U ŽŽ blogu pisca fantastike Aleksandra Rozova (poznatog prvenstveno po svom Meganizijskom ciklusu) objavljen je zanimljiv post o ideji „vakcinacije protiv nasilja“, koju primenjuje etnos Senoi u Maleziji. Preostalim postovima njegovog bloga može se lako zaključiti da Rozov simpatizuje ideju doktrine obuzdavanja (DO) — njeni manifesti se kod njega pominju sa zavidi vrednom redovitošću.
U čemu je onda za nas interesovna kultura Senoija? To je izuzetno primitivan etnos u tehnološkom smislu, gde se kao oružje i dalje koriste duvaljke sa otrovnim strelama. Ipak, Malezijci su krajem 19. veka, prema svedočanstvu Mikluho-Maklaja, očigledno strahovali od toga da ih diraju. Stvar je u tome što se od najranijeg detinjstva svaki Senoi uči netoleranciji prema nasilju. Na bilo kakvu inicijaciju agresije usmerenu ka njemu, on je dužan da primeni kontranasilje, umesto da se pozove na spoljni autoritet. Uvođenje ove ideje odvija se tokom celog života — porodice Senoija svako jutro tokom doručka pričaju jedni drugima svoje snove, i kako su se suprotstavili opasnosti, ako ju je u njima bilo.
Rozov
izdvaja glavne tačke društva
Senoija:
1. S jedne strane – Senoi očigledno nisu ljudi koji su skloni da trpe nasilje nad sobom (Malezijci se ne bi fearovali oružjem ovih gotovo prvobitnih likova na drugačiji način, i ne bi pričali o tome koliko vremena treba da umre čovek pogođen borbenim elementom oružja Senoija).
2. S druge strane, plemenski običaji Senoija očigledno nisu agresivni i ne grade se na nasilju.
3. Mikluho-Maklaj je smatrao da su Senoi izumirajući etnos (pošto su očigledno stajali na nižem nivou socio-tehničkog razvoja od okružnih Malezijaca). Ali sada, 150 godina nakon istraživanja Mikluho-Maklaja, broj stanovnika Senoija je približno isti kao tada. Drugim rečima, to je sasvim stabilna populacija.
I
donosi glavni zaključak:
„Aktivno suprotstavljanje pretnji. Kako se ispostavilo, ova osobina uopšte ne protivreči mirnim, neagresivnim običajima. Naprotiv, to je dopunski element. Onome ko ume i ko je spreman da se brani — lakše je biti neagresivan.“
Prijateljski domorodi i njihovo smrtonosno oružje
Opisani primer pokazuje da za uspešnu implementaciju doktrine odvraćanja uopšte nisu neophodni supermoderni dronovi veličine pčele ili nuklearne rakete. Potrebna je samo spremnost što većeg broja ljudi u društvu da primene kontranasilje, povećavajući troškove pokretanja agresije. To što će konkretno biti povećano nema veliki značaj. Čak i blago ismevanje, pljuvanje, skrenuti pogled, ignorisanje, bojkot, šejming i druge radnje koje uopšte ne uključuju nasilje, ali ih primenjuje veliki broj ljudi, učiniće život bilo kog političara nepodnošljivim i naterati ga da prestane da radi za stacionarnog banditu (u terminima doktrine odvraćanja: troškovi od kontranasilja će premašiti korist od pokretanja nasilja, odnosno uslovnu platu koju prima od stacionarnog bandite, koji je, sa svoje strane, dobio ta sredstva kroz prisiljavanje građana na plaćanje poreza).
Može se čak izvesti zavisnost: što je više ljudi u konkretnom društvu netolerantno prema nasilju, to je manje moćno (i, shodno tome, tehnološki složenije) oružje neophodno za uspešno odvraćanje agresora. Ako je u nekoj zemlji samo jedna (!) osoba spremna da primeni kontranasilje protiv agresora nivoa SAD, onda je jedina opcija odvraćanja nuklearno oružje sa sistemom automatskog pokretanja „mrtva ruka“ (što je izuzetno teško i ludo skupo), ali ako je 90% stanovništva spremno da primeni kontranasilje, biće dovoljno i duvaljki. Rat u Somaliji (invazija i potonje povlačenje vojske SAD) je to savršeno pokazao.
Slika je klikabilna. Jedinice moći su uslovne, matematički aparat za doktrinu odvraćanja u ovom pravcu nije razvijan
