Danas sam kod Zolotoreva naišla na prevod članka o razlikama u pristupima čikaške i austrijske ekonomske škole. Autor se poziva na određenu diskusiju o ovim razlikama koju je vodio putem prepiske. Sumnjam da je ova diskusija u velikoj meri bila izazvana člankom Dejvida Fridmana, u kojem on detaljno razmatra upravo tu razliku u pristupima. On se na njega pozvao na svom Fejsbuku, a zatim se još nekoliko puta na istom mestu osvrnuo na ovu temu. A sve je to počelo (ne isključujem) mojim pitanjem o tome šta ga ne zadovoljava kod AEŠ – u onlajn intervjuu koji je dao ruskojezičnim čitaocima povodom izlaska ruskih prevoda Mehanike slobode.
Ukratko, ako publika ima interesovanja, mogu se pozabaviti prevodom Fridmanovog članka, kao i pojedinih, manje-više sadržajnih reakcija Austrijanaca. Interesovanje ću, naravno, meriti količinom donacija koje pristignu u skorije vreme. Za mene je ovde takođe interesantno, jer me veoma zanima Fridmanova ekonomska analiza prava, na kojoj u velikoj meri planiram da zasnovam drugi deo svoje knjige o ankapu, i želim da imam jasniju predstavu o tome koliko su sva ta razmišljanja kompatibilna sa AEŠ.
Juče, odgovarajući na pitanje o libertarianskom tumačenju krize 2008. godine, više sam iskoristila pitanje kao povod da pričam o svom. To je neke komentatore zbunilo, naročito s obzirom na to da odgovarajući disklejmer nije stao u limite objave na Telegramu i može se pronaći samo u punoj verziji teksta na sajtu.
Srećom, u komentarima na Fejsbuku Valerij Kizilov je dao link ka sopstvenom članku iz 2008. godine, napisanom odmah nakon te krize, gde veoma jasno i kratko izlaže austrijsku teoriju ekonomskog ciklusa. Takođe, on preporučuje za detaljnije proučavanje teme knjigu u kojoj je sve izloženo mnogo detaljnije: Džefri Fridman, Vladimir Kraus. Veštački stvorena finansijska kriza. Sistemski rizici i propast regulacije. M., IRISEN, 2012.
Na jednom od strimova je rekao sagovorniku da su ekonomske škole nerelevantne i da je sve najbolje iz škola ubačeno u mejnstrim. Slažete li se? Zar nije previše ugojan?
P.S. Šteta što je sajt pao. Nadam se da ste svi dobro. Nisam se snašao sa kriptovalutama, ali ću nekako donirati.
Neki Kazah
Hvala na eksplikaciji iz Vatoadmina, jer bih lenjila da gledam njegove strimove tražeći konkretne citate. Što se tiče debljine, još je daleko od Kahe Bendukidzea, neka se trudi dalje.
A sada na glavni deo pitanja.
Ekonomska glavna struja danas zaista već dugo nije neka celovita teorija. To je samo skup pogleda na ekonomiju, od kojih ekonomisti nijedan ne doživljavaju kao potpnu glupost. Pritom, svi zajedno mogu biti unutrašnje protivrečni – na to će ekonomista reći da svaki ekonomski alat ima svoju oblast primene i da je to sasvim normalno – a zadatak ekonomije se upravo svodi na to da proučava kada šta mudrom regulatoru najbolje primeniti.
Austrijska škola je zaista deo mejnstrima. Ona uglavnom opisuje kako se tačno ponašaju ekonomski agenti na slobodnom tržištu, a takođe sa gađenjem i radoznalošću pokazuje kakva se izobličenja uvode određenim prisilama. Mejnstrim takođe opisuje kako se ekonomski agenti ponašaju na slobodnom tržištu (i često to čini pomoću aparata koji je izrastao iz austrijske škole), a zatim tvrdi da se tržište može i treba regulisati, da se to radi na određeni način, sa određenim ciljevima, i da daje takve i takve rezultate. Ili ne daje, u tom slučaju treba proučiti šta je pošlo po zlu, i sledeći put uneti korekcije u ekonomsku politiku.
Što se tiče nevoljnosti Austrijanaca prema korišćenju matematičkog aparata za opisivanje složenih pojava, ja bih to objasnila otprilike ovako. Mejnstrimista će pribrađeno izračunati koliko tela ljudi i koliko tela konja treba belom hodalicu da bi izledi šaru na snegu, koliko će vremena potrošiti na to i za koliko će temperatura u šumi pasti kao rezultat izvođenja tog rituala. A Austrijanac jednostavno postulira da su beli hodalači zlo koje nije mesto u šumi, i da mu za to nisu potrebni matematički modeli.
Pa recite mi, kako pošten ekonomista da ne prezire takvu čistodelnost?
§1. Opisuje se Šumpeterova koncepcija preduzetničke funkcije i Hajekova koncepcija rasutaog znanja, kao i problemi koji nastaju u planiranoj ekonomiji koja je lišena pristupa tom znanju, budući da je ono sadržano u tržišnim cenama. Sve je prilično korektno, sa različitim zabavnim primerima iz života SSSR-a.
§2. Opisuje se Mizesov kalkulacioni argument, prema kojem u odsustvu tržišnih cena planarsko telo mora da ih određuje proizvoljno, što dovodi do toga da se resursi raspoređuju neoptimalno, tako da planirana ekonomija ispada rasipna i gubi u odnosu na tržišnu. Kao delimičan odgovor na pitanje kako je SSSR uspeo da opstane 70 godina, navodi se to što je imao priliku da „pogleda“ neke tržišne cene kod kapitalističkih suseda. Ni prema ovom pasusu nema zamerki.
§3. A ovde autor s jedne strane pokazuje da lavlji deo inovacija nastaje u malim startapima, ali s druge strane kaže da svetom već davno ne vladaju sitni trgovci već korporacije, te da je stoga klasični liberalizam san libertarijanaca. Prežalite, kaže on, i vratite se u stvarni svet iz svog omiljenog 18. veka. U suštini, navedeni činjenice su sasvim korektne, ali je nejasno autorov patos: to što današnja ekonomija nije u potpunosti tržišna, ne znači da je takvo stanje optimalno ili bar neizbežno. Jednostavno je takva kakva je sada.
1984
§4. Ovde autor ukazuje na to da i Mizesov argument kalkulacije i Hajekov argument o rasutom znanju zanemaruju empiriju. Pošto nije izgrađena svetska planirana ekonomija, ne može se proveriti da ona nije u stanju da vodi ekonomsku kalkulaciju. Pošto je sovjetska ekonomija sadržala neke oblike tržišta, a nije bila potpuno planirana, opet se ne može proveriti da planirana ekonomija nije sposobna da uzima u obzir to isto rasuto znanje. Ukratko, neproverljivost argumenata o nemogućnosti izgradnje planirane ekonomije potvrđuje se time što niko nikada nije uspeo da izgradi čistu planiranu ekonomiju. Rekla bih da je apsurdnost (dobro, recimo blaže – paradoksalnost) takve argumentacije prilično očigledna.
S druge strane, navodi se da su i Hajek u Putu ka ropstvu i Orvel u 1984 očigledno preterali sa pesimističnošću prognoza, jer neefikasnost totalitarnog društva brzo počinje da zahteva minimalno tržišno podmazivanje, i tek uz njegovo prisustvo ova planska mašinerija nekako uspeva da se kreće napred. Ponovo, kritika deluje čudno. Hajek kaže: ako budete dosledni u svom ludilu, ishod će biti ovakav. Dalje, Netesov tvrdi: pogledajte, sovjetsko društvo nije bilo dovoljno dosledno u svom ludilu, znači, Hajek je pogrešio. Pa, tako nekako…
§5. Ovde se kaže da je Hajek tvrdio: u sistemu centralizovanog planiranja svi planovi se spuštaju odozgo od strane jednog vođe. A to nije tačno: za izradu planova su izgrađene ogromne, glomazne strukture koje rade veoma loše, i ti planovi se ne izvršavaju kako treba. Razumljivo je da empirijski podaci treba da se donekle razlikuju od teorijskih: Sovjetski Savez nije bio idealan sistem centralizovanog planiranja, jer je takav idealan sistem prosto nedostižan, kao što je nedostižna apsolutna nula.
Ali, suštinski, autor je u pravu: Put ka ropstvu nije detaljan opis ni konkretnog SSSR-a, niti čak socijalizma kao sistema. To je samo politički pamflet, upozorenje britanskom društvu da ne igra previše igrice sa laburistima. Za proučavanje socijalizma, Hajekova knjiga je previše površan nivo; ako nekoga zanima, postoji mnoštvo uglednih sovjetologa, sa kojima autor predlaže da se upoznate.
Pohlepna pratilja
§6. Ovde autor prvo predlaže libertarijancima da se oslobode praksologija. Zatim počinje da raspravlja o tome da korporacija nije neki jedinstveni i nedeljivi preduzetnik, već mnoštvo ljudi, od kojih svaki deluje u sopstvenom ličnom interesu, koji nipošto ne mora da se poklapa sa nekim spekulativnim interesima korporacije kao celine ili čak njenog rukovodstva. Pita se: zašto uopšte treba odbaciti praksologiju ako se ona baš bavi razmatranjem pojedinačnih ljudskih interesa koji su mnogo širi od ekonomije?
Takođe se navodi da na korporaciju isto tako deluje Mizesov argument kalkulacije, koji se odnosi na nemogućnost ekonomskog obračuna u planiranoj ekonomiji. To jest, što je transferno određivanje cena unutar korporacije više odvojeno od tržišta, to se lošije raspoređuju resursi unutar nje. Dalje se pominju pozitivni i negativni efekti obima, koje je Mizes samo usput dodirnuo. Pa da, nije samo Mizes, u oblasti teorije firme je mnogo radio Ronald Koos, i pristalice AEŠ mogu savršeno da koriste njegove konstrukcije, one se uklapaju u opštu ekonomsku teoriju i ne krše principe praksologije.
Dalje u ovom prilično dugom pasusu idu razmišljanja o tome da efikasnost korporacije postaje još niža kada ona stigne do državnog hranilišta, dok se Mizesu zameraju što ignoriše tu okolnost. Ovde je samo mesto čudu, jer je čitav šesti deo Ljudskog delanja posvećen različitim izobličenjima koja vlada može uneti u ekonomsku aktivnost.
§7. Ovde, uz pozivanje na Uertu de Sotou, idu objašnjenja zašto superkompjuteri nisu sposobni da spasu plansku ekonomiju, a zatim ostaje u vazduhu pitanje šta sprečava da se isti argumenti primene na TNC. Pa, ništa ne sprečava. Centralizacija ima svoje troškove, decentralizacija svoje.
§8. Ovde autor ponavlja niz teza iz prethodnih pasusa, a takođe pominje da je Džozef Salerno dokazao: tržišne cene prenose preduzetnicima pouzdan signal samo pri proksimalnoj ravnoteži. On to koristi kao argument da je Hajek zastareo, a sa njim i cela AEŠ. Ali Salerno je takođe predstavnik AEŠ, tako da mi ovde vidimo razvijajuću školu, a ne mrtvu dogmu, pa što da ne?
§9. U zaključku Netesov nabraja razloge zbog kojih je, po njegovom mišljenju, naglo širenje uticaja ruskojezičkog libertarijanskog pokreta u poslednje vreme ozbiljno usporilo. Ovaj skup deluje kao niz slučajnih činjenica koje su upale u vidno polje autora, i služi meni lično kao upozorenje da ne radim isto, jer to spolja izgleda veoma smešno. Tamo se, bukvalno, kao razlozi za kraj zlatnog doba libertarijanstva u Rusiji navode izlazak feljtona sa 13 hiljada čitanja (prvi put sam za njega saznala iz Netesovog članka), slab nastup Usanova u debatama sa Vatoadminom i neuspeh Zelenskih reformi. A gde je moja prednovogodišnja depresija? I ja sam uticala na izbledjavanje interesovanja za libertarijanstvo u Rusiji!
Po mom mišljenju, problem je pre svega u tome što su skoro svi niski plodovi ubrane, a dalje, ako se želi nastaviti sa širenjem svoje ideologije istim tempom, potrebno je tražiti nove načine. Drugi problem su, nesumnjivo, covid ograničenja koja su potpuno odsekla sferu oflajn agitacije. Treći je nedavni raskol libertarijanske zajednice. Ipak, poslednja okolnost, naprotiv, može pružiti nove tačke rasta zahvaljujući jačanju konkurencije za nove umove.
„Da bi se dobilo savršeno tržište, biće potrebno, prvo, kreirati apsolutno simetričan informacioni prostor, drugo, isključiti iz ekonomskog sistema neisključiva i nekonkurentna dobra, treće, isključiti eksterne efekte, četvrto, potpuno ukloniti diferenciranu proizvodnju, peto, na neki način održavati sve gorenavedene (same po sebi fantastične) uslove, šesto, ne dozvoliti namerno kršenje utvrđenog poretka sa strane.
Savršeno tržište je tržište u vakuumu, uprošćeni model za grafikone i vizuelno objašnjenje teorija. Zato prelaz na „prelepi ankap“ nije nemoguć zbog „svuda prisutnog etatizma“, već jednostavno zato što su uslovi njegovog postojanja u obliku u kojem vam se on predstavlja neispunjivi“
Kako treba dokazati da je tržište realno, možete li možda preporučiti članke na ovu temu?
Igor
Ovde se javlja klasičan retorički trik „slama“ (straw man), kada se ne pobija teza koju protivnik iznosi, već ona koja se lako pobija. Savršeno tržište (ili savršena konkurencija) je termin iz neoklasične ekonomske teorije, dok se ankap uglavnom zasniva na austrijskoj školi. Nešto slično modelu savršenog tržišta opisuje u Čovekovom delovanju Mizes, uvodeći takvu spekulativnu konstrukciju kao što je ravnomerno funkcionišuća ekonomija. U takvoj ekonomiji svi agenti poseduju potpunu informaciju i ispunjeni su svi ostali uslovi koje je vaš protivnik naveo. Kao rezultat toga, takva ekonomija je apsolutno predvidljiva i u njoj je preduzetništvo nemoguće. Ova spekulativna konstrukcija se uvodi tačno u jedan cilj: da bi se demonstrisala razlika između stvarne ekonomije i ravnomerno funkcionišuće i time pokazalo u čemu je uloga preduzetnika (a ona se sastoji upravo u ostvarivanju profita korišćenjem neizvesnosti budućnosti) i uloga investitora (ona se sastoji u tome da se sačuva određena zaliha kapitalnih dobara u prošlosti radi njihove potrošnje u budućnosti). Isto tako, u fizici postoji koncept ravnomernog pravolinijskog kretanja, u različitim školama plesa i borilačkih veština osnovni stavovi, osnovni koraci, i tako dalje. Reći da je idealno tržište tržište savršene konkurencije je kao tvrditi o idealnom plesu da je to kretanje para osnovnim koracima iz osnovnog stava, dok je cela suština plesa upravo u improvizaciji na osnovu te iste osnove.
Po mom mišljenju, ovu zamenu vrše previše često, uključujući i zbog neuspešnosti samog termina „savršeno tržište“ – on sadrži manipulaciju koja tera da se o ovom fenomenu razmišlja kao o nečemu poželjnom, jer ko ne sanja o savršenstvu! U međuvremenu, savršeno tržište je uopšte ned distinctionable od savršene planirane ekonomije, gde je takođe sve izračunato i unapred određeno. Isto tako bismo mogli govoriti o savršenom komunizmu, kada su apsolutno svi materijalni predmeti u društvenom vlasništvu i kada se apsolutno sve radnje vrše samo uz opšte saglasnost nakon sveobuhvatne i potpune diskusije. I zaista, takav spekulativni model savršenog komunizma koriste teoretičari kada pokazuju neophodnost samovlasništva.
Ko vas je učio da tako plešete? Gde je ispravan stav?
Počecu od kraja. Kanal o koji pitate zove se „Platinaste misli mladih levičara“. Teze koje se predlažu za razmatranje zaista jesu platinaste misli mladih levičara. Zašto bih onda smatrala da je kanal propao? Naprotiv, konačno je postigao harmoniju forme i sadržaja, to je prelepo.
A ako ćemo ozbiljno, jedna neuspešna članak ili serija članaka još uvek ne stavlja pečat na kanal, naročito ako je to plod kolektivnih napora.
Na kanalu PLUM-TV izašlo je nekoliko beleški sa primerima kako kartelska dogovaranja nanose štetu potrošačima, i kako antimonopolne mere države donose korist potrošačima. Pri tom nije teško navesti primere kako karteli ne uspevaju da poštuju sopstvene dogovore iz očiglednih razloga u smislu ekonomske teorije (svakom učesniku je isplativo prekršiti dogovor). Takođe nije teško nabaviti primere kako antimonopolne mere države nanose štetu potrošačima.
PLUM iz toga izvodi zaključak da je država sasvim upotrebljiv instrument ako se dobro podesi. Zagovornici AEŠ (Austrijske škole ekonomije) iz toga izvode zaključak da su činjenice samo događaji koji se interpretiraju pomoću ove ili one teorije, da je statistika rezultat obrade mnoštva činjenica pomoću teorije o tome kako činjenice treba obrađivati, a da su rezultati statističkih istraživanja samo emocionalni argument u političkoj borbi, a ne argument u sporu o tome koja je teorija ispravna – jer već pri izdvajanju nebrojenog mnoštva događaja u ono što se naziva činjenica primenjuje se određena teorija, što znači da dokazivanje teorije pomoću činjenica predstavlja kruženje. PLUM iz toga izvodi zaključak da je AEŠ vera, a ne naučna teorija, s obzirom na to da je toliko gluva za činjenice. Zagovornici AEŠ ukazuju na to da je i matematika gluva za činjenice, opisuje sebi modele i uopšte ne mari za to da li u stvarnosti postoje idealni krugovi. To, međutim, ne smeta da se ona uspešno primenjuje na stvarni život – ali ne na bilo šta i ne bezmerno.
U suštini, spor je dug, mnogo kopija je polomljeno, i, u suštini, jasno je da i indukcioni i deduktivni pristup treba primenjivati pažljivo. Što se tiče toga da li treba ostaviti državi šansu da se ispravi ili je treba iskoreniti, više puta sam se toga dotakla u svojim prethodnim objavama. Evo, na primer, možete osvežiti pamćenje objavom o tome pod kojim okolnostima libertarijanci mogu smatrati svoje učenje lažnom idejom.
Freedom pride, kojeg sam ovde već nekako pominjala, objavio je na svom Vkontakte profilu članak „Kako ne vratiti 2008. godinu“, u kojem ukratko izlaže austrijsku teoriju poslovnog ciklusa (hvala!), a zatim prelazi na izlaganje teorije realnog poslovnog ciklusa koja, u autorovom izlaganju, suštinski tvrdi da nikakvi ciklusi ne postoje, već da postoje nasumični šokovi, samo ponekad crni labud počini nered nad vašim poslom sa neba. To je sve, i nema potrebe raspravljati o tome odakle ti labudovi dolaze, to nije važno.
Naravno, takav pristup mi deluje ne baš zadovoljavajuće u odnosu na ponosni status teorije. Austrijski pristup jasno ukazuje na uzrok nastanka ciklusa – to je kreditna ekspansija banaka koje rade u okviru delimične rezerve i regulacija referentne kamatne stope od strane centralnih banaka. Bez navođenja uzroka dobija se nešto poput konstatacije smrti od gripa, dok je pokojnik imao preko sto godina i njegov organizam je već bio krajnje iscrpljen. Da nije umro danas od gripa, umro bi sutra od infarkta. Dakle, upravo je konkretni crni labud manje važan od sistemskog faktora starosti.
Međutim, u okviru članka zaista nije toliko važno zašto se ciklusi dešavaju, on se ne fokusira na to kako se osloboditi kreditne ekspansije, već na ono što omogućava ekonomiji određene zemlje da lakše podnosi krize. Kumulativna statistika po zemljama pokazuje da zemlje sa slobodnom ekonomijom mnogo lakše podnose krize, iako bi se činilo da se upravo tamo stvaraju najstrašniji baloni na finansijskim tržištima i da bi im trebalo biti teže. Ali nije tako, tržište mnogo brže izravnava strukturu ponude i potražnje nego bilo koje dirigentske mere države.
To jest, čak i ako se smatraju neizbežnim bilo poslovni ciklusi, bilo samo nasumični šokovi, zemlja može potpuno minimizirati njihove posledice jednostavnim posedovanjem liberalne ekonomije. Upravo zbog ovog optimističnog zaključka preporučujem ovaj, u nečemu sporan, članak.
Uporedni indeks rasta u odnosu na manje ekonomski slobodne i relativno više ekonomski slobodne zemlje u periodu 2001-2017 (ispod medijane iz 2001. i iznad medijane iz 2001, redom). Slobodnije zemlje 16 godina zaredom pokazuju više prosečne stope rasta. Najveća razlika primećena je u kriznoj 2009. godini (-0,3% kod slobodnijih zemalja naspram -2,8% kod neslobodnih zemalja)
Austrijska ekonomska škola tvrdi da su vrednosti subjektivne, da čovek uvek donosi izbore na osnovu svojih ličnih preferencija koje nikome nisu poznate, neizmerljive su i nepredvidive. Čak i unutar tako strogih okvira neznanja, mogu se izneti određene tvrdnje opšteg karaktera zasnovane na praksiologiji, odnosno logici ljudskog delovanja.
Neoklasična škola je išla drugim putem. Ona je dosledno i marljivo aproksimirala ljudsko ponašanje matematičkim modelima. Počevši od najjednostavnijeg modela homo economicus – sveznajućeg, bezstrastnog maksimizatora koristi, postepeno je uvodila sve nove zakrpe koje bi omogućile da se ponašanje stvarnih ljudi opiše jezikom modela tako da ono bar donekle korelira sa stvarnim, posmatranim ljudskim delovanjem.
U okviru ovog pristupa opisane su različite kognitivne pristrasnosti, uticaj različitih emocija, i tako dalje, pa sve do faza meseca i nivoa glukoze u krvi. Da li je to pomoglo da se bar malo nauči predviđanje ponašanja ekonomskih subjekata? Samo u nekim specijalnim slučajevima i samo na nivou verovatnoća, što, u suštini, ostaje u okvirima zdravog razuma. Pretpostavljam da dostignuća bihejvioralne ekonomije mogu pomoći pri kreiranju realističnih emulatora čoveka koji vode određenu ekonomsku delatnost u informacionom prostoru.
Na desetim čitanjima Adama Smita, Rostislav Kapeljušnikov je održao veoma zanimljivo predavanje o tome kako se dostignuća bihejvioralne ekonomije u proučavanju ograničene racionalnosti koriste kao opravdanje paternalizma. Na primer, pošto čovek ionako donosi ovaj ili onaj izbor, i to iracionalno, zašto ga ne podstaknuti nenasilno ka izboru koji je isplativiji kako za njega samog, tako i za društvo. To jest, ipak pokušavaju da odluče umesto čoveka šta je za njega bolje, pri čemu bihejvioralni ekonomisti tome daju zeleno svetlo, dok klasični ekonomisti, koji su polazili od pretpostavke racionalnosti ljudskog izbora, nisu davali takvu sankciju državi. Tako je država od strane nauke dobila indulgenciju za još veće mešanje u ekonomiju u smislu regulacije.
Da li bihejvioralna ekonomija ruši ideju libertarijanizma? Pre, ona daje nove argumente da bi se nastavio ignorisati libertarijanizam, dok praksa ionako ispada na strani slobodnijih društava gde je regulacije manje, bez obzira na to koliko ta regulacija bila naučno utemeljena.
Da bi odgovor na ovo pitanje bio autoritativniji, obratila sam se najpoznatijem popularizatoru austrijske škole u Rusiji, Pavlu Usanovu (obavezno se pretplatite na njegov youtube-kanal, ako već niste). Inače, uskoro će izaći moj pregled njegove nove knjige „Retrospektiva ekonomske misli“.
Dakle, prema mišljenju Pavla, glavni problemi austrijske škole su sledeći:
1. Nije jasno kako uskladiti Mizesovu praksijologiju i Hayekov tržišni proces
U čemu je težina? Praksijologija je logika ljudskog delovanja, izvedena deduktivno iz opštih osnovnih principa. Tržišni proces je nastanak spontanih poretaka iz mnoštva pojedinačnih akata izbora koje vrše ljudi. Proučavanje ovih spontanih poretaka odvija se metodom indukcije. Fizičarima bi verovatno bilo najjasnije ako bi praksijologiju uporedili sa molekularno-kinetičkom teorijom, a tržišni proces sa termodinamikom. Drugim rečima, ovde imamo posla sa problemom od kog zrno peska počinje gomila, a na jeziku dijalektike – sa prelaskom kvantiteta u kvalitet.
U principu, negde na spoju jednog i drugog leži teorija igara, ali ona ipak ne popunjava jaz u potpunosti.
2. Kryptovalute i regresivna teorema
Kada su me pitali za bitcoin, sama sam upala u tu zamku, pozivajući se na članak o tome da bitcoin ispunjava regresivnu teoremu, a zatim dobila kritiku da to nije ubedljivo. Iskreno se nadam da će Pavlu uspeti da unese izvesnu jasnoću u ovo pitanje u svojoj knjizi „Budućnost novca“, čije je izdavanje već najavio. Očigledno, treba je očekivati je 2019. godine.
3. Teorija države: poreklo i evolucija u demokratiju
O poreklu države, predstavnici austrijske škole se zaista izražavaju na različite načine.
Hoppe izvodi državu iz prirodne aristokratije, odnosno institucije preusmeravanja poteškoća na kompetentnije osobe. To je zaista najobičnija ljudska praksa koja se reprodukuje u svim zajednicama, od prvobitnih plemena i mafijaških klanova do modernih lidera nesistemske opozicije i profesionalnih gurua.
Zolotarev tvrdi da ne treba mešati božiji dar sa prženicama, i ako je prženica u obliku institucije neformalnog liderstva rasprostranjena svuda, onda je božiji dar u licu države – istorijski nedavno parazitsko formiranje, samo ostaje nejasno, da li je istorija čovečanstva mogla proći bez ovog sumnjivog usvajanja.
Neslaganja postoje i u vezi sa evolucijom ka demokratiji. Hoppe piše da je krivac za to težnja vladajuće klase ka umnožavanju neodgovornosti, a Četvernin ukazuje da je za pojavu stabilnih libertarijanskih pravnih institucija bila potrebna retka kombinacija klimatskih faktora, kada je umesto stroge podele na kast radnika i ratnika u Eladi došlo do mešanja uloga u vidu slobodnih komunara, poljoprivrednika-ratnika, i to je već rodilo libertarijansku etiku, pravo i poljsku demokratiju umesto obične doktrine pljačke i prisile.
4. Enforsment bez države
Ovde reč nije toliko o nekom unutrašnjem problemu austrijske škole, već o tome kako se taj problem postepeno rešavao kako se razvijala libertarijanska teorija. Mises uopšte nije osporavao neophodnost države. Rothbard je razvio generalno teoriju anarhokapitalizma, ali je ostavio nekoliko etatističkih rudimenta, poput roka važenja patenata uzetog „s fenjera“ ili prisustva prinudnog zatvorskog zatvaranja kod ankap-a. Savremeni teoretičari, poput samog Zolotareva, ili, na primer, ja, demonstriraju mogućnost da se snađemo uključujući i bez tih rudimenta, nudeći alternative. Ipak, tema vandržavnog enforsmenta još uvek nije ustaljena i predstavlja više doktrinu nego teoriju, tako da ima još posla.
U osnovi pobedničkog pohoda kejnsijanizma kroz svet leži jednostavna prevara. Velika depresija je proglašena neuspehom slobodnog tržišta, a ne neuspehom državnog regulisanja, i kako bi se suprotstavilo takvim pojavama, predložen je niz alata državnog regulisanja. Kejnsijanska teorija je od samog početka bila izložena kritici austrijske i neoklasične škole, i tokom celog perioda dok je dominirala, nisu dati nikakvi ubedljivi odgovori na tu kritiku.
Zašto su kejnsijanci pobedili Austrijance? Zato što su arbitar u sporu o tome kakvu ekonomsku politiku vlade treba da vode bile same vlade. Ovo krši fundamentalni pravni princip „Niko ne sme biti sudija u sopstvenom predmetu“, i nije iznenađujuće što su vlade sa mračnom regularnošću preferirale ona učenja koja su nudila da im se dodeli značajnija ovlašćenja, a ne ona koja su, naprotiv, nudila potpunu deregulaciju ekonomije.
Srećom, u demokratskim zemljama između vlade i birača postoji određena povratna informacija, i kada se sedamdesetih desila stagflacija, koja je direktno protivrečila kejnsijanskoj teoriji, kejnsijance na dvorevima vladara su zamenili monetaristi, sa svojim manje grubim metodama. Zemljama sa dominantnim marksizmom nije bilo toliko sreće, tamo se Markov učeni proglašavalo svemoćnim zbog njegove vernosti; drugim rečima, povratna informacija između teorije i realnosti nije postojala.
Morao sam da napravim ovaj istorijski osvrt kako bih odmah razjasnio: u osnovi uspeha kejnsijanizma ne leže logička opravdanja ispravnosti teorije, već činjenica da je njena implementacija donosila direktne koristi onima koji je uvode.
A sada ću se dotaći direktno kejnsijanskih dokaza: na kraju krajeva, čak i ako se činjenična razmatranja nisu poklapala sa javnim opravdanjima, kejnsijancima je ipak moralo biti pruženo neka opravdanja.
U osnovi svake teorije leži neki model realnosti. Kejns je odbio da razmatra modele interakcije između subjekata i fokusirao se na modele odnosa između apstraktnih entiteta kao što su agregatna potražnja, agregatna ponuda, ukupna zaposlenost, opšti nivo cena, bruto proizvod, brzina cirkulacije novca i tako dalje.
Dak, Kejnov model krize izgleda kao sistem sa pozitivnom povratnom vezom: što je manja potražnja, to je manja proizvodnja, što je veća nezaposlenost, to je manja potražnja. U okviru tako jednostavnog modela, sve je potpuno logički besprekorno. Kejnov zaključak: vlada treba da stimuliše potražnju javnim radovima, nije važno kakvim, čak i kopanjem rupa i odmah ih ponovnim zatrpavanjem, i to će omogućiti izlazak iz začaravanog kruga. Vidi se da je takva teorija odlično pogodna za svrhe propagande: prvo dobro uplašiš, a zatim obećaš spas ako ti kupe čudesno sredstvo protiv problema.
Ukratko, model ispada potpuno kontraintuitivan: kriza je izazvana prekomernom proizvodnjom robe (prema AEŠ, izazvana je prekomernom proizvodnjom novca, a kada ima mnogo robe, to je zapravo sjajno, što u potpunosti odgovara slikama sveta svakog običnog čoveka), glavno zlo u ekonomiji su ušteđevine (prema AEŠ, upravo ušteđevine omogućavaju uvođenje sve složenijih lanaca proizvodnje, što obezbeđuje ekonomski rast), najbolje sredstvo borbe protiv kriza je uništavanje ušteđevina i rasipanje resursa. Zašto uvođenje takvog ludila predstavlja siguran put ka propasti na nivou pojedinačnog domaćinstva, ali na neki magičan način spasava ekonomiju čim država počne da primenjuje takvu praksu na nivou cele zemlje, kejnsisti nisu objasnili. Između mikro i makroekonomije kod njih postoji potpuni logički jaz, to su dve potpuno nepovezane discipline.
Savremeno kejnsijanst je značajno mutirao u poređenju sa izvornom teorijom, spojio se u ekstazi sa monetarizmom i formirao jedinstven mejnstrim pravac koji nastavlja da stvara sve sofisticiranije modele za najrazličitije oblasti života. Ako je Kejns počeo tako što je propagirao samu neophodnost državnog regulisanja ekonomije, onda se danas neophodnost državnog regulisanja više ne dovodi u pitanje, i ekonomisti se zabavljaju u punom mahu, beskrajno precizirajući konkretne načine da to čine na najsofisticiraniji način.
