Često se dešava da se koristi slična fraza u raspravi sa neprobijivim etatistima:

„Podržavajući državu, ti iniciraš nasilje, uključujući i protiv mene, zato će se protiv tebe primenjivati DS, sve dok ne prestaneš!“

Možeš li napisati post na ovu temu, u kojem ćeš argumentovati zašto je to upravo tako?

Bitarh

Dozvoliću sebi dva citata. Prvi je iz filma „Brat 2“: „Snaga je u istini“. Drugi je od Mihaila Svetova: „Možeš biti hiljadu puta u pravu, ali koja je korist od toga ako si nemoćan?“

Pri tome, lik koji je izgovorio prvu tiradu radije je afirmisao svoju istinu primenom sile, dok se autor druge izjave ograničava isključivo na prenošenje svoje istine ljudima u verbalnom obliku. Oba, uprkos vidljivoj protivrečnosti između reči i dela, uspela su u svojim nastojanjima.

O čemu nam to govori? O tome da — i ovde ću navesti treći citat, čiji je autor, prema predanju, Al Kapone: „Dobrom rečju i pištoljem možete postići mnogo više nego samo dobrom rečju“.

Dakle. Kada etatisti prete doktrinom obuzdavanja, vi mu kao da kažete: „čoveče, imam pištolj, zato sam u pravu“. Pri tome, on je uveren da je snaga u istini, a istina je u tome da on lično nije direktno inicirao agresiju protiv vas, već je samo verbalno podržao državu. To jest, vi prete čoveku odmazom zbog reči, i to uz prilično nejasne primedbe, jer se podrškom države može proglasiti bilo šta. Gle, mnogi Ukrajinci optužuju Ruse za podršku ruskoj agresiji u Ukrajini samo na osnovu činjenice ruskog državljanstva (i, naravno, nepravilne upotrebe predloga).

Kao rezultat, etatista se napreže i traži način da vas kazni, na primer, preko države. I, sumnjam, biće vam posebno uvredljivo ako njemu uspe da nađe način protiv vas, a vama protiv njega ne. Drugim rečima, vi ste ne samo da ste pretećim pištoljem preteli čoveku, već ste pretećim pištoljem koji niste imali. I ovde ću sebi dozvoliti četvrti citat, sasvim uvredljiv, od lika iz komedije „Spizdili“: „Kao što priliči bezmozglom pizdnom — ti ne razumeš situaciju, a sada počinješ da se skupljaš, i tvoja jaja počinju da se skupljaju zajedno sa tobom — i to zato što na boku tvog pištolja piše — MODELI, a na boku mog pištolja piše DESERT EAGLE .50“.

Da bi etatista, ako već nije stao na vašu stranu, barem priznao vaše pravo na kritiku države, prvo morate demonstrirati u čemu vas je ona konkretno ugrozila. Pritom, tvrdnje u duhu „ja, naravno, izbegavam plaćanje poreza, ali PDV je ipak uključen u cenu nekih proizvoda koje kupujem“ — to je za njega, naravno, neubedljivo. Isto tako, ukazivanje na to da je vašeg dedu streljali u vreme Staljina, poslužaće samo kao pomoćni argument: prvo, to se nije desilo vama, već čoveku kojeg lično niste ni poznavali, a drugo, uvek se može aludirati na to da je to bila druga država. Idealno bi bilo pronaći priču u kojoj je država ugrozila baš vaša prava, i to bez zakonskih okvira, kršeći sopstvene zakone, i to u situaciji gde istinu nije bilo moguće naći ni u drugim državnim organima. „Uhvatili su me na nelegalnom mitingu i slomili mi nogu“ — opet, loše prolazi, osim ako niste Konstantin Konovalov — za njega je to bukvalno idealan slučaj: nije imao nikakve veze sa akcijom, zadržan je tri sata pre njenog početka, uz kršenje zakona o policiji, zadobio je telesne povrede — i za vrhunac svega, sud ga je upravo zbog toga kaznio novčanom kaznom. Ako nađete nešto tako ubedljivo, simpatije etatiste će, naravno, biti na vašoj strani. Za početak, važno vam je da pokažete da država nije samo bandit, već bandit-bezpravnik koji ne deluje po pravilima.

Zatim bi bilo dobro reći nešto poput „pa i sam odlično razumeš sve, sigurno ti se i sama takva sranja dešavala“, i pustiti ga da on ispriča nešto iz svoje prakse. U Rusiji je uobičajeno skromiti se i žaliti se na život, pa će sagovornik verovatnije osetiti neprijatnost ako ispostavi da je upravo njegov državni čizma preskočio njegov slučaj, pa će ili nešto izmisliti, ili se setiti onoga što se desilo poznanicima ili onoga što je procurelo u štampu.

A tek onda ima smisla navoditi sagovornika na pomisao da, ako bandit ne živi po pravilima, kakvo on ima pravo da zahteva da se i prema njemu postupa po pravilima. Pa zato je i sakriti pare od njega — vrlina, a pomoći drugima koje su ugasili bez zakona — plemenit poduhvat, dok su oni koji podržavaju te odmocnike — prokleti gadovi.

A za kraj, možete uživati u pričama o tome kako se ljudi kažnjavaju zbog uređenja sopstvenih četvrti, kako pankeri popravljaju dečja igrališta, kako je osnivač Vimpelcoma finansirao nauku, a on je proglašen stranim agentom – ukratko, navesti bivšeg etatistu na pomisao da državni ljudi znaju samo da preseku traku, dok zapravo ljudi sami obezbeđuju sva dobra, i to još moraju da izbegavaju zamke koje su postavili upravo ti isti državni ljudi.

Ne postoje neprobivni etatisti. Bar ne u Rusiji.