Sa zadovoljstvom sam poslušala predavanje Ekaterine Šulman na Pravokonu, posvećeno strahovima koji utiču na rusko društvo. Najvažnijom kategorijom strahova predavačica naziva strah od neke neočekivane podmuklosti strane države. To mogu biti represije, povećanje poreza, neke nove regulative ili jednostavno banalni kolaps ekonomije, kojim je država ilustrovala predavanje Ekaterine Mihajlovne bukvalno pre nekoliko dana.

Analizirajući prirodu ovog straha, Šulman napominje da to nije iskaz mraka i neznanja – naprotiv, to je duboko utemeljeno nepoverenje kako prema motivima onih koji su na vlasti, tako i prema njihovim kompetencijama. Dalje, ona se, istina, fokusira na to kako se najbolje koordinisati da bi se branila svoja politička prava, ali mislim da treba oprostiti politikologinji njenu ljubav prema predmetu studija, koja joj, uprkos kritičnosti prema državi, ipak ne dozvoljava da deli libertarijansko pogled na svet.

U sličnim situacijama može se reagovati na okolnosti na različite načine. Oni koji praktikuju agorizam, pre mračno procenjuju kakvu korist se može izvući iz predstojećeg širenja crnog tržišta i kako tom širenju doprineti. Oni koji ulažu napore u promenu režima, razmišljaju gde je sada najbolje usmeriti te napore, kada on, možda, upravo pred nestabilnošću. Oni koji traže zemlju za bekstvo, razmišljaju da li ima smisla pokušati još malo da uštede, ili je to ovde već kontraproduktivno. Uz to, kao što je nedavno tačno primetio Bitarh, relativna sloboda kretanja između država nipošto nije norma, a za Rusiju je to čak i anomalija, i nepoznato je koliko će još trajati, jer se ona već sada polako ograničava. I, naravno, postoje oni koji će baš sada krenuti da kupuju dolare ili kućne aparate po starim cenama. Iako, pamteći koronavirus koji kruži okolinom, možda će mnogo veći procenat ljudi sada stvarno početi da se snabdeva konzervama: to je i investicija u relativno čvrstu valutu, i mogućnost preživljavanja karantina.

Ove godine ruska naftna industrija teško će doneti značajne sume budžetu, što znači da će se novac od građana cediti do poslednjeg. A to znači da, kako bi se minimizovali gubici, ne treba samo pokušavati da se zarađuje crno, već i po mogućstvu izbegavati pokazivanje novca bankama: banke su državi potpuno transparentne. Dakle, oni koji još uvek nisu nabavili bitkoine, trebalo bi da to učine već sada i počnu da praktikuju međusobne uplate upravo u ovoj valuti.

Verovatno je ovo jedna od mojih najbanalnijih objava u poslednje vreme. Jednostavno mi je bilo potrebno da izgovorim sve te strahove, barem pred samom sobom.