Postoji rang lista nesposobnosti država, u kojoj se uzimaju u obzir mnogi faktori, uključujući realizaciju javnih usluga od strane države, stabilnost vlasti i drugo. Može li se pretpostaviti da će se države sa visokim rejtingom (slučajno ili ne, ali u njima je najlakše izbegavati poreze, posedovati oružje i hostovati informacije bez „kompozora“) u predvidljivoj perspektivi razviti (ili degenerisati) do potpunih ili skoro potpunih ankapistana, nakon čega će početi era njihovog prosperiteta?
Kacist
Već sam nekada pisala na sličnu temu, o mogućnosti izgradnje ankap-a u državama četvrtog sveta. Ukratko: nabrajaju se prednosti i mane, i neko može smatrati da prevazide prve, a neko da prevazide druge. Treba probati.
Isto važi i za prognoze o perspektivama razvoja određene ili druge neefikasne države u ankapistan. Tamo se relativno lako uspostavlja anarhistički režim, odnosno decentralizacija prava. Ali mnogo je teže razumeti na koji način sačuvati ili, još gore, izraziti od nule kapitalizam u anarhističkom društvu koje negira privatnu svojinu (san ankom-a), ili je zasnovano na klanovskim interesima i kolektivnoj odgovornosti (primer Somalije ili Libije).
K tome, nije sasvim jasno kako eliminisati faktor uticaja okolnih država. To su izuzetno ljubomorne formacije koje pristaju da sarađuju samo sa drugim državama, zahtevaju od komšija da budu maksimalno slični njima, a ako neko pomisli da počne da zaobilazi državu, one obavezno šalju svoje mirotvorce. Uostalom, sada se svetski trend očigledno menja, i nakon odlaska SAD iz Avganistana, čini se da će nasilni pokušaji reformatisanja tuđih društava po svom modelu polako izlaziti iz mode.
Čini mi se da, ako već govorimo o perspektivama prelaska na ankap režim određenih država, perspektive zemalja parlamentarne demokratije izgledaju nešto realističnije, gde se, na primer, stvorila politička situacija koja isključuje mogućnost formiranja vladajuće koalicije, a ako se takva i uspe sakupiti, to se mora uraditi tako što će se u jednu kolica zapregnuti partija labudova, partija rakova i partija štuka, zbog čega njihove sposobnosti za efikasno zakonodavstvo i čak donošenje budžeta bivaju blokirane.
I evo: ne imajući mogućnost da plaćaju državne službenike jer budžet nije usvojen, vlada šalje većinu činovnika kućima. Ljudi žive skoro potpuno bez državnih usluga, ali zadržavaju civilizovane tradicije poštovanja privatne svojine i tržišta, oni nakon nekog vremena počinju spontano da koriste tržišne substitute bivših državnih usluga, i u jednom trenutku shvataju da im se to zapravo sviđa. Ideja da jednostavno prestanemo sa pokušajima izbora jedinstvene vlade za sve i svakoga počinje da nailazi na razumevanje kod ljudi.
Iz takve nesposobnosti države, gledajući, zaista može nešto izrasti. Za komšije to je i dalje ista država, samo u njoj vlada privremena parlamentarna kriza, ali ništa, jednog dana će se političari dogovoriti i nastavićemo da rešavamo sa njima određena pitanja. Tako misle političari iz okolnih zemalja, i ne mešaju se nasilno svojim receptima za uređenje države. Koliko godina će biti potrebno da se privremena kriza konačno oblikuje u stabilan status quo – ne usuđujem se da sudim.
Ukratko, čini mi se da je za izgradnju ankap-a mnogo važnije imati zrelo i razumno društvo, a ne grupu pristalica jednostavnih i efikasnih rešenja istog banditskog tipa kao što su i državna.
Ništa posebno, ne obraćajte pažnju, samo mala kriza, to će sigurno proći, kao što bi se reklo, kao majske oluje
Smatra se da je država stvar koja je ljudima potpuno neophodna, bez koje bi nastupio haos, banditizam i propast. Ali pritom su se u različitim epohama predstave o tome šta je država i kakva bi ona trebalo da bude, radikalno razlikovale. Koju god državnu knjigu da otvorite, svuda se priča da je država nekada bila veoma loša, da je ugnjetavala ljude, i da su oni bunovali. A sada je država dobra, ne ugnjetava ljude, i svima nam je stabilnost veoma važna. Pritom se konstrukcija države u različitim zemljama takođe veoma snažno razlikuje, i što je veća razlika između onoga što je tamo i onoga što je ovde, to je model tamo nepravilniji, i bolje bi bilo da to nerazumno ne radimo kod sebe, kao ovde. Nama je ipak potrebno da se branimo kako oni ne bi uradili kod nas ovde, kao što su oni uradili kod sebe tamo.
Zašto je potrebna nacionalna država
Jake nacionalne države su se formirale kao odgovor na stalnu pretnju spoljne invazije, kao i kao instrument takve invazije. Ali, iako se teritorijalna osvajanja nastavljaju i danas, to postaje sve manje opravdano sa strane stanovnika drugih zemalja i sve manje popularno među sopstvenim građanima. Globalizacija ekonomije učinila je trgovinske ratove daleko manje efikasnim. Drugim rečima, jedinstvena nacionalna država postaje sve manje tražena – za ovaj skup i nezgodan instrument jednostavno ne može da se nađe dovoljno zadataka.
Glavna pretnja državi danas nije spoljna agresija, već nedostatak građanskog konsenzusa. U demokratskim državama kandidati koji se oslanjaju na netrpeljivost naroda prema političkom establišmentu dolaze na vlast jedan za drugim. To znači da ljudi nisu nezadovoljni pojedincima – oni su nezadovoljni samim sistemom.
Problemi demokratije
Zašto demokratija sve lošije obezbeđuje građansko slaganje? Zato što je to diktatura većine. Ako vlast stabilno pripada istoj političkoj sili, formira se stabilna nezadovoljna manjina, uverena da njeni interesi nisu poštovani od strane vlade, i zbog toga potpuno demotivisana da pokaže bilo kakvu lojalnost vladi. Ako se vlast i opozicija redovno smenjuju, dobija se beskonačno vučenje konopca, gde politika postaje kompromisna. Rešavalo se ili popuštanje regulacija ili njihovo pojačavanje, ili smanjenje poreza ili povećanje. Nijedan politički program se ne realizuje, a kod birača raste razočaranje.
Manjina je spremna da se povinuje većini ako vidi potrebu da se ujedini pred licem spoljne opasnosti. Ali kada spoljne opasnosti nema, ljudi shvataju da nema razloga za strpljenje. A ako se spoljna opasnost izmišlja, to u naše doba informacione transparentnosti izaziva još veći iritaciju i nepoverenje prema establišmentu. Pristup „napravićemo svima isto“ ubrzano gubi popularnost i po tome što u svim ostalim granama čovek bez posebnih problema dobija individualnu uslugu prema svojim zahtevima – a samo u onim sferama za koje je odgovorna vlada, iz nekog razloga mora da se pomiri sa unifikacijom. Budućnost je u prenošenju individualnog pristupa i u političku sferu.
Za sada se individualni pristup u politici manifestuje kroz to kako se isti kandidat pred izborima pokušava prodati različitim kategorijama birača pod različitim sastojcima. Drugim rečima, politički tehnolozi već vide zahteve birača, ali, nemajući mogućnost da ih zadovolje, pokušavaju barem da jelu daju različite nijanse ukusa. Ali takva marketinška strategija ne može dugo da traje. Sve više i više ljudi želi da se na neki način ujedini sa onima koji dele slične stavove, i na neki miran način distancira od onih kojima ti stavovi smetaju.
Distanciranje
Najjednostavniji način distanciranja u okviru postojećih legalnih političkih alata je prostorno distanciranje. Čečeni su izbacili sve Ruse sa svoje zemlje, i sada pokazuju spolja dirljivo nacionalno jedinstvo. Američki libertarijanci se sele u Nju Hempšir – i država ubrzano dereguliše svoje zakonodavstvo.
Međutim, fizičko preseljenje je samo jedan od načina za promenu uslova. Ako vam se ne sviđa vodovodno preduzeće, moraćete da promenite prebivalište, ali ako vam se ne sviđa mobilni operater, dovoljno je promeniti operatera, bez ikakvih selidbi. Državne usluge pak imaju više zajedničkog sa uslugama mobilnog operatera nego sa komunalnom infrastrukturom. Bar većina državnih usluga deluje sasvim mobilno.
Panarhija
Današnja država putem poreza građanima obezbeđuje dobra kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzijsko osiguranje, održavanje reda, kontrola protiv požara, sanitarna, ekološka i još gomila drugih bezbednosti, sud, kao i razne sitnice – a takođe i ono zbog čega je zapravo i osnovana jaka centralna vlast – zaštita granica od spoljnih invazija i usluge osvajanja drugih država. Praktično sve ove usluge mogu se odlično pružati na osnovu konkurencije. Na kraju krajeva, svakog kada dođe do saobraćajne nesreće zovete svoju osiguravajuću kuću, pa zašto ne biste svakog kada je potrebna zaštita obraćali svojoj policiji?
Tržišna rešenja su već izmišljena i imaju praksu uspešne primene apsolutno za sve usluge koje su ljudima potrebne. Potrebnost u ovom slučaju se određuje prema spremnosti da se plati za te usluge. Sistem društvenih odnosa u kojem se sve robe i usluge isporučuju na slobodnom konkurentskom tržištu naziva se anarhokapitalizam, i to je dovođenje liberalne ideologije do logičke granice.
Međutim, takva sitna fragmentacija pružalaca državnih usluga ne može se učiniti pogodnom svima, inače bismo već odavno živeli upravo u takvom potpuno konkurentnom društvu. Potražnja za paternalističkom državom, koja pazi na čoveka od kolevke do groba, zaista postoji, i to čak i veoma velika. Čitav dvadeseti vek prošao je pod zastavom oružane borbe između socijalizma i liberalizma, i, uprkos bučnom padu odiuoznih totalitarnih režima, mora se priznati da su u toj borbi obe strane izgubile: klasične liberalne države su takođe u velikoj meri nestale u prošlosti. Stoga je glavni izazov pred čovečanstvom danas – mirno razgraničenje socijalista i liberala bez narušavanja integriteta nacionalnih formacija (ljudima je takođe zgodno da se grupišu po nacionalnostima, imajući jedan jezik i slične kulturne norme). Zapravo, reč je o istovremenom koegzistiranju jednog ili nekoliko socijalističkih i liberalnih vlada na teritoriji jedne zemlje ili bloka zemalja. Takav sistem se naziva panarhija, i ovu ideju aktivno razvijaju intelektualci širom sveta, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju.
Scenarioi tranzicije
Naravno, najjednostavniji put za sprovođenje velikih društvenih promena je diktatura. Prevrat ili revolucija nisu obavezni. Dovoljno je da na vlast dolazi populist koji je u svoje ruke okupio ustavinsku većinu u parlamentu, potčinio sudstvo i, što je najvažnije, uživa široku popularnost među narodom. Neki uslovni Li Kuang Jju ili, naprotiv, Čavez.
Najjednostavniji put, međutim, nosi i najveću opasnost. Na mesto diktatora će vremenom doći neko drugi i početi da ukida sve što je doneto.
Složeniji, ali i pouzdaniji put je široka društvena kampanja. Kada reforme zahtevaju veoma mnogi, glasno, demonstrativno i pri svakoj prilici, njihova neizbežnost na kraju postaje očigledna. Kada se one već ostvare, mnogo ih je teže otkazati.
Takođe postoji i veoma jednostavan i uobičajen put za Rusiju – razvoj kroz praćenje drugih. Sačekati kada panarhija proradi u Evropskoj uniji i SAD, u Kini i Koreji, u Južnoj Africi i Brazilu – pa onda ipak sprovesti neophodne transformacije, dok zaostanak od Nigerije još uvek ne izgleda potpuno beznažno.
I, konačno, oni građani kojima je potrebno razgraničenje, mogu jednostavno staviti ostatak države pred činjenice. Evo vaše države, evo naše. Teritorija je jedna, norme su različite. Poreze plaćamo svojoj vladi, u skladu sa ugovorom, a vašoj ne plaćamo. Pokušate li primeniti silu da nas vratite u svoju jurisdikciju? Momci, građanski rat vam nije predviđen u budžetu, i uopšte, hajde da živimo mirno, jer smo već napunili baterije na svom dronu. Kako izjavljuje poznata politikologinja Ekaterina Šulman, moto našeg vremena postaje „A šta, tako je bilo moguće? Da, moguće je“.
A šta ako prelaza neće biti?
Pa, šta će se desiti ako se nikakav prelazak na panarhiju ne dogodi?
Moguća su par inercijskih scenarija. U prvom, Rusija se sporo demokratizuje, šrafovi se polako odvrću, i postepeno zemlja prerasta u nešto sasvim pristojno istočnoevropsko, ne lošije od neke Moldavije. U drugom, Rusija podjednako sporo zateže šrafove, izbacujući naročito hrabre opozicionare u inostranstvo, i postepeno se pretvara u nešto sumorno istočnoevropsko, poput Belorusije.
Takođe je moguće konačno oblikovanje onoga što danas postoji više u publicističkim člancima nego u normativnim dokumentima. Doći će do suverenizacije regiona, državnih korporacija, službi bezbednosti, i zemlja će skliznuti u klanovski feudalizam. Tendencije ka tome postoje, i kako se trenutni predsednik bude oslabljivao, one mogu postati jače.
Ali dok država, ne reformišući se na pravi način, nastavi na neki način da degradira, društvo može jednostavno, po principu samoinicijative, početi da prelazi na alternativne sredstva koordinacije – pored države, uprkos državi i ostajući nevidljivo za državu. Kada ljudi sklapaju ilegalne poslove među sobom, koristeći privatni novac, rešavaju svoje konflikte na privatnim sudovima, koriste usluge privatnih obezbeđivačkih kompanija i tako dalje, onda od određenog trenutka nepotrebnost države postaje očigledna bukvalno svima. U tom slučaju, Rusija će preći na anarho-kapitalizam, preskačući stadijum panarhije.
Šta raditi?
Dakle, upoznali ste se sa prilično dugim tekstom u kojem se uvode nepoznati termini, opisuje neobično društveno uređenje i daju čudni prognoze. Šta dalje sa tim?
Čak i ako ste zagovornik statusa quo, ipak vam je korisno da znate da postoji ovakav diskurs i da on dobija na popularnosti. Možete oprezno posmatrati prodiranje ovih ideja u masu ili im se aktivno protiviti – ali na bilo koji način vam neće škoditi da se sa njima upoznate, kao što je liberalima korisno da znaju osnove socijalističkog učenja, a ateistima – Novi zavet.
Ako ste ubeđeni demokrata, možda niste jeli ništa slađe od šargarepe. Obratite pažnju na ono što se nudi umesto moderne liberalne demokratije, nije isključeno da u tim predlozima ćete pronaći zdravo zrno.
Naposletku, ako vam se izloženo dopada, još više vredi istražiti tekstove na ovom sajtu, prodiskutovati o njima sa poznanicima – a onda će doći i do postepene implementacije.
Prilično sam zabrinut neformalnim konsenzusom koji se formira među raznoличnom nepriznatom opozicijom Rusije, a koji glasi da se vrh (da, da, baš taj najviši) aktuelne vlasti RF i njihovi prijatelji iz kooperativa „Ozero“ itd., neće moći javno osuditi, likvidirati, sve im oduzeti, propasti u rudnicima ili bar doživeti javnu surovu smrt. Zašto ti „ljudi“ treba da ostanu nekažnjeni i uopšte da žive nakon onoga što su uradili našoj zemlji? Brinem se.
kaučarski zlodvor
Već sam odgovarao na slično pitanje, objašnjavajući nepraktičnost terora protiv silovaca. U suštini, svi ti argumenti, čak i u većoj meri, odnose se i na državni vrh. Postoji poznato politološko zapažanje da će nova vlast biti demokratičnija i manje agresivna što je manje krvi proliveno tokom tranzicije vlasti.
Dakle, osvetu je zaista bolje poslužiti hladnu. Prvo mirna tranzicija vlasti umesto krvave revolucije. Zatim mirno smanjenje broja zaposlenih umesto lustracija. I tek nakon što se sprovede deregulacija prava i povrati poverenje u mogućnost pravednog suđenja, građani će sami postepeno početi da podnose tužbe protiv starog talasa bivših tirana i njihovih starog talasa bivših sledbenika. Njihovo prljavo veš će se prati pred širokom javnošću, njihovi zločini će se nepristrasno i javno razmatrati, a milijarde će nestajati u isplati potraživanja. Ostatak njihovog života proći će u neprekidnim iscrpljujućim sudskim sporovima. Ali u trenutku tranzicije ništa neće nagoveštavati nešto slično. Čak će dobiti garancije od tranzicione vlade narodnog poverenja da ona, vlada, neće progoniti njih. I zaista, takve važne stvari ne može se poveriti vladi, to je stvar privatnih, pravno jednakih lica.
Sada, kao što verovatno znate, veći deo penzionog budžeta čine transferi iz federalnog budžeta, kada zaposlena generacija putem poreza obezbeđuje penzionere. PFR postoji čisto na papiru; bez transfernih plaćanja iz budžeta, on će momentalno biti iscrpljen, što znači da njegova privatizacija neće doneti ništa. U stabilnom libertarijanskom društvu je jasno kako će pensionisani sistem funkcionisati (privatno osiguranje, pomoć dece, dobrotvorstvo, prihodi od kapitala, itd.), ali šta učiniti u tranzicionom periodu, dok to još uvek nije stvoreno?
Država, nasilno oduzimajući novac od ljudi, to čini pod izgovorom da zauzvrat preuzima određene obaveze. U slučaju penzionih doprinosa, to je obaveza doživotne rente, počevši od starosti koju odrediš država. Nakon likvidacije države, sudbina njenih obaveza može biti različita u zavisnosti od toga kako je tačno država likvidirana.
Minarhizam
U slučaju dolaska minarhističke vlade na vlast, sve je relativno jednostavno i predvidivo (i to je za mene lično jedini argument u korist minarhizma kao tranzicionog perioda ka ankapu). Tako, na primer, tranzicioni period je opisan u programu LPR, i predloženi mehanizam me generalno prilično zadovoljava:
U početnoj fazi reformi, sve obaveze države prema penzionerima i licima koja su počela da plaćaju penzione osiguravačke doprinose biće ispunjene putem osnivanja posebnog Fonda restitucije državnih penzija, u koji će se usmerivati trenutna dobit od privatizacije državnih preduzeća i korporacija. Svima onima koji su uplaćivali obavezne penzione osiguravačke doprinose, oni će biti vraćeni kako sredstva od prodaje državne imovine (uključujući imovinu samog Penzionog fonda Rusije) budu prilivala u Fond restitucije državnih penzija.
Po završetku restitucije, program LPR predviđa likvidaciju fonda i preusmeravanje ostatka u dobrotvorne svrhe, što je nepravedna mera koja podstiče korupciju, stoga bi bilo mnogo jednostavnije i logičnije da se prilikom likvidacije fonda ostatak podeli svim građanima podjednako u vidu jednokratne isplate.
Anarho-kapitalizam
Ali se minarhizam možda neće ni dogoditi. Moralno i finansijsko bankrotiranje države može dovesti do toga da se njena likvidacija ne odvija odozgo, uz isplatu državnih obaveza, već odozdo, sa strane – pa i sa svih strana od kojih ljudi mogu dohvatiti, bez formiranja bilo kakvih struktura sukcesora. Drugim rečima, državna imovina će delimično biti otkupljena od strane privatnika, a delimično pokradena od strane državnih službenika u predbankrot fazi, dok će najmanje likvidne imovine razgrabiti svi koji žele već po samom činu likvidacije države.
Koliko će penzioneri moći da zgrabe u predbankrot fazi? Možda samo neku zemlju, jer će kako se poteškoće sa isplatom penzija budu povećavale, rasti i potražnja za zemlji za lična domaćinstva, a dodeljivanje zemlje penzionerima i „licima u predpenzionom uzrastu“ u ovom periodu je sasvim verovatno.
Koliko će penzioneri moći da zgrabu u fazi razgrabljivanja ostataka? Najviše će razgrabiti zaposleni u državnom sektoru, jer im je to bliže. Deo tih zaposlenih u državnom sektoru će postati penzioneri, pa će i njima nešto ostati. Nezaposleni će dobiti nešto ako se potrude, koristeći stare veze i slične instrumente.
Nije radostno? Izvinite, nemam drugog ankap-a za vas u Rusiji. Ali postoji i dobra vest. Ako ljudi u toku postepenog bankrotiranja države uspeju da spreče pad u socijalizam, onda će do trenutka konačne likvidacije tog parazita društvo već biti spremno: razvijaće većinu neophodnih institucija potrebnih za ankap, pre svega mehanizme privatne zaštite i uspostavljanja prava vlasništva, i tada će tranzicioni period proći relativno bezbolno.
A ako u trenutku likvidacije država bude socijalistička, onda će, izvinite, umesto ankap-a ispasti Somalija. Upravo taj proces trenutno vidimo u Venecuveli.
(sada se to naziva servitut, tj. vlasnik privatnog zemljišta je po zakonu dužan da obezbedi prolaz/prolaz vozila kroz svoje vlasništvo za tranzitni saobraćaj, postavljanje vodovoda, kanalizacije, pristup vodi itd.)
Sam mislim da će biti analog koncepcije neutralnih (međunarodnih) voda u pomorskom pravu za tranzit preko zemlje, ali kako će odlučivati koji deo zemlje može smatrati servitutom?
Prilično lako se može zamisliti kako u uslovima absolutizacije prava privatnog vlasništva nad zemljom neki vlasnik zemlje zahteva apsolutnu nepovredivost zemlje, ne pristajući na nikakve pregovore. Čovek ima pravo na mizantropiju, sve dok je spreman da je plaća i ne narušava tuđe vlasništvo.
Međutim, veoma je teško zamisliti da će se takvom mizantropiji pridržavati komercijalne kompanije, naročito one koje imaju više vlasnika. Po pravilu, zadatak kompanije je ostvarivanje profita, a ne dominacija i samopotvrđivanje. Dakle, ako postoji potražnja za postavljanjem komunikacija preko teritorije kompanije, bilo da je u pitanju kabl ili staza, to će se po pravilu smatrati mogućnošću za zaradu na zadovoljenju potražnje.
Kod ankapa su legitimne bilo kakve dobrovoljne transakcije, a što se tiče prisilnih, one takođe mogu lako da se događaju, ali se za njih podrazumevaju izvinjenje i kompenzacija.
Dejvid Fridman u „Mehanici slobode“ navodi kao primer sasvim opravdanog ponašanja to kako se zalutali putnik upada u nečiju praznu kuću kako bi odatle pozvao i tražio pomoć, ali za odlazak ostavlja u kući gotovinu u iznosu dovoljnom za kompenzaciju nanetog neprijatnosti.
Ali ne moramo ići tako daleko kada imamo sopstvenu tajgu odmah pored nas. Svaka zimovnica u tajgi je privatno vlasništvo, ali se vrata tamo ne zaključavaju, i tamo se uvek čuva određena zaliha drva, žitarica i druge opreme. Svaki slučajni prolaznik može prenoćiti u zimovnici, a pre odlaska dopunjuje zalihe za sledećeg posetioca. Takav je nastao spontani red. Niko se namerno ne bavi prisiljavanja na njegovo poštovanje, jednostavno ova pravila pristojnosti pomažu ljudima da žive. Društvo koje ne razvija takve redove je manje uspešno.
Toplo, sito i spontani red
Baš kao i u Rimu, sam pojam servituta je izmišljen bez bilo kakve države, u okviru privatnog prava, i nema nikakvih preduslova da se smatra da će bezdržavno društvo budućnosti biti manje razumno od bezdržavnog društva prošlosti.
Tako će, u slučaju ankapa, u malo naseljenim oblastima na straži potreba ljudi u pitanju tranzitnih teritorija stajati spekulativni „medved tužilac“, koji čuva „zakon tajge“, a u gusto naseljenim – težnja da se ostvari tržišna korist od obezbeđivanja tranzita kroz svoju teritoriju. Delovi pak malobrojnih misantropa, koji će se, iako neizbežno pojavljivati kao i svi drugi grubijani, u ogromnoj većini slučajeva moći zaobići nekim alternativnim rutama.
