Objava je ispala loša. Kao ublažavajuću okolnost mogu navesti samo trajanje respiratorne infekcije, zbog koje mi sve curi i što me pomalo odvlači pažnje.
Tamo se uzalud pominjali neki debate i teze iz tih debata, jer su čitaoci prirodno pokušali da razumeju kako su one povezane sa sadržajem objave – a veza je veoma slaba. Stvar je u tome što me ne zanima naročito tema preživljavanja pod državom, inače bi se teme mojih objava uglavnom ticale taktika stajanja u redu za različite državne socijalne pogodnosti, grubo rečeno, za besplatnu hranu. Objava se ticala upravo etičkih aspekata zaključivanja ugovora u ankapu, i toga da pozitivno pravo u uslovima decentralizacije funkcioniše krajnje ograničeno, te stoga ne poseduje svaki dokument na kojem piše „Ugovor“ i pod kojim stoje potpisi strana, zaista svojstva koja bi se očekivala od ugovora. Odnosno, nije sigurnost da će međusobna obećanja opisana u njemu zaista biti ispunjena od strane strana, da su bila planirana za ispunjenje od strane strana, i da mogu biti na bilo koji način prisilno sprovedena u stvarnost snagama jedne od strana.
Da li je etično potpisati ugovor koji ne želiš da ispuniš? Da, ako je alternativa povezana sa značajnim troškovima. Da li je etično nakon toga ne ispuniti potpisani ugovor? Da, ili ga ispuniti delimično. Da li je etično unapred ne dati do znanja da ti se ugovor ne dopada? Da, ako je taj vid povratne informacije kažnjiv. Da li je etično zloupotrebljavati prevare takve vrste? Naravno da ne, naprotiv, etično je težiti izbegavanju situacija u kojima je takva prevara neophodna.
Usput, izloženi etički pristup istovremeno potpuno zatvara memnu temu ugovornog ropstva u ankapu.
Juče sam imao neku debatu. Oponent je iznosio popularne teze o tome da se država ni u čemu ne razlikuje od tih vaših kontraktnih jurisdikcija, i da je dobijanje pasoša zapravo potpisivanje ugovora. Gde je tekst ugovora? Eto ga, korpus zakona. Zatim je usledilo mnogo prepiranja, tokom kojeg sam formulisao čemu služe ugovori i kako se prema njima odnositi.
Ugovor je samo uzajamno obećanje. Obećanja se daju, revidiraju, opozivaju, krše, a njihovo kršenje može imati određene posledice. Velika većina ugovora nisu pametni ugovori (smart-contracts). Oni se ne izvršavaju sami, moraju ih izvršiti ljudi. Sagovornik me pita: ako vi, ankapist, unapred zadržavate pravo da prekršite bilo koji ugovor i čak direktno govorite da zadržavate pravo da pokušate da izbegnete za sebe štetne posledice njegovog kršenja – onda čemu uopšte služe ugovori? Po čemu se svet sa ugovorima razlikuje od prirodnog stanja u kojem niko nikome ništa ne duguje?
Ugovori su potrebni kako bi svet bio jednostavniji, predvidljiviji, jasniji, i kako bi se omogućila mogućnost pravljenja dugoročnijih planova oslanjajući se na druge ljude. Ali ako se ugovor ne izvršava sam od sebe, onda je oslanjanje po defaultu na to da će ga drugi ljudi ispuniti rizično zbog pogrešnog planiranja. I ovde postoje dva puta, oba su validna i ne protivreče jedno drugom. Može se investirati u mehanizme prinude (enforcement) ugovora. A može se pokušati zaključiti takvi ugovori koje će kontragent želeti da ispuni.
Recimo, saobraćajno pravilo „u ovoj oblasti je običaj držati se desne strane puta“ – to je dobro pravilo. Ono je daleko bolje nego njegovo odsustvo, jer povećava predvidljivost saobraćaja. Jeftino je za primenu, jer koja je razlika kojom stranom se vozi, može se i desnom. A skupo je neprimenjivati ga. Nema potrebe namerno forsirati ovo pravilo, dovoljno je da svi znaju za njega, a ako slučajno ne znaju, brzo će to saznati posmatrajući saobraćaj. I pošto ljubitelji zakrivljivanja činjenica pokušavaju da nazovu ugovorom odnos građanina i države – kao implicitno zaključen na principu javne ponude – onda je ovo saobraćajno pravilo dobar primer društvenog ugovora zdrave osobe.
A sada zamislimo situaciju. Čovek ulazi na određenu teritoriju. Na kontrolnom punktu mu nude dvanaest tomova pravila ponašanja na toj teritoriji – i mesto za potpis ispod tog ugovora, što će mu dati pravo ulaska. Pošto čovek neće čitati te tomove, procedura će se za njega svesti na sledeće: tražite potpis da me pustite. Evo potpisa, puštajte. Ugovor je sa moje strane ispunjen. A svaka dalja referenca na sadržaj šestog toma zaprašenih knjiga na kontrolnom punktu biće doživljena kao proizvoljnost, a ukazivanje na to da si ipak potpisao ugovor – kao podsmevanje. Takvi ugovori ne čine svet jednostavnijim i predvidljivijim. Oni su potrebni samoproglašenim izvršiteljima kako bi imali povod da traže prekršaj, a strana koja ih je potpisala radi prava ulaska će ih stalno kršiti bez ikakve namere, stoga se u planiranju ne može osloniti na to da postoji neki ugovor i da ga ljudi prate. To znači da će se u ankapizmu prirodno pojavljivanje prakse praćenja boravka na teritoriji nametanjem obimnog skupa pravila teško primiti. Preciznije – maksimalni obim pravila koja važe na teritoriji biće proporcionalan ekskluzivnosti pristupa njoj i lakoći primene. Skup privatni elitni klub će moći sebi da priušti složene norme ponašanja. Javni park – neće moći.
Naravno, postoje ugovori gde je složenost opravdana složenošću predmeta posla. Na primer, spajanje velikih akcionarskih društava. Ali tamo ugovor pripremaju profesionalci sa obe strane, a ne jedna strana u gotovom obliku bez prava na izmene. Tako da će složenost biti dobrovoljna. I upravo će ona osigurati želju da se sve ispuni tačno onako kako je napisano.
I, na kraju, postoje ugovori gde je predmet posla složen, ali je tekst tipski. Na primer, ugovor o bankarskom kreditu. Ali za klijenta banke ovaj tekst se zapravo svodi na kratku eksplikaciju: vi meni sada ovoliko, ja vama mesečno ovoliko tokom toliko godina. A šta tačno treba raditi ako nešto krene po planu – ovde on primenjuje presumpciju dobre volje banke. Veruje da banka nudi pravične procedure za takve scenarije i unapred nije protiv toga da ih prati, jer ih sam nije promišljao. A kada dođe do dela, njegovo mišljenje se može naglo promeniti. Tu će banka otkriti da sve te procedure sa tačke gledišta klijenta nisu svete knjige. To uopšte nije ugovor. To su želje banke. A klijent ima svoje. I što će banka više insistirati na poštovanju svojih želja, klijent će biti nezadvoljniji i pokušavaće da stvori više troškova banci. Zato će tržište zajmova u uslovima decentralizovanog prava biti utoliko više orijentisano ka klijentu, koliko više bude konkurentno.
Tako je i u našem običnom životu – veliki deo pravila na kojima insistiraju ljudi oko nas nisu ugovori, već želje. Neke poštujemo, neke ne, svoje konflikte rešavamo sami – i ništa, živimo. Prilično mirno i srećno.
Mudrac koji zna koje želje vredi izraziti, a koje ne
