Тег: kriza

Telegram kao indikator

Sperry UNIVAC

Dakle, ruske vlasti su se konačno odlučile da blokiraju sveto – Telegram, na kojem se nalazi ne samo veći deo ruskojezikične zajednice, već su na njega vezani i praktično svi procesi u samoj zemlji – od slanja mimova među poslanicima tokom sednica, do koordinacije akcija jedinica na frontu. Prirodno, to je izazvalo požar sličan onom u Čikagu i svi uglas (i levi i desni) mole drugarstva Staljina iz RKN-a da poništi ovu divlju odluku.

Međutim, ovde je važno nešto malo drugačije. Blokada Telegrama je samo posledica, a ne uzrok. I ne, stvar uopšte nije u cenzuri radi cenzure – na primer, ruska digitalna infrastruktura uopšte nije spremna za masovnu upotrebu „nacionalnog mesindžera“ od strane stanovništva zbog banalnog nedostatka servera, koje je, uzgred, Moskva neuspešno pokušavala da iznajmi u zemljama Centralne Azije i Kini. Uzrok leži u drugoj ravni: Ruska Federacija se nalazi na pragu krize, priчём krize otvorene, i ona će se, očigledno, otvoreno manifestovati u tekućoj godini. Ekonomske sankcije, silni pritisak na infrastrukturu izvoza, nedostatak stabilnih savezničkih odnosa (što je takođe povezano sa ekonomijom) već direktno pokazuju svoj uticaj na funkcionisanje države. Ruski ekonomski izveštaji pak pokazuju nedostatak budžetskih sredstava, smanjenje izvoznih prihoda, rastuću inflaciju i sve ostale troškove „mobilizacione transformacije“.

Do određenog trenutka, Moskva je vešto maskirala rastuću gomilu problema pred stanovništvom. Verujem da takva politika ubrzo više neće biti u potpunosti opravdana – i zato je potrebna preventivna, još stroža čistka informacionog prostora. Nikakvi čak ni uslovno „nezavisni“ (nije tajna da su zapravo svi ruski kanali sa više od 100 hiljada čitalaca finansirani i de-facto u vlasništvu onog ili drugog resora i pod kontrolom činovnika u mnogo većoj meri nego što bi se moglo činiti) informativni resursi i sredstva komunikacije dostupna širokim masama ne smeju postojati. Opšte je znanje i to da su inicijatori zatezanja svih šrafova čekisti (jednostavno po principu – šraf viri? okrećemo!), čak i ako to nije samo logički neopravdano, već i katastrofalno ekonomski i socijalno. KGB je sama po sebi organizacija koja nije prijatna, ali kada KGB radosno trči u pravcu IRGC-a – to tera na razmišljanje o tome šta ih tako goni.

I, po mom subjektivnom mišljenju, zapravo stanovništvo RF treba više da razmišlja upravo o ovoj složenoj temi, a ne da kukrika i žali se na posledice u vidu strože cenzure. Pravi pitanja se nalaze u oblasti primarnih uzroka ove cenzure, a ne njene prirode – i odgovori na njih su mnogo aktuelniji i stoga zastrašujuće neprijatni za mnoge.

RKN instalira novo ažuriranje za telegram

Korporativna psihopatija – uzrok svetske ekonomske krize

Postoji teorija koju je razvio istraživač Klajv Bodi, prema kojoj su psihopate koji su radili u korporacijama, posebno finansijskim, igrali značajnu ulogu u nastanku svetske ekonomske krize 2008. godine. Kao što je poznato, daleko da nisu svi menadžeri skloni da rade za korist kompanije koja ih je zaposlila. Deo njih su disfunkcionalni lideri koji svojim postupcima bukvalno uništavaju kompaniju. Jedan od važnih tipova takvih lidera su psihopatične ličnosti, o čemu ćemo sada detaljnije govoriti.

Kao što znamo, psihopatima se u literaturi nazivaju ličnosti koje imaju probleme sa iskazivanjem empatije i simpatije prema drugim ljudima, ponašaju se hladno i nemilosrdno prema njima, ne poseduju savest i ne osećaju krivicu zbog nanošenja štete bilo kome. Sa svoje strane, korporativni psihopate su ličnosti sa sličnim karakteristikama koje se bave organizacionim aktivnostima. Obično se predstavljaju kao prijatni, privlačni i uspešni pojedinci, ali u stvarnosti samo manipulišu svima oko sebe, obično im na štetu, kako bi ostvarili isključivo lične ciljeve.

Takvi pojedinci često dobijaju brze unapređenja i postaju lideri zbog svog šarma i samopouzdanja, pri čemu su skloni da ignorišu potrebe drugih, obmanjuju ih, ili se čak mogu baviti zlostavljanjem. Pored toga, postoje dokazi da su u nekim kompanijama, uključujući međunarodne finansijske korporacije, psihopate čak namerno birali za rukovodeće pozicije, zbog ubeđenja da su upravo takve ličnosti najadekvatnije za takav posao.

Obično su takvi pojedinci donosili kratkoročne uspehe kompanijama putem masovnog rezanja troškova i otpuštanja radnika. Međutim, oni se nimalo nisu brinuli o potencijalnoj dugoročnoj šteti odabranih strategija, već su generalno težili isključivo sopstvenim koristi, odbacujući svoje obaveze i odgovornost, trudeći se da dobiju što više ličnih „bonusa“, dok su svi ostali bili usred finansijskih sporova. Od postupaka takvih „efikasnih menadžera“ sasvim se može očekivati da će na kraju dobiti ček na veliku sumu za svoje napore u „spasavanju“ kompanije, nakon čega će ona jednostavno bankrotirati.

A sada zamislite šta će se desiti ako, zbog određenih globalnih promena u korporativnom okruženju, kao što su sve češća spajanja kompanija, tendencija zaposlenih da češće menjaju mesto rada i prelaze u kompanije koje im su ranije bile potpuno nepoznate, promena tehnološkog okruženja i drugih faktora koji su postali uobičajeni u predvečerje svetske krize, psihopatične ličnosti dobiju mnogo više mogućnosti da zauzmu visoke pozicije, koristeći ne svoje stvarne radne veštine, već manipulaciju i političke sposobnosti? U takvoj situaciji rasta korporativne psihopatije može se očekivati korporativna i društvena katastrofa, o čemu su, zapravo, autori koji proučavaju ovaj problem upozoravali u svojim materijalima još 2005. godine.

Takvom problemu do sada nije posvećena dovoljna pažnja, zbog čega je ugrožena čak i sama budućnost kapitalizma. Naravno, ovaj problem nije jedini u pitanjima ekonomije, ali zaslužuje detaljnije proučavanje i primenu odgovarajućih mera.

Voluntarist, Bitarh

Kriza 2008, sada već direktan odgovor na jučerašnje pitanje

Juče, odgovarajući na pitanje o libertarianskom tumačenju krize 2008. godine, više sam iskoristila pitanje kao povod da pričam o svom. To je neke komentatore zbunilo, naročito s obzirom na to da odgovarajući disklejmer nije stao u limite objave na Telegramu i može se pronaći samo u punoj verziji teksta na sajtu.

Srećom, u komentarima na Fejsbuku Valerij Kizilov je dao link ka sopstvenom članku iz 2008. godine, napisanom odmah nakon te krize, gde veoma jasno i kratko izlaže austrijsku teoriju ekonomskog ciklusa. Takođe, on preporučuje za detaljnije proučavanje teme knjigu u kojoj je sve izloženo mnogo detaljnije: Džefri Fridman, Vladimir Kraus. Veštački stvorena finansijska kriza. Sistemski rizici i propast regulacije. M., IRISEN, 2012.

Nisam pronašao detaljnu libertariansku analizu nastanka krize 2008. Odgovor da je za sve kriva državna regulacija je razumljiv, ali nedovoljan.

Anonimno pitanje

Iskoristiću ovo pitanje da razmislim o nečemu apstraktnom.

Čovek po prirodi poseduje ponor empatije. I nije čudo, on je ipak društveno biće. Zato mu je obično prijatno da radi ono što smatra dobrim, naročito ako se i drugi slažu da je to dobro. Ali prijatni su obično upravo sporadični dobri postupci. Čovek iz velikodušnosti učini jednokratno blagodelnje i povlači se, zadovoljan sobom – jer je sjajno što te potpuno ništa ne košta da nekom učiniš dobro. Ako onaj kome je učinjeno dobro izrazi zahvalnost, to može povećati njegove šanse za ponovljeno blagodelnje na njegov račun, ali ne treba previše ozbiljno računati na to. Čim blagodelnja postanu rutina, ona počinju da se doživljavaju kao posao. A za posao se želi plaćanje.

Dakle, izvukli smo čoveka iz siromašne anarhokomune i bili smo sasvim zadovoljni time kako smo sjajno organizovali ekspediciju. A zatim se ispostavilo da je taj čovek potpuno nezavisan, veoma ćudljiv, ne ume da radi i sanja samo o tome da dobije dovoljno veliku socijalnu pomoć. Upali smo u zamku, jer nam se uopšte ne smeje nastaviti da vučemo ovaj teret na sebi, ali ne možemo ga tek tako izbaciti na ulicu. Živi kao kućni ljubimac, tuguje i cvili. Neprijatno je.

A sada zamislimo da imamo veliki spoljni izvor finansiranja dobrotvornosti. U tom slučaju nam, naravno, ne bi predstavljalo nikakav problem da toj osobi iznajmimo stan koji zadovoljava njen zahtevni ukus, damo joj neopterećujući posao koji može da obavlja, a ako ne može, onda svejedno – ili jednostavno obezbedimo rentu, i neka živi po svom zadovoljstvu, zar nam je žao? I zašto bismo se lično mučili? Angažovaćemo posebnog socijalnog radnika, neka on sedi na plati i briše mu suze, a mi ćemo se samo radovati tome koliki smo dobri i koliko koristi doneli. Prijatno je.

Tako funkcioniše socijalna država: uzmeš novac iz budžeta i činiš dobro na račun drugih, jer si ti dobra osoba. I poreski obveznici su dobri ljudi, pa zašto bi odbijali da plaćaju socijalne poreze, kada oni idu na dobra dela! A ako novca poreskih obveznika nije dovoljno za sve naše ambiciozne socijalne programe, nije problem – mogu se izdati državne obveznice, a može se i jednostavno odštampati novi novac, to je mnogo humanije prema poreskim obveznicima nego uzimati od njih više nego što su navikli da plaćaju.

Dobri državnici su jako želeli da čak i siromašan čovek može sebi priuštiti dobru kuću. Zato su stvorene posebne organizacije zadužene za finansiranje tih troškova. I bankama je naloženo da velikodušno daju hipotekarne kredite siromašnim ljudima kako bi mogli sebi priuštiti dom. Nesreća socijalne države, međutim, je u tome što tuđi novac u jednom trenutku ipak nestane.

Kako se desilo da se hipotekarna kriza pretvori u svetsku finansijsku? Šta se može, čovek je društveno biće. Hartije koje su smatrane super-pouzdanim ispostavile su se kao smeće, i svi su uglas odlučili da sumnjičavo gledaju u sopstvene pakete hartija od vrednosti, ne je li vreme da se otarasi smeća pre nego što to drugi urade prvi. Svetsko finansijsko tržište se veoma snažno skupilo, odnosno onih koji su izgubili svoje kapitali bilo je više nego onih koji su profitirali od krize.

Ali koga uopšte zanima ta drevna kriza, kada živimo u samom jeku nove? I ona je, isto tako, bila izazvana dobrim ljudima koji su užasno želeli da nesrećni ljudi ne umiru direktno na ulicama od užasnog koronavirusa. Ljudi su stavljani u kućni pritvor, prisilno punjeni eksperimentalnim lekovima, testovi su im gurani na sve moguće načine, ulice su prskane hemikalijama, uništavane su lepe pufnaste kune – šta sve ne bi čovek uradio iz ljubavi prema čovečanstvu na račun drugih!

To ne znači da kovid ne postoji. Siromaštvo takođe postoji. I beskućnici postoje. Ali kada pokušate da rešavate tuđe probleme plaćajući to iz svog džepa, a ne iz tuđeg, imaćete mnogo razmotrenije prioritete o tome koliko trošiti i na šta tačno. A to znači da vaša dobrota barem neće izazivati svetske krize.

Mogućnost prelaska od failed state-a ka ankapu

Postoji rang lista nesposobnosti država, u kojoj se uzimaju u obzir mnogi faktori, uključujući realizaciju javnih usluga od strane države, stabilnost vlasti i drugo. Može li se pretpostaviti da će se države sa visokim rejtingom (slučajno ili ne, ali u njima je najlakše izbegavati poreze, posedovati oružje i hostovati informacije bez „kompozora“) u predvidljivoj perspektivi razviti (ili degenerisati) do potpunih ili skoro potpunih ankapistana, nakon čega će početi era njihovog prosperiteta?

Kacist

Već sam nekada pisala na sličnu temu, o mogućnosti izgradnje ankap-a u državama četvrtog sveta. Ukratko: nabrajaju se prednosti i mane, i neko može smatrati da prevazide prve, a neko da prevazide druge. Treba probati.

Isto važi i za prognoze o perspektivama razvoja određene ili druge neefikasne države u ankapistan. Tamo se relativno lako uspostavlja anarhistički režim, odnosno decentralizacija prava. Ali mnogo je teže razumeti na koji način sačuvati ili, još gore, izraziti od nule kapitalizam u anarhističkom društvu koje negira privatnu svojinu (san ankom-a), ili je zasnovano na klanovskim interesima i kolektivnoj odgovornosti (primer Somalije ili Libije).

K tome, nije sasvim jasno kako eliminisati faktor uticaja okolnih država. To su izuzetno ljubomorne formacije koje pristaju da sarađuju samo sa drugim državama, zahtevaju od komšija da budu maksimalno slični njima, a ako neko pomisli da počne da zaobilazi državu, one obavezno šalju svoje mirotvorce. Uostalom, sada se svetski trend očigledno menja, i nakon odlaska SAD iz Avganistana, čini se da će nasilni pokušaji reformatisanja tuđih društava po svom modelu polako izlaziti iz mode.

Čini mi se da, ako već govorimo o perspektivama prelaska na ankap režim određenih država, perspektive zemalja parlamentarne demokratije izgledaju nešto realističnije, gde se, na primer, stvorila politička situacija koja isključuje mogućnost formiranja vladajuće koalicije, a ako se takva i uspe sakupiti, to se mora uraditi tako što će se u jednu kolica zapregnuti partija labudova, partija rakova i partija štuka, zbog čega njihove sposobnosti za efikasno zakonodavstvo i čak donošenje budžeta bivaju blokirane.

I evo: ne imajući mogućnost da plaćaju državne službenike jer budžet nije usvojen, vlada šalje većinu činovnika kućima. Ljudi žive skoro potpuno bez državnih usluga, ali zadržavaju civilizovane tradicije poštovanja privatne svojine i tržišta, oni nakon nekog vremena počinju spontano da koriste tržišne substitute bivših državnih usluga, i u jednom trenutku shvataju da im se to zapravo sviđa. Ideja da jednostavno prestanemo sa pokušajima izbora jedinstvene vlade za sve i svakoga počinje da nailazi na razumevanje kod ljudi.

Iz takve nesposobnosti države, gledajući, zaista može nešto izrasti. Za komšije to je i dalje ista država, samo u njoj vlada privremena parlamentarna kriza, ali ništa, jednog dana će se političari dogovoriti i nastavićemo da rešavamo sa njima određena pitanja. Tako misle političari iz okolnih zemalja, i ne mešaju se nasilno svojim receptima za uređenje države. Koliko godina će biti potrebno da se privremena kriza konačno oblikuje u stabilan status quo – ne usuđujem se da sudim.

Ukratko, čini mi se da je za izgradnju ankap-a mnogo važnije imati zrelo i razumno društvo, a ne grupu pristalica jednostavnih i efikasnih rešenja istog banditskog tipa kao što su i državna.

Ništa posebno, ne obraćajte pažnju, samo mala kriza, to će sigurno proći, kao što bi se reklo, kao majske oluje

Da li biste mogli da kritički ocenite Stasića Aj Kako Prosto u ovom videu?

https://youtu.be/ymVOQpFkQSY

Video sadrži nekoliko tvrdnji.

  1. Sa tačke gledišta teorije svetskog sistema, civilizacija stalno prolazi kroz iste cikluse: uspehija novi centar svetske poslovne aktivnosti, novac ide kod novca, naduvava se ogroman balon, u centru balona ubrzo bilo koja proizvodnja postaje neisplativa, i novac počinje da se pravi direktno od novca, putem prometa raznih hartija od vrednosti. Na kraju, balon pukne, i ubrzo počinje da se naduvava novi, oko novog centra. SAD će puknuti kao svetski hegemon, i Kina će izaći na scenu.
  2. Nikakvi pokušaji imitiranja svetskog hegemona više ne mogu biti uspešni: uzalud je pokušavati povećati sopstvenu investicionu privlačnost, otvarati tržišta, smanjivati carine i graditi institucije – iz statusa periferije u fazi naduvavanja finansijskog balona je nemoguće izaći.
  3. Kriptovalute su postale potpuno ista takva precenjena finansijska imovina, i kada balon pukne, one će isto tako izgubiti lavlji deo svoje vrednosti.
  4. Deficit grafičkih kartica, uzrokovan povećanom potražnjom sa strane rudarima, ne može se pokriti proširenjem proizvodnje, jer era globalizacije se završava, počinju trgovinski ratovi, a lokalnom kineskom tržištu nije potrebno toliko grafičkih kartica, bojte se, pošteni gejmeri, sedićete na petogodišnjoj starini.

    5. Odgovoriću kratko po tačkama.

    1. Koliko god to čudno zvučalo, akcije nisu samo cifre na berzanskim računima. To su investicije koje odlaze kompanijama koje su izdale akcije, a one, sa svoje strane, nipošto ne troše sve na bonuse menadžmentu i otkup akcija (buybacks) – nešto se zaista ulaže u proizvodnju – i to na periferiji, tamo gde je jeftinije. U tom trenutku, periferijskim zemljama je važno da budu privlačne za te same investicije.
    2. Ako je besmisleno imitirati hegemon, onda zahvaljujući čemu će se pojaviti novi hegemon? Ako teorija svetskog sistema dovoljno adekvatno odražava stvarne procese, onda neko mora pokrenuti novi ciklus sa sobom u centru. To znači da postoji mehanizam napuštanja periferije. I logično je pretpostaviti da za to zaista ne treba samo imitirati hegemonu. Ne treba imitirati hegemonu u njegovom trenutnom umirućem stanju, već se orijentisati prema onom vremenu kada je bio mlad i zdrav – ali, naravno, prilagođavajući se trenutnim tehnološkim realnostima.
    3. Šta znači puknuće balona? Mnogo kompanija naglo gubi na ceni i ispostavlja se da nisu u stanju da pronađu kupca za svoju robu. Potražnja je uglavnom usmerena na potrošačku robu, koja postaje skuplja u odnosu na kapitalnu. Ponosni vlasnik kriptovaluta, koji se ranije bavio rudarenjem, počinje da ulaže u krompir, prvo prodajući rudarice (koje gube na vrednosti), a zatim i samu kriptovalutu (čija cena takođe pada). Tržište postaje zasićeno jeftinim polovnim grafičkim karticama, potražnja za novim se smanjuje, njihova proizvodnja prestaje da bude isplativa, i nisu potrebni čak ni trgovinski ratovi, gejmeri ostaju sa petogodišnjom starošću. Napomenaću samo da će rudarice i kriptovalute u fazi otplinjavanja balona jeftinjeti u odnosu na uslovni krompir, ali u odnosu na uslovni dolar – to nimalo nije izvesno, on može potpuno da ode u spiralu hiperinflacije.
    4. Da li će se time završiti globalizacija? Za pristalice teorije svetskog sistema, čudno je raspravljati o tome. Odakle će se pojaviti novi globalni hegemon ako ne bude globalizacije? Bez nje će i hegemon biti lokalni. Dakle, pošto se kod vas sve vrti u krug, ni svetska razmena robe neće nigde nestati.

      5. Ovde ne pokušavam da sudim o tome koliko je sama teorija tačna. Teorija je relativno mlada, manje-više objašnjava uočene činjenice i daje proverljiva predviđanja. Kako se bude otkrivalo koja su predviđanja lažna, na nju će se ili dodavati zakrpe, ili će se taj pravac razmišljanja smatrati zastojnim i koristiće se teorija koja polazi iz potpuno drugih premisa, zašto da ne.

Strategije u krizi

Vladimir Milov je u svom video-blogu pokrenuo rubriku „u karantinu“ i do sada je u njoj objavio dva klipa. U prvom on daje okvirnu procenu za zaposlene, a u drugom nudi neke savete za mala preduzeća. Naravno, najbolje je da ih pogledate u celosti, a ja ću ukazati na važne momente, po mom mišljenju.

  1. Ovo će trajati dugo. Ako već sada trpite gubitke, ne treba da računate da ćete samo prečekati najgore, već treba odmah raditi na njihovom smanjenju.
  2. Država neće pomoći. Od nje treba zahtevati što više i što glasnije, ali ne bi trebalo ozbiljno oslanjati svoje planove na državnu podršku.
  3. Biti idioti ne isplati se. Država nije proglasila višu silu, ne nadoknađuje gubitke, ne smanjuje apetite. Ako sada jedete jedni druge, to je put u ništa. Važno je dogovarati se međusobno mirnim putem, pošto je pogodilo sve. A idiotima se može pokazati sva moć institucije reputacije.

    4. Posebno ću se zaustaviti na trećoj tački. Milov savetuje da se koriguje model potrošnje tako da se kupuje samo od onih koji ispunjavaju etičke kriterijume: hrane lekare besplatnim ručkovima, brinu o životinjama, isplaćuju zaposlenima plate umesto da ih šalju na neplaćene odmore – i tako dalje.

    Zaista, uloga svakog potrošača je sada značajno porasla, i od njega u velikoj meri zavisi koji će biznis opstati, a koji ne. Ali ja bih svim kriterijumima selekcije dodala još jedan, veoma važan: koliko taj biznis dâ državi. Hranjenje države svojim porezima oduvek je bilo težak moralni kompromis, ali sada to postaje skoro zločin. Ranije je moglo da se radi „na crno“ i da se ravnodušno odnosi prema tome što država uzima PDV sa tvojih kupovina. Sada je to važno. U uslovima osiromašivanja ljudi, rastući porezi ruske vlade su demonstracija čistog ludila od strane građana.

    Zato, birajući od koga da kupite, recimo, hranu, orijentišite se prvenstveno na to. Turšija ili krompir na pijaci – odlično mesto za novac. Kupovina u kiosku poljoprivrednog gazdinstva je sjajna, ali još bolje ako je direktno sa vozila i bez kase. Kupovina u prodavnici pored kuće – samo ako nije lanac i ako koristi pojednostavljenu poresku osnovu (odsustvo PDV-a se može videti na računu).

    Najbolji moralni izbor za bilo koji mali biznis danas je odlazak u ilegalu. Zvanično se zatvoriti i nastaviti da uslužujete klijente po ličnom dogovoru – to je mera koja će omogućiti ne samo da se zapuši rupa kroz koju vaš novac odlazi državi, već i da se ubrza razvoj horizontalnih veza. Vreme je da se prošire liste kontakata, nabave lični vodoinstalateri, frizeri, lekari – i klijenti, to je podrazumevano.

    Da bi se odbijala usluga službenicima aparata bezbednosti, atmosfera u društvu još uvek nije toliko napeta, ali već ima smisla voditi sa njima duševno spasiteljske razgovore. Recite im: vi ste državni službenici, preživećete od plate, privatnom sektoru je teže. Zato ne smetajte na putu, ne ometajte rad – ne dovodi do greha.

    Sledeća etapa odbacivanja režima nakon odlaska u ilegalu obično su sabotaža, diverzije i gerilski rat: uništavanje kamera za nadzor, razaranje kancelarija poreske uprave, paljenje policijskih automobila i druge sitnice, ali ne treba se opterećivati glupostima. Ako se uspe postići totalno neispunjavanje državnih naredbi bez upotrebe sile – tim bolje za sve nas.

    A kada Putin ode i kada njegovo mesto zauzme neki Navaljni, važno je odmah ga staviti pred činjenicu: po starom – neće biti. Efikasna država je jeftina država. Što je ona jeftinija za građane, to ima više osnova da očekuje da će se njegove ljubazne molbe izvršavati. A na bilo kakve zahteve države u prelepoj Rusiji budućnosti, građani treba da imaju jednostavan i brz odgovor: „u pičku materinu“ – tamo ide to. I da pokazuju u onom smeru u koji su poslali današnjeg diktatora.

Šta mislite o nedavnim padovima bitkoina i zlata? Najzanimljivije je da upravo sada svi investitori masovno beže da kupuju američke državne obveznice, kao najpouzdanije na svetu u slučaju krize. Kako ćete to prokomentarisati?

Morski Kralj

Bitcoin je digitalna imovina koja je dizajnirana da obavlja funkciju novca i zaista poseduje niz svojstava svojstvenih dobrom čvrstom novcu. Nije iznenađujuće što je među onima koji aktivno koriste bitcoin postojalo pretpostavka da je to odlična zaštitna imovina i da će se u slučaju finansijske krize novac upravo u nju usmeriti. Što se tiče zlata, to je zaštitna imovina sa vekovnom istorijom, i činjenica da će ono rasti u periodu krize uopšte nije bila pod znakom pitanja.

Ipak, podsetimo se kako se zlato ponašalo tokom prethodne krize. Od marta do novembra 2008, dok se hipotekarska kriza postepeno pretvarala u finansijsku, kurs zlata je padao: svima su bili potrebni upravo dolari da bi zapunili rupe. Tek kada su centralne banke počele da se takmiče ko će brže smanjiti kamatnu stopu i otkupiti više smećavog papira, nastala viška dolara dovela je do dvogodišnjeg relija na tržištu zlata, tokom kojeg je njegov kurs dostigao istorijski maksimum.

Zlato u prošloj krizi: prvo dole, onda gore

Sada smo na samom početku krize. Kao i prošli put, svi prvo beže u dolar. Ali, za razliku od 2008. godine, kada kvantitativno olakšanje nije objavljeno odmah, sada nisu oklevali sa pumpanjem ekonomije fijatom. S druge strane, treba uzeti u obzir da je kurs zlata neposredno pre početka krize bio blizu istorijskih maksimuma, jer su ga centralne banke aktivno kupovale tokom nekoliko prethodnih godina. Nije isključeno da će se sada kod niza zemalja pojaviti potreba da prodaju deo svojih rezervi, što će vršiti pritisak na kurs. Na taj način će, s jedne strane, na tržištu biti mnogo novih dolara pogodnih za otkup zlata, a s druge strane, biće mnogo zlata koje se prodaje iz rezervi. Koji će od ovih suprotstavljenih faktora biti značajniji na horizontu od godinu dana, ne može se sa sigurnošću predvideti. Dalje će, naravno, faktor rasta američke dolarske mase prevagnuti i zlato će početi novi reli.

Bitcoin danas je zlato za geekove. Institucionalni investitori još uvek nisu stigli ozbiljno da počnu da ulaze u njega, i prema njihovim merama, likvidnost ove imovine je potpuno nebitna: dnevni obim trgovanja bitcoinom iznosi nekih jadnih trideset milijardi dolara, što je prema merama berzi akcija i valuta bukvalno ništa. Zbog toga je čak i veoma skromna rasprodaja bitcoina sposobna da ozbiljno obori njegov kurs. Ali obrnuto, čak i veoma skromne investicije sa strane ozbiljnih igrača mogu ozbiljno da ga zagreju.

Pored toga što će svetsku ekonomiju ubrzo preplaviti dolari i ostali fiat novac, na kurs bitcoina će neizbežno uticati smanjenje ponude: do halvinga je ostalo manje od dva meseca. Zato, ako imate slobodan fiat, sada je odlično vreme za ulazak u bitko. Ako postoji mogućnost da uzmete kredit u fiatu na oko tri godine, ulaganje tog novca u bitcoin takođe može biti odlično rešenje. Uzimanje mikrokredita radi toga, naravno, ne vredi.

Za kraj ću prokomentarisati zašto kupovina državnog duga SAD može biti privlačnija od kupovine dolara. Kupljeni dolari leže u banci, a banka je tokom krize nepouzdan fenomen. Obveznice su, pak, zapisane direktno na investitora, pa je rizik od njihovog gubitka neuporedivo manji. Likvidnost državnih obveznica SAD je potpuno uporediva sa likvidnošću dolara. Tako da će na njima biti oni koji žele čak i pod negativnom kamatom, iako se to čini kontraintuitivnim.

Velike promene

Izvinite, ponovo sam na aktuelne teme, što zapravo nije baš karakteristično za moj kanal o teoriji.

Ova godina se pokazala veoma bogatom događajima. Toliko da su neki od njih, koji su delovali veoma važno u trenutku kada su se desili, sada već skoro zaboravljeni. Ko se seća da je na samom početku godine jedva izbegnut rat između SAD i Irana? Nije se desio, i dobro. Ipak, svaka takva neočekivanost, čak i ako je uspešno i brzo rešena, poljuljala je čamac. Možda bi svetska ekonomija svarila još jedan sukob SAD i Irana, ali potom je usledio koronavirus. Možda i on ne bi izazvao svetsku recesiju, ali je potom srušen kartelski sporazum između OPEC-a i Rusije. Ako svetska ekonomija to na čudesan način proguta, sutra će se sigurno desiti nova haotična situacija koja će prelomiti kamenu nerەv.

Jedna od teorija poslovnog ciklusa, takozvana teorija realnog poslovnog ciklusa, tvrdi da krize ne nastaju zbog nekih unutrašnjih razloga i nakupljenih kontradikcija u ekonomiji, već isključivo usled spoljnih šokova koji naglo menjaju ponašanje potrošača. Nisam spremna da u potpunosti prihvatim ovu teoriju (u suštini, to je primena ideje o crnom labudu Taleba na teoriju ekonomskih ciklusa), ali je teško poreći da su spoljni faktori veoma značajni. Međutim, teško je poreći i to da spoljni faktori postaju veoma značajni upravo onda kada se nakupi dovoljno unutrašnjih kontradikcija.

I, kao da nam nije dovoljno spoljnih šokova, rusko rukovodstvo se punom parom bavi i unutrašnjom politikom. Smena vlade, prvi talas amandmana na ustav, drugi talas amandmana, ideja da amandmani na ustav poništavaju predsednički mandati – sve je to odraz aktivnog intelektualnog nemira u višim krugovima. Niko ne zna koje će ideje sutra isplivati na površinu javne politike, ali je potpuno očigledno da se u mutnoj vodi dobro hvata riba. To treba iskoristiti.

Prenamesleni plebiscit o amandmanima na ustav je pokušaj da se od naroda izvadi makar i kap legitimiteta. A pošto je potreban legitimitet, to znači da se može očekivati populizam. A to znači da je pravo vreme da se objavi javni zahtev.

Naravno, ne znam koji će tačno zahtev dobiti masovnu podršku, jer čak i sociolozi mogu dati samo procente podrške po zatvorenoj listi. Nama će tek trebati da tu listu predstavimo.

Prvu rečenicu sam već izbacivala, u vezi sa Litreevovim slučajem: ukidanje člana 228 Krivičnog koda RF, barem u delu kriminalizacije posedovanja bez namere prodaje. Početni kolaps ruske ekonomije daje ovoj ideji dodatnu potporu: smanjenjem zatvorskog stanovništva za četvrtinu, može se značajno smanjiti budžet FSIN-a.

Malo je verovatno da će uspeti da propuste ideje o smanjenju poreza – sada nam je ceo bivši poreski inspektor premijer. Ali ipak treba da se širi nezadovoljstvo na temu neizdrživog poreskog tereta, kako barem ne bi pokušavali da ga pogoršaju. S druge strane, postoji šansa da se pojednostave regulative – ako se one predstave kao ušteda budžeta. Na primer, pokušati da se ukidanje protivpožarnog nadzora zameni obaveznom osiguranju od požara. Ili da se progura ublažavanje kontrole nad prometom lovačkog oružja. Ili da se ukine licenciranje različitih vrsta delatnosti.

Veoma je moguće da će se uspeti punktualno proširiti prava lokalne samouprave i vratiti izbore gradonačelnika na nekim mestima.

Ukratko, upravo sada su zagovornici smanjenja države dobili dobru priliku da političkim metodama napreduju u tome. Ako ne uspeju da postignu uspeh u svim pravcima, bar mogu da steknu kompetencije. A što se tiče toga da je Putin nameravao da vlada večno, prerano je brinuti. Možda se sutra zarazi koronavirusom, a za mesec dana ‘otkači’ – nema potrebe predviđati tako daleko, Putin u našim kalkulacijama trenutno uopšte ne igra ulogu.

O strahovima

Sa zadovoljstvom sam poslušala predavanje Ekaterine Šulman na Pravokonu, posvećeno strahovima koji utiču na rusko društvo. Najvažnijom kategorijom strahova predavačica naziva strah od neke neočekivane podmuklosti strane države. To mogu biti represije, povećanje poreza, neke nove regulative ili jednostavno banalni kolaps ekonomije, kojim je država ilustrovala predavanje Ekaterine Mihajlovne bukvalno pre nekoliko dana.

Analizirajući prirodu ovog straha, Šulman napominje da to nije iskaz mraka i neznanja – naprotiv, to je duboko utemeljeno nepoverenje kako prema motivima onih koji su na vlasti, tako i prema njihovim kompetencijama. Dalje, ona se, istina, fokusira na to kako se najbolje koordinisati da bi se branila svoja politička prava, ali mislim da treba oprostiti politikologinji njenu ljubav prema predmetu studija, koja joj, uprkos kritičnosti prema državi, ipak ne dozvoljava da deli libertarijansko pogled na svet.

U sličnim situacijama može se reagovati na okolnosti na različite načine. Oni koji praktikuju agorizam, pre mračno procenjuju kakvu korist se može izvući iz predstojećeg širenja crnog tržišta i kako tom širenju doprineti. Oni koji ulažu napore u promenu režima, razmišljaju gde je sada najbolje usmeriti te napore, kada on, možda, upravo pred nestabilnošću. Oni koji traže zemlju za bekstvo, razmišljaju da li ima smisla pokušati još malo da uštede, ili je to ovde već kontraproduktivno. Uz to, kao što je nedavno tačno primetio Bitarh, relativna sloboda kretanja između država nipošto nije norma, a za Rusiju je to čak i anomalija, i nepoznato je koliko će još trajati, jer se ona već sada polako ograničava. I, naravno, postoje oni koji će baš sada krenuti da kupuju dolare ili kućne aparate po starim cenama. Iako, pamteći koronavirus koji kruži okolinom, možda će mnogo veći procenat ljudi sada stvarno početi da se snabdeva konzervama: to je i investicija u relativno čvrstu valutu, i mogućnost preživljavanja karantina.

Ove godine ruska naftna industrija teško će doneti značajne sume budžetu, što znači da će se novac od građana cediti do poslednjeg. A to znači da, kako bi se minimizovali gubici, ne treba samo pokušavati da se zarađuje crno, već i po mogućstvu izbegavati pokazivanje novca bankama: banke su državi potpuno transparentne. Dakle, oni koji još uvek nisu nabavili bitkoine, trebalo bi da to učine već sada i počnu da praktikuju međusobne uplate upravo u ovoj valuti.

Verovatno je ovo jedna od mojih najbanalnijih objava u poslednje vreme. Jednostavno mi je bilo potrebno da izgovorim sve te strahove, barem pred samom sobom.