Prevod knjige započeo je Dima Kovalenko pod uredništvom Vladimira Zolotoreva. Zatim sam nekoliko poglavlja preveo samostalno. Na kraju je prevod završen po nalogu izdavačke kuće Socium. Na sajtu izdavača možete nabaviti kako štampanu, tako i elektronsku verziju teksta. Od izdanja prevoda prošlo je oko pola godine – sasvim dovoljno vremena da se proda određeni broj primeraka i isplati projekat. Stoga sada kod sebe objavljujem originalnu verziju prevoda, pre nego što ju je izdavač uredio. Prevod je dostupan za čitanje onlajn, neću praviti epub verziju pošto je verzija za preuzimanje već u prodaji.
Knjiga nije o libertarijanizmu, već o konkurenciji pravnih sistema, i o tome da idealan pravni sistem ne postoji – postoje najrazličitiji konflikti koji se dešavaju u najrazličitijim okolnostima, a radoznala ljudska misao izmišlja veoma zanimljive načine za njihovo rešavanje.
Takođe podsećam da mi je ostalo još par projekata prevoda: „Libertarijanizam“ Erika Maka i „Praktična anarhija“ Stefana Molinjua. Mislim da je vreme da se ovi tekstovi završe, a najbolji način da se proces ubrza su vaše donacije. Uzgred, film Stefana Molinjua prikazan je na pre-party MTL-festa 2024, a nakon njegovog završetka gledaoci su imali priliku da malo razgovaraju sa autorom, a zainteresovani mogu pogledati snimak tog razgovora na kanalu MTL-TV.
Ne mislim da negde postoji jasna tipologija, ali pitanje je zanimljivo, hajde da razmislimo.
Rothbardovska varijanta: izvodi se iz prirodnih prava, a stoga podrazumeva neki jedinstven etičko-pravni sistem opisan u „Etici slobode“, ili na neki drugi način izveden na istoj metodološkoj osnovi (na primer, u istom ključu svoje stavove izlaže Molinjū u svojoj Praktičnoj anarhiji). U vezi s njom se, shodno tome, javljaju pitanja: ko će naterati sve da se rukvode jedinstvenim pravnim sistemom.
Fridmanovska varijanta zasnovana je na ekonomskoj analizi prava, pri čemu se oslanja na čikašku ekonomsku školu, koja podrazumeva mogućnost bavljenja interpersonalnim poređenjem korisnosti do određene mere. Shodno tome, u Fridmanovom izvođenju anarho-kapitalizma, različiti pravni sistemi se trguju na tržištu, zauzimajući one njegove segmente gde se upravo oni pokazuju najefikasnijim.
Ipak, obe varijante organizacije društva podrazumevaju, kao svojevrsnog naslednika ključne državne funkcije izvršavanja sopstvenih odluka, neke agencije za pravnu zaštitu, kao kod Fridmana i supružnika Tannahill, ili strogo nenasilne agencije za rešavanje sporova, kao kod Molinjūa, koje ipak poseduju istinski totalitarnu regulatornu moć – ukratko, neke larve države o kojima se mora nekako objasniti koji razlozi neće dozvoliti tim larvama da izrastu u pune države.
Ja, prateći Vladimira Zolotoreva, pridržavam se praksiološkog pristupa analizi prava i, potpuno nezavisno od njega, dajem prognozu da će u anarhičkom društvu sa razvijenim tržišnim odnosima efekat podele rada izbaciti sa tržišta glomazne monstrume koji pokušavaju da pod jednim krovom sakupe potpuno različite funkcije koje su danas prisvojene državi. Ne postoje nikakvi osnovi za verovanje da usluge detektiva, kriminalista ili blokčejn-analitičara moraju nužno pružati iste firme koje nude usluge obezbeđenja, naplate dugova, rešavaju ekonomske sporove, održavaju katastre, osiguravaju život i imovinu, izdaju sertifikate o tome da osoba ume da vozi automobil ili, recimo, puca iz pištolja.
Praksa života u libertarianskoj zajednici Montelibero još više me utvrđuje u mojim prvobitno čisto teorijskim pogledima da ljudima nisu toliko potrebne detaljno propisane pravne institucije. Naprotiv, u anarhičkom društvu ljudi teže da rešavaju konflikte na licu mesta, po potrebi formirajući situacione koalicije. Potreba za složenim specijalizovanim uslugama u oblasti pravne zaštite javlja im se dovoljno retko, stoga će na slobodnom tržištu tu potrebu verovatno zadovoljavati relativno male kompanije koje ipak imaju širok geografski obuhvat – inače se ne bi skupila dovoljno klijentela.
Ako se vratimo na pitanje, vidimo da se različiti opisi ankap-a uglavnom svode na to kako će se u takvom društvu rešavati konflikti – jer po pitanjima, na primer, funkcionisanja slobodnog tržišta, libertarianski teoretičari nemaju naročite razilaženja. Shodno tome, ako vam na pamet padne neka ranije niko nije razvijao ideja o tome kako bi pravo još moglo da funkcioniše – čestitam, dodali ste još jednu varijantu ankap-a u zbirku već postojećih.
Dakle, prevedeno je peto poglavlje knjige, o islamskom pravu. Ono je očekivano ispadlo slično unapređenom jevrejskom, i, zbog njegove prvobitne decentralizovanosti, libertarijanci iz njega mogu za svoje potrebe pozajmiti veoma mnogo.
Molim vas, ne zaboravite da donirate za ovaj i sve ostale prevode, a ja ću se potruditi da ovaj proces ne odužim previše.
Nakon što sam se zabavila oko Islandske ere saga, nastavila sam prevod Fridmanove knjige o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših, već po redu, tako da je na redu četvrto poglavlje, koje je verovatno najduže u celoj knjizi, jer je posvećeno pravu izabranog naroda, koji je tokom svoje višegodišnje istorije prikupio pravu ambis raznih zakonodavnih materijala.
Kao i obično, prevodom fusnota i finalnim oblikovanjem ovog poglavlja u formatu elektronskih knjiga baviću se kasnije, a za sada želim što pre da vam predstavim ono što postoji, bez preteranog poliranja. Kao i uvek, transparentno nagoveštavam da bi bilo lepo donirati.
Sledeće na redu je islamsko pravo, i unapred sam radoznala koje mesto u njemu zauzimaju tako opštepoznate prakse, kao što su izvinjenja bez pantalona.
Danas sam kod Zolotoreva naišla na prevod članka o razlikama u pristupima čikaške i austrijske ekonomske škole. Autor se poziva na određenu diskusiju o ovim razlikama koju je vodio putem prepiske. Sumnjam da je ova diskusija u velikoj meri bila izazvana člankom Dejvida Fridmana, u kojem on detaljno razmatra upravo tu razliku u pristupima. On se na njega pozvao na svom Fejsbuku, a zatim se još nekoliko puta na istom mestu osvrnuo na ovu temu. A sve je to počelo (ne isključujem) mojim pitanjem o tome šta ga ne zadovoljava kod AEŠ – u onlajn intervjuu koji je dao ruskojezičnim čitaocima povodom izlaska ruskih prevoda Mehanike slobode.
Ukratko, ako publika ima interesovanja, mogu se pozabaviti prevodom Fridmanovog članka, kao i pojedinih, manje-više sadržajnih reakcija Austrijanaca. Interesovanje ću, naravno, meriti količinom donacija koje pristignu u skorije vreme. Za mene je ovde takođe interesantno, jer me veoma zanima Fridmanova ekonomska analiza prava, na kojoj u velikoj meri planiram da zasnovam drugi deo svoje knjige o ankapu, i želim da imam jasniju predstavu o tome koliko su sva ta razmišljanja kompatibilna sa AEŠ.
Svoju prvu sagu sam pročitala greškom, sa dvanaest godina. Bila sam uverena da će u tom debelom tomu biti bajki o bogovima i herojima, nešto poput legendi i mitova drevne Grčke. Sve se ispostavilo potpuno drugačije i mnogo zanimljivije, i očigledno je uticalo na to da mi ankap deluje kao potpuno prirodan i razuman sistem. Dejvid Fridman se takođe u velikoj meri oslanjao na materijal saga konstruišući svoje predloge za bezdržavni sistem prava u kapitalizmu. I, naposletku, knjigu o pravnim sistemima koji se razlikuju od onih na koje smo navikli, on je takođe počeo da sastavlja upravo sa odeljkom o Islandu.
Zato, kada je postalo jasno da nije uspelo jednostavno prevesti ovu knjigu po narudžbini uz fiksnu cenu, odlučila sam da nastavim prevod po svojoj tradicionalnoj donacijskoj šemi, a kako bih se pokrenula, zgrabila sam poglavlje ne po redu, već odmah ono najzanimljivije.
Napomene za poglavlje ću dovršiti kasnije, to je već malo zamorno. A za sada ću biti veoma srećna zbog vašeg novca, po čijem će obimu moći da procenim koliko vam je ovaj konkretan prevod zanimljiv i koliko brzo treba da se bacim na sledeće poglavlje.
Na boosty sam kreirala poseban cilj za ovaj prevod, ali vi, naravno, imate pravo da koristite i sve ostale instrumente navedene na stranici o donacijama. Uzgred, tu je još jedna novost: pošto smo kod sebe u Monteliberu razvili svaku vrstu lokalne tokenomike, rado ću prihvatiti donacije našim sopstvenim internim tokenima.
Video je kvalitetan, čak i pomalo zamoran: sa istorijskim pregledom, demonstracijom neumešanosti države u pojavljivanje većine obrazovnih praksi i nabrajanjem osnovnih ideja o izbacivanju države iz ove sfere.
Dodajem još nekoliko linkova ka idejama o tome kako to samo obrazovanje organizovati. Dejvid Fridman o reformi škola, univerziteta, i o anskulingu.
A sutra prelazimo sa teorijskim razmišljanjima o privatnom obrazovanju na praksu. Čitanja Adama Smitha su ove godine zakasnila i na dan Gaja Foksa nas nisu ničim obradovali, ali sutra će se ipak održati (bez Šulman, kako ste mogli!). Jako se nadam normalnoj transmisiji na Jutjubu, u tom slučaju ću, verovatno, operativno komentarisati događaje na svom Tviteru, a zatim ću objaviti sumarne utiske i na ostalim svojim kanalima.
Povodom izlaska ruskog izdanja svoje knjige The Machinery of Freedom, Dejvid Fridman je obećao da će odgovoriti na pitanja ruskojezične publike. Prikupljanje pitanja odvijalo se na nekoliko libertarianskih onlajn platformi početkom 2021. godine, a potom Dejvid nekoliko meseci, zbog velike zauzetosti, nije mogao da pronađe vremena da odgovori na sve odjednom. Ali epopeja je konačno završena i intervju je postavljen na sajtu izdavača: ruska i engleska verzija.
Verna svom principu da kopiram zanimljive stvari kod sebe, objavljujem intervju takođe i na svom sajtu: rusku i englesku verziju. Dodala sam od sebe link do piratske kopije prevoda Fridmanovog Reda u pravu, pošto ga već pominje — ne treba propustiti dobru priliku — i postavila sam još nekoliko linkova, kao i niz uredničkih ispravki.
Engleska verzija je ostala pomalo nedovršena, nadam se da ću je kasnije srediti.
Kapeljušnikov – dobra uvodna lekcija koja upoznaje slušaoce sa Hayekom i njegovim glavnim dostignućima.
Nureev – uvod u problematiku implementacije Hayekove ideje o uvođenju određenih apstraktnih univerzalnih pravila pravičnog ponašanja (zar sam uzalud prevodila knjigu Erika Maka o libertarijanizmu – tamo postoji glava o svemu tome).
Sazonov – sličan izlaganje sa prezentacijom preduzetničke teorije vlasništva koje je već ranije držao u Sankt Peterburgu, ja sam ga ukratko prepričavala, čak se i pitanja slušalaca delimično poklapaju. Tada sam razmišljala da li da uključim elemente izložene teorije u svoju knjigu – i na kraju nisam. Ne zato što se ne slažem sa autorom, već zato što u knjizi jednostavno ne kopam toliko duboko u filozofske osnove prava vlasništva.
Bystrov – troling libertarijanaca od strane republikanaca, zabavno, ali ne previše sadržajno.
Baženov – troling ankapova i agorista od strane minarhiste, plus izlaganje onih istih Hayekovih principa o tome da su za efikasan rad slobodnog tržišta neophodne jedinstvene univerzalne pravne norme. Takođe, određeni ekskurs u klasifikaciju dobara prema otuđivosti i iscrpljivosti.
Travin – priča prvenstveno o predmetu istorijske sociologije, kao i objašnjenje zašto čak i u ovoj oblasti postoji gde primeniti Hayeka.
Zemcov – priča o tome da se svuda pomalo različito razume šta je demokratija i različito se ceni, pri čemu postoji jasna obrnuta korelacija između razvijenosti demokratije i njene deklarisane vrednosti, za šta politologija ne daje jednoznačno objašnjenje, tako da nam je ponuđeno da izaberemo između šest različitih objašnjenja.
Na kanalu Libertarian Band izašao je video Inhibicija nasilja. On potpuno ponavlja brojne materijale na istu temu koje Bitarh objavljuje na mom kanalu, konkretno, evo bukvalno jučerašnjeg. Tako da ga se sasvim može preporučiti kao kratka eksplikacija ideja koje Bitarh zastupa, a ujedno je i prilika da sedivuje zanimljiv print na voditelju.
Konkurentski prevod knjige Davida Friedmana pod nazivom Mehanizmi slobode konačno je stavljen u otvoreni pristup, iako samo u pdf formatu koji nije najzgodniji za čitanje. Preletela sam ga i mogu reći da je, osim stihova, sasvim dobar. Da sam perfekcionističkija, to bi bio povod da ponovo prođem kroz svoj prevod i utegnem pojedine delove, ali će mi verovatno biti prikladnije potrošiti vreme na aktuelnije zadatke.
Nastavljam da prevodim svežu Fridmanovu knjigu. Ovog puta sam krenula redom. Prevela sam uvod i prvo poglavlje, o pravu u Kineskom carstvu. Pažljiv čitalac može primetiti da nisam završila posao do kraja, i da u tekstu nedostaje prevod otprilike polovine fusnota. Tako je, zamorila sam se. Sutra planiram da tiho unapredim tekst – kako za onlajn čitanje, tako i u elektronskoj knjizi. Takođe i dalje se nadam da će se neko prihvatiti pravljenja ruskoj verziji knjige korica.
U knjizi mi se dopadaju stalna poređenja: evo, pogledajte, kod Kineza je ovo potpuno isto kao u modernoj Americi. A ovo – baš kao u Engleskoj 18. veka. I postoje pokušaji da se pokaže s kojom je svrhom zakonodavstvo napravljeno baš takvim, šta je funkcionisalo, a šta ne naročito dobro.
