Тег: socijalna mreža

Od teorije do prakse: slučajevi socijalne podrške u ankp zajednici Montelibero

Ovo je moj drugi članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

Pišem ovu objavu u libertarianskom klubu, pijuckajući „suspended“ pivo. Nedavno su mi trebali novac, pa sam na berzi prodala svoje dugnice. Nekoliko puta su mi besplatno pomogli u prevozu stvari u novi stan. U ranoj fazi postojanja Montelibera primala sam bezuslovni osnovni dohodak. A sasvim na početku projekta, kada sam tek došla u Crnu Goru, dobila sam velikodušan početni novac od jednog od ideologa zajednice – on je cenio to što svojim ličnim primerom ubeđujem ljude da se pridruže pokretu. Konačno, preko jednog od učesnika projekta uspela sam da pronađem stabilan udaljeni posao sa pristojnim prihodom koji mi omogućava da živim i čak malo štedim, a da pritom nisam IT stručnjak.

To su bili samo oni slučajevi socijalne podrške gde sam ja bila primalac. Mogu se setiti još nekoliko. Moja poznanica je od privatnog dobrotvornog fonda dobila zajam za razvoj svog privatnog vrtića, a drugoj pomažem da dobije investicije za otvaranje sopstvene zlatarske radionice. A kada je jedan budala pozajmio gomilu novca i nije žurio sa vraćanjem, pomogli su mu da tokenizuje svoj dug, i sada su sve njegove obaveze dostupne javnosti u blokčejnu. Manje strpljivi poverioci prodaju njegove dugnice sa velikim diskontom. A kada neko otkupi dovoljno mnogo ovih dugovnih obaveza, za njega će postati tržišno opravdano otići kod dužnika i vrlo ljubazno ga zamoliti da preispita svoje prioritete u trošenju za lične potrebe, kako bi u najkraćem roku otkupio svoje menice po nominalnoj vrednosti.

Ankap zajednica Montelibero je mlada. Zbog toga se velika socijalna podrška ovde obično svodi na zajmove ili ulazak u udeo u biznisu. A mala podrška poprima oblik usluga u naturi ili jednokratnih poklona. Još uvek nismo došli do toga da razmišljamo čime zameniti (i treba li uopšte zameniti) državne penzijske isplate za naše članove. Za sada nam je mnogo aktuelnije pomagati jedni drugima u pronalaženju načina za zaradu.

Naš zadatak kao libertarianske zajednice je da nabavimo dovoljno resursa kako bismo preoblikovali svet oko sebe po svom ukusu, a da pritom ne dozvolimo državi da nam te resurse oduzme. Pored toga, veoma nam je važno da druge zajednice preuzimaju i repliciraju naše iskustvo, a da oni koji znaju za nas, ali nisu deo zajednice, gajnu prema nama naklonost.

Zato je potrebno, s jedne strane, biti ponosni i samostalni, ne tražeći novac od države ili nejasnih spoljnih nevladinih organizacija, a s druge strane – ne steći imidž karikaturalnih ankapaca koji mogu pomoći samo za novac.

Kao rezultat toga, kreirali smo prilično originalnu internu tokenomiku na blokčejnu, gde se tokeni izdaju za označavanje bilo kakvih javnih obaveza, koje se kasnije mogu slobodno trgovati. S jedne strane, to omogućava lako privlačenje slobodnih resursa zajednice za privatne potrebe. A s druge strane, za državu, naročito tako arhaičnu kao crnogorska, svi ovi blokčejni su mračna šuma. U tokenomiki je pohranjena prilično ozbiljna vrednost, ali ona je teško analizabilna za spoljnog posmatrača, uprkos potpunoj transparentnosti blokčejna.

U tokenomici čovek može lako potvrditi svoju poslovnu reputaciju: pokaže link ka svojim ugovorima, a zatim ka transakcijama u blokčejnu koje su izvršene u skladu sa ugovorima. U tokenomici je lako dati u zalog neku imovinu sa niskim likviditetom kako bi se dobio zajam nominiran u visokolikvidnim euro-stejblkoinima. U tokenomici, konačno, može se jednostavno prikupljati mikro-donacije. Na primer, kada je staza do kluba počela da zarasta kupinom, jedna od aktivistkinja je organizovala zajedničko uređenje. Desetak ljudi je došlo i radilo makazama par sati, a mnogi drugi su poslali donacije za ovo plemenito delo na novčanik aktivistkinje. Zatim je ona podelila prikupljeni novac podjednako između učesnika. Tako se, bukvalno u prolazu, stvaraju javna dobra u ankapu.

Ne mogu se spomenuti svi slučajevi, ali opšti princip je sledeći: ideološko srodstvo stvara poverenje, instrumenti tokenomike ga učvršćuju, preduzetnički duh omogućava njegovo korišćenje za rešavanje socijalnih zadataka.

Kako funkcioniše nedržavna socijalna podrška

Ovo je moj članak iz prvog izdanja časopisa Jož, koji se distribuira po modelu plaćene pretplate. Izdanje je bilo posvećeno libertarianskom pogledu na socijalnu podršku.

1. Zašto je ona potrebna?

Iako slobodno tržište doprinosi opštem bogaćenju, sama trgovina neće dovesti do toga da svako postane imućan. Neko neće uspeti ili stići da uštedi dovoljno za pokrivanje iznenadno nastalih hitnih potreba. Čije potrebe mogu biti veće od njihovog kreditnog limita, stoga mogućnost zajma neće rešiti problem.

Takvi ljudi imaju potrebu za milosrđem okoline.

2. Mogu li oni računati na njega?

U društvu neznanaca ljudi pokazuju milosrđe radohladnije što su imućniji, što im njihov položaj deluje stabilnije i što im nesrećni položaj onoga ko moli deluje nezaslužnije.

U sjedinjenim zajednicama važnu ulogu igraju dodatni faktori: zahvalnost zajednice, dalji rast njene povezanosti i to što će primer milosrđa podstaći na milosrđe i druge članove zajednice.

3. Ko može računati na milosrđe?

3.1. Pre svega – svoje. Odnosno članovi porodice, prijateljski krug, učesnici sjedinjene zajednice.

3.2. Oni koji su i sami milosrdni. Pomaganje njima je takođe povod da se izrazi sopstvena zahvalnost. Ovde se mogu svrstati i svi oni koji se smatraju dostojnim zahvalnosti iz nekih drugih razloga. Obično su to pozitivni spoljni efekti povezani sa njihovim delovanjem. Tako, na dobrotvornost mogu sigurno računati umetnici, cenjeni radnici u sferi usluga i slično.

3.3. Oni koji umeju da izraze zahvalnost. To je valuta koju može pronaći apsolutno svako.

3.4. I, na kraju, oni koji su pokušavali sami da se brinu o sebi, a nisu živeli samo za taj dan. To je posebno aktuelno ako teška vremena nastupe za mnoge.

4. Kakav efekat daje ovaj sistem stimulansa?

Kao što nije teško pogoditi, ovi stimulansi će doprineti tome da se ljudi okupljaju u zajednice, trude se da budu korisni i zahvalni drugima, ali da ne zaborave i sami da se osiguraju. Ozbiljna odstupanja od opisanog socijalno odgovornog ponašanja moći će sebi da priušte uglavnom veoma ponosni i samostalni ljudi, koji zapravo sami odbijaju socijalnu podršku, a ko smo mi da im je namećemo?

5. Koje oblike će poprimiti socijalna podrška pri ankapu?

Napomenimo: ponašanje tržišta se ne može planirati, stoga, opisujući budućnost samoregulišućih sistema, možemo graditi samo verodostojna pretpostavke.

5.1. Spontana podrška

Čoveku je iznenada potrebna pomoć, on šalje zahtev svom krugu poznanika, i željni ili zadovoljavaju zahtev bez dodatne komunikacije, ili stupaju u kontakt i preciziraju optimalnu varijantu za sebe i objekat pomoći.

Tržište je ovde u stanju da obezbedi potrebne instrumente: verifikaciju potrebe, pogodnost prenosa novca, izbor pružalaca usluga u naturi – besplatno ili putem sredstava koja su prebacili dobrotvori.

5.2. Regularna podrška

Čoveku je potrebna stalna pomoć, ili su sredstva potrebna za održavanje neke infrastrukture sa visokim troškovima održavanja koja se ne isplati direktnim uplatama onih koji je koriste.

Tržište ovde obezbeđuje konkurentno okruženje u kojem deluju (a) fondovi koji akumuliraju jednokratne i regularne dobrovoljne uplate i troše ih na dobrotvorne projekte; (b) izvođači spremni da realizuju ove projekte na komercijalnoj osnovi.

6. Ograničenja socijalne podrške pri ankapu

Dobrotvornost je razmena resursa za moralno zadovoljstvo. U uslovima odsustva prisile, podršku neće dobijati oni kojima je najpotrebnija, već oni čija će podrška doneti više moralnog zadovoljstva. To pokreće konkurenciju među onima kojima je potrebna pomoć, u kojoj pobeđuju oni koji bolje zadovoljavaju kriterijume iz tačke 3.

Da li će svi dobiti pomoć? Ne može se tačno reći, ali verovatnoća je veća što je društvo bogatije i što je tržište razvijenije, uključujući i tržište dobrotvornosti.

Hoće li obim pomoći biti veći nego pri državnoj raspodeli? Sasvim je moguće da ne, ali će se ona sigurno trošiti efikasnije, i takva raspodela će se sigurno osećati kao pravednija .

Nisam pronašao detaljnu libertariansku analizu nastanka krize 2008. Odgovor da je za sve kriva državna regulacija je razumljiv, ali nedovoljan.

Anonimno pitanje

Iskoristiću ovo pitanje da razmislim o nečemu apstraktnom.

Čovek po prirodi poseduje ponor empatije. I nije čudo, on je ipak društveno biće. Zato mu je obično prijatno da radi ono što smatra dobrim, naročito ako se i drugi slažu da je to dobro. Ali prijatni su obično upravo sporadični dobri postupci. Čovek iz velikodušnosti učini jednokratno blagodelnje i povlači se, zadovoljan sobom – jer je sjajno što te potpuno ništa ne košta da nekom učiniš dobro. Ako onaj kome je učinjeno dobro izrazi zahvalnost, to može povećati njegove šanse za ponovljeno blagodelnje na njegov račun, ali ne treba previše ozbiljno računati na to. Čim blagodelnja postanu rutina, ona počinju da se doživljavaju kao posao. A za posao se želi plaćanje.

Dakle, izvukli smo čoveka iz siromašne anarhokomune i bili smo sasvim zadovoljni time kako smo sjajno organizovali ekspediciju. A zatim se ispostavilo da je taj čovek potpuno nezavisan, veoma ćudljiv, ne ume da radi i sanja samo o tome da dobije dovoljno veliku socijalnu pomoć. Upali smo u zamku, jer nam se uopšte ne smeje nastaviti da vučemo ovaj teret na sebi, ali ne možemo ga tek tako izbaciti na ulicu. Živi kao kućni ljubimac, tuguje i cvili. Neprijatno je.

A sada zamislimo da imamo veliki spoljni izvor finansiranja dobrotvornosti. U tom slučaju nam, naravno, ne bi predstavljalo nikakav problem da toj osobi iznajmimo stan koji zadovoljava njen zahtevni ukus, damo joj neopterećujući posao koji može da obavlja, a ako ne može, onda svejedno – ili jednostavno obezbedimo rentu, i neka živi po svom zadovoljstvu, zar nam je žao? I zašto bismo se lično mučili? Angažovaćemo posebnog socijalnog radnika, neka on sedi na plati i briše mu suze, a mi ćemo se samo radovati tome koliki smo dobri i koliko koristi doneli. Prijatno je.

Tako funkcioniše socijalna država: uzmeš novac iz budžeta i činiš dobro na račun drugih, jer si ti dobra osoba. I poreski obveznici su dobri ljudi, pa zašto bi odbijali da plaćaju socijalne poreze, kada oni idu na dobra dela! A ako novca poreskih obveznika nije dovoljno za sve naše ambiciozne socijalne programe, nije problem – mogu se izdati državne obveznice, a može se i jednostavno odštampati novi novac, to je mnogo humanije prema poreskim obveznicima nego uzimati od njih više nego što su navikli da plaćaju.

Dobri državnici su jako želeli da čak i siromašan čovek može sebi priuštiti dobru kuću. Zato su stvorene posebne organizacije zadužene za finansiranje tih troškova. I bankama je naloženo da velikodušno daju hipotekarne kredite siromašnim ljudima kako bi mogli sebi priuštiti dom. Nesreća socijalne države, međutim, je u tome što tuđi novac u jednom trenutku ipak nestane.

Kako se desilo da se hipotekarna kriza pretvori u svetsku finansijsku? Šta se može, čovek je društveno biće. Hartije koje su smatrane super-pouzdanim ispostavile su se kao smeće, i svi su uglas odlučili da sumnjičavo gledaju u sopstvene pakete hartija od vrednosti, ne je li vreme da se otarasi smeća pre nego što to drugi urade prvi. Svetsko finansijsko tržište se veoma snažno skupilo, odnosno onih koji su izgubili svoje kapitali bilo je više nego onih koji su profitirali od krize.

Ali koga uopšte zanima ta drevna kriza, kada živimo u samom jeku nove? I ona je, isto tako, bila izazvana dobrim ljudima koji su užasno želeli da nesrećni ljudi ne umiru direktno na ulicama od užasnog koronavirusa. Ljudi su stavljani u kućni pritvor, prisilno punjeni eksperimentalnim lekovima, testovi su im gurani na sve moguće načine, ulice su prskane hemikalijama, uništavane su lepe pufnaste kune – šta sve ne bi čovek uradio iz ljubavi prema čovečanstvu na račun drugih!

To ne znači da kovid ne postoji. Siromaštvo takođe postoji. I beskućnici postoje. Ali kada pokušate da rešavate tuđe probleme plaćajući to iz svog džepa, a ne iz tuđeg, imaćete mnogo razmotrenije prioritete o tome koliko trošiti i na šta tačno. A to znači da vaša dobrota barem neće izazivati svetske krize.

Šta da radi siromašan glup čovek na tržištu? Ako ne može da se adaptira ili ne želi.

Haegansn

Ne znam da li ću vas razočarati ili će ovo jednostavno biti hranjenje trola, ali za siromašnog i glupog, bilo u tržišnoj ekonomiji ili pri socijalizmu, postoje samo dva puta: osloniti se na nekoga ili se zaposliti na nekvalifikovanom poslu. Ako je uz to i lenj, ostaje samo prva opcija.

Osloniti se na nekoga je isplativije u zemlji sa tržišnom ekonomijom: na izboru su dobrotvorni prihvatilišta i kuhinje za siromašne, friganizam, besplatno smeštaj kod poznanika, poznanici koji su manje-više imućni (u tržišnoj ekonomiji će ih biti više), ili prosto prošenje. Pri socijalizmu je opcija manje: ko ne radi, ne jede, stoga ostaju samo poznanici i besplatni smeštaj (čak je i prošenje pri socijalizmu često bilo zabranjeno).

Nekvalifikovan rad je lakše pronaći pri socijalizmu, s obzirom na to da je pravo na rad jedno od najvažnijih pozitivnih prava koja socijalistički poredak garantuje. Korisnost takvog rada za ljude može biti nulta ili čak negativna, ali to zavisi od sreće. Pri slobodnom tržištu će nekvalifikovan rad verovatno biti intenzivniji, ali će i plaćanje biti više.

Konačno, postoje prelazni režimi, kojih je većina. Postoje režimi poput ruskog, gde nema prave socijalne zaštite, ali se ni na nekvalifikovanom poslu skoro ništa ne može zaraditi. Postoje socijaldemokratije koje troše liberalno nasleđe: tamo se može prilično dobro snaći na socijalnoj pomoći – međutim, takvih siromašnih, glupih i lukavih ljudi tamo ima veoma mnogo, oni formiraju geta, a poredak u njima se malo kome dopada.