Kolumna Vitalija Tizunja

Svi smo mi upoznati sa specifičnošću funkcionisanja države. Njena osnova je prisilna i neprikosnovena vlast nad svojim građanima. Ovo se posebno odnosi na mogućnost regulisanja njihovog delovanja, primenu nasilja nad njima i oduzimanje njihovih sredstava putem oporezivanja.

Bez obzira na to kako su realizovani vladin sistem i politički mehanizmi, mnogi ljudi su u određenoj meri uvek nezadovoljni trenutnim stanjem stvari. I dok se u tržišnom okruženju nezadovoljstvo rešava jednostavno revizijom sklopljenih dogovora ili promenom jednog pružaoca usluga drugim, sa državom nije tako jednostavno. Čovek ne može tako lako da zameni jednu državu drugom, jer će mu na putu stajati ekonomski, kulturni, jezički i drugi barijeri. Zbog toga je takva promena potpuno besmislena, jer su ti barijeri za većinu stanovništva bilo koje države nepremostivi, što države čini organizacijama koje se bore za ljude tek u veoma maloj meri. Ova činjenica potvrđuje monopolsku poziciju država i sve negativne aspekte koji iz toga proizilaze.

Takođe, pojedinac nema ni mogućnost da efikasno utiče na politiku koju država sprovodi prema njemu samom. U tržišnom okruženju on je sposoban da reši mnoga pitanja na privatni način, dok u političkoj sferi njegov sopstveni interesi ne znače ništa, on je dužan da se potčini interesima drugih. I čak i ako na izborima pobedi političar čiji se planovi poklapaju sa njegovim željama, ili ako on sam postane političar, to će samo omogućiti podršku njegovim interesima na štetu interesa drugih ljudi.

Kao što vidimo, institucija državnosti i politički metodi upravljanja, nasuprot dobrovoljnim i tržišnim odnosima, uređeni su tako da je nasilno i prisilno potčinjavanje jednih ljudi drugima prosto neizbežno. U suštini, delovanje države je jednako delovanju nasilnika i razbojnika. Zapravo, ona je i nastala upravo kao nomadski razbojnik koji je odlučio da se nastani na određenoj teritoriji i nasilnim metodama nametne svoju vlast lokalnom stanovništvu, o čemu nam govori teorija stacionarnog bandit. Suština države u potpunosti odgovara njenom poreklu.

Šta mi dobijamo iz toga? Dobijamo to da je bilo koji čovek koji podržava instituciju državnosti i političke metode upravljanja, u suštini, sam nasilnik i pljačkaš. Jer kako još nazvati nekoga ko opravdava primenu nasilja i pljačke, ko njih smatra prirodnim fenomenima? Naravno, da li su nasilje i pljačka loši ili dobri fenomeni – to je isključivo etičko pitanje, i nijedan od odgovora na njega ne može se definisati kao objektivna istina. Međutim, to nam i nije potrebno, nama je samo neophodno jasno odrediti ko je pristalica mirnih i dobrovoljnih odnosa, a ko podržava nasilno potčinjavanje i pljačku.

Naravno, u trenutnim uslovima većina ljudi su pasivni asistenti nasilja i pljačke, pošto doživljavaju državu kao prirodnu društvenu instituciju. Upravo otkrivanje ovog činjenice omogućiće potresanje pozicija postojećeg sistema. Jer jedna stvar je kada ljudi podržavaju nasilje i pljačku, a da to sami ne shvataju. Međutim, malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao nasilnika i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno povezuju sa nečim amoralnim.

Koristeći sve navedene argumente, možemo formirati psihološku strategiju promocije ideja slobode. Prva etapa je otkrivanje činjenice da je država kriminalna organizacija specijalizovana za nasilje i pljačku. Dalje je potrebno uspostaviti međusobnu vezu između države i njenih pristalica. Pošto je država nasilnik i pljačkaš, onda su ljudi koji je podržavaju saučesnici u zločinima koje ona čini. Malo ko zaista želi da bude kriminalac i sposoban je da bez ikakve griže savesti izjavi (barem samom sebi) da je nasilnik i pljačkaš. Gorenavedene činjenice, s obzirom na to da otkrivaju vezu između kriminalne države i čoveka koji je barem njen pasivni pristalica, sposobne su da izazovu psihološki nelagodu i, možda, čak i osećaj stida zbog sopstvenog učešća kod bilo koga ko smatra nasilje i pljačku nemoralnim. Na taj način, kod svakog miroljubivog i dobronamernog čoveka moraju se razviti asocijacije „država – bandit“ i „pristalica države – takođe bandit“. Nakon toga, više ne može biti govora o podršci države od strane takvog čoveka, ona će za njega biti, u najmanju ruku, neprivlačna, a možda i potpuno odvratna.

Komentar Ankap-tjan

Nije mi bliska retorika koja se više obraća emocijama nego logici, i ne vidim veliku vrednost u takvoj argumentaciji, ali vrednost je subjektivna. Potpuno dopuštam da bi ove tvrdnje zaista mogle zbuniti nekog dobrovljatnog državljanika. Međutim, čak i deleći uverenje da je država zlo, etatista će verovati da je država manje zlo. Logika etatista se sastoji u tome da bez države nećemo dobiti mirni tržišni poredak, već razuzdan banditizam, i da samo neprijatni tipovi u policijskim kapama na neki način obuzdavaju taj banditizam. Da, i oni su skloni banditizmu, ali postoje kočnice, protivtege, društvena kontrola i ostalo bla-bla-bla.

Mnogo važnija je, po mom mišljenju, sposobnost da se demonstrira rad mirnih tržišnih mehanizama u onim oblastima koje su slabo podložne državnom uticaju, ili gde država ne ispunjava obaveze koje je preuzela, a za čije izvršenje idu nešamili budžeti.

Uopšte, oslabila bih poruke navedene u tekstu. Ne „svaki sa saveznik države je bandit“, već „onaj ko brani pravo države da nastavi da troši novac svesno neefikasno u sferi gde postoji funkcionalna nedržavna alternativa – on je zaista svesni saučesnik bandita“.