Тег: koronavirus

Silovni kontrol i propast državne demokratije

Voluntarista, Bitarh

Događaji tokom pandemije koronavirusa dobro su pokazali kako se neke od najdemokratskiji država na svetu mogu lako pretvoriti bukvalno u autoritarne režime sa jakom vladinom moći, potiskivanjem opozicije i zatvaranjem „neprihvatljivih“ ljudi u zatvore. Radi se o Australiji i Kanadi, koje u rangiranju demokratije zauzimaju mesta među deset najboljih zemalja. Vlada prve države je u borbi protiv pandemije odlučila da pribegne totalnim zabranama izlaska iz kuće i kretanja građana, praćenju istih i zatvorskм kaznom za prekršioce. U drugoj je vlada na proteste kamionista protiv koronavirus ograničenja odgovorila blokiranjem bankovnih računa, potiskivanjem aktivnosti opozicije, uvođenjem vanrednog stanja i hapšenjima nekih od protestnika. Ili se setimo Francuske, koja je takođe prilično demokratska zemlja, međutim, njeni policajci se ne ustručavaju da batinaju ljude bez maski, a gotovo svake antivladine akcije završavaju se grubim razbijanjem protestnika od strane bezbednosnih snaga.

Demokratija se veoma lako može pretvoriti u autoritarni i represivni režim. I ne treba se tome čuditi – čega se još može očekivati od vlada koje su, iako prilično demokratske i liberalne u svojim ciljevima, ipak i dalje oslonjene na instrument sile u realizaciji tih ciljeva? Kada neki organ u društvu ima pravo na silnu prinudu ljudi i mogućnost da efikasno raspolaže tim pravom, to je samo pitanje vremena i postojanja povoda kada će se sila iz običnog instrumenta podrške zakonu pretvoriti u instrument sprovođenja represija i jačanja vlasti.

Zato treba razumeti da je jedini mogući put ka dostizanju slobodnog i nenasilnog društva iskorenjivanje silnih instrumenata upravljanja, i sama po sebi zamena autoritarnog režima demokratijom u dugoročnoj perspektivi neće dati ništa. Pridržavanje demokratskih i liberalnih vrednosti je apsolutno besmisleno i beskorisno ako se zajedno sa njima aktivno ne podržava nedopustivost nasilja, kako u privatnim odnosima između ljudi, tako i u realizaciji mera od strane bilo kakvih udruženja i javnih organa upravljanja.

Demokratija i liberalizam neće ograničiti stacionarnog bandita u nasilju

Diskutujući o pitanju državnog nasilja i ograničavanja slobode, ponekad se može naići na argument da to nije tako veliki problem, budući da u savremenom svetu demokratija i liberalizma većina država ima ograničene mogućnosti primene sile i kršenja slobode svojih građana, te da u tome nikako ne mogu preći određenu granicu. Ali u stvarnosti, nijedni institucionalni faktori ne ograničavaju čak ni najdemokratičnije i najliberalnije države da se pretvore u brutalne diktature. Sve dok su one stacionarni banditi i mogu „legitimno“ koristiti instrument nasilja, sve dok imaju agente sposobne za vršenje nasilnih radnji, a obični ljudi nemaju ni pravo ni mogućnost da se odupru nasilju, sasvim se može očekivati pooštravanje društvenih poretaka, čim se pojavi povod za to.

I nedavno se takav povod pojavio – pandemija koronavirusa. Naravno, s pandemijom se mora boriti, ali osnovni metod koji su za to izabrale mnoge države bilo je upravo nasilje i prisilno ograničavanje sloboda. Pritom, u tako rigoroznim merama nije bilo nikakvog smisla, polazeći od istraživanja efikasnosti različitih mera u borbi protiv pandemije, kao i na primeru Švedske, koja se već vratila životu pre kovida, gde sam pokazao kako informisanje i podsticanje na manje rizično ponašanje u konačnici daju bolje rezultate nego stroga kontrola i zabrane. Sileno prisiljavanje je manje efikasan instrument u sprovođenju bilo kakvih mera, osim ako samo prisiljavanje i ograničavanje slobode nije cilj po sebi.

Pre nego što nastavim temu kovid mera, želeo bih da podsetim jedan primer kako su države zapravo uništile slobodu kretanja po svetu uvođenjem pasoškog i viznog režima. Povod za to bili su Prvi i Drugi svetski rat, tokom kojih je državama bilo potrebno da kontrolišu kretanje ljudi. Da li je kontrola ukinuta nakon završetka ratova, odnosno nakon nestanka povoda za to? Nije! Države su iskoristile priliku da zauvek učine sva kretanja ljudi izvan granica sopstvenih „ograda“ strogo kontrolisanim.

Tokom pandemije koronavirusa, granice su bile potpuno zatvorene, ali suština nije samo u tome. U mnogim zemljama ljudi su bukvalno bili zaključani u svojim kućama, lišeni posla, a njihovo kretanje je kontrolisano, na primer pomoću kovid aplikacija. Danas je reprezentativan primer sprovođenja takve politike Australija, gde ljudi lišeni slobode moraju bukvalno da se bore sa policajcima, njihovo kretanje prati država putem aplikacije na pametnom telefonu, a prekršiteljima kovid normi preti zatvorska kazna i novčana kazna. Takođe, u mnogim zemljama policajci mogu lako da vas prebiju i pritvore, na primer zbog nedostatka maske ili pasoša vakcinacije (uz objavu prilažem jedan takav nedavni slučaj iz Francuske). To važi, između ostalog, i za Rusiju, gde su policajci već mnogo puta tukli i brutalno pritvarali ljude bez maski.

Sada želim da postavim jedno pitanje: da li se može verovati u to da će države nakon završetka pandemije zaista ukinuti sve ograničavajuće mere i vratiti ljudima istu slobodu koju su ranije imali? Po mom mišljenju, oslanjanje na to bilo bi velika naivnost. Naravno, deo sloboda će biti vraćen, ali će države verovatno zadržati i deo kontrole. Teško da će biti kao u Švedskoj, gde su već ukinute sve kovid mere osim graničnih, jer se ta zemlja u startu nije oslanjala na stroge prisilne mere. Uzgred, granice nakon pandemije takođe mogu ostati više kontrolisane nego pre nje, i sasvim je verovatno da u tom slučaju čak ni Švedska više neće biti izuzetak. U celini, ne treba se oslanjati na to da će države, iz nekog čudesnog razloga, ne kažnjavati svoje građane policijskom silom, lišavati ih slobode i strogo ih kontrolisati samo zato što su razvijene demokratije. Pitanje je naime ne toliko u političkim i društvenim institucijama, već u spremnosti i sposobnosti da se vrši nasilje.

QR kodovi

Trenutno sam se veoma udaljila od aktuelne ruske agende, pa se praktično ne izjašnjavam na tu temu. Međutim, Svetski građanski rat između pristalica bezgraničnog širenja države i pristalica njenog ograničavanja dotiče i malu Crnogoru, tako da to zaslužuje barem jednu objavu.

Za napad na ličnu slobodu, etatisti koriste ranjivost ekonomske teorije na politički pritisak u vidu eksternalija. Svako može postati nosilac virusa i zaraziti druge, odnosno samim svojim prisustvom potencijalno predstavlja značajnu negativnu eksternaliju za okolinu. I ako pokušaji ograničavanja ljudske slobode pod izgovorom da ljudi dišu i izbacuju užasan ugljen-dioksid zbog kojeg će Zemlja uskoro skuhati nailaze na ozbiljno nerazumevanje, ispostavilo se da je primetno lakše zastrašiti ljude smrtonosnom i neposrednom opasnošću, a ne onom koja dolazi za desetleća.

U Crnogori društvo prilično čvrsto drži odbranu. Pomažu mu ozbiljne razmirice između predsednika i premijera, koje ne dozvoljavaju donošenje zaista nepopularnih odluka. Ali odmeta mu pritisak Evropske unije, od koje zavise krediti i priliv turista koji donose novac u zemlju. Zbog toga država napada veoma oprezno i odmah pravi korak unazad čim nailazi na ozbiljan otpor. To EU daje potrebnu sliku, kao da smo pokušali, ali su ovi mračnjači počeli da blokiraju puteve, pa smo morali da tražimo kompromis. Tako je u jesen bio pokušaj da se ulazak u velike supermarkete postepeno omogući samo uz sertifikat, ali su nakon par nedelja sva ograničenja ukinuta. Pred zimu su obećali ulazak uz sertifikat na božićne pijace, a nakon par nedelja su, naprotiv, objavili olakšanja: tokom božićnih praznika se skidaju praktično sva ograničenja, slavite u zdravlje. Naravno, svako olakšanje društvo mora da iščupa uličnim akcijama.

U Rusiji je sve mnogo gore. Društvo je skoro potpuno zatrveno asfaltom još prošle zime, nikoga više ne čude hapšenja zbog pojedinačnih protesta, objava na društvenim mrežama i ostali proizvoljnosti o kojima većina mojih čitalaca ima mnogo direktniju predstavu, pa zbog toga neću dodatno naglašavati. Ipak, čini se da je pokušaj uvodjenja režima dozvola za kretanje na kraju druge godine rata za javno zdravlje ipak naišao na prilično masovni otpor iz baze.

Libertarianska partija Rusije (ona od dve koju država izgleda nije do kraja raz Bila) najavila je pokretanje javne kampanje protiv QR-kodizacije. Pročitala sam listu predloga i izgledaju prilično razumno. Kao i obično u RF, nivo podrške inicijativi određuje pre svega broj potpisa na change.org, tako da je prva stvar otići tamo i potpisati se, a zatim razmotriti na koji još način se može pomoći kampanji.

I, naravno, čekamo sve one kojima je nepodnošljiva sva ova frontovska atmosfera, u prijatnoj, vlažnoj i kišovitoj Crnogori. Barem su granice još uvek otvorene.

Stroge prinudne mere ponovo su propale

Voluntarist, Bitarh

Razmatrajući koncept smanjenja štete, već sam pokazao zašto bolji rezultat ne daju zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe na manje rizično ponašanje. Tako je program zamene špriceva tokom krize AIDS-a u 80-im godinama, koji je omogućio zavisnicima da manje rizikuju pri upotrebi droga koristeći nove špriceve, umesto istih više puta i odmah više ljudi, ispostavio se mnogo efikasnijim od strogih zabrana. Učesnici programa su ređe koristili droge, njihovo zdravlje se poboljšalo, a mnogi od njih su na kraju dobrovoljno potražili pomoć u lečenju svoje zavisnosti.

Slično tome, informisanje i podsticanje ljudi na manje rizično ponašanje moglo bi se koristiti umesto rigidnih prisilnih mera u borbi protiv koronavirusa. Nažalost, većina vlada je odabrala drugu metodu. Ali dobro je što nisu sve odlučile da pribegnu sili i strogim zabranama, pa možemo lako uporediti rezultate ovih pristupa. Istraživanje uticaja strogih mera, blagih mera i svih mera zajedno na rast broja zaraženja već odavno je pokazalo da oba tipa mera daju približno isti efekat. To znači da je uvođenje strogih prisilnih mera suvišno, ili čak štetno s obzirom na svoje posledice po društveni i ekonomski život.

Dobar primer je Švedska. Od samog početka pandemije, ona je odbila uvođenje strogih i prisilnih mera unutar svoje zemlje, čak je i obavezno nošenje maski, koje je bilo skoro svuda u svetu, u Švedskoj imalo samo preporučni karakter. U početku je broj zaraženja i smrti značajno premašivao odgovarajuće pokazatelje drugih zemalja (ali zapravo i to nije bilo u svim slučajevima, na primer, bili su prilično uporedivi sa pokazateljima Francuske). Uostalom, već tada je bilo jasno da će, u poređenju sa drugim zemljama, ekonomija Švedske manje propatiti i brže se oporaviti nakon pandemije. I što je važno – poslednji talas pandemije, koji je mnoge zemlje doveo u kritičnu situaciju, na Švedsku gotovo da nije imao nikakvog uticaja. Uzgred, inspirisalo me je za pisanje ove objave poređenje situacije u Izraelu, gde ljudima već daju treću dozu vakcine, gde se aktivno uvode covid-pasoši, gde je bilo višestrukih lokdauna, i Švedske, u kojoj ništa od toga nema i nije bilo. Pri tome, u obe zemlje je nivo vakcinacije prvom i drugom dozom približno isti, ali je situacija iz korena različita.

Nešto strože mere uvođene su u drugim skandinavskim zemljama – Danskoj i Norveškoj. Vlade ovih zemalja su, naravno, nazivale ove mere krajnje strogim, ali ako ih poredimo sa merama u drugim zemljama, one će se takođe činiti prilično blagim. Vredi spomenuti i jedan eksperiment sproveden u Norveškoj. Fitnes klubovi su smatrani žarištima koronavirusa, pa su zato prvo zatvoreni. Kasnije su otvorena 5 klubova, pri čemu je polovini njihovih klijenata bilo dozvoljeno dolaziti na treninge, a drugoj polovini ne. Na kraju, tokom dve nedelje posmatranja, registrovan je samo jedan slučaj bolesti, iako u grupi koja je posećivala fitnes klubove, ali zaraženi čak nije ni stigao do sportskog objekta. Takođe, direktor Norveškog instituta za javno zdravlje tvrdi da je zemlja mogla potpuno zaobići karantin i postići iste rezultate. U celini, Danska, Norveška i Švedska su već uklonile sve ograničavajuće mere (osim graničnih) i prve u Evropi su se vratile životu kakav su imale pre pandemije. Druge zemlje su od toga još veoma daleko.

Tako se još jednom uveravamo u to da se informisanjem i podsticanjem na manje rizično ponašanje može postići najmanje isto, ili čak i više, nego strogim zabranama, kontrolom i silom. A uopšte, za stroge mere će u svakom slučaju morati da se plati ogromna cena. Pa koji je onda smisao, ako na kraju od njih ima više štete nego koristi?