Тег: smanjenje štete

Stroge prinudne mere ponovo su propale

Voluntarist, Bitarh

Razmatrajući koncept smanjenja štete, već sam pokazao zašto bolji rezultat ne daju zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe na manje rizično ponašanje. Tako je program zamene špriceva tokom krize AIDS-a u 80-im godinama, koji je omogućio zavisnicima da manje rizikuju pri upotrebi droga koristeći nove špriceve, umesto istih više puta i odmah više ljudi, ispostavio se mnogo efikasnijim od strogih zabrana. Učesnici programa su ređe koristili droge, njihovo zdravlje se poboljšalo, a mnogi od njih su na kraju dobrovoljno potražili pomoć u lečenju svoje zavisnosti.

Slično tome, informisanje i podsticanje ljudi na manje rizično ponašanje moglo bi se koristiti umesto rigidnih prisilnih mera u borbi protiv koronavirusa. Nažalost, većina vlada je odabrala drugu metodu. Ali dobro je što nisu sve odlučile da pribegnu sili i strogim zabranama, pa možemo lako uporediti rezultate ovih pristupa. Istraživanje uticaja strogih mera, blagih mera i svih mera zajedno na rast broja zaraženja već odavno je pokazalo da oba tipa mera daju približno isti efekat. To znači da je uvođenje strogih prisilnih mera suvišno, ili čak štetno s obzirom na svoje posledice po društveni i ekonomski život.

Dobar primer je Švedska. Od samog početka pandemije, ona je odbila uvođenje strogih i prisilnih mera unutar svoje zemlje, čak je i obavezno nošenje maski, koje je bilo skoro svuda u svetu, u Švedskoj imalo samo preporučni karakter. U početku je broj zaraženja i smrti značajno premašivao odgovarajuće pokazatelje drugih zemalja (ali zapravo i to nije bilo u svim slučajevima, na primer, bili su prilično uporedivi sa pokazateljima Francuske). Uostalom, već tada je bilo jasno da će, u poređenju sa drugim zemljama, ekonomija Švedske manje propatiti i brže se oporaviti nakon pandemije. I što je važno – poslednji talas pandemije, koji je mnoge zemlje doveo u kritičnu situaciju, na Švedsku gotovo da nije imao nikakvog uticaja. Uzgred, inspirisalo me je za pisanje ove objave poređenje situacije u Izraelu, gde ljudima već daju treću dozu vakcine, gde se aktivno uvode covid-pasoši, gde je bilo višestrukih lokdauna, i Švedske, u kojoj ništa od toga nema i nije bilo. Pri tome, u obe zemlje je nivo vakcinacije prvom i drugom dozom približno isti, ali je situacija iz korena različita.

Nešto strože mere uvođene su u drugim skandinavskim zemljama – Danskoj i Norveškoj. Vlade ovih zemalja su, naravno, nazivale ove mere krajnje strogim, ali ako ih poredimo sa merama u drugim zemljama, one će se takođe činiti prilično blagim. Vredi spomenuti i jedan eksperiment sproveden u Norveškoj. Fitnes klubovi su smatrani žarištima koronavirusa, pa su zato prvo zatvoreni. Kasnije su otvorena 5 klubova, pri čemu je polovini njihovih klijenata bilo dozvoljeno dolaziti na treninge, a drugoj polovini ne. Na kraju, tokom dve nedelje posmatranja, registrovan je samo jedan slučaj bolesti, iako u grupi koja je posećivala fitnes klubove, ali zaraženi čak nije ni stigao do sportskog objekta. Takođe, direktor Norveškog instituta za javno zdravlje tvrdi da je zemlja mogla potpuno zaobići karantin i postići iste rezultate. U celini, Danska, Norveška i Švedska su već uklonile sve ograničavajuće mere (osim graničnih) i prve u Evropi su se vratile životu kakav su imale pre pandemije. Druge zemlje su od toga još veoma daleko.

Tako se još jednom uveravamo u to da se informisanjem i podsticanjem na manje rizično ponašanje može postići najmanje isto, ili čak i više, nego strogim zabranama, kontrolom i silom. A uopšte, za stroge mere će u svakom slučaju morati da se plati ogromna cena. Pa koji je onda smisao, ako na kraju od njih ima više štete nego koristi?

Smanjenje štete umesto prinude silom

Voluntarist, Bitarh

Objašnjenje zašto je sila neefikasan, beskoristan, pa čak i štetan pristup u postizanju određenih ciljeva, može se uraditi koristeći različite pristupe. Jedan od njih ćemo sada razmotriti. Inspiraciju za pisanje ovog materijala dobila sam čitajući članak o alternativnoj, efikasnijoj metodi borbe protiv pandemije koronavirusa nego što je to potpuna zabrana određenih vrsta ljudskih interakcija. Sa njegovom punom verzijom možete se upoznati putem ovog linka. Ja ću uraditi kratak pregled istog.

U borbi protiv pandemije važno je izbegavati socijalne kontakte. Samo što je čovek biće koje u većini slučajeva ne može potpuno da opstane bez njih. Istraživanja pokazuju da je čovek u snažnoj psihološkoj zavisnosti od socijalnih kontakata. I pokušaj da se oni zabrane samo će dovesti do toga da će se oni ipak dešavati, samo će preći u ilegalne okruženja.

U pomoć nam dolazi koncept „smanjenja štete” („harm reduction”). Na osnovu njega, mnogo bolji rezultat daje ne zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe da donosi odluke koje, iako možda neće u potpunosti iskoreniti rizično ponašanje, neće omogućiti smanjenje povezanog sa njim štete. Ovaj koncept je nastao tokom krize AIDS-a 80-ih godina i realizovan je u vidu programa razmene igala za narkomane, kako ne bi rizikovali da pokupuju različite infektivne bolesti koristeći jednu iglu na više osoba. Naravno, narkomani su mnogo radošnije pristajali na smanjenje štete nego na pokornost zabranama. Pored toga, mogućnost izbora u korist smanjenja štete nasuprot rigoroznim merama često podstiče ljude da odustanu od rizičnog ponašanja. To potvrđuju čak i statistički podaci u slučaju iste narkomanije – zdravlje učesnika programa razmene igala se samo poboljšavalo, ređe su počinjali da uzimaju drogu i češće su se obraćali za lečenje od narkomanije.

Još jedan važan koncept pod nazivom „efekat kršenja uzdržanosti“ govori nam da stroge mere u principu ne funkcionišu kada je u pitanju oslobađanje od rizičnog ponašanja, jer čovek prestaje da adekvatno percipira neuspehe. Na primer, kada čovek pokušava da prestane da puši naglim odricanjem od cigareta, skliztan će najverovatnije dovesti do toga da počne da misli: „pošto sam već sve upropastio, nema smisla dalje da se trudim“ i prestati sa bilo kakvim daljim pokušajima da to učini. Efikasnija strategija je postepeno odricanje bez primene strogih mera i odnos prema skliztanima kao prema normalnoj pojavi u procesu otklanjanja štetne navike.

U slučaju pandemije koronavirusa, vlade su odlučile da se bore protiv nje upravo uvođenjem strogih mera i optuživanjem ljudi koji ih ne poštuju. Međutim, kao što već možemo videti, to nimalo ne rešava problem. Ljudi ne vide smisao u pokoravanju takvim merama i odricanju od socijalnih kontakata; naprotiv – oni samo kriju svoje ponašanje i pružaju otpor uvedenim merama. Razumnija strategija u ovom slučaju bila bi smanjenje štete, odnosno informisanje ljudi o rizicima određenih vrsta socijalnih kontakata i propagiranje stručnog pristupa proceni tih rizika u određenim situacijama, umesto pokušaja uspostavljanja totalnih zabrana. Tada bi bili skloniji da poštuju mere korisne u borbi protiv pandemije.

Na kraju, upoznavši se sa takvim psihološkim konceptima kao što su „smanjenje štete“ i „efekat kršenja uzdržanja“, a takođe ih posmatrajući u praksi u slučaju pojava kao što su zavisnost i pandemija, možemo zaključiti da prinuda, odnosno stroge mere za uvođenje određenih vrsta ponašanja, ne može biti efikasan pristup u postizanju bilo kakvih ciljeva – ljudi će jednostavno izbegavati ili se protiviti. Mnogo efikasnije će biti ne pritiskati ljude, ne optuživati ih ni za šta i dati im mogućnost da slobodno izaberu manje rizično ponašanje nasuprot pokoravanju strogim merama.