Тег: karantin

Demokratija i liberalizam neće ograničiti stacionarnog bandita u nasilju

Diskutujući o pitanju državnog nasilja i ograničavanja slobode, ponekad se može naići na argument da to nije tako veliki problem, budući da u savremenom svetu demokratija i liberalizma većina država ima ograničene mogućnosti primene sile i kršenja slobode svojih građana, te da u tome nikako ne mogu preći određenu granicu. Ali u stvarnosti, nijedni institucionalni faktori ne ograničavaju čak ni najdemokratičnije i najliberalnije države da se pretvore u brutalne diktature. Sve dok su one stacionarni banditi i mogu „legitimno“ koristiti instrument nasilja, sve dok imaju agente sposobne za vršenje nasilnih radnji, a obični ljudi nemaju ni pravo ni mogućnost da se odupru nasilju, sasvim se može očekivati pooštravanje društvenih poretaka, čim se pojavi povod za to.

I nedavno se takav povod pojavio – pandemija koronavirusa. Naravno, s pandemijom se mora boriti, ali osnovni metod koji su za to izabrale mnoge države bilo je upravo nasilje i prisilno ograničavanje sloboda. Pritom, u tako rigoroznim merama nije bilo nikakvog smisla, polazeći od istraživanja efikasnosti različitih mera u borbi protiv pandemije, kao i na primeru Švedske, koja se već vratila životu pre kovida, gde sam pokazao kako informisanje i podsticanje na manje rizično ponašanje u konačnici daju bolje rezultate nego stroga kontrola i zabrane. Sileno prisiljavanje je manje efikasan instrument u sprovođenju bilo kakvih mera, osim ako samo prisiljavanje i ograničavanje slobode nije cilj po sebi.

Pre nego što nastavim temu kovid mera, želeo bih da podsetim jedan primer kako su države zapravo uništile slobodu kretanja po svetu uvođenjem pasoškog i viznog režima. Povod za to bili su Prvi i Drugi svetski rat, tokom kojih je državama bilo potrebno da kontrolišu kretanje ljudi. Da li je kontrola ukinuta nakon završetka ratova, odnosno nakon nestanka povoda za to? Nije! Države su iskoristile priliku da zauvek učine sva kretanja ljudi izvan granica sopstvenih „ograda“ strogo kontrolisanim.

Tokom pandemije koronavirusa, granice su bile potpuno zatvorene, ali suština nije samo u tome. U mnogim zemljama ljudi su bukvalno bili zaključani u svojim kućama, lišeni posla, a njihovo kretanje je kontrolisano, na primer pomoću kovid aplikacija. Danas je reprezentativan primer sprovođenja takve politike Australija, gde ljudi lišeni slobode moraju bukvalno da se bore sa policajcima, njihovo kretanje prati država putem aplikacije na pametnom telefonu, a prekršiteljima kovid normi preti zatvorska kazna i novčana kazna. Takođe, u mnogim zemljama policajci mogu lako da vas prebiju i pritvore, na primer zbog nedostatka maske ili pasoša vakcinacije (uz objavu prilažem jedan takav nedavni slučaj iz Francuske). To važi, između ostalog, i za Rusiju, gde su policajci već mnogo puta tukli i brutalno pritvarali ljude bez maski.

Sada želim da postavim jedno pitanje: da li se može verovati u to da će države nakon završetka pandemije zaista ukinuti sve ograničavajuće mere i vratiti ljudima istu slobodu koju su ranije imali? Po mom mišljenju, oslanjanje na to bilo bi velika naivnost. Naravno, deo sloboda će biti vraćen, ali će države verovatno zadržati i deo kontrole. Teško da će biti kao u Švedskoj, gde su već ukinute sve kovid mere osim graničnih, jer se ta zemlja u startu nije oslanjala na stroge prisilne mere. Uzgred, granice nakon pandemije takođe mogu ostati više kontrolisane nego pre nje, i sasvim je verovatno da u tom slučaju čak ni Švedska više neće biti izuzetak. U celini, ne treba se oslanjati na to da će države, iz nekog čudesnog razloga, ne kažnjavati svoje građane policijskom silom, lišavati ih slobode i strogo ih kontrolisati samo zato što su razvijene demokratije. Pitanje je naime ne toliko u političkim i društvenim institucijama, već u spremnosti i sposobnosti da se vrši nasilje.

Stroge prinudne mere ponovo su propale

Voluntarist, Bitarh

Razmatrajući koncept smanjenja štete, već sam pokazao zašto bolji rezultat ne daju zabrana i optuživanje, već informisanje i pokušaj podsticanja osobe na manje rizično ponašanje. Tako je program zamene špriceva tokom krize AIDS-a u 80-im godinama, koji je omogućio zavisnicima da manje rizikuju pri upotrebi droga koristeći nove špriceve, umesto istih više puta i odmah više ljudi, ispostavio se mnogo efikasnijim od strogih zabrana. Učesnici programa su ređe koristili droge, njihovo zdravlje se poboljšalo, a mnogi od njih su na kraju dobrovoljno potražili pomoć u lečenju svoje zavisnosti.

Slično tome, informisanje i podsticanje ljudi na manje rizično ponašanje moglo bi se koristiti umesto rigidnih prisilnih mera u borbi protiv koronavirusa. Nažalost, većina vlada je odabrala drugu metodu. Ali dobro je što nisu sve odlučile da pribegnu sili i strogim zabranama, pa možemo lako uporediti rezultate ovih pristupa. Istraživanje uticaja strogih mera, blagih mera i svih mera zajedno na rast broja zaraženja već odavno je pokazalo da oba tipa mera daju približno isti efekat. To znači da je uvođenje strogih prisilnih mera suvišno, ili čak štetno s obzirom na svoje posledice po društveni i ekonomski život.

Dobar primer je Švedska. Od samog početka pandemije, ona je odbila uvođenje strogih i prisilnih mera unutar svoje zemlje, čak je i obavezno nošenje maski, koje je bilo skoro svuda u svetu, u Švedskoj imalo samo preporučni karakter. U početku je broj zaraženja i smrti značajno premašivao odgovarajuće pokazatelje drugih zemalja (ali zapravo i to nije bilo u svim slučajevima, na primer, bili su prilično uporedivi sa pokazateljima Francuske). Uostalom, već tada je bilo jasno da će, u poređenju sa drugim zemljama, ekonomija Švedske manje propatiti i brže se oporaviti nakon pandemije. I što je važno – poslednji talas pandemije, koji je mnoge zemlje doveo u kritičnu situaciju, na Švedsku gotovo da nije imao nikakvog uticaja. Uzgred, inspirisalo me je za pisanje ove objave poređenje situacije u Izraelu, gde ljudima već daju treću dozu vakcine, gde se aktivno uvode covid-pasoši, gde je bilo višestrukih lokdauna, i Švedske, u kojoj ništa od toga nema i nije bilo. Pri tome, u obe zemlje je nivo vakcinacije prvom i drugom dozom približno isti, ali je situacija iz korena različita.

Nešto strože mere uvođene su u drugim skandinavskim zemljama – Danskoj i Norveškoj. Vlade ovih zemalja su, naravno, nazivale ove mere krajnje strogim, ali ako ih poredimo sa merama u drugim zemljama, one će se takođe činiti prilično blagim. Vredi spomenuti i jedan eksperiment sproveden u Norveškoj. Fitnes klubovi su smatrani žarištima koronavirusa, pa su zato prvo zatvoreni. Kasnije su otvorena 5 klubova, pri čemu je polovini njihovih klijenata bilo dozvoljeno dolaziti na treninge, a drugoj polovini ne. Na kraju, tokom dve nedelje posmatranja, registrovan je samo jedan slučaj bolesti, iako u grupi koja je posećivala fitnes klubove, ali zaraženi čak nije ni stigao do sportskog objekta. Takođe, direktor Norveškog instituta za javno zdravlje tvrdi da je zemlja mogla potpuno zaobići karantin i postići iste rezultate. U celini, Danska, Norveška i Švedska su već uklonile sve ograničavajuće mere (osim graničnih) i prve u Evropi su se vratile životu kakav su imale pre pandemije. Druge zemlje su od toga još veoma daleko.

Tako se još jednom uveravamo u to da se informisanjem i podsticanjem na manje rizično ponašanje može postići najmanje isto, ili čak i više, nego strogim zabranama, kontrolom i silom. A uopšte, za stroge mere će u svakom slučaju morati da se plati ogromna cena. Pa koji je onda smisao, ako na kraju od njih ima više štete nego koristi?

Libertarianska etika koronavirusa

Evil Pechenka

Originalna objava na tjournal.ru

Pokušaj da se razume zašto su potrebne karantini, lokdaunovi, kako to izgleda iz perspektive libertarijanca i šta zapravo raditi u ovom haosu.

Šta će biti ako se epidemija ne suzbija?

Trenutno traje epidemija COVID-19, SZO je proglasila pandemiju, mnoge zemlje se zatvaraju u karantin („Lockdown“ — zabrana kretanja), ekonomija gubi novac. Kod mnogih se javlja pitanje: da li je to uopšte potrebno? Sva ta nezgoda, ograničenja sloboda, šteta kompanijama, suvišna moć vlada, da li je to opravdano?

Hajde da vidimo šta će biti ako se uopšte ništa ne radi?

Prema našim procenama, u odsustvu intervencija, COVID-19 bi doveo do 7 milijardi infekcija i 40 miliona smrtnih slučajeva širom sveta ove godine.

Dakle, umreće 40 miliona, oboleće 7 milijardi (skoro celo stanovništvo Zemlje) — to ispada nešto oko 0,57% stanovništva. Brojka je solidna, ali to nije 80% niti 50%, pa čak ni 10%.

Ko su ti ljudi?

https://www.worldometers.info/coronavirus/coronavirus-age-sex-demographics

Vidimo da će to biti, pretežno, starije osobe.

https://www.worldometers.info/coronavirus/coronavirus-age-sex-demographics

I to sa pratećim bolestima: kardiovaskularne, dijabetis, hronične respiratorne bolesti, rak, hipertenzija.

Pa šta to zapravo znači? Umreće bolesni starci i ekonomija neće naročito stradati? Da, otprilike tako i ispada.

A zašto je potreban karantin?

Sve je vrlo jednostavno:

Ako se strategija suzbijanja primeni u ranoj fazi (pri 0,2 smrtnih slučajeva na 100.000 stanovnika nedeljno) i održava, može se spasiti 38,7 miliona života.

Evo zbog toga. Vakcina ne postoji, efikasno lečenje nije moguće, zato postoji ova mera — ograničenje kontakata, koja će u ranoj fazi širenja, prema izgrađenom modelu, pomoći da se spase skoro 97% bolesnih staraca.

Zato hajde da razumemo — ograničenje kretanja nije stvar ekonomije, to je stvar spasavanja starijih ljudi, najčešće onih sa pratećim bolestima. Ekonomija njihovog odsustva neće ni primetiti.

Šta da rade libertarijanci?

Libertarijanstvo nije stvar etike. Zato kada kažemo „libertarijanac“, mi ne govorimo ništa o etičkim normama ili moralu. Sa druge strane, od libertarijanaca možemo očekivati određeni stav prema epidemiji.

Libertarijanstvo predlaže da svaka osoba direktno preuzme odgovornost za sebe i svoj život, umesto da je prepusti „razumnoj vladi koja zna šta je bolje“, zbog čega je libertarijanac samostalniji i više preduzima mera na individualnom nivou.

Verovatno će libertarijanac u slučaju krize napraviti neophodne novčane ušteđevine, zalihe hrane i unapred nabaviti sredstva za ličnu zaštitu. To je veoma razumno kako bi se osigurala bezbednost subjekta odgovornosti — samog sebe.

Moguće je da će libertarijanac učestvovati u različitim socijalnim inicijativama: pomaganju drugim članovima zajednice, širenju istinitih informacija, metoda zaštite i pravila higijene. Društvo je kao prostor ispred kuće libertarijanca i on, kao dobar domaćin, želi da ga održava u čistoći i redu.

Sasvim je moguće da će se libertarijanac protiviti pokušajima države da uvede glupa ograničenja ili prekomerno proširi svoja prava, na primer, zabraniti registraciju brakova ili uvesti totalno praćenje.

Hoće li libertarijanac poštovati karantin ili lokdaun? Najverovatnije ga već poštuje, jer ne čeka da mu „mama kaže šta sme, a šta ne sme“, već sam donosi odluke. I uprkos tome što se libertarijanac protivi obrascu komunikacije: „vlada naredila — narod izvršio“, ipak te zabrane nisu ništa promenile u njegovom životu.

Može li libertarijanac reći „ma neka stariji umiru, ekonomija je važnija“, teoretski može, libertarijanstvo nije stvar etike. Ali takvo ponašanje je opasno po živote okoline. U slučaju nanošenja štete, on će snositi teret kazni i drugih vrsta kompenzacija. A da ne govorimo o reputacijskim troškovima.

Ograničenja prava

1. Zamislimo situaciju: u bolnici iznenada počinje lokalna epidemija neke infekcije i lekari vam zabranjuju da napuštate zonu karantina. Ali time oni zapravo ograničavaju vaše pravo na slobodu kretanja. Kako rešavati ovakve situacije u okviru ankapela?

2. Takva situacija: leti je dete u automobilu, leži/sedi, plače, možda se guši zbog nedostatka vazduha i vrućine, roditelji su otišli negde obavljajući poslove i zaboravili na njega, prolaznik to vidi i razmišlja kako da postupi. Da li on ili policija mogu bez dozvole da provale u automobil, razbiju staklo, ako je automobil privatna svojina (koja je u okviru ankapela nepovrediva)?

3. Da li je moguće naneti štetu nečijoj imovini koja očigledno ugrožava druge ljude? Primeri: automobil koji je na ručnoj kočnici počeo da se kotrlja na drugi automobil, kula koja se nagnula zbog starosti i uskoro će pasti na susedne zgrade itd. Nijansa: nema kontakta sa vlasnikom imovine koja predstavlja pretnju ili nema vremena za to (automobil se kotrlja).

Odlučila sam da spojim tri slična anonimna pitanja u jedno, kako ne bih izmišljala tri slična odgovora.

U prvom slučaju se ispostavlja da ostvarivanje vašeg prava na slobodu kretanja može dovesti do značajne štete trećim licima, pa vam se predlaže da ne insistirate na njegovom ostvarivanju dok ne budete sigurni da je pretnja prošla. U drugom i trećem slučaju, nanošenje štete privatnoj svojini sprečava štetu trećem licu. U svim slučajevima, vi jednostavno stavljate pred činjenicu kršenja vaših prava.

Odakle dolaze prava? Prava dolaze iz interakcije jednih članova društva sa drugima. Neki ljudi pristaju da tolerišu određeno ponašanje drugih ljudi jer veruju da oni imaju pravo na takvo ponašanje.

Lekari veruju da imaju pravo da ograniče vaše kretanje, njima preostaje samo da ubede ostale u tome, a za to mogu koristiti različite trikove. Najočiglednije i najispravnije: kada odete u bolnicu, potpisujete ugovor u kojem su definisani različiti okviri, uključujući i situacije više sile poput karantina. Ponovo, radi sprovođenja karantina, lekarima se obično angažu stručnjaci upravo za sprovođenje zakona. Ko će to platiti? Kao što je već pomenuto u objavi o epidemijama, najočigledniji zainteresovani su osiguravajuća društva. Upravo su oni zainteresovani da epidemija bude sprečena, a obim isplata po osiguravajućim zahtevima minimizovan; radi toga se može platiti i onima koji će obezbediti karantin i onima koji su upali u karantin – kao kompenzacija za neprijatnost. Ili će osiguravajuće društvo smatrati da je opasnost mala i neće uvoditi ograničenja – to je njihov rizik.

Prolaznik veruje da ima pravo da naruši vašu privatnu imovinu i spase čoveka, njemu preostaje samo da ubedi ostale u tome. To je veoma jednostavno uraditi: drugim prolaznicima je samo potrebno pokazati spaseno dete, i pridružiće se iskrenom ogorčenju spasioca prema kretenu koji je ostavio dete u automobilu, i možda čak pomoći u potrazi za vlasnikom automobila.

Opšti principi proizilaze iz generalizacije privatne prakse. Oni dobro funkcionišu za tipične situacije i omogućavaju uštedu mentalnih napora. Kada se dva sukobljena opšta principa sudare u jednoj glavi, mentalni napor će ipak morati biti uložen. Ništa strašno, sposobnost razmišljanja će uvek biti korisna.

Kako biti sa epidemijama?

Sada država može (nasilno, naravno) da izolovuje region u kojem je došlo do izbijanja neke infekcijske bolesti, uz dodatno preduzimanje preventivnih mera poput uništenja stoke. Zahvaljujući tome, uspeva se značajno otežati širenje infekcije i izbeći veliki broj ljudskih žrtava. Da li bi tržište moglo da se izbori sa nečim sličnim?

анонимный вопрос

Koncept ankap-a se često kritikuje zbog toga što, umesto jedinstvenog unutardržavnog prostora, on nudi mnoštvo privatnih granica koje svaki zemljoposednik ima pravo da zatvori u bilo kom trenutku. Ova kritika se odbija argumentom da takvo zatvaranje, prvo, nikome nije isplativo, a drugo, ako jedan poludi i zatvori svoju teritoriju za prolaz, uvek će naći drugog koji će samo profitirati od toga što će saobraćaj ići preko njega.

I sada imamo suprotnu situaciju: mnoštvo privatnih granica i one koji žele da ih pređu, a koji se kreću iz žarišta epidemije, nose očiglednu i nedvosmislenu opasnost za vlasnika tranzitne teritorije. Naravno, vlasnici će biti zainteresovani da postave kontrolna mesta. Ko će im doći u pomoć? Naravno, osiguravajuće kuće, za koje je svaka epidemija izuzetno teško finansijsko breme, i ako je moguće da se ona nekako lokalizuje, one će uložiti sve napore u to. Konačno, mesari sa neinficiranih teritorija su, s jedne strane, zainteresovani da njihova stada ne budu pogodena ovom epidemijom, a s druge strane, biće radosni ako se broj stoke kod konkurenata smanji, jer će to povećati njihovu dobit. Zato će oni takođe rado finansirati karantinske mere, veterinarsku kontrolu i klanje zaražene stoke. A da se komšije ne bi odupirale i varale, oni će čak sigurno pristati da osnude neku vrstu fonda za uzajamnu pomoć kako bi im se nadoknadio deo gubitaka od sanitarnog klanja.

Tako da će tržište, za razliku od bezdušnih birokata na plati, reagovati na ovakve kataklizme mnogo živahnije i marljivije.