Trava je porasla – vreme je za košenje. Trava se pritom može tešiti misli da što je više koše, to će biti gušća.

Iskreno govoreći, imala sam nejasnu nadu da će, pošto se LPR razlikuje od drugih partija svojom radikalnom retorikom slobode, to uticati i na ponašanje pred licem represija. Nije uticalo. Protest u izvođenju LPR-a je podjednako legalistički kao i u izvođenju Navaljnog. Kada silovnici upadnu u dom libertarijanca, oni odatle odlaze jednako netaknuti i sa plenom kao da je to bio običan Navaljnikov volontir ili zaposleni Otvorene Rusije.

Dakle, ako neko smatra da su ruski libertarijanci strogi naoružani anarhisti koji im neće dozvoliti da gaze po njima, ili da će pokušaj upadanja kod jednog od njih odmah izazvati spontani miting pod njegovim prozorima – morao će da se oprosti od tih štetnih iluzija. Libertarijanske ideje nisu toliko ukorenjene u libertarijanskoj zajednici da bi retorika u odnosu na državu prešla u praktične akcije protiv nje same.

Nakon svega ovoga, čak mi je i neprijatno da raspravljam o tome kakva je libertarijanska doktrina delovanja u slučaju određenog agresije: takve rasprave počinju da izgledaju veoma irelevantno.

Tako da u ovom postu ne dajem recepte, jer ih ne znam. Ne znam kako bih se ja ponašala da sam član libertarijanske partije protiv čijeg izabranog lidera je sprovedena neopravdana državna agresija. Za mene je to ozbiljan razlog da i dalje uzdržavam od stupanja u partiju. Bojim se da ako počnem otvoreno da deklarišem svoje stavove, kada država dovuče do mene – a to će se desiti brzo – naći ću se pred njenim funkcionerima sama, i maksimalno ću dobiti nekoliko piketa u svoju podršku.

Molim vas, odgovarajte za svoje reči, u svetu i ovako ima previše prazne brbljanja. Ako ne osećate u sebi odlučnost da ugrizete čizmu koja vas gazi, nemojte podizati zastavu sa motoom Dont Tread On Me. Bolje je skrivati svoje libertarijanstvo nego ga otvoreno diskreditovati.

Crowdfunding. Praksa

Čim sam objavila tekst o tome da je krandfanding najlogičniji način finansiranja proizvodnje javnih dobara na slobodnom tržištu, pojavila se ilustracija.

Sankt-Peterburška ekspozitura LPR-a iznajmljuje kancelariju i odlučila je da organizuje redovan strim kako bi prikupila sredstva za njenu kiriju. Danas u 20:00 po Moskva vremenu, na Jutjub kanalu Ankap-podkast, održaće se šou „Varimo samogon“, tokom kojeg će voditelj nameravati da popije po jednu čašu samogona za svakih 1000 rubalja donacija. Ne znam da li će ga praviti direktno na licu mesta ili će sipati već gotov, ali to može biti zabavno.

Ponudili su mi da objavim ovaj oglas za 300 rubalja, i odlučila sam da nakratko prekršim svoja pravila, prema kojima pregled resursa ne bi trebalo da bude usamljen, već da bude praćen mojim odgovorom na pitanje koje je podržano donacijom. Danas sahranjujemo nekoga ko još nije mrtav.

Verovatno ću i ja svratiti da poslušam strim, iako nameravam da pritom pijem martinije sa tonikom, izvinite

https://youtu.be/ESZmGW7DKhM

Da li je dopustivo da libertarijanska partija postane vođistička partija sa jakom vertikalom?

Sudeći po statutu koji Svetov želi da usvoji na saboru, to je upravo tako.

Anonimno pitanje. Uz pitanje je priložena donacija u iznosu od 0.00099851btc

Ovo pitanje je danas postalo rekordman među pitanjima sa priloženom donacijom po vremenu koje mi je bilo potrebno za odgovor: obično, ako je odgovor plaćen, odgovaram istog dana. Stvar je u tome što ja nemam nikakve veze sa Libertarijanskom partijom Rusije, pa sam morala da pretražim oba vaša statuta – onaj koji važi danas, i onaj koji Mihail Svetov planira da usvoji na saboru LPR-a koji će se održati 2. novembra u Moskvi (poslali su mi linkove ka oblaku, ali sam radi sigurnosti odlučila da prebacim dokumente na svoj sajt). Čitanje nije bilo lako, pa unapred se izvinjavam onima kojima će odgovor možda delovati dosadno, jer je pitanje baš specifično.

Dakle, ako se oslanjati na slovo statuta, kako sada, tako i u budućoj prelepoj Svetovoj LPR-u, vi imate tipičnu oligarhijsku partiju, gde je sva stvarna vlast u rukama komiteta koji imaju kontrolu nad mehanizmima sopstvenog ponovnog izbora. Promene koje se planiraju predviđaju su, u suštini, kozmetičkog karaktera:

regionalnim odeljenjima se zabranjuje preduzetnička delatnost (veoma čudno za partiju koja bi po ideji trebalo da se ponaša prema preduzetništvu kao prema fetišu).
za revanche, regionalnim odeljenjima je dozvoljena sopstvena simbolika, iako uz saglasnost federalnog komiteta (nisam ni znala da ste ranije po statutu imali jednu simboliku za celu partiju, ta norma se kršila levo-desno).
opšta skupština regionalnog odeljenja gubi pravo da isključuje iz partije (svaka vlast komitetima!).
opšta skupština regionalnog odeljenja gubi pravo da razmatra žalbu na isključenje iz partije rukovodećeg komiteta odeljenja (vlast komiteta je neosporna!) .
moratorijum za povratak u partiju ranije isključenih članova povećava se sa tri na pet godina (ovo me podseća na stalno produžavanje trajanja Disnijevih prava na Mikija Mausa – imam osećaj da su iz LPR-a isključili nekoga koga nikako ne žele da vrate, pa sada produžavaju rok u kojem to neće biti moguće učiniti).
ranije se federalni komitet raspuštao ako bi ga napustila više od trećine sastava, u novoj redakciji – više od polovine (ako dominantna frakcija ima apsolutnu većinu, opozicija se u principu nalazi u situaciji da ne može blokirati rad komiteta).
uvodi se ograničenje na maksimalni broj članova komiteta (povećanje administrativne težine svakog člana komiteta)
federalni komitet će moći da suspenduje ovlašćenja pojedinih svojih članova i da smeni predsednika partije (proširenje moći dominantne frakcije).
žalba etičkom komitetu postaje plaćena. Ako sudija presudi u korist žalioce – depozit se vraća. Ako izgubi – novac odlazi u partijsku kasu. Sankcije za one koji su doneli nezakonitu odluku na osnovu koje je žalba uspela, nisu predviđene (veoma je zgodno, na primer, izbaciti svu opoziciju iz partije pre kongresa, a dok etički komitet sve njih ne vrati, voz će već otići, sve odluke na kongresu će biti već donete, profit).

Verovatno nisam obratila pažnju na sve promene, ali je malo verovatno da sam propustila nešto veoma suštinsko. Još jedna specifičnost Svetovog statuta je u tome što u njemu postoje zapravo dva statuta: prvi deo važi sve dok partija nije registrovana, a drugi deo zamenjuje prvi u slučaju zvanične državne registracije partije.

Obim dokumenata je prilično veliki. Trenutni statut ima 44 stranice, onaj koji predlaže Mihail Svetov ima 78 stranica. Obično, kada ljudi sastavljaju tako opširne ugovore o zajedničkom delovanju, to govori o ogromnom nepoverenju koje osećaju jedni prema drugima, i o nekoj spoljnoj sili kojoj se uvek mogu pozvati ako u zajedničkom delovanju nešto krene po zlu. Statut je važan upravo spoljnom sudiji, koji ne zna ništa o tome šta se dešava u organizaciji, i za koga je mapa jednaka teritoriji. Organizacijama koje se stvaraju prirodnim putem radi maksimalne efikasnosti zajedničkog delovanja, i koje ne planiraju da se oslanjaju na nečiju spoljnu legitimnost, nije svojstveno da ispisuju unutrašnje norme u takvim tomošima.

Pri prirodnoj organizaciji je karakteristično da se najpre oslanja isključivo na neformalne dogovore, zatim, kako raste, uvodi neke pisane norme, a potom ih svede u statute. Neprirodna organizacija, koja se pridržava ruskog zakona o političkim partijama, primorana je da uzme šablonski statut i pokazuje državi da živi po njemu. U stvarnosti, ona će ipak raditi u okviru nekih neformalnih dogovora.

A sada ću sebi dozvoliti da skrenem sa teme statuta i citiram deo predavanja Mihaila Svetova, koje je održao 16. oktobra 2019. godine u Novosibirsku:

Libertarijanska partija Rusije je danas jedina organizacija koja ozbiljno govori o tome da regionima treba dati široka ovlašćenja, preneti ih na taj način da ih iz Moskve više nije moguće oduzeti.

O tome da regioni treba da nametnu Moskvi novi federalni ugovor, Mihail govori već nekoliko meseci, a posebno često – u poslednjem mesecu, u okviru svoje nesvakidašnje turneje širom zemlje. Pa nametnite!

Regionalni ogranak partije okuplja lokalne političare koji direktno sarađuju sa lokalnim političarima koji predstavljaju druge političke snage. Upravo sa njima oni ulaze u koalicije i saveze, dogovaraju se o raspoređivanju kandidata po okrugima i o redosledu nastupa na mitinzima, o tome da pozajme opremu ili iskoriste kancelariju. Moskva u celokupnoj ovoj stvarnoj regionalnoj političkoj aktivnosti – dezorganizujući je faktor koji može doprineti samo kidanju pažljivo izgrađenih lokalnih dogovora, ali skoro nikada nije u stanju da pomogne. Ovo je posebno aktuelno za partije bez centralizovanog finansiranja odozgo. Ako je glavni izvor novca partije – članarina običnih članova, onda koliko čovek treba da bude konuzovan vertikalom vlasti da bi uopšte obraćao pažnju na želje moskovskih šefova! Ko ne jede devojku, taj je ne pleše.

Libertarijanskoj partiji Ruske Federacije nije potreban statut. Njoj je potreban federalni ugovor. Dozvoliću sebi da ponovo citiram deo iz istog predavanja:

U čemu je kritika demokratije od strane libertarijanaca? U tome što demokratija donosi jednake, nezgodne zakone za sve. Ne postoji takav zakon koji bi podjednako odgovarao Moskovljanima, Novosibirčanima i stanovnicima Južnog Sahalina.

Pa, ako nema, nema. Kažite Mihailu hvala na korisnom predavanju i uradite kako on predlaže. Ako uspete da nametnete novi federalni ugovor Moskvi u okviru partije – to će biti prvi korak ka tome da ga nametnete Moskvi i u okviru države. Ako uspete da ograničite takvog blagog i inteligentnog vođu kao što je Mihail Svetov – to će biti prvi korak ka tome da ograničite takav brutalan i neprijatan tip kao što je Vladimir Putin.

Mihail Svetov i novi federalni ugovor

Navaljni, libertarijanci i protestni diskurs

Civilno društvo u Rusiji već prilično dugo pokušava da poljulja čamac i zameni vlast nečim humanijim, kako bi zaustavilo klizanje zemlje u autoritarnu rupu. Frontmen ruskog protesta odavno je i čvrsto postao Aleksej Navaljni.

Srž Navaljinog programa je eksploatacija društvenog zahteva za pravdom. Bezzakonje, korupcija, razgradnja državnog budžeta – osvetljavanje svih ovih tema obezbedilo je Navaljnom zasluženu popularnost. Nacionalisti su pokušavali da se suprotstave ugrožavanju prava ruskozičnog stanovništva, ali ovaj aspekt pravde se pokazao kao ne naročito tražen u masama. Demokrate starog režima su naglašavali temu ruske spoljnopolitičke agresije, gušenja građanskih sloboda i pojačanja političkih represija – ali su zaslužili samo etiketu „demšiza“. Libertarijanci su protestovali protiv pojačanja regulacija i povećanja poreza – njih uopšte nisu primećivali. Sve je teklo svojim tokom, sve dok nije došao Svetov.

U očima običnog čoveka, Navaljin program se svodio na to da će on, kada dođe na vlast, zatvoriti sve prevarante i lopove, čime će uspostaviti pravdu. Svetov je pak podigao stepen populizma još više, dodajući: a one koje ne zatvorimo, izbaciti ćemo s posla bez otpremnine i lišiti političkih prava. Takav zahtev za osvetom, zahvaljujući upotrebi složenog termina „Lustracija“, nije odmah pao ljudima u dlaku, ali agresivna reklama je uradila svoje. Libertarijanistička partija dobila je ogroman priliv sveže krvi i po pravu zauzela svoje mesto u protestnom pantheonu odmah pored samog Navaljnog.

Nastala je interesantna situacija u kojoj je tema slobode gotovo nestala iz javnog diskursa donosilaca odluka, zamenjena upravo tom temom pravde, pošto ova retorika donosi više političkih poena. Glavni zadatak donosilaca odluka sada, ako suditi po retorici, jeste da zajedno sa svojim saveznicima obore režim, a nakon toga se može distancirati od Navaljnog i drugih saputnika, te pristupiti odbranju upravo sopstvenog programa reformi. U kojoj meri će libertarijanistička partija do tog vremena zadržati libertarijanističke vrednosti unutar sebe, još uvek nije sasvim jasno, međutim postaje jasno da je libertarijanizam mnogo širi od onoga čime se partija bavi (i čime se uopšte smatra prikladnim baviti se politička partija).

Ranije je delatnost LPR-a svela se ne toliko na politiku, koliko na prosvetiteljstvo, sada se situacija promenila i upravo je politika izšla u prvi plan. To je sjajno, jer podela rada obično doprinosi većoj efikasnosti tog samog rada. Pri tome, naravno, treba očekivati da će iz partije izaći oni kojima politička delatnost nije nimalo interesantna, i koji su bili tamo upravo zbog prosvetiteljstva, a koji ju je možda smatrali čak i samo klubom po interesima. To je logično, jer mnogi ankapovi u principu smatraju da je bavljenje politikom bezperspektivno, i da je mnogo prikladnije, recimo, propagirati libertarijanskiไลfstajl.

Smatram da bi i minarhisti i panarhisti mogli dobiti određenu indirektnu korist od širenja ankapovih ideja među apolitičnim masama, a ankapovi teško da će izgubiti od prisustva uslovno prijateljske političke predstavnosti – jer oni nemaju ništa protiv korišćenja slabih mesta države radi njenog oslabljivanja. Dakle, pozivam vas da ne smetate libertariancima da ulaze u politiku, da se ne svađate sa članovima LPR-a, ali ni da ne mislite da je na ovoj partiji svet stao i da svaka libertarijanska aktivnost mora biti nekako usklađena sa ovom političkom organizacijom.

A, s druge strane, ulazak u politiku pod libertarijanskim sloganima van LPR-a predstavlja ozbiljnu tvrdnju da je libertarijanska tržišna niša velika i sposobna da primi više od jedne libertarijanske partije. Možda je to i tačno, ali tada ćete morati biti spremni na žestoku konkurenciju, što može ispasti kontraproduktivno jer odvlači resurse od konkurencije sa pro-vlastinim organizacijama.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Тег: LPR