Тег: diskusija

Šta nije u redu sa ratom, deo 2

Sada ću dopisati i svoje mišljenje o dve navedene teme: degenerisanju strategije i nestanku spremnosti na žrtve.

Šta istorijski predstavlja uspešna ofanzivna strategija? Iznenadni početak rata, brzo izvršenje unapred određenih ciljeva i političko učvršćivanje uspeha. Najbolji strateg svih vremena i naroda je Džingis-kan. Uspešna defanzivna strategija: poremećivanje planova napadača, nanošenje ubedljivog poraza, okretanje drugih komšija napadača protiv njegovih nezaštićenih leđa i, ponovo, političko učvršćivanje uspeha.

Neuspešna ofanzivna strategija je ili potpuni razlogom poraz na operativnom nivou, ili, nakon što se potencijal iznenađenja iscrpi, uvlačenje u rat istrapersanja. Neuspešna defanzivna strategija je dozvoliti protivniku da obesglavi sopstvenu centralizovanu strukturu upravljanja i ne uspeti da se izbegne demoralizacija odbrambenih snaga.

Kada se u svetu pojavila jasna podela na klub velikih sila i sve ostale zemlje, brzo se ispostavilo da ofanzivne strategije velikih sila jedne prema drugima više ne rade: čak ni strana koja je čisto izgubila nije spremna da prihvati poraz, a još manje su druge velike sile spremne da prihvate poraz jedne velike sile. Kao rezultat toga, dugo je to rezultiralo isključivo kolonijalnim ratovima, gde su ofanzivne strategije Evropljana po pravilu odlično funkcionisale.

Ali nakon Drugog svetskog rata počela je opšta demokratizacija svetske politike. Države su dobile formalno ravnopravnost, na međudržavnom nivu je prihvaćen dogmat o nenarušivosti granica, formirali su se novi veliki međudržavni savezi — i kao rezultat toga, era teritorijalnih osvajanja, a zajedno sa njom i era odgovarajućih strategija, završila se. Sada je kao zamena za strategiju osvajanja dominirala strategija podrške političkoj nestabilnosti u ciljnoj zemlji i dovođenje na vlast grupacije koja će potom proglasiti svoju zemlju saveznicom države koja ju je podržala. Agresivni rat postao je zadatak specijalnih jedinica, a uspešna vojska de facto konglomerat instrumenata za određene specijalne operacije. Jedini izuzetak ostao je Izrael, koji je nastao nakon Drugog svetskog rata putem rata sa svim svojim komšijama i decenijama nastavlja uspešno teritorijalno da se širi na njihov račun — sve dok ne dobije diplomatsko priznanje od sledećeg komšije, što omogućava fiksiranje dela granice.

Tako je jedina uspešna strategija teritorijalnog zauzimanja postalo višegodišnje „odgrickivanje“ zemlje komšije — pod uslovom da se uspešno ignoriše pritisak svetske javnosti za povratak na predratni status quo sve dok takav povratak ne postane nezamisliv. U principu, upravo tu strategiju trenutno sprovodi i Putin.

Što se tiče defanzivnih strategija, one su se u velikoj meri razvijale ogledalo onih ofanzivnih. Protivnik će poljuljati tvoj politički režim? Uspešna defanzivna strategija sastoji se u potpunom čišćenju unutrašnjopolitičkog polja od svih začetaka opozicije. Protivnik će ignorisati svetsku javnost — znači, svetska javnost mora vrištati u tvoju korist toliko glasno da je ne može ignorisati, i time se prvenstveno mora baviti opozicija u zemlji agresoru i njenim ključnim saveznicima. Protivnik teži specijalnim operacijama i nije spreman za rat istrapersanja? Znači, potrebno je razviti imunitet na udare koji obesglavljuju i pripremiti se za gerilsko ratovanje.

Ostaje dodati da sve ove strategije ne ostavljaju nikakvog prostora za korist naroda one zemlje čija vlada sprovodi bilo ofanzivnu ili defanzivnu strategiju. Za osobe koje ne ostvaruju direktnu korist od političkog kretanja, svi ratovi su unapred gubitak. Zato nije toliko važno da li je reč o hipsteru sa navikom na visoke zarade i veliki asortiman smuti-napitaka, ili o nekom vulkanizeru sa navikom na umerene zarade i veliki asortiman piva — oni neće postati politična potpora bilo kojoj ratnoj kliki. Otuda težnja agresivnih vlada ka lumpenizaciji podanika, kako bi im oduzeli sibaritske navike i učinili državu njihovom jedinom nadom za preživljavanjem.

Rezime: i Sonja i Speri, generalno korektno označavajući tendencije, donekle ih preuveličavaju. Strategije nisu potpuno degenerisale, iako su se snažno promenile prateći promenu karaktera ratova — i ljude se generalno može primorati na rat u interesu vlade, samo za to mora pažljivo raditi ceo politički režim. Otuda moj glavni zaključak: države još uvek nisu iscrpele sebe kao sistemski faktor spoljne agresije, ali toga mogu postići samo cenom snažnog povećanja unutrašnje agresije, a to je nespojivo sa dugoročnim ekonomskim rastom. One sile unutar država koje su zainteresovane za ekonomski rast će sдержиvati ratne raspoloženja u vladama.

Asocijacija Montelibero, moj pogled

Kanal je još uvek na odmoru, ali posetio nas je najveći investitor Montelibera, pa sam imao priliku da provedem veče ćaskajući sa njim, i bilo bi irgendwie čudno ne objaviti svoja razmišljanja u vezi sa tim.

Moj prethodni pregled Montelibera ticao se tokenomike. Sada želim da razmotrim tako zagonetni entitet kao što je Asocijacija Montelibero. Prvi put sam je pomenuo u šesnaestom (i, očigledno, poslednjem) izdanju vesti – od tada više ne pišem o Monteliberu uopšte, već samo o pojedinim aspektima.

Razlog pojave Asocijacije bio je taj što se u zajednici Montelibera nagomilali problemi:

  1. Određivanje ciljeva. Ciljevi projekta Montelibero prvobitno su bili deklarisani kao libertarianske transformacije u Crnoj Gori. Međutim, oni koji dolaze u zemlju su više opterećeni pitanjima svoje legalizacije u toj državi, zarađivanjem za život, povećanjem kvaliteta tog istog života kroz razvoj unutrašnje kulture u zajednici, i tako dalje. Ankapistij ne žele da grade ankap za druge, sasvim im odgovara da grade ankap za sebe, uz određene minimalne troškove kako im država ne bi smetala pod nogama.
  2. Nedostatak aktivista za stvaranje javnih dobara. Ko će graditi puteve – to nije previše oštar problem, jer se lako može definisati krug glavnih budućih korisnika izgradnje puta. Ali ko će (preciznije, radi kojih stimulansa) pisati kod novčanika za našu tokenomiku, ko će organizovati veliki godišnji festival i mnoštvo manjih međuperiodnih aktivnosti, ko će plaćati hosting, ko će se baviti sadržajem i promocijom info-resursa – i tako dalje? Administriranje prikupljanja malih namenskih doprinosa za bilo kakvu takvu sitnicu bilo bi preskupo, isplativije je nekako agregirati administrativne troškove.
  3. Nedovoljna jasnoća mehanizama za donošenje kolektivnih odluka. Na primer, ko će i kako odlučiti koga poslati da drži izlaganje na konferenciji, ako su organizatori konferencije kontaktirali jednog od učesnika Montelibera i pozvali nekog predstavnika Montelibera?

Može se jednostavno odmachnuti od ovakvih problema, tvrdeći da će ih tržište rešiti. Ali tržište je zapravo uopšteni naziv za celokupnost dobrovoljnih privatnih inicijativa. I upravo jedna takva inicijativa je glasila otprilike ovako:

Pošto labava zajednica bez fiksnog članstva loše odgovara na ovakve izazove, hajde da od njenih učesnika napravimo organizaciju sa fiksnim članstvom, prikupimo u nju aktiviste, uvedemo tamo likvidnu demokratiju, i već u okviru asocijacije oni mogu raditi na stvaranju različitih kul infrastrukturnih stvari za celu zajednicu, kao i donositi kolektivne odluke koje će potom preneti celoj zajednici.

Polovinu prošlog leta Asocijacija je bila u fazi preliminarnog razmatranja. Na festivalu je zvanično osnovana. Trenutno u svom sastavu ima nešto više od sto ljudi. Pokušaću ukratko da nabrojim njena osnovna dostignuća:

  1. Stvaranje mehanizma verifikacije identiteta svojih učesnika i standardizovanog zapisa u blokčejn informacije o toj činjenici
  2. Stvaranje suda koji je već uspeo da razmotri nekoliko predmeta
  3. Stvaranje otvorenog standarda blokčejnizacije odnosa – ličnih, imovinskih, kolaborativnih i slično
  4. Stvaranje konkursne komisije za izbor organizacionog komiteta festivala Montelibero 2024. godine
  5. Stvaranje unutrašnjih frakcija ujedinjenih zajedničkim pravcem interesovanja (stvara asocijacije sa svetovnim građanskim društvom)

Još u fazi preliminarnog razmatranja Asocijacija se suočila sa ozbiljnim poteškoćama, a neke od njih su tek jasnije postale vidljive nakon početka njenog rada.

Kao prvo, mnogim ankapistima se ispostavilo strano samo ideja zvaničnog stupanja negde, potčinjavanja odlukama kolegijalnog organa i tako dalje. Radna grupa oko konkretnog projekta – koliko god želite! Članstvo u klubu – izvolite! Ali Asocijacija je po dizajnu izgledala kao nešto previše slično političkoj partiji, i zbog toga je bila odbačena čak i bez obzira na argumente u njenu korist.

Kao drugo, Asocijacija ima unutrašnje kontradiktorne ciljeve. S jedne strane, da bi se bavila konstruktivnim radom, potrebna joj je visoka koncentracija aktivista. S druge strane – da bi prenosila legitimne odluke celoj velikoj zajednici, mora biti što brojnija. S treće strane, principijalni protivnici asocijacije doživljavaju svaki pokušaj Asocijacije da prenese svoje odluke spolja kao napad na sopstvenu slobodu i pokušavaju da ih na svaki način delegitimizuju.

Posebno treba pomenuti likvidnu demokratiju. U savet Asocijacije, ako malo pojednostavimo model, ulazi dvadeset njenih učesnika sa najvećim brojem glasova delegiranih od strane ostalih članova Asocijacije. To stvara stimulans za one koji žele da uđu u Savet da agitiraju sopstvene simpatizere da stupe u Asocijaciju, po mogućnosti pasivno, kako bi se sva njihova aktivnost u organizaciji svela na stupanje, verifikaciju i delegiranje glasa.

Kao rezultat, nastala je kontradiktorna situacija.

S jedne strane, Asocijacija obavlja određene korisne aktivnosti. Na primer, sud koji je ona osnovala rešio je nekoliko konflikata koji su do tada bili u neizvesnosti. Međutim, u jednom od tih konflikata tuženi (član Asocijacije) nije priznao nad sobom jurisdikciju suda, čime je doveo u pitanje tvrdnju da je Asocijacija kontraktna jurisdikcija. Potencijalno još korisniji projekat je razvoj standarda blokčejnizacije odnosa. Konačno, upravo Asocijacija planira da preuzme teret organizacije festivala.

S druge strane, sve to izgleda kao pokušaj stvaranja monopola na praznom mestu, objedinjavajući pod jednim brendom potpuno različite aktivnosti, čak i na štetu efikasnosti. Tako, za razvoj standarda blokčejnizacije i pripadajućih alata potrebna je kompaktna radna grupa, a ne birokratska struktura. Za stvaranje tradicije rešavanja konflikata na sudu potrebni su primeri uspešnog rešavanja konflikata, a ne pokušaji prisilnog vođenja na sud pod pretnjom gubitka članstva u Asocijaciji. Glomazne procedure demokratskog usaglašavanja odbijaju entuzijaste, a ne privlače ih. Pokušaji da se naduvan prestiž članstva postigne ekonomskim stimulisanjem članova Asocijacije i ograničenjima za ne-članove dovode pre do suprotnog efekta: svaki anti-etatista zna da ako pokušavaju da ti nametnu neki besplatan servis, preteći sankcijama zbog njegovog nekorisćenja, od takvih poklona treba bežati što dalje.

Sada moji zaključci.

  1. Stvaranje Asocijacije bilo je odgovor malog aktivnog dela zajednice na sasvim stvarne izazove pred kojima zajednica stoji.
  2. Ovo rešenje je neuspešno po dizajnu i sasvim je prirodno da ga deo zajednice odbacuje.
  3. Pokušaji infiltracije u Asocijaciju sa strane u cilju ispravljanja nedostataka njenog dizajna su štetni: grešno je pokušavati da se tržište zameni politikom.
  4. Pokušaji da se uništi Asocijacija u cilju povratka u prošlost su kontraproduktivni, jer čak i ako cena deluje prihvatljivo, zajednica će na kraju svakako morati da rešava iste probleme koje je Asocijacija pokušavala da reši.
  5. Jedina strategija koja mi deluje razumno: ignorisati samo njeno postojanje kao nekog celovitog entiteta, bez ikakvog odbacivanja ljudi koji su u njoj. Članstvo u Asocijaciji nije ni dobro ni loše, ono nema više smisla od minđuše u uvu.
  6. A problemčiće ćemo morati da rešavamo sopstvenim snagama, dobar ujak neće doći i pomoći, a zli ujak neće doći i smetati. Ne postoji on, taj kolektivni ujak.

Kriza 2008, sada već direktan odgovor na jučerašnje pitanje

Juče, odgovarajući na pitanje o libertarianskom tumačenju krize 2008. godine, više sam iskoristila pitanje kao povod da pričam o svom. To je neke komentatore zbunilo, naročito s obzirom na to da odgovarajući disklejmer nije stao u limite objave na Telegramu i može se pronaći samo u punoj verziji teksta na sajtu.

Srećom, u komentarima na Fejsbuku Valerij Kizilov je dao link ka sopstvenom članku iz 2008. godine, napisanom odmah nakon te krize, gde veoma jasno i kratko izlaže austrijsku teoriju ekonomskog ciklusa. Takođe, on preporučuje za detaljnije proučavanje teme knjigu u kojoj je sve izloženo mnogo detaljnije: Džefri Fridman, Vladimir Kraus. Veštački stvorena finansijska kriza. Sistemski rizici i propast regulacije. M., IRISEN, 2012.

Um dobar, ali jako uzak

Ne volim naročito žanr javnih prepirki, ali mi se u ovom slučaju diskusija koja se dogodila učinila kao dobar povod za artikulisanje određenih razmišljanja.

Postoji kanal Dobroum, koji vodi poštovni Aleksandar Elesev. Pozicionira se kao filozofski, i u njemu se pridaje mnogo pažnje problemu prevazilaženja negativnog detinjstva.

Za libertarijanca je ovde sve relativno jednostavno. Nasilje nad decom je nasilje nad ljudima. Niko nema pravo da inicira nasilje nad ljudima bez kazne. Dalje se može govoriti o konkretnim mehanizmima putem kojih nasilje nad sopstvenom decom, a kamoli tuđom, postaje opasna praksa, uprkos relativnoj detinjoj bezbraničnosti.

Aleksandar pak pridaje mnogo pažnje demonstraciji toga kako se negativno detinjstvo odražava već u odraslom životu. Ne znam zašto je izabrao baš ovu taktiku „kapljanja po mozgu“ ljudi, i ne težim naročito da saznam. Nije mi važno da li je razlog u tome što živi u zemlji gde terapeut sedi na terapeuti i terapeuta tera, ili u tome što je preuzeo ovu ideju iz neke knjige koja ga je impresionirala, ili u tome što se u njegovom sopstvenom detinjstvu nešto dogodilo što je dovelo do ovog rezultata. Gotovo sam potpuno uverena da jedinstven razlog ne postoji, jer je život uopšte složena i multifaktorska stvar, gde nema jednostavnih uzročno-posledičnih veza između dva izolovana događaja: izolovani događaji su samo teoretski modeli, dok je život zapravo neprekidan tok utisaka.

Kao rezultat toga, ispostavlja se da za Aleksandra bilo koje specifičnosti u nečijem ponašanju počinju da signaliziraju neka detinjstva iskustva. Čak je i avatarka, koju mi je naručio jedan čitalac iz Bugarske, postala za njega povod da govori o mom detinjstvu. Mislim da bi za fitnes trenera moje stanje bilo podjednako čvrsto povezano sa režimom treninga, za nutricionistu sa dijetaom, a za politologa sa političkim režimom u zemlji.

U svojoj knjizi o ankapu namerno se nisam bavila obrazloženjem polaznih principa na koje je kasnije nadograđena sva naredna logika. Zapravo, principi libertarijanizma su takvi zato što mi to želimo. To nam se dopada. Čini nam se ispravnim. Naravno, to može korelirati sa određenim činjenicama, određenim detinjstvima iskustvima, pročitanim knjigama, slučajno čuvenim popularnim strimerom i tako dalje.

Da, na neke dobro deluju usko specijalizovani argumenti, u koje se, između ostalog, mogu svrstati i tvrdnje u stilu „ako se dete tuče u detinjstvu, izrasti će kao glupi gubitnik“. Ali to nije povod da se opsesivno vrti oko toga i izbacuje ti argumenti svakome, jer oni nipošto neće delovati na sve.

Na mom kanalu imam svog malog dobrouma po imenu Bitarh, koji je takođe postao opsednut jednom jedinom temom potpunog prevazilaženja nasilja. Nažalost, komentari koje on prikuplja češće su podrugljivi, što nagoveštava da se njegova ciljna publika ne preklapa naročito sa mojom. Čini se da sam bespomoćna da nekako utičem na slične slučajeve monomanije, i to me ispunjava tugom.

Nadam se da ćete, ako primetite i u mojim spisima znake da me je obuzela neka jedna preterano vredna ideja, to signalizirati meni.

Изображение

Republikanizam, nastavak

Nakon mog jučerašnjeg posta o republikanizmu dobila sam opširan komentar od @evgenii_pavlovich, koji mi se učinio prikladnim za objavljivanje.

Savetujem da pogledate predavanje u kojem je Rodion jasnije i potpunije izložio svoje stavove. Mnogo toga se preklapa sa onim što ste razmatrali u snimku iz Sankt Peterburga.

Kako postići ravnotežu?

Iako me niko nije pitao, dozvoliću sebi da odgovorim.

Sa tačke gledišta republikanaca, anarhizam sam po sebi nije samovredan, to nije krajnji cilj, jer je anarhizam tek učenje koje iz određenih osnova negira legitimitet države, jednostavno zato što je država organizovana kriminalna grupa (Zašto je država OKG, pogledajte/setite se argumenata Spunera i Rotbarda. Nema smisla ih prepričavati u pristojnom društvu). Dakle, u političkoj filozofiji država kao unutrašnje kontradiktoran koncept je uklonjena i mrtva, ali kao fenomen političke stvarnosti ona nastavlja da postoji po inerciji kao nesporazum. Iz ove perspektive, etatisti u političkoj filozofiji su nešto poput sledbenika teorije flogistona u hemiji, a anarhisti koji se danas bave isključivo negiranjem države izmišljaju točak i rešavaju problem koji je već rešen u 19. veku, ne dodajući ništa novo.

U stvarnosti pak vidimo da anarhisti ne ostaju samo anarhisti, već proučavaju kako funkcioniše slobodno društvo i predlažu razna poboljšanja: Rotbard piše o privatnim bezbednosnim preduzećima kao osiguravčima koji se oslanjaju na prirodno pravo, shvaćeno kao neotuđivo pravo privatne svojine; Dejvid Fridman govori o razvoju konkurentnih pravnih sistema na slobodnom tržištu; naša mladež u poznatim grupama razmišlja o panarhizmu i kreira koncept ugovornih jurisdikcija bez obraćanja idejama prirodnog prava; ruski libertarijanci osnivaju partiju, pozivaju na učešće u politici, infiltraciju u organe vlasti i „anti-državnu diktaturu“ sa lustracijama i deregulacijama. Drugim rečima, svi ovi ljudi se bave projektovanjem i izgradnjom republike. Ostajući anarhisti, oni postaju republikanci. Na primer, saglasnost između ljudi oko postojanja prirodnog prava kao neotuđivog prava privatne svojine je poseban slučaj saglasnosti u pravnim pitanjima na kojoj se gradi republika. Dobrovoljno zaključeni ugovori su, ponovo, eksplicitno izražena saglasnost u pravnim pitanjima. Ali, sa tačke gledišta republikanaca, saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa ne moraju biti eksplicitno izraženi. Glavno je da oni postoje i da radite na zajedničkom delu (res publica).

Tako je ravnoteža zapravo u tome što su anarhisti u praksi republikanci. Ceo problem je samo u tome kakva je to res publica, kakvo je to zajedničko delo, kakvo je ono, sa kojim pravnim normama se slažete i u čemu besteht zajednost interesa, i sa kim imate tu zajednost. Komunisti takođe imaju svoju republiku i svoju saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa. Samo što se njihova saglasnost u pravnim pitanjima u velikoj meri razlikuje od saglasnosti u pravnim pitanjima, na primer, libertarijanaca.

Još nekoliko reči o razlikama između libertarijanizma i desnog republikanizma. Libertarijanci kod nas obično polaze ili od Rotbardove ideje prirodnih prava svojine, ili govore da su izvor prava i obaveza ugovori, a dok ugovora nema, postoje samo apsolutne slobode. Dalje sve zavisi od toga koliko ste „pokvareni“ i kako razumete reč „sloboda“. Za libertarijance sloboda je sloboda od nasilja i pljačkanja. Za nelibertarijance sloboda je sloboda da nasiljuju i pljačkaju. Dalje se pitanje rešava, na primer, kroz fizičko uklanjanje (physical removal) jednih od strane drugih. Dakle, u libertarijanizmu je sloboda ontološki primarna u političkoj filozofiji, to je prirodni poredak, šta god to značilo. U republikanizmu pak, sudeći po onome što Rodion govori u svojim predavanjima, ontološki primarna je nesloboda: u prirodi slobode nema, sloboda je kulturni fenomen i ne sreće se u svim civilizacijama, nisu svi ljudi upoznati sa slobodom, ne rađamo se slobodnim, već postajemo. Dakle, koliko ja razumem, polazne pretpostavke u libertarijanizmu i republikanizmu su principijelno različite. Moguće rešenje ovog protivrečnosti sastoji se u tome da se ne mešaju „fenomenalni svet prirodne nužnosti“ i „noumenalni svet ljudske slobode“, koristeći Kantov jezik. Sloboda i dobra volja su isključivo ljudske stvari u smislu u kojem Rodion govori o čoveku. Individua kao predstavnik biološke vrste Homo sapiens sapiens je deo prirode, životinja. Ako pak čoveka posmatramo kao projekat, kao ličnost, onda ga treba projektovati, njega treba izabrati, on treba postati: na primer, slobodan čovek slobodnog društva. I, kao što je poznato, čovek je slobodno biće u smislu da je sposoban da deluje ne samo u skladu sa prirodom, već i uprkos njoj. Činimo mnogo neprirodnih stvari. Ponekad su to postupci za opšte dobro, ponekad na štetu. Zato je važno ne biti varvari i delovati za dobro: graditi društvo slobodnih, imućih ljudi. Na pitanje kako je takvo društvo moguće, mislim da su libertarijanci i desni republikanci saglasni, i to je najvažnije.

Radimo sa argumentima protiv slobode

U svom nedavnom članku o idejnoj raznolikosti govorila sam o tome kako se ideje slobode šire i o tome zašto je to bolje od direktnog misionarstva u okviru jedinstvenog, krutog učenja. Sada bih želela pogledati srodni problem: šta učiniti sa idejama neslobode i njihovim nosiocima.

Čime su privlačne ideje neslobode?

Prvo, one su relevantne trenutnom stanju stvari. Današnji svet je prilično daleko od ideala slobode i de jure i de facto. Zato se čini sasvim prirodnim želja da se razmišlja u okvirima realističnog pristupa i da se ne bavi utopijama. Razumevanje toga da je država rođena kao čisto banditovska formacija, a zatim se razvila u modernu korporativnu strukturu radi još efikasnijeg i stabilnijeg suzbijanja nezadovoljnih, otimanja sredstava od podanika i osvajanja novih podanika od suseda, nimalo neće pomoći u komunikaciji sa državnim strukturama. Pomoći će proučavanje međuzavisnosti između tih samih struktura, kako formalnih tako i neformalnih, upoznavanje sa državnim funkcionerima i druge stvarne teme koje su sposobne da donesu novac, uticaj i dostojnu kvalitet života.

Drugo, postoji mnoštvo primera raspada državnih struktura, prelaska teritorije u stanje failed state – i svaki put se neizostavno ispostavi da se teritorija pretvara u banditovanski enklavu, gde o slobodi može govoriti samo kao o slobodi pljačkanja i ubijanja, ne plašeći se osvete države zbog njenog odsustva. To jest, država očigledno suzbija razuzdanost privatnog banditizma i stoga je treba posmatrati kao blagoslov, a te vaše ideje slobode poljuljaju temelje, pa zato platite kaznu za ekstremizam i recite hvala što niste dobili zatvorsku kaznu.

Argument od failed state: u pozadini poljuljani temelji

Treće, postoji jednostavan i razumljiv princip: ako radi – ne diraj. Zagovornici status kvo uvek će preferirati trenutnu, manje ili više proučenu situaciju, i čak i ako sami jasno vide nedostatke sistema, radije će se pomiriti s njima, samo da ne bi birali neizvesnost budućnosti. Ako potencijalni reformator nema jasan, realističan plan korak po korak, sa kojim će oponent biti potpuno saglasan, taj isti oponent će uvek preferirati da ne dira ništa.

Kako sa tim raditi?

Sa zagovornicima života u realnom svetu sve je prilično jednostavno. Čim im ispred očiju budu primeri iz stvarnog sveta da neka slobodna tehnologija efikasno izdržava i nosi udar države, oni će je jednostavno uključiti u svoju sliku stvarnog sveta. Tako svaki realista tačno zna da u internetu ništa nije nemoguće blokirati, to je jednostavna i razumljiva, lako uočljiva činjenica. I realista će sam ismevati naivne sanjare iz nekog Roskomnadzora, u čijem je malom svetu unošenje resursa u registar blokiranih resursa momentalno uništava odgovarajuće informacije ili servis. Slično tome, za realiste ne podleže sumnji da država nije u stanju da blokira transfere u bitcoinima, pa stoga sasvim legitimno doživljavaju kompleks anti-pranja novca zakona kao neki skup loše delujućih magija, koji ne vredi uzimati zdravo za gotovo. Dakle, samo ih hranite činjenicama iz života, i nakon nekog vremena oni će sami ismevati naivne etatiste koji se u bilo čemu oslanjaju na taj jadni rudiment sedamnaestog veka, takozvanu državu.

Ka adeptima ideje da se ne dira ono što radi, takođe nije teško pronaći pristup. Oni su generalno psihološki spremni da podrže koncept poput „sve novo je slobodno“. Njima se može demonstrirati kako je određeno poduhvatanje sjajno radilo i razvijalo se nakon svog pojavljivanja, a zatim bi došla država i počela da popravlja ono što radi. Nakon toga je obično počelo da radi lošije. To su i pokušaji državnog regulisanja interneta, i ograničavanje sfere elektronskih transfera, i KYC režimi u bankama i berzama, i razne platforme poput Ubera – svuda je princip „radi – ne diraj“ kršen upravo od strane države. Takođe, ona pokušava da se uvlači u bilo koje dobrovoljne dogovore. Na kraju, može se navesti brojni primeri kako država popravlja već postojeće mehanizme koji se odnose direktno na funkcionisanje države. Građani su naučili da postižu relativno fer brojanje glasova na izborima – država menja zakon o izborima, otežavajući građanima mogućnost kontrole falsifikacija. Pojavljuje se opasnost da okrug pređe u ruke opozicije – država se bavi gerimenderingom ili uklanja protivnika sa izbora. Ukratko, država toliko aktivno sama krši princip nepopravljanja onoga što radi, da predlagati da se država ne dira jer ona radi – ispostavlja se barem nedoslednim.

Ostalo je razrešiti argument o failed state. Ovde je glavni kontraargument u tome što ovo stanje ne nastaje zato što su ljudi težili ankapu. Failed state uvek nastaje nakon diktature. Ako je diktatura ignorisala stvarnost, stvorila sebi spoljne i unutrašnje neprijatelje, akumulirala kritične ranjivosti u sistemu – onda je na kraju država pukla, ostavljajući građane siromašnima, rascjepkanima i nekompetentnima u onome što se tiče mirne saradnje. To je rađalo situaciju failed state, kada ljudi veruju samo najjačim društvenim vezama, najgrubljim argumentima, poput pretnje oružjem, i najkraćim strategijama, jer u uslovima velike neizvesnosti nema smisla planirati dugoročno.

Shodno tome, ako se građani već sada uče da veruju slabim društvenim vezama, planiraju dugoročno, ne uključujući državne milostinje u svoje planove i ne zasnivajući svoje strategije obogaćivanja na pljački – što ih je više, to je manje verovatno pojavljivanje failed state kada se još jedna diktatura sruši. Niz zemalja koje nisu uspele da savladaju svoju diktaturu, ipak nisu propale u failed state nakon smrti diktatora, već su počele da grade nešto pristojnije. Kao primer dobro odgovaraju Španija i Portugalija. Ispostavlja se da što aktivnije zagovornici diktature iskorčavaju civilno društvo u zemlji, čak i ako ono nije lojalno diktatoru, to je veća verovatnoća da će to završiti kao failed state. Dakle, oni jednostavno ne ratuju na pravoj strani.

Sa takvim civilnim društvom, pretposlednjoj diktaturi Evrope, na primer, failed state već ne preti.