Objava je ispala loša. Kao ublažavajuću okolnost mogu navesti samo trajanje respiratorne infekcije, zbog koje mi sve curi i što me pomalo odvlači pažnje.
Tamo se uzalud pominjali neki debate i teze iz tih debata, jer su čitaoci prirodno pokušali da razumeju kako su one povezane sa sadržajem objave – a veza je veoma slaba. Stvar je u tome što me ne zanima naročito tema preživljavanja pod državom, inače bi se teme mojih objava uglavnom ticale taktika stajanja u redu za različite državne socijalne pogodnosti, grubo rečeno, za besplatnu hranu. Objava se ticala upravo etičkih aspekata zaključivanja ugovora u ankapu, i toga da pozitivno pravo u uslovima decentralizacije funkcioniše krajnje ograničeno, te stoga ne poseduje svaki dokument na kojem piše „Ugovor“ i pod kojim stoje potpisi strana, zaista svojstva koja bi se očekivala od ugovora. Odnosno, nije sigurnost da će međusobna obećanja opisana u njemu zaista biti ispunjena od strane strana, da su bila planirana za ispunjenje od strane strana, i da mogu biti na bilo koji način prisilno sprovedena u stvarnost snagama jedne od strana.
Da li je etično potpisati ugovor koji ne želiš da ispuniš? Da, ako je alternativa povezana sa značajnim troškovima. Da li je etično nakon toga ne ispuniti potpisani ugovor? Da, ili ga ispuniti delimično. Da li je etično unapred ne dati do znanja da ti se ugovor ne dopada? Da, ako je taj vid povratne informacije kažnjiv. Da li je etično zloupotrebljavati prevare takve vrste? Naravno da ne, naprotiv, etično je težiti izbegavanju situacija u kojima je takva prevara neophodna.
Usput, izloženi etički pristup istovremeno potpuno zatvara memnu temu ugovornog ropstva u ankapu.
Juče sam imao neku debatu. Oponent je iznosio popularne teze o tome da se država ni u čemu ne razlikuje od tih vaših kontraktnih jurisdikcija, i da je dobijanje pasoša zapravo potpisivanje ugovora. Gde je tekst ugovora? Eto ga, korpus zakona. Zatim je usledilo mnogo prepiranja, tokom kojeg sam formulisao čemu služe ugovori i kako se prema njima odnositi.
Ugovor je samo uzajamno obećanje. Obećanja se daju, revidiraju, opozivaju, krše, a njihovo kršenje može imati određene posledice. Velika većina ugovora nisu pametni ugovori (smart-contracts). Oni se ne izvršavaju sami, moraju ih izvršiti ljudi. Sagovornik me pita: ako vi, ankapist, unapred zadržavate pravo da prekršite bilo koji ugovor i čak direktno govorite da zadržavate pravo da pokušate da izbegnete za sebe štetne posledice njegovog kršenja – onda čemu uopšte služe ugovori? Po čemu se svet sa ugovorima razlikuje od prirodnog stanja u kojem niko nikome ništa ne duguje?
Ugovori su potrebni kako bi svet bio jednostavniji, predvidljiviji, jasniji, i kako bi se omogućila mogućnost pravljenja dugoročnijih planova oslanjajući se na druge ljude. Ali ako se ugovor ne izvršava sam od sebe, onda je oslanjanje po defaultu na to da će ga drugi ljudi ispuniti rizično zbog pogrešnog planiranja. I ovde postoje dva puta, oba su validna i ne protivreče jedno drugom. Može se investirati u mehanizme prinude (enforcement) ugovora. A može se pokušati zaključiti takvi ugovori koje će kontragent želeti da ispuni.
Recimo, saobraćajno pravilo „u ovoj oblasti je običaj držati se desne strane puta“ – to je dobro pravilo. Ono je daleko bolje nego njegovo odsustvo, jer povećava predvidljivost saobraćaja. Jeftino je za primenu, jer koja je razlika kojom stranom se vozi, može se i desnom. A skupo je neprimenjivati ga. Nema potrebe namerno forsirati ovo pravilo, dovoljno je da svi znaju za njega, a ako slučajno ne znaju, brzo će to saznati posmatrajući saobraćaj. I pošto ljubitelji zakrivljivanja činjenica pokušavaju da nazovu ugovorom odnos građanina i države – kao implicitno zaključen na principu javne ponude – onda je ovo saobraćajno pravilo dobar primer društvenog ugovora zdrave osobe.
A sada zamislimo situaciju. Čovek ulazi na određenu teritoriju. Na kontrolnom punktu mu nude dvanaest tomova pravila ponašanja na toj teritoriji – i mesto za potpis ispod tog ugovora, što će mu dati pravo ulaska. Pošto čovek neće čitati te tomove, procedura će se za njega svesti na sledeće: tražite potpis da me pustite. Evo potpisa, puštajte. Ugovor je sa moje strane ispunjen. A svaka dalja referenca na sadržaj šestog toma zaprašenih knjiga na kontrolnom punktu biće doživljena kao proizvoljnost, a ukazivanje na to da si ipak potpisao ugovor – kao podsmevanje. Takvi ugovori ne čine svet jednostavnijim i predvidljivijim. Oni su potrebni samoproglašenim izvršiteljima kako bi imali povod da traže prekršaj, a strana koja ih je potpisala radi prava ulaska će ih stalno kršiti bez ikakve namere, stoga se u planiranju ne može osloniti na to da postoji neki ugovor i da ga ljudi prate. To znači da će se u ankapizmu prirodno pojavljivanje prakse praćenja boravka na teritoriji nametanjem obimnog skupa pravila teško primiti. Preciznije – maksimalni obim pravila koja važe na teritoriji biće proporcionalan ekskluzivnosti pristupa njoj i lakoći primene. Skup privatni elitni klub će moći sebi da priušti složene norme ponašanja. Javni park – neće moći.
Naravno, postoje ugovori gde je složenost opravdana složenošću predmeta posla. Na primer, spajanje velikih akcionarskih društava. Ali tamo ugovor pripremaju profesionalci sa obe strane, a ne jedna strana u gotovom obliku bez prava na izmene. Tako da će složenost biti dobrovoljna. I upravo će ona osigurati želju da se sve ispuni tačno onako kako je napisano.
I, na kraju, postoje ugovori gde je predmet posla složen, ali je tekst tipski. Na primer, ugovor o bankarskom kreditu. Ali za klijenta banke ovaj tekst se zapravo svodi na kratku eksplikaciju: vi meni sada ovoliko, ja vama mesečno ovoliko tokom toliko godina. A šta tačno treba raditi ako nešto krene po planu – ovde on primenjuje presumpciju dobre volje banke. Veruje da banka nudi pravične procedure za takve scenarije i unapred nije protiv toga da ih prati, jer ih sam nije promišljao. A kada dođe do dela, njegovo mišljenje se može naglo promeniti. Tu će banka otkriti da sve te procedure sa tačke gledišta klijenta nisu svete knjige. To uopšte nije ugovor. To su želje banke. A klijent ima svoje. I što će banka više insistirati na poštovanju svojih želja, klijent će biti nezadvoljniji i pokušavaće da stvori više troškova banci. Zato će tržište zajmova u uslovima decentralizovanog prava biti utoliko više orijentisano ka klijentu, koliko više bude konkurentno.
Tako je i u našem običnom životu – veliki deo pravila na kojima insistiraju ljudi oko nas nisu ugovori, već želje. Neke poštujemo, neke ne, svoje konflikte rešavamo sami – i ništa, živimo. Prilično mirno i srećno.
Mudrac koji zna koje želje vredi izraziti, a koje ne
Rodion Belkovič je prvi put javno reagovao na pojavu elektronske verzije njegove „Krvi patriota“. Iz toga se jasno vidi: ja i Rodion Belkovič bismo mogli živeti u okviru jedne republike, pošto se slažemo po pitanjima prava (pravo autorstva je nesumnjivo; autorska prava su upitna, međutim ograničenja kopiranja se mogu uvesti ugovorom; i, naravno, obraćanje banditima za pomoć u rešavanju konflikata koji nisu nastali upotrebom nasilja je neprihvatljivo) i imamo zajedničke interese (želimo da što više ljudi čita pametne knjige koje nam se dopadaju).
U čemu se sa Rodionom ne slažemo, to su predstave o estetici i o pristojnosti. Za Belkoviča papirne knjige nose estetsku vrednost, to je respektabilnost i poštovanje tradicije. Za mene je papir prašina i ustajalačnost, sinonim ukočenosti i jedan od neizostavnih atributa Putina, sa njegovim poznatim fasciklama. Za Rodiona je nepristojno, pružajući besplatnu uslugu neodređenom širokom krugu ljudi, podsećati javnost na mogućnost da iskaže svoju zahvalnost u novčanom obliku. Za mene je nepristojna stara sovjetska tradicija prodaje robe uz dodatak, zahtevajući da onaj ko želi da kupi tržišno traženog Belkoviča istovremeno plati i izdanje nelikvidnog Ficina (ali je sasvim pristojno reklamirati Ficinu knjigu makar direktno na papirnim stranicama svog bestselera).
Upravo zato sam pedantno navela: ovde se plaća za podršku autoru, ovde za podršku štampanog izdavača, a ovde za podršku elektronskog izdavača. To je za mene zaista važno etičko pitanje – da obezbedim potrošaču maksimalnu transparentnost uslova. Iz istih razloga, recimo, neću objavljivati u kanalu „džins“, navedću koje sam donacije dobila za odgovore na određena pitanja, koliko košta ugovor za postavljanje sadržaja sa Bitarchom, pa čak i koliko ću dobiti referalnih provizija od vaših transakcija u botu btc_banker. Govoreći šire, sfere dozvoljenog i prikladnog za mene, kao prilično tipičnog libertarianca, naravno se veoma razlikuju.
Dakle, iako možemo živeti sa Rodionom Belkovičem u okviru iste res publica, biće nam komfornije da živimo odvojeno i jasno definisavši granice svoje res privata. Možda se nećemo i pobiti.
Knjige razbacane su po podu. Probali bi oni to da urade u džamiji!
Bitarh (ovaj put u ulozi autora pitanja, a ne autora odgovora – napomena Ankap-čan)
U suštini, ovo pitanje se odnosi na deo društvenih normi kao što su zakoni i običaji ratovanja. Što je žestina konflikta veća, to je veća verovatnoća svesnog uništavanja neboraca.
Od čega zavisi žestina konflikta?
Daću malo paradoksalan odgovor. Konflikt će biti manje žestok što ga sve strane više doživljavaju kao neko prirodno stanje stvari. Upravo rutina rata tera ljude da prema njemu pristupaju polovično, da pokazuju revnost samo pred očima nadređenih, a redove sa suprotne strane fronta da doživljavaju kao iste nesrećnike koji su imali tu nesreću da uđu u ovo govno.
Jednog je pogodilo da se rodi kao Nemac, drugog kao Francuz, sada sede jedan protiv drugog u rovovima. Dosadno je, dođavola, možda da odigramo fudbal? Jednog je pogodilo da se rodi u SAD, drugog u SSSR-u, i sada prvi ima bunker u dvorištu, a drugi pored kapije fabrike. Proučavanje uništavajućih faktora nuklearne eksplozije je smrtna dosada, pa zašto prvi ne bi pročitao „Kapital“, a drugi ne bi pogledao neki holivudski akcioni film? Jednog je pogodilo da se rodi sa penisom, drugu sa vaginom, i sada im je ceo život pravo polje mina. Dakle, oni će se jebati, osećajući se kao špijuni u neprijateljskoj zemlji. Jedan je iz konzervativne porodice, drugi iz liberalne, i sada je njihova sudbina da se svađaju na društvenim mrežama. A onda ispostavi se da je o bejzbolu zanimljivije razgovarati, i da politika treba da ode u vetar.
Konflikt nije nestao, on je deo svakodnevnog života. Samo nije nimalo najvažniji deo. Zapravo, upravo je tako u SAD bilo prilično dugo vremena, a Tramp je svojom oštrom retorikom i grubom diplomatijom doprineo eskalaciji rata. Sada će konflikt neko vreme biti veoma žestok, i vest o isključenju sa respiratora vrlo lako može postati stvarnost. Za libertarijance to znači određeno polje mogućnosti, o čemu sam i navela u prethodnoj objavi.
Dakle, da li je iz perspektive libertarijanske etike dozvoljeno koristiti metode totalnog rata tokom žestokih konflikata? Da, dozvoljeno je. Ali nije baš pametno.
Glavni izvor prihoda države su porezi, i verovatno je da će država za isplatu kamata na obveznice posegnuti za povećanjem dugovnog opterećenja. Neuspešne emisije obveznica iz perspektive države su signal da joj se ne veruje toliko koliko ona želi da privuče sredstva jeftino, i to može postati razlog za smanjenje državnih rashoda.
U isto vreme, nemogućnost zaduživanja može doprineti posezanju u džepove građana kroz poreze. Naginjem se ka tome da je bolje ne pozajmljivati državama, ali sa egoistične pozicije takva odluka ne deluje uvek optimalno – kamate znaju biti primamljive, a rizici niski u poređenju sa drugim ponudama na tržištu.
Ali ako ne želite da imate posla sa državom i iz etičkih razloga, sa državnim korporacijama je ipak nešto komplikovanije.
Privatni bankar™
Dugo nisam mogla da odgovorim na ovo pitanje jer sam ipak slabo potkovana u oblasti finansija. Isto tako, na primer, u svom nedavnom intervjuu sa Aleksejem Markovom kaže Grigorij Baženov: to nije moja sfera, kaže, zato ovde nikome ne odgovaram, već ja sama postavljam pitanja. Naravno, meni je lakše, jer pitanje ne dotiče profitabilnost i pouzdanost određenih investicija, već etičku stranu pitanja, a etičku presudu može formulisati bilo ko.
Ali čak i da bih odgovorila iz pozicije etike, želim da budem sigurna da neću promašiti poenta. Zapravo, u čemu leže moje sumnje? Recimo, kažem da je pozajmljivanje državi „fu“, i da novac treba nositi u banku. I to se ispostavi kao glup amaterski savet, jer banke ne samo da plaćaju manje kamate, već za novac dobijen od građana kupuju baš iste one obveznice državnih kompanija. Ili navedem neku privatnu kompaniju čije obveznice nije sramota kupovati, a ispostavi se da većinskom udelom upravlja neki vampir koji aktivno sarađuje sa državom, uključujući i to da pritiska svoje konkurente.
Ali ako se uporno trudite da sačuvate čistoću svoje slike, gde da ulažete? U bitcoin? Ako je reč o tome da ostavite nešto za starost, onda – definitivno u bitcoin. Ali ako želite da živite bar delimično od pasivnog prihoda, onda već želite da birate iz instrumenata koji obezbeđuju keš flou. U nekretnine, kao što je Kiyosaki ostavio u za legacies? Može se pomisliti da su investitori u Rusiji manje vampiri od top menadžmenta državnih korporacija. Da, zapravo, ni sa bitcoinom nije uvek jasno odakle novčići dolaze. Možda pomažete zvaničniku da opere mito? Naravno, najetički bezgrebnije investicije su agoristički biznis. Ali o kakvoj pouzdanosti ovde može biti reči?
Zato dozvolite mi da odgovorim ovako. Sama želja da razmišljate o tome koje su investicije etičnije, a koje manje – prelepa je. Težnja da se kažnjavaju kompanije ili vlade zbog neetičkih postupaka odbacivanjem njihovih hartija od vrednosti je moćan reputacioni alat, vredi ga koristiti. Ali u uslovima kada je teško pronaći potpuno čiste imovinu, može se, barem, praktikovati pametno glasanje: kupovati one koji su relativno pristojni, na štetu onih koji su potpuni monstrumi. Uz sve ostale podjednake uslove – preferirati privatnike u odnosu na državne korporacije. Ako postoji izlaz na svetska berzanska tržišta, onda obratiti pažnju na hartije vlada i kompanija iz zemalja koje se ponašaju pristojnije. Ali, naravno, pritom ne zaboravljati na rizike i profit.
Zanimljivu misao sam čula noćas kod Jekatrine Šulman – o tome da razlika u stilistici protesta u SAD i Rusiji nije povezana sa tim da Rusi imaju neki poseban robovski mentalitet, već da je jednostavno tako prihvaćeno. Rusija je, prema njenim rečima, u tom smislu više slična Skandinaviji: i tamo i ovde se protestuje suzdržano, izražavajući mračnu, nemu prekornost, bez svih tih vaših iskazivanja besa, skandiranja i paljenja. Ako izlaziš da protestuješ protiv nepravde, onda si pristojna osoba, a pristojne osobe na ulici ne viču i ne tukuje ljude.
Isto tako, ni mitinzi u Rusiji nisu tu da bi se slušalo ko šta donosi sa scene. Sa scene se govori za Jutjub, odnosno za one koji nisu došli na miting, ali žele takođe da se prožmu atmosferom i lajkuju. A ljudi su došli da komuniciraju međusobno i da se raduju tome što njihovu poziciju deli mnogo srodnih mišljenja. Oni, naravno, razumeju da formalno imaju formulisane zahteve i da treba vršiti pritisak na vlast kako bi ispunila te zahteve, ali neće ići da jurišaju Kremlj, jer pristojne osobe ne rade takve stvari. Oni će pre potpisati rezoluciju.
Upravo zato ruski agorizam preuzima neke crte AUE-a. Agorizam nije toliko stvar toga da država umre od gladi, koliko stvar moralnog izbora. Izbegavajući interakciju sa državom, a još manje plaćanje državi, čovek se jednostavno oseća moralno čistijim.
Upravo zato me toliko nerviraju bilo kakvi pozivi da se ljudima skuplja novac za plaćanje kazni. Kako se može svesno pozivati ljude da se zaprljaju uplaćivanjem državi, a još i dobrovoljno nastupati kao njeni, države, poreski agenti? Izlaziš na ulicu da izraziš državi svoj prekor, razviješ plakat, uhvate te, dobiješ poziv za sud, sud odredi kaznu. Pa izrazi svoj prekor još jednom i direktno tamo u sudu odbij da platiš. Neka zamene kaznom za pritvor ili neka ti iz kuće iznose ormar. Oni će ti ionako u svakom trenutku kad požele razneti kuću, a naročito – ako biraš taktiku otvorenog suprotstavljanja režimu.
Ruski libertarijanci sada forsiraju hashtag #russianlivesmatter i izlaze sa pojedinačnim piketima protiv bezsudnih ubistava koja vrše ruske snage bezbednosti. Podržavam taj hajp. Ali kada za nedelju dana počnu da skupljaju donacije za kazne zadržanim aktivistima, pljuvaćuću po njima. Samo upozoravam unapred.
Liberala koji cene instituciju države samu po sebi, kao nešto što donosi zakon i red, neću osuđivati zbog plaćanja kazni. Za njih je to element zakona i reda. Oni će tu kaznu zakonito osporavati na sudu, želeći da poprave lošu državu. Takvi su njihovi rituali održavanja čistoće, i to se može poštovati, iako se može samo nadati njihovom prosvetljenju.
Pokušaj da se razume zašto su potrebne karantini, lokdaunovi, kako to izgleda iz perspektive libertarijanca i šta zapravo raditi u ovom haosu.
Šta će biti ako se epidemija ne suzbija?
Trenutno traje epidemija COVID-19, SZO je proglasila pandemiju, mnoge zemlje se zatvaraju u karantin („Lockdown“ — zabrana kretanja), ekonomija gubi novac. Kod mnogih se javlja pitanje: da li je to uopšte potrebno? Sva ta nezgoda, ograničenja sloboda, šteta kompanijama, suvišna moć vlada, da li je to opravdano?
Hajde da vidimo šta će biti ako se uopšte ništa ne radi?
Prema našim procenama, u odsustvu intervencija, COVID-19 bi doveo do 7 milijardi infekcija i 40 miliona smrtnih slučajeva širom sveta ove godine.
Dakle, umreće 40 miliona, oboleće 7 milijardi (skoro celo stanovništvo Zemlje) — to ispada nešto oko 0,57% stanovništva. Brojka je solidna, ali to nije 80% niti 50%, pa čak ni 10%.
I to sa pratećim bolestima: kardiovaskularne, dijabetis, hronične respiratorne bolesti, rak, hipertenzija.
Pa šta to zapravo znači? Umreće bolesni starci i ekonomija neće naročito stradati? Da, otprilike tako i ispada.
A zašto je potreban karantin?
Sve je vrlo jednostavno:
Ako se strategija suzbijanja primeni u ranoj fazi (pri 0,2 smrtnih slučajeva na 100.000 stanovnika nedeljno) i održava, može se spasiti 38,7 miliona života.
Evo zbog toga. Vakcina ne postoji, efikasno lečenje nije moguće, zato postoji ova mera — ograničenje kontakata, koja će u ranoj fazi širenja, prema izgrađenom modelu, pomoći da se spase skoro 97% bolesnih staraca.
Zato hajde da razumemo — ograničenje kretanja nije stvar ekonomije, to je stvar spasavanja starijih ljudi, najčešće onih sa pratećim bolestima. Ekonomija njihovog odsustva neće ni primetiti.
Šta da rade libertarijanci?
Libertarijanstvo nije stvar etike. Zato kada kažemo „libertarijanac“, mi ne govorimo ništa o etičkim normama ili moralu. Sa druge strane, od libertarijanaca možemo očekivati određeni stav prema epidemiji.
Libertarijanstvo predlaže da svaka osoba direktno preuzme odgovornost za sebe i svoj život, umesto da je prepusti „razumnoj vladi koja zna šta je bolje“, zbog čega je libertarijanac samostalniji i više preduzima mera na individualnom nivou.
Verovatno će libertarijanac u slučaju krize napraviti neophodne novčane ušteđevine, zalihe hrane i unapred nabaviti sredstva za ličnu zaštitu. To je veoma razumno kako bi se osigurala bezbednost subjekta odgovornosti — samog sebe.
Moguće je da će libertarijanac učestvovati u različitim socijalnim inicijativama: pomaganju drugim članovima zajednice, širenju istinitih informacija, metoda zaštite i pravila higijene. Društvo je kao prostor ispred kuće libertarijanca i on, kao dobar domaćin, želi da ga održava u čistoći i redu.
Sasvim je moguće da će se libertarijanac protiviti pokušajima države da uvede glupa ograničenja ili prekomerno proširi svoja prava, na primer, zabraniti registraciju brakova ili uvesti totalno praćenje.
Hoće li libertarijanac poštovati karantin ili lokdaun? Najverovatnije ga već poštuje, jer ne čeka da mu „mama kaže šta sme, a šta ne sme“, već sam donosi odluke. I uprkos tome što se libertarijanac protivi obrascu komunikacije: „vlada naredila — narod izvršio“, ipak te zabrane nisu ništa promenile u njegovom životu.
Može li libertarijanac reći „ma neka stariji umiru, ekonomija je važnija“, teoretski može, libertarijanstvo nije stvar etike. Ali takvo ponašanje je opasno po živote okoline. U slučaju nanošenja štete, on će snositi teret kazni i drugih vrsta kompenzacija. A da ne govorimo o reputacijskim troškovima.
Želim da vam preporučim veoma zanimljiv članak, koji je napisao Kreadon, a objavljen je u zajednici Freedom pride na gadskom vkontaktiku. Članak približava etiku ekonomiji u okviru opšteg principa metodološkog subjektivizma, što je, zapravo, i vredno, budući da je ekonomska teorija već veoma dobro razvijena i izvedena prilično strogo, dok su libertarijanskoj etici pokušavali pripisati razne čudne osnove. Ovde je osnova pouzdana. Navodim fragment za početak:
Recimo direktno: niko nikome ništa ne duguje. Umesto da delimo ljude na dužnike i beneficijare, posmatraćemo sve ljudske postupke u opštijem obliku — kao balans između nagrada i troškova. A pitanja dugovanja ostaće poseban slučaj ovog balansa. To se može ukratko okarakterisati rečima „subjektivni utilitarizam”. Subjektivni, jer posmatra ljude kao subjekte delovanja i uzima u obzir njihove ciljeve i sredstva. Utilitarizam, jer postavlja kao svoj cilj maksimalnu efikasnost i maksimalnu korisnost. Ova koncepcija ima veliki potencijal jer, polazeći od iste teorije igara, u ponavljajućim dilemama će pobediti najefikasnije strategije. Takođe, sama „korisnost” ima veoma važnu osobinu — u okviru nauke se prilično lako uvodi u formalne sisteme i u njima zauzima poziciju aksiomatskog oslonca. Oslanjajući se na ovaj oslonac, možemo graditi dalju analizu oko sistema utilitarizma, ne zaglavljujući se u slepom ćošku.
Zamislite interakciju pojedinaca kao ogromnu igru u kojoj su svi resursi ograničeni, kao i što nema stoperostodesetprocentnih garancija i bezuslovnih dobara koja padaju s neba. Jedini način da se dobiju resursi u takvom sistemu je izvršavanje zadataka. Svaki zadatak ima dva parametra: cenu (ili trošak), koju plaćamo za njegovo izvršavanje, i rezultat, koji je naša nagrada. Kada nagrada premašuje troškove, prihvatamo takav projekat. Kada troškovi premašuju nagradu, odustajemo od njega. I ipak, pošto prognostičke sposobnosti ljudi nisu idealne, ponekad propustimo priliku da učestvujemo u profitabilnom projektu. Ili, obrnuto, prihvatimo unapred osuđeni posao i trpimo gubitke.
Čak i ako u ove razmatranja dodamo neki viši autoritet (na primer, Boga), koji će nas kažnjavati za pregrešenja u skladu sa svojim principima, centralna ideja modela neće nigde nestati. Mi i dalje imamo zadatke koji imaju svoju cenu i svoju nagradu.Cena jabuke može biti penjanje na drvo ili odlazak u prodavnicu.Cena greha, recimo preljube, jeste večnost u paklu.
Važno je razumeti da je obaveza nečija subjektivna perspektiva. Vi, po mišljenju kasira, treba da platite robu. Vi, po mišljenju vaše majke, treba češće da je posećujete. Vi, po mišljenju javnosti (uz svu nejasnoću ove kategorije, ali ipak) treba da poštujete opšteprihvaćene norme ponašanja. Vi, po mišljenju države, treba da plaćate poreze. I konačnu odluku o svim ovim dilemama, bez obzira na okolnosti, donosi sam aktivni subjekt.
S jedne strane, on vraća opljačkano na tržište, oslabljujući agresora i provocirajući krizu/default socijalnih programa. S druge strane, zar to nije samo etičko, lepo opravdanje da se prilepi uz budžetsku dojku?
Zapravo, već ste u samom pitanju naveli glavne teze „za“ i „protiv“ 😉 Meni je preostalo samo da malo razradim razmišljanja.
Zadatak libertarijanaca u politici (u onoj meri u kojoj libertarijancima uopšte ima smisla postavljati političke zadatke) je da približe kolaps državnog sistema redistribucije, a korišćenje bilo kakvih državnih olakšica i davanja svakako doprinosi tom cilju.
U kojim slučajevima takvo ponašanje za libertarijanca nije opravdano? U onim kada dobijanje nekog dobra od države nanosi direktnu štetu konkretnim ljudima, i ta šteta ne bi bila nanesena da libertarijanac nije tražio to dobro. Na primer, libertarijanac se obraća odeljenju socijalne zaštite sa zahtevom da mu se dodeli stan umesto onog u katastrofalnom stanju; grad nema slobodnih stanova, ali gradonačelnik iz populističkih razloga pritiska investitora, i ovaj dodeljuje stan.
Dakle, opšti etički princip je ovakav: uzeti ono što je država već odlučila da da i za šta je već oduzela resurse od ljudi je halal; tražiti od države da oduzme od drugog privatnog lica i da dâ tebi je haram.
Može li libertarijanac, ne kršeći svoje principe, da se zalaže za povećanje socijalnih izdataka budžeta? Čini se čudno, ali može. Ako se u datom trenutku ne rešava pitanje ukupnog obima oduzimanja od ljudi, već pitanje raspodele oduzetog, onda je sasvim prikladno lobirati za povećanje socijalnih troškova po cenu smanjenja troškova za vojsku, policiju, službe bezbednosti, održavanje državne aparature i „nacionalnu ekonomiju“.
Ali, naravno, veoma je važno da je libertarijanac spreman da, već prilikom prve prilike, sa olakšanjem odgurne tu budžetsku dojku od sebe i ukinu je u potpunosti. Ako, kada trenutak dođe, on počne da se koleba i traži izgovore, to znači da zapravo nije bio libertarijanac sve to vreme. Na kraju krajeva, uverenja se ipak proveravaju delima, a ne retorikom.
Glavni nedostatak kako libertarijanske, tako i anarho-kapitalističke teorije je to što one ne postoje.
Postoji ekonomska teorija koju razvija austrijska ekonomsku škola, a koja je dobila relativno koherentan oblik zahvaljujući Mizesu. To je praksiologija, odnosno teorija ljudskog delovanja, katalaktika, odnosno teorija razmene, teorija novca, teorija intervencionizma, teorija ekonomskog ciklusa, i tako dalje. Na ekonomskoj teoriji se gradi logika izlaganja libertarijanske doktrine, pomoću nje se proveravaju različite fantazije o mogućem uređenju društva. Austrijska ekonomska teorija ne daje kvantitativne prognoze i postulira principijelnu nemogućnost njihovog davanja, što daje povod mnogim sledbenicima drugih škola da je zbog toga kritikuju zbog beskorisnosti.
Postoji libertarijanska pravna teorija, ona je i institucionalna, i sociološka. Kod ruskih libertarijanaca uglavnom je prihvaćeno da se u svojim pravnim konstrukcijama oslanjaju upravo na nju, što je neposredno povezano sa tim da ju je razvio Vladimir Četvernin, Rus i još uvek živ. U englesko govorivom svetu su u boljoj upotrebi teorije prirodnog prava.
Postoje različita etička libertarijanska učenja: neka uzimaju za osnovu prirodna prava, druga izvode etiku iz ideje ugovora, treća se oslanjaju na konsekvencijalizam, odnosno donose procenu postupaka na osnovu njihovih posledica – generalno, u oblasti etike među libertarijancima postoji znatno razdrganost i nestabilnost.
Kao rezultat, libertarijanstvo predstavlja prilično širok i pluralistički pravac misli, što se može smatrati i plusom (postoji unutrašnja diskusija, postoji razvoj, ali postoji i slaganje oko osnova), i minusom (po nizu specifičnih pitanja ne postoji jednoznačno mišljenje, pri čemu su neka od tih pitanja veoma ozbiljna, na primer, da li ima pravo na postojanje institucija kao što je država).
Kul drvo, a ovde još nema Četvernina…
Update: kada je post već bio napisan, na SVTV je izašao video sa Aleksejem Tereščukom, koji se bavi upravo sličnim pitanjima.
