Тег: koronavirus

Silovni kontrol i propast državne demokratije

Voluntarista, Bitarh

Događaji tokom pandemije koronavirusa dobro su pokazali kako se neke od najdemokratskiji država na svetu mogu lako pretvoriti bukvalno u autoritarne režime sa jakom vladinom moći, potiskivanjem opozicije i zatvaranjem „neprihvatljivih“ ljudi u zatvore. Radi se o Australiji i Kanadi, koje u rangiranju demokratije zauzimaju mesta među deset najboljih zemalja. Vlada prve države je u borbi protiv pandemije odlučila da pribegne totalnim zabranama izlaska iz kuće i kretanja građana, praćenju istih i zatvorskм kaznom za prekršioce. U drugoj je vlada na proteste kamionista protiv koronavirus ograničenja odgovorila blokiranjem bankovnih računa, potiskivanjem aktivnosti opozicije, uvođenjem vanrednog stanja i hapšenjima nekih od protestnika. Ili se setimo Francuske, koja je takođe prilično demokratska zemlja, međutim, njeni policajci se ne ustručavaju da batinaju ljude bez maski, a gotovo svake antivladine akcije završavaju se grubim razbijanjem protestnika od strane bezbednosnih snaga.

Demokratija se veoma lako može pretvoriti u autoritarni i represivni režim. I ne treba se tome čuditi – čega se još može očekivati od vlada koje su, iako prilično demokratske i liberalne u svojim ciljevima, ipak i dalje oslonjene na instrument sile u realizaciji tih ciljeva? Kada neki organ u društvu ima pravo na silnu prinudu ljudi i mogućnost da efikasno raspolaže tim pravom, to je samo pitanje vremena i postojanja povoda kada će se sila iz običnog instrumenta podrške zakonu pretvoriti u instrument sprovođenja represija i jačanja vlasti.

Zato treba razumeti da je jedini mogući put ka dostizanju slobodnog i nenasilnog društva iskorenjivanje silnih instrumenata upravljanja, i sama po sebi zamena autoritarnog režima demokratijom u dugoročnoj perspektivi neće dati ništa. Pridržavanje demokratskih i liberalnih vrednosti je apsolutno besmisleno i beskorisno ako se zajedno sa njima aktivno ne podržava nedopustivost nasilja, kako u privatnim odnosima između ljudi, tako i u realizaciji mera od strane bilo kakvih udruženja i javnih organa upravljanja.

Demokratija i liberalizam neće ograničiti stacionarnog bandita u nasilju

Diskutujući o pitanju državnog nasilja i ograničavanja slobode, ponekad se može naići na argument da to nije tako veliki problem, budući da u savremenom svetu demokratija i liberalizma većina država ima ograničene mogućnosti primene sile i kršenja slobode svojih građana, te da u tome nikako ne mogu preći određenu granicu. Ali u stvarnosti, nijedni institucionalni faktori ne ograničavaju čak ni najdemokratičnije i najliberalnije države da se pretvore u brutalne diktature. Sve dok su one stacionarni banditi i mogu „legitimno“ koristiti instrument nasilja, sve dok imaju agente sposobne za vršenje nasilnih radnji, a obični ljudi nemaju ni pravo ni mogućnost da se odupru nasilju, sasvim se može očekivati pooštravanje društvenih poretaka, čim se pojavi povod za to.

I nedavno se takav povod pojavio – pandemija koronavirusa. Naravno, s pandemijom se mora boriti, ali osnovni metod koji su za to izabrale mnoge države bilo je upravo nasilje i prisilno ograničavanje sloboda. Pritom, u tako rigoroznim merama nije bilo nikakvog smisla, polazeći od istraživanja efikasnosti različitih mera u borbi protiv pandemije, kao i na primeru Švedske, koja se već vratila životu pre kovida, gde sam pokazao kako informisanje i podsticanje na manje rizično ponašanje u konačnici daju bolje rezultate nego stroga kontrola i zabrane. Sileno prisiljavanje je manje efikasan instrument u sprovođenju bilo kakvih mera, osim ako samo prisiljavanje i ograničavanje slobode nije cilj po sebi.

Pre nego što nastavim temu kovid mera, želeo bih da podsetim jedan primer kako su države zapravo uništile slobodu kretanja po svetu uvođenjem pasoškog i viznog režima. Povod za to bili su Prvi i Drugi svetski rat, tokom kojih je državama bilo potrebno da kontrolišu kretanje ljudi. Da li je kontrola ukinuta nakon završetka ratova, odnosno nakon nestanka povoda za to? Nije! Države su iskoristile priliku da zauvek učine sva kretanja ljudi izvan granica sopstvenih „ograda“ strogo kontrolisanim.

Tokom pandemije koronavirusa, granice su bile potpuno zatvorene, ali suština nije samo u tome. U mnogim zemljama ljudi su bukvalno bili zaključani u svojim kućama, lišeni posla, a njihovo kretanje je kontrolisano, na primer pomoću kovid aplikacija. Danas je reprezentativan primer sprovođenja takve politike Australija, gde ljudi lišeni slobode moraju bukvalno da se bore sa policajcima, njihovo kretanje prati država putem aplikacije na pametnom telefonu, a prekršiteljima kovid normi preti zatvorska kazna i novčana kazna. Takođe, u mnogim zemljama policajci mogu lako da vas prebiju i pritvore, na primer zbog nedostatka maske ili pasoša vakcinacije (uz objavu prilažem jedan takav nedavni slučaj iz Francuske). To važi, između ostalog, i za Rusiju, gde su policajci već mnogo puta tukli i brutalno pritvarali ljude bez maski.

Sada želim da postavim jedno pitanje: da li se može verovati u to da će države nakon završetka pandemije zaista ukinuti sve ograničavajuće mere i vratiti ljudima istu slobodu koju su ranije imali? Po mom mišljenju, oslanjanje na to bilo bi velika naivnost. Naravno, deo sloboda će biti vraćen, ali će države verovatno zadržati i deo kontrole. Teško da će biti kao u Švedskoj, gde su već ukinute sve kovid mere osim graničnih, jer se ta zemlja u startu nije oslanjala na stroge prisilne mere. Uzgred, granice nakon pandemije takođe mogu ostati više kontrolisane nego pre nje, i sasvim je verovatno da u tom slučaju čak ni Švedska više neće biti izuzetak. U celini, ne treba se oslanjati na to da će države, iz nekog čudesnog razloga, ne kažnjavati svoje građane policijskom silom, lišavati ih slobode i strogo ih kontrolisati samo zato što su razvijene demokratije. Pitanje je naime ne toliko u političkim i društvenim institucijama, već u spremnosti i sposobnosti da se vrši nasilje.

QR kodovi

Trenutno sam se veoma udaljila od aktuelne ruske agende, pa se praktično ne izjašnjavam na tu temu. Međutim, Svetski građanski rat između pristalica bezgraničnog širenja države i pristalica njenog ograničavanja dotiče i malu Crnogoru, tako da to zaslužuje barem jednu objavu.

Za napad na ličnu slobodu, etatisti koriste ranjivost ekonomske teorije na politički pritisak u vidu eksternalija. Svako može postati nosilac virusa i zaraziti druge, odnosno samim svojim prisustvom potencijalno predstavlja značajnu negativnu eksternaliju za okolinu. I ako pokušaji ograničavanja ljudske slobode pod izgovorom da ljudi dišu i izbacuju užasan ugljen-dioksid zbog kojeg će Zemlja uskoro skuhati nailaze na ozbiljno nerazumevanje, ispostavilo se da je primetno lakše zastrašiti ljude smrtonosnom i neposrednom opasnošću, a ne onom koja dolazi za desetleća.

U Crnogori društvo prilično čvrsto drži odbranu. Pomažu mu ozbiljne razmirice između predsednika i premijera, koje ne dozvoljavaju donošenje zaista nepopularnih odluka. Ali odmeta mu pritisak Evropske unije, od koje zavise krediti i priliv turista koji donose novac u zemlju. Zbog toga država napada veoma oprezno i odmah pravi korak unazad čim nailazi na ozbiljan otpor. To EU daje potrebnu sliku, kao da smo pokušali, ali su ovi mračnjači počeli da blokiraju puteve, pa smo morali da tražimo kompromis. Tako je u jesen bio pokušaj da se ulazak u velike supermarkete postepeno omogući samo uz sertifikat, ali su nakon par nedelja sva ograničenja ukinuta. Pred zimu su obećali ulazak uz sertifikat na božićne pijace, a nakon par nedelja su, naprotiv, objavili olakšanja: tokom božićnih praznika se skidaju praktično sva ograničenja, slavite u zdravlje. Naravno, svako olakšanje društvo mora da iščupa uličnim akcijama.

U Rusiji je sve mnogo gore. Društvo je skoro potpuno zatrveno asfaltom još prošle zime, nikoga više ne čude hapšenja zbog pojedinačnih protesta, objava na društvenim mrežama i ostali proizvoljnosti o kojima većina mojih čitalaca ima mnogo direktniju predstavu, pa zbog toga neću dodatno naglašavati. Ipak, čini se da je pokušaj uvodjenja režima dozvola za kretanje na kraju druge godine rata za javno zdravlje ipak naišao na prilično masovni otpor iz baze.

Libertarianska partija Rusije (ona od dve koju država izgleda nije do kraja raz Bila) najavila je pokretanje javne kampanje protiv QR-kodizacije. Pročitala sam listu predloga i izgledaju prilično razumno. Kao i obično u RF, nivo podrške inicijativi određuje pre svega broj potpisa na change.org, tako da je prva stvar otići tamo i potpisati se, a zatim razmotriti na koji još način se može pomoći kampanji.

I, naravno, čekamo sve one kojima je nepodnošljiva sva ova frontovska atmosfera, u prijatnoj, vlažnoj i kišovitoj Crnogori. Barem su granice još uvek otvorene.

Stroge prinudne mere ponovo su propale

Voluntarist, Bitarh

Razmatrajući koncept smanjenja štete, već sam pokazao zašto bolji rezultat ne daju zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe na manje rizično ponašanje. Tako je program zamene špriceva tokom krize AIDS-a u 80-im godinama, koji je omogućio zavisnicima da manje rizikuju pri upotrebi droga koristeći nove špriceve, umesto istih više puta i odmah više ljudi, ispostavio se mnogo efikasnijim od strogih zabrana. Učesnici programa su ređe koristili droge, njihovo zdravlje se poboljšalo, a mnogi od njih su na kraju dobrovoljno potražili pomoć u lečenju svoje zavisnosti.

Slično tome, informisanje i podsticanje ljudi na manje rizično ponašanje moglo bi se koristiti umesto rigidnih prisilnih mera u borbi protiv koronavirusa. Nažalost, većina vlada je odabrala drugu metodu. Ali dobro je što nisu sve odlučile da pribegnu sili i strogim zabranama, pa možemo lako uporediti rezultate ovih pristupa. Istraživanje uticaja strogih mera, blagih mera i svih mera zajedno na rast broja zaraženja već odavno je pokazalo da oba tipa mera daju približno isti efekat. To znači da je uvođenje strogih prisilnih mera suvišno, ili čak štetno s obzirom na svoje posledice po društveni i ekonomski život.

Dobar primer je Švedska. Od samog početka pandemije, ona je odbila uvođenje strogih i prisilnih mera unutar svoje zemlje, čak je i obavezno nošenje maski, koje je bilo skoro svuda u svetu, u Švedskoj imalo samo preporučni karakter. U početku je broj zaraženja i smrti značajno premašivao odgovarajuće pokazatelje drugih zemalja (ali zapravo i to nije bilo u svim slučajevima, na primer, bili su prilično uporedivi sa pokazateljima Francuske). Uostalom, već tada je bilo jasno da će, u poređenju sa drugim zemljama, ekonomija Švedske manje propatiti i brže se oporaviti nakon pandemije. I što je važno – poslednji talas pandemije, koji je mnoge zemlje doveo u kritičnu situaciju, na Švedsku gotovo da nije imao nikakvog uticaja. Uzgred, inspirisalo me je za pisanje ove objave poređenje situacije u Izraelu, gde ljudima već daju treću dozu vakcine, gde se aktivno uvode covid-pasoši, gde je bilo višestrukih lokdauna, i Švedske, u kojoj ništa od toga nema i nije bilo. Pri tome, u obe zemlje je nivo vakcinacije prvom i drugom dozom približno isti, ali je situacija iz korena različita.

Nešto strože mere uvođene su u drugim skandinavskim zemljama – Danskoj i Norveškoj. Vlade ovih zemalja su, naravno, nazivale ove mere krajnje strogim, ali ako ih poredimo sa merama u drugim zemljama, one će se takođe činiti prilično blagim. Vredi spomenuti i jedan eksperiment sproveden u Norveškoj. Fitnes klubovi su smatrani žarištima koronavirusa, pa su zato prvo zatvoreni. Kasnije su otvorena 5 klubova, pri čemu je polovini njihovih klijenata bilo dozvoljeno dolaziti na treninge, a drugoj polovini ne. Na kraju, tokom dve nedelje posmatranja, registrovan je samo jedan slučaj bolesti, iako u grupi koja je posećivala fitnes klubove, ali zaraženi čak nije ni stigao do sportskog objekta. Takođe, direktor Norveškog instituta za javno zdravlje tvrdi da je zemlja mogla potpuno zaobići karantin i postići iste rezultate. U celini, Danska, Norveška i Švedska su već uklonile sve ograničavajuće mere (osim graničnih) i prve u Evropi su se vratile životu kakav su imale pre pandemije. Druge zemlje su od toga još veoma daleko.

Tako se još jednom uveravamo u to da se informisanjem i podsticanjem na manje rizično ponašanje može postići najmanje isto, ili čak i više, nego strogim zabranama, kontrolom i silom. A uopšte, za stroge mere će u svakom slučaju morati da se plati ogromna cena. Pa koji je onda smisao, ako na kraju od njih ima više štete nego koristi?

Realnost virusne pretnje

Voluntarista

Kada se virusi posmatraju kao oružje masovnog uništenja, mnogi govore da je to samo hipotetička pretnja, neostvariva u ovom trenutku u praksi, da se teško može ostvariti u bliskoj budućnosti, i da svakako nikada neće biti dostupna za reprodukciju malim organizacijama i običnim ljudima u kućnim uslovima. A pošto su druga moguća sredstva masovnog uništenja još nedostupnija za reprodukciju, nema potrebe bojati se fenomena kao što je nasilje i pokušavati ga potpuno iskoreniti.

Pre svega, moramo pogledati trendove razvoja biotehnologija. Odličan primer pokazuje operacija kao što je sekvenciranje (jednostavnijim jezikom – dešifrovanje) genoma. Pre još 20 godina, sekvenciranje jednog kompletnog ljudskog genoma koštalo je 100 miliona dolara, pre oko 10 godina – 1 milion dolara, a sada – 1 hiljadu dolara. Takođe, već sada postoje prilično jeftini sintezatori DNK/RNK, neki modeli se mogu kupiti za nekoliko desetina hiljada dolara i sasvim je realno očekivati da će vremenom i razvojem tehnologije postati još jeftiniji i pristupačniji. Pored toga, u poslednje vreme pojavila su se istraživanja u vezi sa upotrebom Veštačke Inteligencije u rešavanju jednačina kvantne hemije [1][2]. U perspektivi, to će omogućiti određivanje hemijskih i fizičkih svojstava molekula bez sprovođenja stvarnih testiranja, već samo virtuelnim modelovanjem njihove strukture. Mislim da je očigledno da će to veoma značajno pojednostaviti i projektovanje veštačkih virusa. I na kraju, ne zaboravimo da se moderna vakcinacija i ciljano lečenje zasnivaju upravo na uvođenju veštačkih virusnih agenata u čoveka, koji nose određeni genetički materijal do potrebnih ćelija i ubacuju ga u njih. U suštini, to je genoterapija, prema čijoj tehnološkoj realizaciji mnogi, iz nekog razloga, takođe pristupaju skeptički i ne vide perspektivu njenog razvoja i primene u bliskoj budućnosti. Ali vi još uvek smatrate da je stvaranje opasnih veštačkih virusa samo hipotetička pretnja? Pa hajde, razmotrimo stvarne slučajeve sličnog.

Godine 2011, virolog Yoshihiro Kawaoka sprovodio je eksperimente na kreiranju vakcine protiv gripa. Pokušao je da rekonstruiše soj virusa koji je prethodio epidemiji 2009–2010. godine kako bi video kako se virus promenio tokom 4 godine. Kao rezultat toga, modifikovao ga je tako da postane otporan na ljudski imunitet [3]. Naravno, njegov rad je počeo da biva kritikovan, jer bi čovečanstvo ostalo bespomoćno u slučaju da je ovaj virus napustio zidove laboratorije. Takođe, vlada SAD je 2014. godine uvela zabranu nastavka ovog istraživanja (međutim, ona je ukinuta 2019. godine). Pored toga, Yoshihiro Kawaoka je ranije uspeo da u laboratorijskim uslovima kreira analog sve poznatije španske gripe, od koje je, prema različitim procenama, poginulo do 100 miliona ljudi.

Takođe, 2018. godine, grupa kanadskih istraživača objavila je naučni rad o rekonstrukciji uzročnika virusa konjske osepe – najbližeg rođaka crne (prirodne) osepe, jedne od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji čovečanstva [4]. Troškovi ovog projekta procenjuju se na približno 100 hiljada dolara. Baveći se ovim, istraživači su težili da kreiraju novu, još bezbedniju vakcinu protiv prirodne osepe. Međutim, značajan deo naučne zajednice odnosio se ka ovom istraživanju kritički i počeo da izražava indignaciju zbog toga zašto je naučni časopis PLOS One uopšte dopustio objavljivanje rada te vrste, jer to može pomoći teroristima u kreiranju biološkog oružja.

U svemu ovome treba razmotriti slučajeve kada su virusi slučajno napuštali zidove laboratorija i kakve su posledice to imalo, kako bismo razumeli sa čim ćemo se suočiti ako neko namerno poželi da pusti opasan virus na slobodu. Štaviše, to već sada može učiniti bilo koji laboratorijski radnik bilo kog istraživačkog centra koji čuva i proučava uzorke takvih virusa. Jednostavno imamo velike sreće što nijedan od takvih laboratorijskih radnika još uvek nije imao nasilne sklonosti, ili ako je imao, nešto ga je sprečavalo ili nije shvatao kakvo opasno oružje drži u svojim rukama. Navesti ćemo 5 takvih slučajeva [5]:

– Godine 1977. soju gripa H1N1 uspelo je da pobegne iz kineske ustanove i proširi se širom sveta. Srećom, izazivao je samo blagu bolest i doveo je do svega nekoliko smrtnih slučajeva.

– Od 1963. do 1978. godine u Velikoj Britaniji došlo je do tri bekstva virusa prirodnih varičela iz dve različite laboratorije. Bila su povezana sa niskim standardima i lošom laboratorijskom praksom. Izbijanje varičela dovelo je do najmanje 80 smrtnih slučajeva.

– Godine 1995. 10.000 ljudi u Venecueli i 75.000 ljudi u Kolumbiji oboleli su od soje VEE koja je pobegla iz laboratorije. Kao rezultat izbijanja bolesti, poginulo je 311 ljudi, dok su neurološke komplikacije otkrivene kod 3.000 ljudi.

– Teški akutni respiratorni sindrom (SARS) je 2003. godine doveo do globalne epidemije koja je inficirala 8.000 ljudi i izazvala 774 smrti u 29 zemalja. Od vremena početne epidemije izvršeno je šest bekstava virusa iz laboratorija – četiri u Pekingu i po jedan u Singapuru i Tajvanu.

– U 2007. godini, 278 životinja u Velikoj Britaniji zaraženo je aftom nakon što je virus izbio iz laboratorije visokog nivoa bioubezpieđenja. Usled izbijanja epidemije, bilo je potrebno uništiti 1578 životinja. Ova epidemija je podminula poljoprivrednu proizvodnju i izvoz Velike Britanije i koštala je približno 200 miliona funti sterlinga.

Hajde da pogledamo i trenutnu virusnu situaciju. U godinama 2020-21. morali smo da se nosimo sa koronavirusom (inače, to je jedna od sorti istog SARS-a koji je izbio iz laboratorijskih zidova 2003. godine). U poređenju sa drugim virusima, SARS-CoV-2 nije preterano zarazan i smrtonosan; do sada ga je preležalo oko 103 miliona ljudi, što je 1,3% populacije planete; oko 2,2 miliona ljudi je umrlo – što je 2,1% svih zaraženih. Ipak, pandemija je dovela do velikog broja društvenih i ekonomskih problema.

Takođe, treba da pogledamo i druge savremene virusne pretnje pored koronavirusa. To može biti, na primer, virus „Nipah“. Bolest može teći bez simptoma (u tom slučaju čovek jednostavno postaje nosilac zaraze) ili izazvati ozbiljne respiratorne probleme, encefalitis, otok mozga i smrtnost u opsegu od 40% do 75%. Pored toga, holandski istraživači tvrde da se izbijanje Nipah virusa može dogoditi u bilo kom trenutku [6]. A šta bi se moglo desiti ako uzorak takvog virusa padne u ruke osobe sa nasilnim težnjama?

Pored svega toga, temu virusne pretnje već pokreću neke poznate i autoritativne ličnosti, kao što je preduzetnik i milijarder Bil Gejts [7]. Još 2015. godine je predvideo pandemiju i upozorio da svet na nju nije spreman. Ovu nepripremljenost objašnjava time da se velike pandemije dešavaju prilično retko, ljudi ih zaboravljaju i radije žele da usmere svoju pažnju na borbu protiv češćih katastrofa. Pandemija u celini uvek deluje kao nešto što se sigurno neće dogoditi u narednih nekoliko godina, zbog čega se njena pretnja ignoriše. Bil Gejts je takođe izrazio zabrinutost zbog toga što se virusi mogu koristiti u nasilne svrhe i procenio je verovatnoću nastanka veštačke pandemije kao veću od prirodne. Hajde sada zamislimo takav scenario – neko namerno oslobađa veoma zarazan i smrtonosan virus, a čovečanstvo na to uopšte nije spremno?

Mislim da ne bi trebalo da ostane sumnje u to da je kreiranje veštačkih virusa stvarni zadatak koji vremenom postaje sve manje skup i dostupniji za realizaciju. Takođe, možda čak neće biti ni potrebno kreirati nove viruse – dovoljno je preuzeti i iskoristiti uzorke već postojećih. Zato nam je kritično važno da se oslobodimo nasilja pre trenutka kada bi neko, u pokušaju da se zaštiti od napada ili neki terorista u progonjenju svojih nasilnih ciljeva, oslobodio veoma zarazan i smrtonosan virus, koji bi doveo čovečanstvo do katastrofe.

Izvori:

1. Deep-neural-network solution of the electronic Schrödinger equation

2. Ab initio solution of the many-electron Schrödinger equation with deep neural networks

3. Da li je ovo mudro? Kontroverzni naučnik ponovo kreira virus pandemskog gripa koji je ubio 500.000 ljudi… osim što je GORI

4. Kanadska grupa kreira poxvirus, podstičući diskusiju o dvostrukoj upotrebi

5. Evo 5 puta kada su infektivne bolesti izmakle laboratorijskoj izolaciji

6. Farmaceutski giganti nisu spremni za sledeću pandemiju, upozorava izveštaj

7. Bil Gejts o globalnim problemima čovečanstva

Praćenje kontakata: prvi korak ka opštoj špijunaži u realnom vremenu

Sa ciljem upoznavanja ruskojezičnih libertarijanaca sa engleskojezičkim libertarijanskim diskursom, planiramo povremeno objavljivati prevode članaka sa velikih libertarijanskih sajtova. Danas vam predstavljamo članak o aplikacijama za praćenje kontakata koje su postale izazov za privatnost u vezi sa pandemijom.

Pandemija je vladama dala izgovor da opravdaju masovnu prikupljanje podataka o geolokaciji.

Mnogi akademici, preduzetnici i vlade tvrde da su nove tehnologije najvažniji deo borbe protiv pandemije koronavirusa. Oni tvrde da će, koristeći najnovije načine praćenja za dobijanje informacija, ljudi moći sa lakoćom da provere da li su stupili u kontakt sa identifikovanim nosiocima COVID-19.

Aplikacije za praćenje kontakata

Predložena su dva modela sličnih aplikacija. Prvi model podrazumeva prikupljanje i obradu informacija o lokaciji pojedinca od strane vlada. Ovakvi predlozi su dočekani lavinom kritika sa strane grupa za zaštitu privatnosti i prava potrošača, jer uključuju nezapamćeno totalno praćenje. S obzirom na to da mnoge tehnološke kompanije već pružaju ovakve usluge svojim vladama, a YouTube, na primer, blokira svaku informaciju koja je u suprotnosti sa izjavama SZO, ovi strahovi izgledaju sasvim realno.

Drugi model je prikupljanje i obrada informacija o kretanju i kontaktima direktno na uređajima korisnika. Ovaj decentralizovani oblik prikupljanja podataka dobio je široku akademsku podršku, jer će u teoriji omogućiti praćenje kontakata bez pružanja kompanijama i vladama pristupa podacima o kretanju i navikama građana u realnom vremenu.

Ali čak i ova decentralizovana šema prikupljanja podataka izaziva mnoštvo pitanja. Čak i uz izradu pravnog okvira za zaštitu privatnosti – koji trenutno jednostavno ne postoji – nivo svesti javnosti u pitanjima zaštite informacija čini ove aplikacije izuzetno opasnim.

U ovom članku ćemo razmotriti na koji način se razvijaju aplikacije za praćenje kontakata i zašto one predstavljaju pretnju.

Centralizacija ili decentralizacija?

Hajde da prvo primetimo da su neke aplikacije za praćenje kontakata koje su uvele vlade van Evrope i SAD ozbiljan problem. Vlada Izraela je nedavno usvojila zakon koji daje njihovim bezbednosnim službama pravo pristupa ličnim podacima svih korisnika, kao i koji dozvoljava centralizovano čuvanje dobijenih informacija. Južna Koreja i Kina su uradile isto to.

Opasnost od uključivanja vlada u prikupljanje ovakvih podataka primećuju mnoge organizacije za zaštitu ličnih podataka u Evropi i SAD. Uprkos tome, vlade ovih zemalja smatraju da su ovakve aplikacije neophodne, još i zato što su same te vlade ispostavile da nisu u stanju da same razviju aplikacije za praćenje kontakata.

Pretpostavlja se da će se aplikacije za praćenje kontakata razvijati prema decentralizovanom modelu. U teoriji, telefon korisnika će sam čuvati podatke o kontaktima vlasnika sa COVID-19 i razmenjivati podatke sa drugim uređajima. Informacije neće biti prenosene u centralizovana cloud skladišta, i čak ni same kompanije koje se bave razvojem aplikacija neće imati pristup ličnim podacima korisnika ili njihovoj lokaciji.

Ovaj model su predložile kompanije kao što su Apple i Google, PACT projekat sa MIT-a [Massachusetts Institute of Technology] i mnoge evropske grupe. Većina predloga uključuje Bluetooth tehnologiju, koja će obavestiti korisnika ako se u blizini nalazi drugi korisnik koji je bio u kontaktu sa virusom.

(Nedostajuće) Pravni okvir

Na prvi pogled, aplikacije sa decentralizovanim modelom prikupljanja podataka su besprekorne u zaštiti korisnika od nadzora. One se grade na politici individualne odgovornosti, uporedivoj sa politikom vlade Švedske, koja je dokazala svoju efikasnost uprkos nemešanju u privatni život građana.

Međutim, ostaju dva nerešena problema sa decentralizovanim aplikacijama za praćenje kontakata. Prvi – trenutno ne postoji pravni okvir za zaštitu korisnika ovih aplikacija od nadzora. Drugi – čak i ako se takav okvir napravi, bilo koji podaci sa pametnih telefona mogu biti ukradeni od strane hakera ili bezbednosnih službi.

Za početak, hajde da razmotrimo pravni aspekt pitanja. U našem članku o legalnosti ovakvih aplikacija već smo ukazali na to da je zakonitost ovakvog oblika masovnog nadzora barem upitna. Sa učestalim slučajevima cenzure na internetu, postoji verovatnoća da će vlade iskoristiti ovakve aplikacije za kreiranje baza podataka o korisnicima i praćenje istih.

Ali pitanja povezana sa aplikacijama za praćenje kontakata – bilo da su centralizovane ili ne – su mnogo dublja. Nejasno je čak i da li će ove aplikacije uspevati u svojoj prvobitnoj funkciji. Da bi ove aplikacije bile efikasne, bilo bi potrebno primorati ljude da ih instaliraju i koriste. U suprotnom, inficirani korisnik može jednostavno obrisati aplikaciju, što podriva efikasnost celog sistema. Dati vladama pravo da građanima nametnu korišćenje određene aplikacije bio bi nezapamćen i izuzetno opasan korak.

Privatnost i bezbednost

Čak i uz uslov najpažljivije osmišljene pravne osnove za ovakve aplikacije, čak i ako bi ona zaista štitila lične podatke korisnika, ove aplikacije će i dalje predstavljati pretnju. Kompanije ulažu mnogo napora u povećanje sajber bezbednosti, naročito sada kada mnogi rade na daljinu, i sa iznenađenjem otkrivaju da njihovi zaposleni znaju veoma malo ili ništa o bezbednosti u sajber prostoru. To znači da su bilo koji podaci dobijeni putem aplikacija za praćenje kontakata – čak i ako se čuvaju na pametnom telefonu korisnika – veoma ranjivi.

I ova okolnost se, naravno, uzima u obzir postojećim zakonodavstvom o privatnosti podataka. Evropski GDPR [Opšti uredba o zaštiti podataka] — široko prihvaćen kao zlatni standard kada je u pitanju zaštita podataka — jasno tvrdi da se neprikosnovenost podataka ne može postići bez informacione bezbednosti. Pretpostavlja se da će se to postići kroz jednostavno pravilo: kompanije ne mogu prikupljati podatke koji im nisu potrebni. Drugim rečima, najbolje što se može učiniti za očuvanje podataka korisnika jeste da se oni uopšte ne prikupljaju.

U kontekstu praćenja kontakata – to znači da čak i ako se podaci korisnika o kontaktima i lokaciji čuvaju na korisnikovom pametnom telefonu – a ne u centralizovanom sistemu evidencije – niko ne garantuje njihovu sigurnost. Ovi podaci mogu biti ukradeni, ili bi službe nacionalne bezbednosti i nadzora mogle dobiti pristup njima. Istraživanja takođe dokazuju da čak i kada korisnici pokušavaju da osiguraju svoje podatke, njihovi pokušaji mogu samo narušiti njihovu informacionu bezbednost.

S druge strane, naravno, odzvanja kontraargument da mnoštvo aplikacija već prikuplja podatke o geolokaciji i da još jedna aplikacija ne može postati kritična za privatnost. Međutim, najvažnija razlika sličnih novih aplikacija je to što one prikupljaju podatke o kontaktima korisnika. Ovi podaci mogu biti korišćeni od strane organa reda za dobijanje informacija o kretanju građana u realnom vremenu.

Budućnost

Nema potrebe pretvarati se da su ovo novi problemi, sa kojima se nikada nismo susretali. Aktivisti, koji štite privatnost, govore o nelegitimnosti masovnog nadzora već više od deset godina. Pandemija je samo dala vladama izgovor, da bi opravdala masovno prikupljanje podataka o geolokaciji. Kao što smo već ukazali, u ovom trenutku ne postoje tehnologije sposobne da prikupljaju ove podatke bez kršenja fundamentalnog ljudskog prava na privatnost. Ne postoje takvi pravni akti koji bi regulisali korišćenje aplikacija za praćenje kontakata. Čak i da postoje, nezaštićenost podataka na većini pametnih telefona čini ove podatke izuzetno ranjivim za krađu ili legalne zahteve organa reda.

Važno je da ćemo kasnije, nakon pandemije, zapamtiti lekcije iz sadašnjice. Moramo, naravno, preoblikovati našu ekonomsku politiku koja je učinila svet toliko ranjivim na COVID-19. Ali takođe moramo iskoristiti ovu priliku da izazovemo taj nivo nadzora koji je postao moguć u našem novom digitalnom svetu.

Sve se svodi na to da moramo naterati tehnologiju da služi onima koji je koriste, a ne da bude alat za izgradnju „ekonomije univerzalnog nadzora“ koja tako ubrzano robljava naše društvo. I otpor aplikacijama za praćenje je samo početak ove borbe.

Izvorni tekst: Sia Mohajer, Contact Tracing: Laying the Foundation for Real-Time Social Tracking, 1. jun 2020, FEE Foundation for Economic Education