Objašnjenje zašto je sila neefikasan, beskoristan, pa čak i štetan pristup u postizanju određenih ciljeva, može se uraditi koristeći različite pristupe. Jedan od njih ćemo sada razmotriti. Inspiraciju za pisanje ovog materijala dobila sam čitajući članak o alternativnoj, efikasnijoj metodi borbe protiv pandemije koronavirusa nego što je to potpuna zabrana određenih vrsta ljudskih interakcija. Sa njegovom punom verzijom možete se upoznati putem ovog linka. Ja ću uraditi kratak pregled istog.
U borbi protiv pandemije važno je izbegavati socijalne kontakte. Samo što je čovek biće koje u većini slučajeva ne može potpuno da opstane bez njih. Istraživanja pokazuju da je čovek u snažnoj psihološkoj zavisnosti od socijalnih kontakata. I pokušaj da se oni zabrane samo će dovesti do toga da će se oni ipak dešavati, samo će preći u ilegalne okruženja.
U pomoć nam dolazi koncept „smanjenja štete” („harm reduction”). Na osnovu njega, mnogo bolji rezultat daje ne zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe da donosi odluke koje, iako možda neće u potpunosti iskoreniti rizično ponašanje, neće omogućiti smanjenje povezanog sa njim štete. Ovaj koncept je nastao tokom krize AIDS-a 80-ih godina i realizovan je u vidu programa razmene igala za narkomane, kako ne bi rizikovali da pokupuju različite infektivne bolesti koristeći jednu iglu na više osoba. Naravno, narkomani su mnogo radošnije pristajali na smanjenje štete nego na pokornost zabranama. Pored toga, mogućnost izbora u korist smanjenja štete nasuprot rigoroznim merama često podstiče ljude da odustanu od rizičnog ponašanja. To potvrđuju čak i statistički podaci u slučaju iste narkomanije – zdravlje učesnika programa razmene igala se samo poboljšavalo, ređe su počinjali da uzimaju drogu i češće su se obraćali za lečenje od narkomanije.
Još jedan važan koncept pod nazivom „efekat kršenja uzdržanosti“ govori nam da stroge mere u principu ne funkcionišu kada je u pitanju oslobađanje od rizičnog ponašanja, jer čovek prestaje da adekvatno percipira neuspehe. Na primer, kada čovek pokušava da prestane da puši naglim odricanjem od cigareta, skliztan će najverovatnije dovesti do toga da počne da misli: „pošto sam već sve upropastio, nema smisla dalje da se trudim“ i prestati sa bilo kakvim daljim pokušajima da to učini. Efikasnija strategija je postepeno odricanje bez primene strogih mera i odnos prema skliztanima kao prema normalnoj pojavi u procesu otklanjanja štetne navike.
U slučaju pandemije koronavirusa, vlade su odlučile da se bore protiv nje upravo uvođenjem strogih mera i optuživanjem ljudi koji ih ne poštuju. Međutim, kao što već možemo videti, to nimalo ne rešava problem. Ljudi ne vide smisao u pokoravanju takvim merama i odricanju od socijalnih kontakata; naprotiv – oni samo kriju svoje ponašanje i pružaju otpor uvedenim merama. Razumnija strategija u ovom slučaju bila bi smanjenje štete, odnosno informisanje ljudi o rizicima određenih vrsta socijalnih kontakata i propagiranje stručnog pristupa proceni tih rizika u određenim situacijama, umesto pokušaja uspostavljanja totalnih zabrana. Tada bi bili skloniji da poštuju mere korisne u borbi protiv pandemije.
Na kraju, upoznavši se sa takvim psihološkim konceptima kao što su „smanjenje štete“ i „efekat kršenja uzdržanja“, a takođe ih posmatrajući u praksi u slučaju pojava kao što su zavisnost i pandemija, možemo zaključiti da prinuda, odnosno stroge mere za uvođenje određenih vrsta ponašanja, ne može biti efikasan pristup u postizanju bilo kakvih ciljeva – ljudi će jednostavno izbegavati ili se protiviti. Mnogo efikasnije će biti ne pritiskati ljude, ne optuživati ih ni za šta i dati im mogućnost da slobodno izaberu manje rizično ponašanje nasuprot pokoravanju strogim merama.
