Ne volim naročito žanr javnih prepirki, ali mi se u ovom slučaju diskusija koja se dogodila učinila kao dobar povod za artikulisanje određenih razmišljanja.

Postoji kanal Dobroum, koji vodi poštovni Aleksandar Elesev. Pozicionira se kao filozofski, i u njemu se pridaje mnogo pažnje problemu prevazilaženja negativnog detinjstva.

Za libertarijanca je ovde sve relativno jednostavno. Nasilje nad decom je nasilje nad ljudima. Niko nema pravo da inicira nasilje nad ljudima bez kazne. Dalje se može govoriti o konkretnim mehanizmima putem kojih nasilje nad sopstvenom decom, a kamoli tuđom, postaje opasna praksa, uprkos relativnoj detinjoj bezbraničnosti.

Aleksandar pak pridaje mnogo pažnje demonstraciji toga kako se negativno detinjstvo odražava već u odraslom životu. Ne znam zašto je izabrao baš ovu taktiku „kapljanja po mozgu“ ljudi, i ne težim naročito da saznam. Nije mi važno da li je razlog u tome što živi u zemlji gde terapeut sedi na terapeuti i terapeuta tera, ili u tome što je preuzeo ovu ideju iz neke knjige koja ga je impresionirala, ili u tome što se u njegovom sopstvenom detinjstvu nešto dogodilo što je dovelo do ovog rezultata. Gotovo sam potpuno uverena da jedinstven razlog ne postoji, jer je život uopšte složena i multifaktorska stvar, gde nema jednostavnih uzročno-posledičnih veza između dva izolovana događaja: izolovani događaji su samo teoretski modeli, dok je život zapravo neprekidan tok utisaka.

Kao rezultat toga, ispostavlja se da za Aleksandra bilo koje specifičnosti u nečijem ponašanju počinju da signaliziraju neka detinjstva iskustva. Čak je i avatarka, koju mi je naručio jedan čitalac iz Bugarske, postala za njega povod da govori o mom detinjstvu. Mislim da bi za fitnes trenera moje stanje bilo podjednako čvrsto povezano sa režimom treninga, za nutricionistu sa dijetaom, a za politologa sa političkim režimom u zemlji.

U svojoj knjizi o ankapu namerno se nisam bavila obrazloženjem polaznih principa na koje je kasnije nadograđena sva naredna logika. Zapravo, principi libertarijanizma su takvi zato što mi to želimo. To nam se dopada. Čini nam se ispravnim. Naravno, to može korelirati sa određenim činjenicama, određenim detinjstvima iskustvima, pročitanim knjigama, slučajno čuvenim popularnim strimerom i tako dalje.

Da, na neke dobro deluju usko specijalizovani argumenti, u koje se, između ostalog, mogu svrstati i tvrdnje u stilu „ako se dete tuče u detinjstvu, izrasti će kao glupi gubitnik“. Ali to nije povod da se opsesivno vrti oko toga i izbacuje ti argumenti svakome, jer oni nipošto neće delovati na sve.

Na mom kanalu imam svog malog dobrouma po imenu Bitarh, koji je takođe postao opsednut jednom jedinom temom potpunog prevazilaženja nasilja. Nažalost, komentari koje on prikuplja češće su podrugljivi, što nagoveštava da se njegova ciljna publika ne preklapa naročito sa mojom. Čini se da sam bespomoćna da nekako utičem na slične slučajeve monomanije, i to me ispunjava tugom.

Nadam se da ćete, ako primetite i u mojim spisima znake da me je obuzela neka jedna preterano vredna ideja, to signalizirati meni.