Pokušaj da se razume zašto su potrebne karantini, lokdaunovi, kako to izgleda iz perspektive libertarijanca i šta zapravo raditi u ovom haosu.
Šta će biti ako se epidemija ne suzbija?
Trenutno traje epidemija COVID-19, SZO je proglasila pandemiju, mnoge zemlje se zatvaraju u karantin („Lockdown“ — zabrana kretanja), ekonomija gubi novac. Kod mnogih se javlja pitanje: da li je to uopšte potrebno? Sva ta nezgoda, ograničenja sloboda, šteta kompanijama, suvišna moć vlada, da li je to opravdano?
Hajde da vidimo šta će biti ako se uopšte ništa ne radi?
Prema našim procenama, u odsustvu intervencija, COVID-19 bi doveo do 7 milijardi infekcija i 40 miliona smrtnih slučajeva širom sveta ove godine.
Dakle, umreće 40 miliona, oboleće 7 milijardi (skoro celo stanovništvo Zemlje) — to ispada nešto oko 0,57% stanovništva. Brojka je solidna, ali to nije 80% niti 50%, pa čak ni 10%.
I to sa pratećim bolestima: kardiovaskularne, dijabetis, hronične respiratorne bolesti, rak, hipertenzija.
Pa šta to zapravo znači? Umreće bolesni starci i ekonomija neće naročito stradati? Da, otprilike tako i ispada.
A zašto je potreban karantin?
Sve je vrlo jednostavno:
Ako se strategija suzbijanja primeni u ranoj fazi (pri 0,2 smrtnih slučajeva na 100.000 stanovnika nedeljno) i održava, može se spasiti 38,7 miliona života.
Evo zbog toga. Vakcina ne postoji, efikasno lečenje nije moguće, zato postoji ova mera — ograničenje kontakata, koja će u ranoj fazi širenja, prema izgrađenom modelu, pomoći da se spase skoro 97% bolesnih staraca.
Zato hajde da razumemo — ograničenje kretanja nije stvar ekonomije, to je stvar spasavanja starijih ljudi, najčešće onih sa pratećim bolestima. Ekonomija njihovog odsustva neće ni primetiti.
Šta da rade libertarijanci?
Libertarijanstvo nije stvar etike. Zato kada kažemo „libertarijanac“, mi ne govorimo ništa o etičkim normama ili moralu. Sa druge strane, od libertarijanaca možemo očekivati određeni stav prema epidemiji.
Libertarijanstvo predlaže da svaka osoba direktno preuzme odgovornost za sebe i svoj život, umesto da je prepusti „razumnoj vladi koja zna šta je bolje“, zbog čega je libertarijanac samostalniji i više preduzima mera na individualnom nivou.
Verovatno će libertarijanac u slučaju krize napraviti neophodne novčane ušteđevine, zalihe hrane i unapred nabaviti sredstva za ličnu zaštitu. To je veoma razumno kako bi se osigurala bezbednost subjekta odgovornosti — samog sebe.
Moguće je da će libertarijanac učestvovati u različitim socijalnim inicijativama: pomaganju drugim članovima zajednice, širenju istinitih informacija, metoda zaštite i pravila higijene. Društvo je kao prostor ispred kuće libertarijanca i on, kao dobar domaćin, želi da ga održava u čistoći i redu.
Sasvim je moguće da će se libertarijanac protiviti pokušajima države da uvede glupa ograničenja ili prekomerno proširi svoja prava, na primer, zabraniti registraciju brakova ili uvesti totalno praćenje.
Hoće li libertarijanac poštovati karantin ili lokdaun? Najverovatnije ga već poštuje, jer ne čeka da mu „mama kaže šta sme, a šta ne sme“, već sam donosi odluke. I uprkos tome što se libertarijanac protivi obrascu komunikacije: „vlada naredila — narod izvršio“, ipak te zabrane nisu ništa promenile u njegovom životu.
Može li libertarijanac reći „ma neka stariji umiru, ekonomija je važnija“, teoretski može, libertarijanstvo nije stvar etike. Ali takvo ponašanje je opasno po živote okoline. U slučaju nanošenja štete, on će snositi teret kazni i drugih vrsta kompenzacija. A da ne govorimo o reputacijskim troškovima.
