Počinjem da objavljujem prevod četvrtog dela Mehanike slobode Dejvida Fridmana. Ovaj deo je napisan za drugo izdanje knjige, između 1973. i 1989. godine, i zamišljen je kao prošireni postscriptum knjizi, po čemu se i zove. Čini se da autor prvobitno nije planirao pisanje još dva dela nakon ovog.

Kao i obično, novi deo se otvara poetičnim epigrafom, u kojem autor izjavljuje da mu je dosadno da objašnjava očigledne istine onima koji su već ubeđeni u istinitost učenja, pa će radije krenuti u oblast nerešenih problema i graničnih pitanja libertarijanizma.

Poglavlje 41 se zove upravo tako – Problemi. U njemu Dejvid Fridman detaljno razrađuje zašto je besmisleno pokušavati izvesti celo libertarijansko učenje iz jednog jedinstvenog, jednostavnog osnovnog principa u kojem bi se kasnije samo trebalo slediti. Naprotiv, on, prateći Makijavelijem, izjavljuje: nema ničega što je po sebi dobro ili loše, već je sve stvar okolnosti.

Poglavlje 42, Moja uverenja. Ovde autor nastavlja razmišljanja iz prethodnog poglavlja, razmatrajući pitanje: ako sve što je ispravno ne možemo izvesti iz jednog osnovnog libertarijanskog principa, da li onda ne treba preći na utilitarianizam i početi zahtevati prosto maksimiziranje ukupne koristi, na neki misteriozan način kalkulišući različite radosti i nesreće. I iako i tu ekstremnost na kraju odbacuje, ipak se oseća da mu je ekonomska računica draža od apstraktnih moralnih normi. I to me vraća na moje sopstvene prigovore protiv strategije ubeđivanja etatista da prestanu sa saradnjom sa državom, koja se zasniva na moralnoj argumentaciji.