Anonimno pitanje

Iskoristiću ovo pitanje da razmislim o nečemu apstraktnom.

Čovek po prirodi poseduje ponor empatije. I nije čudo, on je ipak društveno biće. Zato mu je obično prijatno da radi ono što smatra dobrim, naročito ako se i drugi slažu da je to dobro. Ali prijatni su obično upravo sporadični dobri postupci. Čovek iz velikodušnosti učini jednokratno blagodelnje i povlači se, zadovoljan sobom – jer je sjajno što te potpuno ništa ne košta da nekom učiniš dobro. Ako onaj kome je učinjeno dobro izrazi zahvalnost, to može povećati njegove šanse za ponovljeno blagodelnje na njegov račun, ali ne treba previše ozbiljno računati na to. Čim blagodelnja postanu rutina, ona počinju da se doživljavaju kao posao. A za posao se želi plaćanje.

Dakle, izvukli smo čoveka iz siromašne anarhokomune i bili smo sasvim zadovoljni time kako smo sjajno organizovali ekspediciju. A zatim se ispostavilo da je taj čovek potpuno nezavisan, veoma ćudljiv, ne ume da radi i sanja samo o tome da dobije dovoljno veliku socijalnu pomoć. Upali smo u zamku, jer nam se uopšte ne smeje nastaviti da vučemo ovaj teret na sebi, ali ne možemo ga tek tako izbaciti na ulicu. Živi kao kućni ljubimac, tuguje i cvili. Neprijatno je.

A sada zamislimo da imamo veliki spoljni izvor finansiranja dobrotvornosti. U tom slučaju nam, naravno, ne bi predstavljalo nikakav problem da toj osobi iznajmimo stan koji zadovoljava njen zahtevni ukus, damo joj neopterećujući posao koji može da obavlja, a ako ne može, onda svejedno – ili jednostavno obezbedimo rentu, i neka živi po svom zadovoljstvu, zar nam je žao? I zašto bismo se lično mučili? Angažovaćemo posebnog socijalnog radnika, neka on sedi na plati i briše mu suze, a mi ćemo se samo radovati tome koliki smo dobri i koliko koristi doneli. Prijatno je.

Tako funkcioniše socijalna država: uzmeš novac iz budžeta i činiš dobro na račun drugih, jer si ti dobra osoba. I poreski obveznici su dobri ljudi, pa zašto bi odbijali da plaćaju socijalne poreze, kada oni idu na dobra dela! A ako novca poreskih obveznika nije dovoljno za sve naše ambiciozne socijalne programe, nije problem – mogu se izdati državne obveznice, a može se i jednostavno odštampati novi novac, to je mnogo humanije prema poreskim obveznicima nego uzimati od njih više nego što su navikli da plaćaju.

Dobri državnici su jako želeli da čak i siromašan čovek može sebi priuštiti dobru kuću. Zato su stvorene posebne organizacije zadužene za finansiranje tih troškova. I bankama je naloženo da velikodušno daju hipotekarne kredite siromašnim ljudima kako bi mogli sebi priuštiti dom. Nesreća socijalne države, međutim, je u tome što tuđi novac u jednom trenutku ipak nestane.

Kako se desilo da se hipotekarna kriza pretvori u svetsku finansijsku? Šta se može, čovek je društveno biće. Hartije koje su smatrane super-pouzdanim ispostavile su se kao smeće, i svi su uglas odlučili da sumnjičavo gledaju u sopstvene pakete hartija od vrednosti, ne je li vreme da se otarasi smeća pre nego što to drugi urade prvi. Svetsko finansijsko tržište se veoma snažno skupilo, odnosno onih koji su izgubili svoje kapitali bilo je više nego onih koji su profitirali od krize.

Ali koga uopšte zanima ta drevna kriza, kada živimo u samom jeku nove? I ona je, isto tako, bila izazvana dobrim ljudima koji su užasno želeli da nesrećni ljudi ne umiru direktno na ulicama od užasnog koronavirusa. Ljudi su stavljani u kućni pritvor, prisilno punjeni eksperimentalnim lekovima, testovi su im gurani na sve moguće načine, ulice su prskane hemikalijama, uništavane su lepe pufnaste kune – šta sve ne bi čovek uradio iz ljubavi prema čovečanstvu na račun drugih!

To ne znači da kovid ne postoji. Siromaštvo takođe postoji. I beskućnici postoje. Ali kada pokušate da rešavate tuđe probleme plaćajući to iz svog džepa, a ne iz tuđeg, imaćete mnogo razmotrenije prioritete o tome koliko trošiti i na šta tačno. A to znači da vaša dobrota barem neće izazivati svetske krize.