Ne volim naročito žanr javnih prepirki, ali mi se u ovom slučaju diskusija koja se dogodila učinila kao dobar povod za artikulisanje određenih razmišljanja.
Postoji kanal Dobroum, koji vodi poštovni Aleksandar Elesev. Pozicionira se kao filozofski, i u njemu se pridaje mnogo pažnje problemu prevazilaženja negativnog detinjstva.
Za libertarijanca je ovde sve relativno jednostavno. Nasilje nad decom je nasilje nad ljudima. Niko nema pravo da inicira nasilje nad ljudima bez kazne. Dalje se može govoriti o konkretnim mehanizmima putem kojih nasilje nad sopstvenom decom, a kamoli tuđom, postaje opasna praksa, uprkos relativnoj detinjoj bezbraničnosti.
Aleksandar pak pridaje mnogo pažnje demonstraciji toga kako se negativno detinjstvo odražava već u odraslom životu. Ne znam zašto je izabrao baš ovu taktiku „kapljanja po mozgu“ ljudi, i ne težim naročito da saznam. Nije mi važno da li je razlog u tome što živi u zemlji gde terapeut sedi na terapeuti i terapeuta tera, ili u tome što je preuzeo ovu ideju iz neke knjige koja ga je impresionirala, ili u tome što se u njegovom sopstvenom detinjstvu nešto dogodilo što je dovelo do ovog rezultata. Gotovo sam potpuno uverena da jedinstven razlog ne postoji, jer je život uopšte složena i multifaktorska stvar, gde nema jednostavnih uzročno-posledičnih veza između dva izolovana događaja: izolovani događaji su samo teoretski modeli, dok je život zapravo neprekidan tok utisaka.
Kao rezultat toga, ispostavlja se da za Aleksandra bilo koje specifičnosti u nečijem ponašanju počinju da signaliziraju neka detinjstva iskustva. Čak je i avatarka, koju mi je naručio jedan čitalac iz Bugarske, postala za njega povod da govori o mom detinjstvu. Mislim da bi za fitnes trenera moje stanje bilo podjednako čvrsto povezano sa režimom treninga, za nutricionistu sa dijetaom, a za politologa sa političkim režimom u zemlji.
U svojoj knjizi o ankapu namerno se nisam bavila obrazloženjem polaznih principa na koje je kasnije nadograđena sva naredna logika. Zapravo, principi libertarijanizma su takvi zato što mi to želimo. To nam se dopada. Čini nam se ispravnim. Naravno, to može korelirati sa određenim činjenicama, određenim detinjstvima iskustvima, pročitanim knjigama, slučajno čuvenim popularnim strimerom i tako dalje.
Da, na neke dobro deluju usko specijalizovani argumenti, u koje se, između ostalog, mogu svrstati i tvrdnje u stilu „ako se dete tuče u detinjstvu, izrasti će kao glupi gubitnik“. Ali to nije povod da se opsesivno vrti oko toga i izbacuje ti argumenti svakome, jer oni nipošto neće delovati na sve.
Na mom kanalu imam svog malog dobrouma po imenu Bitarh, koji je takođe postao opsednut jednom jedinom temom potpunog prevazilaženja nasilja. Nažalost, komentari koje on prikuplja češće su podrugljivi, što nagoveštava da se njegova ciljna publika ne preklapa naročito sa mojom. Čini se da sam bespomoćna da nekako utičem na slične slučajeve monomanije, i to me ispunjava tugom.
Nadam se da ćete, ako primetite i u mojim spisima znake da me je obuzela neka jedna preterano vredna ideja, to signalizirati meni.
Vitalij Tizun, čiju sam brošuru Teorija slobodnog društva nedavno pregledala, objavio je kratak video snimak u kojem razmatra kako promovisati ankap. I ja radim u sličnom pravcu i nadam se da ću vas uskoro obradovati novim videom od Libertarian band-a, ali Vitalij je bio brži.
https://youtu.be/pnpCDuMVaUE
Ako vas video zainteresovao, možete preuzeti letak za samostalnu distribuciju – u njemu je ukratko rezimirana glavna poruka videa. Naravno, ovo je za budućnost – onima kojima su letci potrebni sada, dok ljudi sede kod kuće. Iz bezbednosnih razloga, letak ne treba naručivati u štampariji – štampajte malo po malo, na štampaču i gotovinom.
Svi smo mi upoznati sa specifičnošću funkcionisanja države. Njena osnova je prisilna i neprikosnovena vlast nad svojim građanima. Ovo se posebno odnosi na mogućnost regulisanja njihovog delovanja, primenu nasilja nad njima i oduzimanje njihovih sredstava putem oporezivanja.
Bez obzira na to kako su realizovani vladin sistem i politički mehanizmi, mnogi ljudi su u određenoj meri uvek nezadovoljni trenutnim stanjem stvari. I dok se u tržišnom okruženju nezadovoljstvo rešava jednostavno revizijom sklopljenih dogovora ili promenom jednog pružaoca usluga drugim, sa državom nije tako jednostavno. Čovek ne može tako lako da zameni jednu državu drugom, jer će mu na putu stajati ekonomski, kulturni, jezički i drugi barijeri. Zbog toga je takva promena potpuno besmislena, jer su ti barijeri za većinu stanovništva bilo koje države nepremostivi, što države čini organizacijama koje se bore za ljude tek u veoma maloj meri. Ova činjenica potvrđuje monopolsku poziciju država i sve negativne aspekte koji iz toga proizilaze.
Takođe, pojedinac nema ni mogućnost da efikasno utiče na politiku koju država sprovodi prema njemu samom. U tržišnom okruženju on je sposoban da reši mnoga pitanja na privatni način, dok u političkoj sferi njegov sopstveni interesi ne znače ništa, on je dužan da se potčini interesima drugih. I čak i ako na izborima pobedi političar čiji se planovi poklapaju sa njegovim željama, ili ako on sam postane političar, to će samo omogućiti podršku njegovim interesima na štetu interesa drugih ljudi.
Kao što vidimo, institucija državnosti i politički metodi upravljanja, nasuprot dobrovoljnim i tržišnim odnosima, uređeni su tako da je nasilno i prisilno potčinjavanje jednih ljudi drugima prosto neizbežno. U suštini, delovanje države je jednako delovanju nasilnika i razbojnika. Zapravo, ona je i nastala upravo kao nomadski razbojnik koji je odlučio da se nastani na određenoj teritoriji i nasilnim metodama nametne svoju vlast lokalnom stanovništvu, o čemu nam govori teorija stacionarnog bandit. Suština države u potpunosti odgovara njenom poreklu.
Šta mi dobijamo iz toga? Dobijamo to da je bilo koji čovek koji podržava instituciju državnosti i političke metode upravljanja, u suštini, sam nasilnik i pljačkaš. Jer kako još nazvati nekoga ko opravdava primenu nasilja i pljačke, ko njih smatra prirodnim fenomenima? Naravno, da li su nasilje i pljačka loši ili dobri fenomeni – to je isključivo etičko pitanje, i nijedan od odgovora na njega ne može se definisati kao objektivna istina. Međutim, to nam i nije potrebno, nama je samo neophodno jasno odrediti ko je pristalica mirnih i dobrovoljnih odnosa, a ko podržava nasilno potčinjavanje i pljačku.
Naravno, u trenutnim uslovima većina ljudi su pasivni asistenti nasilja i pljačke, pošto doživljavaju državu kao prirodnu društvenu instituciju. Upravo otkrivanje ovog činjenice omogućiće potresanje pozicija postojećeg sistema. Jer jedna stvar je kada ljudi podržavaju nasilje i pljačku, a da to sami ne shvataju. Međutim, malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao nasilnika i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno povezuju sa nečim amoralnim.
Koristeći sve navedene argumente, možemo formirati psihološku strategiju promocije ideja slobode. Prva etapa je otkrivanje činjenice da je država kriminalna organizacija specijalizovana za nasilje i pljačku. Dalje je potrebno uspostaviti međusobnu vezu između države i njenih pristalica. Pošto je država nasilnik i pljačkaš, onda su ljudi koji je podržavaju saučesnici u zločinima koje ona čini. Malo ko zaista želi da bude kriminalac i sposoban je da bez ikakve griže savesti izjavi (barem samom sebi) da je nasilnik i pljačkaš. Gorenavedene činjenice, s obzirom na to da otkrivaju vezu između kriminalne države i čoveka koji je barem njen pasivni pristalica, sposobne su da izazovu psihološki nelagodu i, možda, čak i osećaj stida zbog sopstvenog učešća kod bilo koga ko smatra nasilje i pljačku nemoralnim. Na taj način, kod svakog miroljubivog i dobronamernog čoveka moraju se razviti asocijacije „država – bandit“ i „pristalica države – takođe bandit“. Nakon toga, više ne može biti govora o podršci države od strane takvog čoveka, ona će za njega biti, u najmanju ruku, neprivlačna, a možda i potpuno odvratna.
Komentar Ankap-tjan
Nije mi bliska retorika koja se više obraća emocijama nego logici, i ne vidim veliku vrednost u takvoj argumentaciji, ali vrednost je subjektivna. Potpuno dopuštam da bi ove tvrdnje zaista mogle zbuniti nekog dobrovljatnog državljanika. Međutim, čak i deleći uverenje da je država zlo, etatista će verovati da je država manje zlo. Logika etatista se sastoji u tome da bez države nećemo dobiti mirni tržišni poredak, već razuzdan banditizam, i da samo neprijatni tipovi u policijskim kapama na neki način obuzdavaju taj banditizam. Da, i oni su skloni banditizmu, ali postoje kočnice, protivtege, društvena kontrola i ostalo bla-bla-bla.
Mnogo važnija je, po mom mišljenju, sposobnost da se demonstrira rad mirnih tržišnih mehanizama u onim oblastima koje su slabo podložne državnom uticaju, ili gde država ne ispunjava obaveze koje je preuzela, a za čije izvršenje idu nešamili budžeti.
Uopšte, oslabila bih poruke navedene u tekstu. Ne „svaki sa saveznik države je bandit“, već „onaj ko brani pravo države da nastavi da troši novac svesno neefikasno u sferi gde postoji funkcionalna nedržavna alternativa – on je zaista svesni saučesnik bandita“.
Ne znate odakle da počnete sa promovisanjem libertarijanskih ideja svojoj mami ili prijatelju? Reći ću vam direktno, jer sam sam pokušao i to više puta: ne vredi pričati o prednostima slobodnog tržišta, odsustvu poreza i regulacija. Prvo, vaš sagovornik teško da će išta razumeti. Drugo, sami morate savršeno poznavati teoriju i ne smete praviti greške, jer Google danas svako ima u džepu. Ni o ličnoj slobodi ne treba odmah govoriti, jer stavovi osobe o drogama i kockanju mogu biti potpuno ne-libertarijanski.
Šta onda pričati? Teoriju stationary bandita (TSB). Vaš narativ treba da počne frazom „Država je stationary bandit“. Potrebno je uliti sagovorniku osećaj krivice zbog podrške stationary bandit-u, kao da je on sam saučesnik državnog nasilja i time „potpunog manijaka“. Napravite od njega modernog Nemca koji oseća krivicu ne samo zbog sebe, već i zbog predaka koji su odavno umrli. Struktura „država“ postoji samo u glavi, to je kvazi-religija (to jest, vera u to da ljudi koji pripadaju toj strukturi imaju „legitimno“ pravo da iniciraju nasilje, dok drugima to nije dozvoljeno). Ako će čovek osećati krivicu zbog podrške agresiji, promeniće svoje ponašanje, država će početi da slabi i na kraju će izgubiti teritorijalni monopol, što je i naš cilj.
Ako još niste pročitali našu članak o TSB, savetujem vam da to učinite i da ga dajete na čitanje svima kojima promovišete ideje slobode.
Ipak, sasvim je moguće da će biti efikasnije malo pojednostavljeno, ali emocionalno zasićeno objašnjenje TSB-a:
„Države su organizacije koje su neopravdano prisvojile vrhovnu vlast nad određenom teritorijom putem osvajanja, stavivši njeno stanovništvo u direktnu podređenost sebi. Država nije nastala iz slobode udruživanja, već kroz kršenje principa neagresije.
Vi ne dovodi u pitanje pravo države da ubija, vrši konfiskacije, hapsi. Ako se tim čine ne države, već privatna lica – nazvaćete ih ubicama, lopovima i banditima. Ne vidite li licemerje u tome?
Države su visokoorganizovane kriminalne organizacije, poput bandi koje „štite“ određenu teritoriju, namećući njenim stanovnicima svoje redove, naplaćujući im danak (reketi), i povremeno ratujući sa drugim bandama oko sfera uticaja. Država ima istu osnovu kao i bilo koja kriminalna grupa – nasilno namećanje svojih redova na okupiranoj teritoriji. I danas nema gde da se pobegne od ovih bandi. One su podelile svu Zemlju među sobom.
U čemu se grupa „Islamska država“ suštinski razlikuje od država „Saudijska Arabija“ i „Iran“? Pa zakoni su im otprilike isti. Razlika je samo u tome što ID nije priznata od strane drugih država. Međunarodno priznanje – to je razlika između „legitimne“ bande i „nelegitimne“.
Glavna zamerka banditima je u tome što su oni banditi i oduzimaju putem agresivnog nasilja zemlju ili druga dobra od svojih žrtava. Ti isti banditi potom pišu zakone kako bi stvorili kod okoline osećaj kao da je opljačkano njima pripada po pravu.
Ako su ljudi došli na divlju zemlju i počeli da je nasteljuju – oni su kolonisti.
Ako su došli na zemlju na kojoj su živeli drugi ljudi i oduzeli je od njih silom – oni su banditi.
Ako na svojoj zemlji zadržavaju druge ljude silom – oni su banditi, čak i ako se pozivaju na „zakon“ koji su sami napisali.
Kada budete pričali da je država stacionarni bandit, vrlo je moguće da vam postave jedno od dole navedenih pitanja. Budite spremni da na njih odgovorite.
1) Postoji „društveni ugovor“ između građana i države. Kakav je to bandit, ako se sve ipak dešava uz saglasnost građana?
Ako takav ugovor postoji, pokažite mi tekst! Ustav nije „društveni ugovor“, već jedan od „zakona“ (koji su zapravo naredba, tj. proizvolj stacionarnog bandite), nije uzalud da ga često nazivaju „osnovnim zakonom“. Čak i ako se samo jedna osoba u zemlji nije složila sa tim ustavom, on se nikako ne može smatrati ugovorom (koji, prema definiciji, zahteva dobrovolnu saglasnost svih strana).
2) Ljudi ne protestuju, što znači da im status kvo odgovara. Zar „društveni ugovor“ ne može biti implicitni (neizričit)?
Pretpostavimo da manijak siluje devojku, i ona nije u stanju da mu pruži dostojan otpor. I tada ćete reći da se između njih sve odvijalo „uz obostranu saglasnost“?!
3) Država nije nužno „stacionarni bandit“, jer u istoriji postoje primeri pojave proto-država — formacija sa teritorijalnim monopolom ne putem nasilja (osvajanja), na primer, kao neki polis u staroj Grčkoj?
Takve formacije su zauzimale ukupno ne više od 0,1% površine Zemlje, dok je ostalih 99,9% bilo zauzeto od strane stacionarnih bandita. Čak i ako pretpostavimo da su polis, kao dobrovoljna udruženja, zaista postojali, to ne opravdava moderne države sa prostranim granicama, koje su nastale putem nasilja prema TSB. Ako prihvatimo hipotetičku situaciju da stacionarni banditi nikada ne bi postojali, mi bismo sada imali, recimo, 1% teritorije planete sa dobrovoljnim teritorijalnim monopolom i 99% bez njega sa eksteritorijalnim statusom (kao međunarodni waters). Slažete se, to je mnogo bolje nego 100% planete pod stacionarnim banditima, kakvu imamo sada. Libertarijanizam ne zabranjuje stvaranje dobrovoljnih zajednica i privatnih gradova sa teritorijalnim monopolom, ali to ne bi trebalo da se dešava putem nasilja, i ljudi bi trebalo da zadrže pravo odlaska, a vlasnici — pravo da izvuku svoju zemlju izvan takve jurisdikcije. Takav model, na primer, promoviše Mihail Svetov.
4) U trenutku kada su banditi zauzimali određenu teritoriju, još nije bilo nikakvih zakona koji to zabranjuju, pa shodno tome, kakve zamerke možemo imati na njih?
U trenutku kada su milioni Jevreja slani u gasne komore i spaljivali u pećima Avramca, takođe nije bilo nikakvih zakona koji to zabranjuju — upravo tako su govorili optuženi na Nirnberškom procesu. Kao rezultat, završili su svoj život na petlji oko vrata, kao što priliči svakom manijaku i nasilniku koji odbacuje osnovne principe morala i ne priznaje prirodno pravo svakog čoveka na život.
5) Da, slažem se, ali šta vi nudite zauzvrat? Anarhiju?
Ne možete tek tako i odjednom ukinuti državu. To će dovesti do stvaranja nove i još surovije države koja će već biti otvoreno stacionarni bandit, kao što se obično dešava u situaciji „failed state“. Ali trenutne države se mogu učiniti eksteritorijalnim, sa konkurencijom mnoštva jurisdikcija na istoj teritoriji. Tada će trenutna država postati samo jedna od takvih jurisdikcija (to jest, moći ćete za sebe izabrati drugu jurisdikciju, a da ne odletite na Alfa Centauri, već da ostanete da živite u svojoj kući u Rusiji). Takav sistem se zove panarhija.
6) To će izazvati haos. Bez monopola na nasilje počeće rat svih protiv svih.
Diplomate nekako ne ratuju, niste li primetili? Iako su u eksteritorijalnom statusu (potčinjavaju se zakonima svoje države, a ne one u čijoj se teritoriji nalaze). Možda ljudi ratuju jedni protiv drugih u evropskim gradovima kao što su Bazel i Ženeva, gde granice jurisdikcija prolaze direktno kroz kuće? Ne primećuje se mnogo.
7) Lično mi je komfornije da živim u uobičajenoj državi sa teritorijalnim monopolom, ja sam konzervativac i bojim se naglih promena.
Trenutno bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili nemešanjem pristalica države u stvaranje novih jurisdikcija. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redom koji je baš njima pogodan, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da bude neprijatno. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski usavršavati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zreloj formi, ne izazivajući potrese.
Ali takođe morate savršeno razumeti da, nastupajući protiv takvog modela, direktno inicirate agresiju protiv mirnih ljudi kroz podršku stacionarnom banditima. Ako za vas to što ste manijak ne izaziva grižu savesti, onda budite spremni na okeane krvi, uništenje ekonomije i uobičajenog načina života već u gradu u kojem živite.
8) Odete u drugu zemlju i tamo izgradite svoj Ankapistan.
Zašto ja moram negde da odlazim?! Volim svoju zemlju i mrzim stacionarnog bandita koji je silom zauzeo teritoriju i smatra je, i sve što se na njoj nalazi, svojom svojinom. Ali, može li se legitimnim vlasnikom bilo čega smatrati subjekt koji je tu stvar nabavio upotrebom nasilja? Na primer, pljačkaš koji vam je otima telefon na ulici? Prema svim principima prava — definitivno ne!
Komentar Ankap-tjan
Svako ima svoje iskustvo sa oflajn propovedima, nekima je lakše da se pozovu na teoriju stacionarnog bandite, i ovaj tekst je za njih. Moja praksa pokazuje da ljudi ionako obično razumeju da je država stacionarni bandit, ali za njih to znači da je on „svoj“ i da je već prihranjen. A ako se on ukloni, ponovo će se javeljiti nomadski bandite, kao devedesetih, i praviti bezumlje. Dakle, sagovorniku treba tražiti individualni pristup, prethodno utvrdivši čega se on plaši.
Zdravo, odvojite minut vremena, i ispričat ću vam kako je stacionarni bandit razapao našeg Gospoda Isusa, inače, srećan mu rođendan!
O Hayekovom „Putu ka ropstvu“ je napisano mnogo recenzija i kritika u kojima se knjiga uklapa u istorijski kontekst, navodi njeno mesto u nizu Hayekovih publikacija i daje se kratka analiza ideja. Koliko god želeo da izbegnem sav taj akademski pristup, to nije moguće, jer je cela knjiga politički pamflet aktuelan za to vreme, a jedini razlog zbog kojeg delo zadržava relevantnost i danas jeste taj što ideje ne umiru, i to se ne odnosi samo na ideje samog Hayeka, već i na one protiv kojih se borio.
„Put ka ropstvu“ je objavljen u Velikoj Britaniji 1944. godine, kada je zemlja završavala već petu godinu rata protiv nacistološkog Rajha, pobeda nad Rajhom je bila samo pitanje vremena, i moglo se mirno početi razmišljati o posleratnom preuređenju sveta, ali se autoru učinilo mnogo važnijim da skrene pažnju javnosti na to da ubica zmaja počinje sve više da liči na onoga protiv koga se bori. Najstrašniju opasnost za Britaniju Hayek je video u pobedi Laburističke partije na predstojećim parlamentarnim izborima. Upravo se to i dogodilo. Kao rezultat toga, Velika Britanija je, sve do Thatcherinih reformi, akumulirala svoje ekonomsko zaostajanje u odnosu na slobodnije zemlje.
Glavna ideja protiv koje se Hayek bori u svojoj knjizi je ideja da ekonomsko planiranje donosi prosperitet. On pažljivo pokazuje da je iskušenje da se malo više reguliše odozgo radi veće koristi društva prvi korak ka tome da se reguliše sve i svako do tačke u kojoj je nemoguće disati: na ovom putu ne postoji prirodni optimum, nakon postizanja kojeg bi vlada sama stala i rekla da je sada dobro i da više ništa ne treba prilagođavati. Takođe pokazuje da je regulacija totalna, da su ekonomske slobode neodvojive od političkih, pa ljudi koji su daleko od ekonomije ne bi trebalo da blagodašno posmatraju intervencionističke pokušaje, misleći da samo da se političke slobode ne diraju, a da je ekonomija usko specijalizovana tema o kojoj je bolje da odlučuju eksperti.
Hajek nije tvrdio da je sve bezizlazno i da će čovečanstvo, jednom kada zakorači na put ka ropstvu, već biti nesposobno da se zaustavi. Da je tako mislio, ne bi imao potrebe da se uhvati u rad na knjizi. On je, međutim, tvrdio da što više ideš tim putem, to je teže stati, stoga je bolje udariti na socijalizam na dalekim predvojnicama. Nažalost, praksa je pokazala upravo suprotno: izuzetno je teško odbiti socijalistima male ustupke dok je društvo u celini liberalno, a kada je sve već prekomerno regulisano, i društvo i vlada postaju umorne od neprestanog stezanja okova. Pojavi se dovoljno jak zahtev za deregulacijom, ona se sprovede, ljudi uzdahnu od olakšanja, ali se ubrzo ispostavi da leviatan, povukavši se na jednom mestu, već pritiska na drugom.
U članku Prepreka na putu ka ropstvu: slepa ulica ili obilaznica? smo sa Bitarkom pomenuli tezu Džona Medoukrofta o tome da se upravo hibridno društvo ispostavlja kao stabilno, za razliku od liberalnog i totalitarnog, kao i ukazali na to da ni povećanje transparentnosti, ni smanjenje direktnog učešća države u ekonomiji ne pomažu da se izbegne činjenica da opšta regulisanost društva nastavlja polako da raste.
Knjiga „Put ka ropstvu“ je dobar primer retorike koju se može i treba koristiti u radu sa političarima. Druga stvar je što je veći deo argumenata iz knjige već nerelevantan, osim ako nemate posla sa tvrdoglavim marksistima, a protiv manje ili više modernih zagovornika državne regulacije ima smisla primenjivati kasnija dela istog Hajeka, poput „Zablude samouverenosti“.
Pitanje sa Telegram kanala Desni argument, prati donacija u iznosu od 124 rublja. I da, ako vas je zanimalo kako bi se na mom kanalu mogla kupovati reklama – pa, otprilike ovako.
Razlozi apolitičnosti mogu biti različiti, ali se obično svode na to da osoba naglašeno stavlja svoje neposredne, sebične interese iznad nekih apstraktnih vrednosti, pa stoga, zapravo, ne smatra da politika bilo šta tiče. Na taj način, moramo pokazati osobi kako državna redistribucija i državna socijalna pomoć ugrožavaju njene sebične interese. A da bismo to uradili, mi, sa svoje strane, moramo razumeti u čemu ti interesi zapravo leže.
Sličan pristup sam već jednom preporučila kada sam objašnjavala, kako reći mami o ankapu, ako je traumirana devedesetim godinama.
Najčešća varijanta apolitične osobe koja odobrava državnu intervenciju je ona kojoj jednostavno nije stalo da razmišlja o svim tim glupostima. Država joj ne opterećuje glavu porezima jer je poslodavac poreski agent, ali pritom ljudi dobijaju neke penzije, nekako uče, leče se i povremeno dobijaju neke naknade. Razne glasne reči o tome da država nekoga pljačka imaju za takvu osobu istu vrednost kao i bilo koja dosadna reklama. Ako pokušavaju da prenesu informaciju, znači da računaju da će na tome zaraditi. Možda im Državni departament plaća, a možda će sada početi da iznuđuju donacije.
Ovde je najbolje povremeno bacati anegdote dve vrste. Prva – kako određeni zajednički poznanik uspešno izbegava poreze, zaradio je na investicijama u bitcoin, rešio preko privatne osobe neko teško pitanje koje spada u državnu nadležnost – i tako dalje. Druga – kako su nekoga naplatili višak novca po osnovu poreza na nekretnine, zadržali neke pripadajuće socijalne isplate, oduzeli biznis u korist onih sa činovničkim činovima i slično. Rečito, provocirati kod osobe cinizam prema državi, kao da su sve priče o tome da je država potrebna ljudima napisane za naivce, a da će se poštovani džentlmeni, naravno, u datom trenutku ugrabiti komad od države, ali ozbiljno računaju samo na sebe i na druge poštovane džentlmene.
Druga vrsta apolitičnog državnika sreće se mnogo ređe. To je promišljen lik koji ima sve potrebne olakšice i socijalne isplate, smatra njihovo dobijanje potpuno pravednim, i čak će vrlo verovatno rado konsultovati o različitim detaljima velfera.
Ovde ima smisla podsticati takav preduzetništvo, ali podsećati da je važno znati kako se orijentisati kada sve propadne. U Sovjetskom Savezu su bili u favoritu radnici trgovine, a početkom devedesetih veliki deo njih se pokazao neadekvatnim u novim uslovima. Današnji radnici trgovine pak nevaporno rade i uopšte ne liče na nekadašnju privilegovanu slojenu. Dakle, kada socijalna pomoć prestane, važno je ne ostati na ulici kao nikome nebitan specijalista za izvlačenje beneficija; bilo bi dobro imati i druge kompetencije.
Srećom, takve ljude obično ne treba dugo ubeđivati da će socijalna pomoć pre ili kasnije propasti. Pošto je on stabilno u plusu, u dubini duše odlično razume da ništa besplatno nije večno.
Naravno, postoji još mnogo vrsta državnika, ali ja sam nabrojala upravo one koji su pritom apolitični. Ako pak naiđete na političke aktiviste-državnike, razgovor sa njima je sasvim posebna stvar, ali to je već potpuno druga priča.
Postoji svoja draž u kuhinjskim razgovorima, pošto su uspešno preživeli SSSR
I kao postscriptum, ukratko ću izložiti utiske o kanalu Desni argument. Rekla bih da ovaj mladi resurs tek gradi sopstveni stil, pa kanal deluje donekle eklektično. Prvobitno su autori, očigledno, planirali da sami postavljaju pitanja, sami odgovaraju i dobiju u rezultatu dovoljno sažet katehizam za komunikaciju sa levacima. Ali sada je kanal postao širi od prvobitne zamisli i počeo je da meša argumente sa reakcijama na aktuelnu temu. Tako da se sada može koristiti i kao izvor onih anegdota iz života koje su toliko korisne za kuhinjske razgovore.
Često se dešava da se koristi slična fraza u raspravi sa neprobijivim etatistima:
„Podržavajući državu, ti iniciraš nasilje, uključujući i protiv mene, zato će se protiv tebe primenjivati DS, sve dok ne prestaneš!“
Možeš li napisati post na ovu temu, u kojem ćeš argumentovati zašto je to upravo tako?
Bitarh
Dozvoliću sebi dva citata. Prvi je iz filma „Brat 2“: „Snaga je u istini“. Drugi je od Mihaila Svetova: „Možeš biti hiljadu puta u pravu, ali koja je korist od toga ako si nemoćan?“
Pri tome, lik koji je izgovorio prvu tiradu radije je afirmisao svoju istinu primenom sile, dok se autor druge izjave ograničava isključivo na prenošenje svoje istine ljudima u verbalnom obliku. Oba, uprkos vidljivoj protivrečnosti između reči i dela, uspela su u svojim nastojanjima.
O čemu nam to govori? O tome da — i ovde ću navesti treći citat, čiji je autor, prema predanju, Al Kapone: „Dobrom rečju i pištoljem možete postići mnogo više nego samo dobrom rečju“.
Dakle. Kada etatisti prete doktrinom obuzdavanja, vi mu kao da kažete: „čoveče, imam pištolj, zato sam u pravu“. Pri tome, on je uveren da je snaga u istini, a istina je u tome da on lično nije direktno inicirao agresiju protiv vas, već je samo verbalno podržao državu. To jest, vi prete čoveku odmazom zbog reči, i to uz prilično nejasne primedbe, jer se podrškom države može proglasiti bilo šta. Gle, mnogi Ukrajinci optužuju Ruse za podršku ruskoj agresiji u Ukrajini samo na osnovu činjenice ruskog državljanstva (i, naravno, nepravilne upotrebe predloga).
Kao rezultat, etatista se napreže i traži način da vas kazni, na primer, preko države. I, sumnjam, biće vam posebno uvredljivo ako njemu uspe da nađe način protiv vas, a vama protiv njega ne. Drugim rečima, vi ste ne samo da ste pretećim pištoljem preteli čoveku, već ste pretećim pištoljem koji niste imali. I ovde ću sebi dozvoliti četvrti citat, sasvim uvredljiv, od lika iz komedije „Spizdili“: „Kao što priliči bezmozglom pizdnom — ti ne razumeš situaciju, a sada počinješ da se skupljaš, i tvoja jaja počinju da se skupljaju zajedno sa tobom — i to zato što na boku tvog pištolja piše — MODELI, a na boku mog pištolja piše DESERT EAGLE .50“.
Da bi etatista, ako već nije stao na vašu stranu, barem priznao vaše pravo na kritiku države, prvo morate demonstrirati u čemu vas je ona konkretno ugrozila. Pritom, tvrdnje u duhu „ja, naravno, izbegavam plaćanje poreza, ali PDV je ipak uključen u cenu nekih proizvoda koje kupujem“ — to je za njega, naravno, neubedljivo. Isto tako, ukazivanje na to da je vašeg dedu streljali u vreme Staljina, poslužaće samo kao pomoćni argument: prvo, to se nije desilo vama, već čoveku kojeg lično niste ni poznavali, a drugo, uvek se može aludirati na to da je to bila druga država. Idealno bi bilo pronaći priču u kojoj je država ugrozila baš vaša prava, i to bez zakonskih okvira, kršeći sopstvene zakone, i to u situaciji gde istinu nije bilo moguće naći ni u drugim državnim organima. „Uhvatili su me na nelegalnom mitingu i slomili mi nogu“ — opet, loše prolazi, osim ako niste Konstantin Konovalov — za njega je to bukvalno idealan slučaj: nije imao nikakve veze sa akcijom, zadržan je tri sata pre njenog početka, uz kršenje zakona o policiji, zadobio je telesne povrede — i za vrhunac svega, sud ga je upravo zbog toga kaznio novčanom kaznom. Ako nađete nešto tako ubedljivo, simpatije etatiste će, naravno, biti na vašoj strani. Za početak, važno vam je da pokažete da država nije samo bandit, već bandit-bezpravnik koji ne deluje po pravilima.
Zatim bi bilo dobro reći nešto poput „pa i sam odlično razumeš sve, sigurno ti se i sama takva sranja dešavala“, i pustiti ga da on ispriča nešto iz svoje prakse. U Rusiji je uobičajeno skromiti se i žaliti se na život, pa će sagovornik verovatnije osetiti neprijatnost ako ispostavi da je upravo njegov državni čizma preskočio njegov slučaj, pa će ili nešto izmisliti, ili se setiti onoga što se desilo poznanicima ili onoga što je procurelo u štampu.
A tek onda ima smisla navoditi sagovornika na pomisao da, ako bandit ne živi po pravilima, kakvo on ima pravo da zahteva da se i prema njemu postupa po pravilima. Pa zato je i sakriti pare od njega — vrlina, a pomoći drugima koje su ugasili bez zakona — plemenit poduhvat, dok su oni koji podržavaju te odmocnike — prokleti gadovi.
A za kraj, možete uživati u pričama o tome kako se ljudi kažnjavaju zbog uređenja sopstvenih četvrti, kako pankeri popravljaju dečja igrališta, kako je osnivač Vimpelcoma finansirao nauku, a on je proglašen stranim agentom – ukratko, navesti bivšeg etatistu na pomisao da državni ljudi znaju samo da preseku traku, dok zapravo ljudi sami obezbeđuju sva dobra, i to još moraju da izbegavaju zamke koje su postavili upravo ti isti državni ljudi.
Na internetu se veoma aktivno diskutuje o nastupu eko-aktivistkinje Grete Tunberg pred Generalnom skupštinom UN. Govori se o tome kako odrasli koriste nesrećnu bolesnu devojčicu u svoje odвратne svrhe, koje se svode na to da izvuče još više novca od poreskih obveznika razvijenih zemalja za borbu protiv klimatskih promena.
To je loša retorika.
Deca, kao i bilo koji ljudi, poseduju samoposednost. Šesnaestogodišnja osoba je već dovoljno razvijena da ima delimičnu pravosposobnost: može da daje svedočenja na sudu, što znači da je i pred Generalnom skupštinom UN sasvim u pravu da nastupi. Konačno, buket dijagnoza koje su lekari postavili Greti garantuje da je u svom govoru potpuno iskrena. Na taj način, prisiljeni smo da konstatujemo da ona dobrovoljno i potpuno svesno šalje svoju poruku. Tako mi u ovoj situaciji preostaje da sažalivam samo jedno.
Žao mi je što se umesto Grete na tribini Generalne skupštine UN nije pojavila druga devojčica, sa veoma sličnim rečima:
Evo moje poruke: mi ćemo vas pratiti. Sve ovo je pogrešno. Ne bi trebalo da budem ovde. Trebalo bi da se vratim u školu preko okeana. Ali vi se obraćate nama, mladima, tražeći nadu. Kako se usuđujete! Ukrali ste moje snove i moje detinjstvo svojim praznim rečima.
Međutim, ja sam jedna od onih koji su imali sreće. Ljudi pate. Ljudi umiru. Vi dovodite cele narode do masovne siromaštva. Svi smo na pragu globalne ekonomske krize, ali sve o čemu možete da govorite su ugljenični otisak i bajke o strašnim klimatskim promenama. Kako se usuđujete!
Već više od sto godina nauka daje krajnje jasne prognoze. Kako se usuđujete da nastavljate da okrećete glavu, govoreći da radite dovoljno, kada strategija i neophodnih rešenja još uvek nema? Vi govorite da nas vidite i da razumete hitnost pitanja, ali uprkos tome što me to tugno i razbesni — ja u to ne verujem. Da ste zaista razumeli situaciju i ipak ništa ne činili — bili biste samo zli ljudi, a u to ja verovati odbijam…
Skupljate od ljudi ludačke socijalne doprinose i obećavate da ćete im obezbediti penziju u starosti, ali proračuni pokazuju da će svi penzioni fondovi za trideset godina biti bankroti. Protekcionizam je odbijen od strane ekonomske nauke još u 18. veku, a vi i dalje vodite trgovinske ratove i zavaravate nas pričama o zaštiti domaćeg proizvođača. Bilo vam je tesno u okvirima zlatnog standarda, pa ste izabrali nekontrolisanu emisiju novca koja devalvira bilo kakvu uštedu. Deleći populistička obećanja, stvorili ste piramidu državnog duga. Vi, odrasli, otimate budućnost od nas, vaših potomaka. Kako se to usuđujete!
Danas neće biti predstavljeni planovi ili rešenja izgrađena na ovim podacima. Ovi podaci su neprijatni, a vi još uvek niste dovoljno sazreli da biste govorili istinu o njima. Iznevjeravate nas, ali mladost primećuje vašu izdaju. Svi buduće generacije vas posmatraju i, ako donesete odluku da nas izneverite, nikada vam to nećemo oprostiti.
Pa neka ide dođavola ta visoka tribina Generalne skupštine UN-a. Imamo druge tribine, zato nemojmo ćutati. Inače će odlučiti da je sva mladost Greta Thunberg i igraće se oko nje kao da mi ne postojimo. Ili mislite da se oni neće usuditi?
Nisam Greta, naravno, ali i ja ponekad mogu da pustim emocije
Jasno je da se preko noći neće moći uništiti sve države, ali onda kako? Šta treba da garantuje stabilnost ankap-a?
Države su se razvile iz prirodnog stanja zato što se pljačkanje ispostavilo profitabilnijim od nenasilnih metoda obogaćivanja. Od tada je prošlo mnogo vremena, ljudi postaju sve imućniji, zbog čega im postaje karakterističnija ne pohlepa, već škrtost. To jest ne želja da zgrabe tuđe, već težnja da sačuvaju svoje. Ako se ipak pokušava zgrabiti tuđe, tada postaje poželjnija prevara, a ne direktno nasilje.
Dakle, put ka ankapu je sasvim jasan: tehnološki progres, povećanje produktivnosti rada, pojava instrumenata slobodnog tržišta koji ne zahtevaju centralizovane poverljive posrednike – i s jedne strane ćemo imati sve manje moralno opravdanu prisilnu reedistribuciju resursa, a s druge strane – sve manju tehničku izvodljivost iste.
Naravno, scenario „sve države su nestale odjednom“ je veoma čudan, čak mi je teško da zamislim kako bi se to moglo desiti bez reptiloida. Osnove države će biti polako podrivane, baš kao što se to zapravo već i dešava sada. Teško je reći kojim će tačno putem čovečanstvo doći do ankap-a. Direktnim i jasnim putem minarhijista, gde se koriste obični instrumenti političkih reformi? Progresivnom ofšorizacijom sa prelaskom u panarhiju? Surovim agorizmom sa snažnim spojem kriptoanarhizma? Sistedingom i ostalim Liberlandima, odnosno izgradnjom anarho-kapitalizma putem zauzimanja ničijih teritorija, sa naknadnim širenjem tog iskustva?
Meni će odgovarati bilo koji od ovih puteva, između različitih puteva nema principijelnih nerešivih razlika, jer država živi u glavama, a koji će tačno način biti korišćen da se ona odatle izbaci – to je, u velikoj meri, pitanje ukusa.
Šta garantuje stabilnost ankap-a? Samo ekonomija. Što je pljačkanje manje isplativije u poređenju sa nenasilnim metodama, to je manja verovatnoća povratka sistemske pljačke, odnosno države. U vidu marginalnih praksi, ona neće predstavljati ozbiljnu opasnost.
Ekonomija i retorika. Interes i moral. Biće i svest. To su međusobno uticajuće stvari. Na golim ekonomskim stimulansima država se još dugo neće srušiti, i opstajaće jednostavno zbog tradicije. Na goloj retorici ukidanje države teško da će biti održivo: doći će novi srećni pljačkaš i proglasiti eru blagostanja pod senkom očinske brige velikog vođe. Ukratko, važna su oba faktora.
Mao je u našim očima smešan antički bogčić, a šta ako bih bacila sliku sa Staljinom? Vođe su privlačni…
