Svi znate tu staru priču o malim miševima koje je svako maltretirao i jeo bez razloga. Tada su miševi otišli kod mudre sove i pitali je šta treba da urade kako ih više ne bi maltretirali.
– Miševi, – rekao je mudri sova, – postanite ježevi. Ježevi imaju bodlje, niko ih ne maltretira.
Miševi su se obradovali, a onda su se zapitali i rekli:
– Kako onda da postanemo ježevi?
– Ostavite me na miru, to je taktika, a ja se bavim strategijom, – odgovorio im je mudri sova.
Ali vam još niko nije rekao šta se desilo dalje. Pa, slušajte.
Rekao im je, dakle, sova o strategiji, rugajuće je huknuo, pojeo jednu mišku i odleteo u svoje šuplje stablo, a miševi su u strahu pobegli kućama. Posle su se malo smirili i zaključili: zapravo, ježevi imaju bodlje, niko ih ne maltretira. Hajdemo kod ježa.
Došli su miševi kod ježa i rekli:
– Ježe, mi smo mali miševi, svi nas maltretiraju. A ti si takav, sa bodljama, niko te ne dira, uzmi nas za žene.
Jež je frknuo i odgovorio:
– Ja sam jež, ponosna ptica. Ježa ne možeš ni da dotakneš. Taj vaš društveni teret mi nije potreban. Ja tebe ne diram, i ti ne diraj mene! Jesam li jasno objasnio?
Miševi su mahali šapicama, trzali brkovima i pisali:
– Ježe, nemoj tako misliti, mi nismo besplatnjaši, kod nas je sve pošteno. Možda i tebi nešto treba? Možemo ti doneti nekih zrna.
– Uh, od vaše ugljikohidratne dijete, – promrmlja jež, – evo, par crva bih mogao da pojedem.
Ovde su se miševi skupili u gomilu, prošaputali, pomerali repovima, a onda se okrenuli i svečano objavili:
– Jež! Imaćeš crviće! I skakavce, i razne druge muve. Mi to ne jedemo, ali ćemo za tebe nabaviti. A ti nas ne ostavljaj na milost i nemilost. Dogovoreno?
Ni jež nije bio lud da aprove za svaki priliku, ali je tada razmišljao: to je to, nema više zamornog noćnog lova, hrana sa dostavom na kućni prag, koliko će se samo slobodnog vremena osloboditi!
– Dogovoreno, – kaže.
I tako je jednom lisica izašla da lovi miševe. Pronašla je rupu, osetila miris miševa, obradovala se, misleći da će je odmah iskopati. A odatle je jež ispravio bodlje i tako udario!
Lisica je počela da zavija: nos me boli, šape me bole, i ništa ne mogu da uradim. Zavijala je, zavijala, pa je odohla na hrampanje da traži lakši i nezaštićeniji plen. A miševi su ostali da žive sa ježem, da se slažu i da stekaju bogatstvo.
I to je kraj bajke, ali dalje počinje priča. Šuma je počela da odzvanja glasovima, i druge životinjice su takođe počele da pomažu jedna drugoj u odbrani od predatora. Ranije su se, nekada, skrivale ili razbežavale, pa bi predator uzeo jednog za ručak i time bio zadovoljan. Ali sada im više nisu dozvoljavali takvu pljačku bez posledica.
Neki predatori su zauvek pobegli iz šume, drugi su se nekako prilagodili i prešli na skromniju dijetu. Jedno je pratilo drugo: privatna svojina, podela rada, slobodna trgovina i doktrina obuzdavanja. Život zajedno postao je praktičan, isplativ i bezbedan. Tako smo postepeno izgradili naš Zveropolis.
U prošlosti (pre 150-200 godina i ranije) zakoni su bili mnogo primitivniji nego danas. Mnogi aspekti života uopšte nisu bili regulisani, mnogih definicija termina nije bilo (na primer, „svi su obavezni glasno da se mole ujutru“ – koliko glasno i gde je granica jutra?), mnogi momenti su prepušteni subjektima prava i onima koji primenjuju pravo. Uz to, svako je imao pravo na nošenje oružja, a poreski teret je bio prilično primitivan. Može li se smatrati da je tadašnje društvo bilo mnogo bliže ankapu nego današnje? I ako jeste, zašto smo skrenuli u pogrešnom pravcu?
анонимный вопрос
O ovoj temi bi trebalo za početak ponovo pogledati jedan naš video o stacionarnom banditu, gde izlažemo ovu jednostavnu teoriju i pokazujemo kako se prirodna država pretvorila u onu čudnu apsurdnost koju imamo sada.
Konkretno, u videu je navedeno gde smo skrenuli u pogrešnom pravcu. Skretali smo u pogrešnom pravcu svaki put kada smo menjali slobodu za bezbednost. U slučaju proto-ankapa Irske ili Islanda, radilo se o spoljnoj osvajaličkoj akciji prilično očiglednih „rupa u zemlji“, tako da se tamo još može reći da je potpuno nebitno šta su izabrali starosedelački stanovnici, zapravo nisu imali izbora, odlučivala je gruba sila. Ali u SAD-u se već ne može pozvati na faktor spoljne osvajanja, baš su rat za nezavisnost uspeli da dobiju u režimu anarhije. Ali nakon toga je usledio upravo preokret u pogrešnom pravcu. Na slobodnom tržištu potrošaču je korisna konkurencija proizvođača. A proizvođaču je, naravno, korisan monopol. Potrošača je više, ali su oni slabije organizovani. Sjedinjena manjina sposobna je da sebi obezbedi nesrazmerno veliki uticaj. Tako je u SAD-u počela da bubri federalna vlada koja uvodi ekonomske regulacije, i stanje u državama je sve manje podsećalo na ankap. Državi su stavili prst u usta, a ona je odsekla do lakta.
Malo sa drugih pozicija, ali mnogo detaljnije, ovaj proces je razmotren u knjizi Rodiona Belkoviča Krv patriota koju sam nedavno „piratizovao“ (ne zaboravite da donirate CRI-ju nakon čitanja, jer autor ne voli pirate, treba ga prevaspitati). U Evropi su isti procesi tekli uz još veću popustljivost društva, jer tamo nisu stigli ni da pomirišu miris stvarne anarhije, pa su pokušavali da izmisle nerealnu, zasnovanu na negiranju privatnog vlasništva.
Zatim pogledajte naš drugi video o uslovima održivosti anarhije.
Tamo pričamo o glavnom uslovu bez kojeg ništa neće uspeti. Ako gledamo na makronivou, stvar je u dominantnim vrednostima. Vrednost slobode ipak mora biti viša od vrednosti bezbednosti, inače skretanje ka ankapu neće biti moguće, a čak i ako se uspe stići do njega, bez lične zaštite sopstvenih prava lako se može vratiti u ropstvo.
Ali kako sloboda može ostati vrednija od bezbednosti ako vrednost ljudskog života raste? Stvar je u tome što i na strani agresora postoje živi ljudi, i oni takođe cene bezbednost. Spremnost da se prilikom odbrane napadaču nanese neprihvatljiva šteta je osnova doktrine odvraćanja, o kojoj smo takođe snimili video, kojim predlažem da završimo današnju temu.
Krajem prošle godine objavila sam prevod članka Majka Mazarra O doktrini odvraćanja. Zatim sam u istoimenom videu Libertarian Band tu doktrinu postavila u opšti niz priče o libertarijanstvu. Činilo mi se da je to, generalno gledano, dovoljno, zašto ponavljati deset puta. Ali u diskusijama se često vidi da protivnici interpretiraju doktrinu odvraćanja na jednosmeran način. Zato želim da vam predstavim kratak članak Bitarcha sa razmišljanjima o tome.
U teoriji odvraćanja iz RAND-a postoje dva različita pristupa koja se u ruskojezičnoj literaturi obično mešaju u jedan pojam „odvraćanje kroz pretnju nanošenjem neprihvatljive štete“. Veoma je važno znati ih razlikovati, jer su to u suštini dve potpuno različite strategije odbrane. Reč je o odvraćanju grupnog agresora, na primer, neprijateljske države ili ugovorne jurisdikcije.
1) Odvraćanje kroz onemogućavanje (deterrence by denial). Odbrana se organizuje na način da protivnik ne može da postigne postavljeni cilj (na primer, da silom potrobi stanovništvo neke zemlje, ostvarujući pritom veću korist nego štetu od ratnih radnji). Ova strategija se sama od sebe javlja u društvu sa ravnomernom ravnotežom potencijala nasilja (RPN), tj. tamo gde skoro svaki stanovnik određene teritorije ima uobičajeno oružje tipa Kalšnjikovke i sposobnost da ga koristi. Protivnik, naravno, može da „izgnoti“ stanovništvo te teritorije pomoću oružja masovnog uništenja, ali zašto?! Od mrtvaca nema nikakvog profita, dok su ekonomske sankcije i međunarodna izolacija zbog upotrebe oružja masovnog uništenja zagarantovani. Za odvraćanje bilo kog racionalnog protivnika, ova strategija je sasvim dovoljna.
2) Odvraćanje kroz kažnjavanje (deterrence by punishment). Odbrana se organizuje kroz pretnju nanošenjem bilo kakve štete potencijalnom protivniku u slučaju iniciranja agresije sa njegove strane. U klasičnom smislu, to je sinonim za frazu „nuklearno odvraćanje“. Podrazumeva se izvođenje nuklearnih udara na protivnika u slučaju agresije, u nekim scenarijima čak i po civilno stanovništvo u gradovima. Jasno je da će takvi postupci izazvati uzvratni udar, i obe strane, pa čak i ceo svet, biti uništeni. Ograničenog nuklearnog rata korišćenjem samo taktičkih bojevca po vojnim objektima, po mišljenju većine stručnjaka, u praksi ne može biti, stoga se nuklearno odvraćanje može smatrati sinonimom za „uzajamno garantovano uništenje“ (M.A.D.) ili „oružje sudnjeg dana“. Iz toga proizilazi da je izbor upravo nuklearnog oružja za strategiju odvraćanja kroz kažnjavanje izuzetno nepovoljan u smislu potrebnih resursa za njegovo kreiranje i održavanje u borbenoj pripravnosti. Razvoj virusa novog tipa koštaće desetinu cene jedne nuklearne rakete ili manje, čuvanje ampule u frižideru ne košta skoro ništa, a to što u slučaju upotrebe virus može ići na samog tebe – takođe nije problem ako razmišljaš u kategoriji „mi ćemo otići u raj, a oni će jednostavno uginuti“.
Koncept odvraćanja kroz kažnjavanje ima nedostatke koji su dobro poznati u krugovima stručnjaka, zbog čega se vlasti mnogih zemalja svesno od njega odriču:
1) Proksi nasilje. Agresor ne napada u svoje ime, već podržavajući „ih-tamentet“ (neidentifikovane vojnike), ostajući kao da nema veze sa tim. „Ih-tamenteti“ deluju sami od sebe i ne priznaju nikakvu vezu sa vladom agresora. Na kraju, odgovor pomoću oružja masovnog uništenja (OMU) postaje nemoguće jer nema kome da se uputi.
2) „Salama taktika“. Agresor deluje veoma malim koracima, polako ugazujući u interese žrtve. Svaki od tih koraka je toliko mali da ne može biti povod za upotrebu OMU (koja će, naravno, povući za sobom uzajamno garantovano uništenje obe strane).
U modernom svetu sve države deluju prilično racionalno, stoga će najprofitabilnija strategija odbrane protiv njih biti odvraćanje kroz sprečavanje, a konkretnije – prisustvo jednostavnog oružja (ne OMU), ali kod apsolutno svih stanovnika određene teritorije. Takođe, to će pomoći bezdržavnom društvu da spreči stvaranje stacionarnog banditێ (sopstvene države) iznutra.
Kada želite da postignete neki cilj, birate jedan od mnogih dostupnih alata. Recimo, u vašoj zgradi je otvoren hostel koji stalno stvara buku i kriminalnu atmosferu pored kuće. Šta možete da uradite? Najjednostavnija opcija, na prvi pogled, jeste da naterate vlasnika da zatvori svoj posao primenom fizičkog nasilja.
Ali šta ako on ima makar sprej za biber? Sada su u slučaju vašeg napada vaši potencijalni troškovi porasli. Nasilje kao alat više ne izgleda tako isplativo kao što se činilo u početku. Tako da ćete, volom ili ne volom, morati da tražite druge načine kako da delujete na njega — da ga ubedite, da objasnite situaciju vlasniku prostorije kako bi raskinuo zakupni ugovor, da stavite jednu zvezdicu hostelu na mrežnim resursima, da pozovete ostale stanare zgrade da urade isto. Ukratko, dobili ste stimulans da delujete civilizovano.
Prvobitno najjednostavniji alat prisile, fizičko nasilje, brzo gubi svoju efikasnost kada je potencijalna žrtva sposobna da primeni protivnasilje, čak i u najminimalnijoj meri. Bivši premijer Singapura Li Kuan Yew nekada je hvalio nasilje kao alat sa izuzetno visokom efikasnošću. Ali da bi to bilo tako, morao je da uvede u Singapuru neke od najstrožih pravila za kupovinu i posedovanje oružja, čak i za samoodbranu — jer čak i malo izjednačavanje ravnoteže potencijala nasilja u društvu vodi ka naglom smanjenju efikasnosti nasilja kao alata prisile.
Mogu izneti sasvim utemeljenu činjenicama hipotezu: troškovi agresivnog nasilja eksponencijalno rastu sa povećanjem mogućnosti primene protivnasilja od strane žrtve.
Recimo, stacionarni bandit (država) želi pomoću nasilja da natera nekoga da ispuni svoje zahteve. Ako žrtva državne agresije nema smrtonosno oružje, za hapšenje je dovoljna mala operativna grupa. A šta ako žrtva ima pištolj? Mora se poslati policijska specijalna jedinica. Zbog sitnog razloga, kao što je neplaćanje kazni ili maloprodaja psihoaktivnih supstanci, niko neće slati specijalce. Na blogu Aleksandra Rozova postoji objava sa potvrdom ove činjenice na primeru Švedske.
Pretpostavimo da potencijalna žrtva državne agresije nije neki neplatičar poreza, već značajnija meta — na primer, vođa klana u Somaliji. On već ne poseduje pištolj, već hiljadu boraca sa Kalašnjikov automatima, makar i loše obučenih. Kao što je pokazala istorija, šteta čak i od takvih „velikih oružja“ ispostavila se neprihvatljivom za vladu SAD.
Zamislite da su sledbenici sekte „Davidov grančica“, koji su se sklonili na rančou Vejk (Waco) 1993. godine, pored sačmara i pušaka imali protivoklopne granatomete. Kao što znamo, FBI je tada odlučio da upotrebi tenkove kako bi probio zidove i pustio suzavajući gas. U prisustvu protivoklopnog oružja kod branilaca, takva opcija bi morala biti odbačena kao previše rizična.
U sličnoj situaciji, država bi mogla ili pretvoriti juriš na rančou iz policijske operacije u vojnu, uz upotrebu minobaca ili drugog letalnog neodlučnog oružja, ili izgladiti rančo, sa perspektivom da će ti fanatici zaista u celosti umreti od gladi. Obe opcije nose značajnu političku štetu u demokratskoj državi, koja je političarima čak važnija od ekonomske štete državi. Više o sličnim faktorima preporučujem da pročitate u knjizi Martina van Krevelda Uspon i pad države.
Na kraju, mi smo već analizirali potencijalnu situaciju u kojoj potencijalna žrtva državnog nasilja preti upotrebom oružja masovnog uništenja. Sada se to doživljava kao nešto izuzetno malo verovatno — ali ne zato što država efikasno suprotstavlja stvaranju OMU od strane privatnih lica, već zato što ljudi koji poseduju dovoljno veština za stvaranje OMU takođe imaju snažna unutrašnja moralna uverenja koja ne dozvoljavaju upotrebu neodlučnog masovnog nasilja, uključujući i prema nevinih ljudi. Ako demokratska država postavi primer, prvi put upotrebivši OMU protiv svojih građana, ova moralna zabrana će biti oslabljena, a vremenom će potpuno nestati. Takve posledice nijedan zvaničnik u relativno civilizovanoj državi nije spreman da dopusti.
Mogu se izvući zaključci:
1) Troškovi prisile od strane države ili bilo kog drugog agresora eksponencijalno rastu sa jačanjem sredstava protivnasilja od strane žrtve. Čak i minimalno oružje za samoodbranu, na taj način naglo podiže cenu napada, a protiv jeftine prljave bombe od otpada nuklearnih elektrana neefikasan čak i nuklearni arsenal super sile.
2) Da bi slobodno društvo (teritorijalna ili eksteritorijalna ugovorna jurisdikcija) moglo da se zaštiti od osvajanja od strane države, njemu je isplativije ne ulagati u jednu „wunderwaffe“, već obezbediti podsticaje za kupovinu ličnog oružja od strane klijenata, veština njegovog korišćenja i spremnosti da ga upotrebe u odbranu. Takođe, to će pomoći društvu da se zaštiti i od sopstvenih koordinacionih organa, ako im padne na pamet da postanu država, jer će osigurati ravnomernu distribuciju potencijala nasilja. O tome se, konkretno, govori u ranije prevedenom radu Džeka Hiršlefera Anarhija i njen raspad.
Na kraju, navodim dobar citat iz knjige Liberalni arhipelag Čandrana Kukatasa.
Uzmimo igrače i vlasnike kazina. Njihove aktivnosti nam mogu biti strane, pa čak i odvratne. Međutim, da li bi činjenica da se u drugoj zemlji igra kockanje bila dovoljan razlog za invaziju na tu zemlju?
Uzmimo „monopoliste“. Oni mogu određivati cene za svoje proizvode koje mi smatramo nepravednim. Međutim, da li bismo smatrali dovoljnim razlogom za proglašenje rata bilo kojoj zemlji činjenicu da svoje proizvode isporučuje previše skupo?
Ali zašto smo u sličnim slučajevima spremni da šaljemo naoružane ljude (miliciju) našim sugrađanima, da ih uzimamo u pritvor (zatvor) i da od njih tražimo kontribuciju (kaznu)? Verovatno zato što oni, za razliku od susedne države, ne mogu da se brane.
Holon Sinergijski je objavio članak sa kritikom doktrine odvraćanja, o kojoj povremeno pišemo. Razjasnimo neke tačke.
1) Ne treba mešati doktrinu odvraćanja i terorizam. DO je strategija povećanja troškova iniciranja agresije. Metode povećanja troškova uopšte ne moraju podrazumevati upotrebu fizičkog nasilja. Možda Holon nije pročitao sve naše članke o DO i propustio ovaj. Ako je DO nenasilna, državi je teže da libertarijancima zalepi etiketu terorista.
2) Za DO nisu potrebne nikakve vunderwaffe (robo-pčele, genetički modifikovani virusi, a još manje oružje sudnjeg dana). Oslanjanje na vunderwaffe nije nikakva libertarijanska strategija, jer su one izuzetno složene, skupe i biće dostupne malima (što znači da će ti ljudi na kraju moći da prisiljavaju ostale, ponovo uspostavljajući status kvo). Za održivo slobodno društvo, prema Hiršlejferu, potreban je balans potencijala nasilja (BPN), odnosno oružje i strategije odvraćanja moraju biti izuzetno jednostavni i dostupni maksimalnom broju ljudi.
3) Za oružje odvraćanja, za razliku od oružja za klasične ratove, praktično je neprimenljivo takmičenje „projektila i oklopa“. Neprihvatljivu štetu se može naneti na milion različitih načina, pri čemu se stalno pojavljuju novi. Nije uzalud nakon pojave nuklearnog oružja počelo da se govori o nuklearnom odvraćanju, a ne o razvoju neutralizatora nuklearnih bombi.
Za zaštitu od svake od vrsta oružja odvraćanja potreban je poseban „oplonak“. Na primer, ako strana koja odvraća ima balističke rakete, krilašne rakete i mikro-drone, za presretanje odmazdnog udarca potrebno je imati PVO/PVO za svaki tip, i to sa velikom rezervom. Načina da se nekome nanese bol može se smisliti toliko da za odbranu neće biti dovoljno čak ni skoro neograničenog vojnog budžeta SAD.
4) Istorijski osvrt na srednjovekovne protopanarhije pokazuje da zahtev za sličnim institucijama postoji dugo, a sada je i teorija bolje razvijena, i tehnološki nivo viši. Uz to, u DO nije neophodno uključiti celo društvo. Čak i mali broj ljudi će stvarati pozitivnu eksternaliju za ostale, što primer sa Femgericht odlično demonstrira.
5) Što se tiče opšte transparentnosti, na njenoj osnovi se takođe može kreirati samostalna strategija odvraćanja. Libertarijanska jurisdikcija uopšte ne bi mogla imati nikakvo oružje za uzvratni udar na državne objekte, već samo mnogo kamera i striming na mrežu (na server koji je nepodložan cenzuri i preko kanala koji je nemoguće potisnuti – na primer, Elonov Starlink, gde se koristi usmereni snop). Ako statični bandit pokuša da napadne ovu jurisdikciju, prenos napada na mrežu sa svim njegovim sočnim momentima udariće na legitimitet vlasti (tolerancija na nasilje je trenutno izuzetno niska, i razni zaštitnici ljudskih prava počeće da podrivaju karijeru onih koji su izdali nalog za napad). Stanovnicima takve libertarijanske jurisdikcije neće biti potrebno oružje složenije od predmeta svakodnevne upotrebe – samo da bi slika bila upečatljivija, inače kratkotrajni šou „upali i uhapsi“ neće dobiti kritičnu masu pregleda.
Sličnom strategijom uspešno su se koristili američki borci za jednaka prava crnaca 1950-ih. Crni aktivisti su sedali u autobusima na mesta za bele, odbijali da ih oslobode po zahtevu konduktora, i policija bi ih uhapsila. Javne organizacije su im često plaćale kazne kako bi uvećale broj učesnika sličnih akcija. Takvi slučajevi su aktivno izveštavani u medijima, i u društvu je počelo da raste nezadovoljstvo prema zvaničnicima koji podržavaju segregaciju. Na kraju su pristalice segregacije morale da popuste.
Roza Parks, pionir trolovanja autobusskih kompanija i zakona o segregaciji
Komentarisala sam kolumnu Bitarha o promovisanju libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite u smislu da je to u velikoj meri kucanje na otvorena vrata: banditska suština države brzo je priznata od strane bilo kog sagovornika, a zatim počinju razmatranja o manjem zlu. Konkretno, u Rusiji je popularna tema pozivanja na iskustvo devedesetih godina prošlog veka, kada je vladala dominacija nomadskih bandita.
Sva tri uslova stabilnosti anarhije prema Hiršlejferu u Rusiji devedesetih nisu bila ispunjena, što znači da libertarijanizma devedesetih nije bilo.
Na to sam primorana da konstatujem da Bitarh ponovo kuca na otvorena vrata, i da nema govora o tome da je u devedesetim bilo libertarijanizma, osim ako, naravno, ne raspravljate sa trolom. Reč je o tome da za promovisanje libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite treba izneti argumente kako, ukidanjem stacionarnog bandite, sprečiti dominaciju nomadskih.
Zanimljiva je i kritika Vladimira Zolotoreva, koji sasvim opravdano ukazuje na to da je: stacionarni bandita opasniji od nomadskog, jer je u stanju da društvu nanese daleko veću štetu, a pritom doprinosi tome da društvo ne ostane bez snage za borbu protiv bilo kakvih bandita. On ne piše direktno, ali iz ove premise proizilazi da je povratak u eru nomadskih bandita za društvo prihvatljiva cena za uništenje stacionarnog bandite, iako bi, po dobrom, trebalo birati ne između stacionarnog i nomadskog bandite, već između prisustva bandite i njegovog odsustva.
Dakle, izgleda da smo se dogovorili: bandita nam ne treba, hajde da ga iskorenimo, potrebno je obezbediti balans potencijala nasilja u društvu i imaćemo stabilnu anarhiju. Ali tada se od čitaoca sa nadimkom Holon Sinergijski pojavila kritika predloženih mehanizama doktrine obuzdavanja (tekst je stigao privatnim kanalima, objavljujem ga u Telegrafu, koji nastupa kao neutralna platforma).
Tekst je veoma dugačak i složen za percepciju, pa dajem kratku eksplikaciju:
1. Kao što proizilazi iz Mazarinog članka o doktrini odvraćanja, čiji sam prevod nedavno objavila, faktor percepcije je veoma važan za uspešno odvraćanje. Protivnik mora da razume da kada potencijalna žrtva viče da će mu „izvući oko kroz guicu“ ako napravi još jedan korak, žrtva je zaista spremna da realizuje svoje pretnje, jer je ućorena u ugao i nema nikakav izlaz osim otpakivanja svojih arsenala za izvlačenje očiju kroz guvice. Pri tome, sam potencijalni agresor nikako ne sme biti stavljen u tako bezizlazan položaj u kojem mu ne preostaje ništa drugo nego da rizikuje oko i napravi korak napred. Ali što uspešnije ovakva doktrina bude realizovana, to će pretnje češće biti blef – jednostavno iz razloga uštede. 2. Država takođe sprovodi doktrinu odvraćanja u odnosu na predstavnike društva koji žele njen uništenje. Jedan od najpouzdanijih načina za nju je da uzme društvo kao taoca. Svaki član društva mora da razume da će od bilo kakvih pretnji ili, bože brani, stvarnih radnji protiv predstavnika države, gore biti samo uslovnom Voronežu. Tako je država izmislila koncept ekstremizma, i sada su za svako zatezanje šrafa krivi ekstremisti, upravo kako bi se društvo od njih zaštitilo svim tim merama bezbednosti. Retke uspešne akcije protiv države samo potvrđuju da ekstremizam nije izmišljotina i da su državne mere bezbednosti opravdane. 3. Pokusaji da se za borbu protiv predstavnika države nude sve tehnološki naprednije oružja poput mikrodronova i uberizacije nasilja, dovešće do toga da će država sa ogromnim zadovoljstvom početi da štiti građane od mikrodronova i uber-nasilja, a za to će biti potrebne već potpuno totalitarne metode kontrole svih aspekata života. U ekstremu, ova trka u naoružanju dovodi do toga da svima postaje dostupno oružje sudnjeg dana, i tada – grob, grob, groblje, peder. 4. Za kraj, daje se istorijski osvrt na srednjovekovnu Saksoniju, u kojoj se uspešno praktikovalo nešto veoma blisko opisanoj konceptu uber-odmazde. Ipak, sistem nije preživeo svoje vreme, kao i svi ostali srednjovekovni elementi panarhije, i ustupio je monopol državi na suđenje i kažnjavanje. Autor predlaže da se razmisli da li je takav ishod bio zakonit.
Glavni zaključak iz svih ovih zamrštenih argumenata bi bio sledeće razmišljanje. Nijedna doktrina nije panaceja. Država je u glavama. To znači da, iako u nizu slučajeva problem države može biti uspešno pojednostavljen odsecanjem naročito neugodnih glava ili pretnjom sličnom dekapitaciji, presudnu važnost ipak imaju sredstva indoktrinacije slobodom. Njih je potrebno birati pojedinačno.
Početkom decembra mi je anonimno poslali tekst na uređivanje, prepisala sam ga do neprepoznatljivosti, i sada se nalazi u javnom prostoru Doktrina suzdržavanja. Ovde ga nisam objavljivala, ali se danas u mom prijatnom četu dogodio dugotrajan sukob zbog nejasnih obračuna na moskovskoj novogodišnjoj zabavi LPR-a, i tako, setila sam se, pa objavljujem tekst kod sebe.
Buljite vas u kolektivu, kako rešiti problem? Ako ne planirate da pobegnete ili da svi ubijete iz pepelice, onda morate razviti doktrinu suzdržavanja – to jest, izgraditi takvu liniju ponašanja koja će učiniti da zadovoljstvo članova kolektiva zbog vašeg maltretiranja bude manje od mogućnih troškova toga.
Najjasnija i najmoćnija mera koja omogućava da se ne pribegava otvorenom ratu jeste pripremiti kompromitujuće podatke za svakoga ko vas maltretira, smestiti ih na sigurno mesto koje omogućava brzo objavljivanje tih informacija, a zatim slučajno dozvoliti onima koji vas maltretiraju da se upoznaju sa uzorcima materijala. Dalje će vas mrzeti isključivo iz pepelice, ali će uglas komunicirati naglašeno neutralno. Što se tiče težine implementacije, to je otprilike kao da ste država i da kreirate nuklearni arsenal sposoban da uništi svakog od potencijalnih protivnika.
Steći poznanstva sa ozbiljnim momcima sa strane – takođe nije loša mera, mada će ona već zahtevati određene komunikacione veštine, a ne samo sposobnost rada sa informacijama. U takvom scenariju će prema vama frkati, ali će se truditi da zadrže vašu iritaciju ispod radara: ipak, teško ćete sa sasvim beznačajnim stvarima sagitati svoju grupu podrške da se zauzme u vaše ime. Što se tiče težine, to je kao da ste država i da ste stupili u NATO.
Najpouzdanije je, naravno, nabuditi se, steći iskustvo u trening sparingovima, prevazići prirodnu nesposobnost omegat da udari prvi, a zatim, kao odgovor na još jedan epizod maltretiranja, obratiti se onom od učesnika epizode koji vam se čini kao izvodljiv protivnik: recimo, samo si takav u četu, ili ćeš i jedan na jedan da se uštogliš? U suštini, nije važno ko će pobediti u sledećem obračunu, važno je da se on uopšte dogodi, jedan na jedan, i da u njemu uspete da demonstrirate određenu dovoljnu izdržljivost. Ako nanosite protivniku značificnu štetu, to je sasvim dobro. Što se tiče težine, to je kao da ste Finska, a da vas maltretira Sovjetski Savez. Finska se, da vas podsetim, ispostavila kao jedina zemlja koja je, po ishodima Drugog svetskog rata, izgubivši od SSSR-a, zadržala relativnu nezavisnost od njega, i sa njom su se zaista računali, jer su se sa tim malim bezobraznikom radije izbegli.
I, konačno, ako se iskreno bojite da ćete se boriti, ali se mržnja akumulira, a ipak ne želite da gradite karijeru Džokera. Tada kupite sprej za biber, pričekajte jednog od zlostavljača, prskajte mu u oči, oborite ga i prebijte. Zatim svima ostalima saopštite da vas oni, naravno, mogu ubiti, ali ako to ne urade, već samo nastave svoje maltretiranje, doći ćete do svakoga od njih. To je kao da ste država koja trenira teroriste, a da u svetu ne postoji SAD, već samo EU.
Opšti smer misli je otprilike ovakav: treba da pokažete da ste spremni da uložite značajne napore i podnesete značajne troškove radi oslobađanja od maltretiranja, a da nemate nameru samo da trpite i plačete u jastuk.
Ali najbolje je jednostavno prestati da budete omega. Nećete biti maltretirani ne samo ako će se ljudi plašiti posledica, već i jednostavno ako budete simpatični i korisni članovima kolektiva. To je kao da ste Japan, koji izvozi anime i Toyotu.
Želim da vam predstavim prevod članka Majka Mazare , koji se bavi savremenim pristupima doktrini odvraćanja Sjedinjenih Država u odnosu na druge države. Autor radi za RAND Corporation, a u prošlosti je služio u obaveštajnim službama mornarice.
Članak je interesantan jer odstupa od prilično primitivnih predstava o odvraćanju zasnovanih na teoriji igara i fokusira se na metodološki subjektivizam, koji je tako cenjen od strane pristalica austrijske škole. Zato bi sadržaj članka libertarijancima trebalo da bude lako i prijatno čitljiv, a ja sam sa svoje strane pokušala da čitanje učinim još lakšim i prijatnijim, značajno pojednostaviv prilično težak jezik članka.
Inače, sakupila sam sve prevode koji su mi na sajtu bili prilično razbacani, u zajedničku sekciju , koristite.
Ankap-tjan je u svojoj objavi o LPR i silovcima žalila na to da se libertarijanska partija prilikom direktnog sukoba sa državom ne ponaša u skladu sa svojom javnom retorikom o onome što je ispravno, već kao obični mirni, zakoniti građani. Može se koliko god govorilo o tome da je država bandit, da postoji sankcija agresora koja omogućava uklanjanje državnih službenika bez suđenja i istrage i slično, ali to se, kao što vidimo, ne pretvara u stvaran program delovanja i, očigledno, neće se pretvarati.
Zašto se to dešava? Većina će verovatno reći da su ljudi „jednostavno zastrašeni i boje se da ne traže provokaciju“, „država je jača“ i slične besmislice. Ali vlada Ruske imperije nipošto nije bila „slatko zeče“, i u pogledu surovosti je daleko nadmašivala Putinovu. Ipak, protiv nje su se suprotstavljali odlučni ljudi sa svojom često samoubilačkom doktrinom individualnog terora. To je bio neuporedivo veći ekstremizam od ponašanja modernih ruskih opozicionara, koji se ne usuđuju čak ni na ono što intenzivno praktikuju u modernom Hong Kongu, na primer, da izađu na ulicu sa maskom, zaslepe policiju slabim laserom u oko, a zatim pobegnu neidentifikovani.
Političarka Ekaterina Šulman stalno govori o svetskom trendu smanjenja nasilja i jačanja vrednosti bezbednosti. Prema Inghartovoj mapi vrednosti, za Ruse su posebno karakteristične vrednosti individualizma i bezbednosti, pa nije iznenađujuće što njihovo ponašanje toliko ne liči na ponašanje stanovnika Hong Konga koji zastupaju vrednosti razvoja. Dakle, strategije borbe moramo graditi polazeći od te činjenice. Ako želimo da stvorimo masovni pokret otpora stacionarnom banditu, metode koje on koristi moraju biti što manje nasilne.
Kao što smo pisali u prethodnim člancima, smisao doktrine odvraćanja je povećanje troškova pokretanja nasilja za agresora. Pritom nije važno na koji tačno način će se povećavati troškovi za zvaničnike i silovce. Ali pošto želimo da stvorimo masovnu kampanju (kako bi u njoj učestvovao što veći broj ljudi), metode moraju biti maksimalno nenasilne, a neophodne radnje za učesnike (nivo težine) moraju biti najjednostavnije.
Takvo sredstvo je, naravno, servis za deanonimizaciju zvaničnika i pripadnika silovnih struktura. Aleksandar Litreev je pokrenuo projekat sličnih ciljeva „Ruski slon“, ali tamo dodaju samo ime, prezime i fotografiju pripadnika silovnih struktura koji su pokazali okrutnost. Čak i bez kućne adrese. Litreev svoj projekat pozicionira kao „apsolutno legalan“ (ispravno se treba čitati ovako: „koji izvršava sve naredbe stacionarnog bandite“), stoga on neće imati nikakav ozbiljan uticaj na državu. Glupo je nadati se pobedi igrajući po pravilima bandita koja oni sami pišu za sebe.
Za stvarno povećanje troškova stacionarnih bandita, ja zamišljam približno ovakav servis:
1) Izvršava se u obliku sajta, ali radi pod TOR-om, kao svi sajtovi u darknetu poput Hidre. To pruža maksimalnu bezbednost uz očuvanje jednostavnosti korišćenja. TOR brauzer već sada imaju mnogi ljudi (dovoljno je preuzeti i pokrenuti, sve radi „iz kutije“) na svim platformama (Windows/Linux, Android/iOS). Uprkos poznatim slučajevima hakovanja .onion sajtova sa naknadnom instalacijom malicioznog skripta za deanonimizaciju korisnika, sve su ih sproveli FBI, CIA i NSA. Tetka Sem je, naravno, isti takav stacionarni bandit kao i Pinya, ali on nikada neće početi da pomaže Pinji da pritiska svoje protivnike. Tako da čak i običan TOR brauzer bez dodatnih sredstava anonimizacije (VPN, šifrovanje diskova, Linux umesto Windowsa, izlazak na mrežu preko anonimnog telefona i SIM kartice) TOR obezbeđuje praktično 100% anonimnost protiv lokalnih čuvara stabilnosti, tj. protiv FSB-a. Nizak prag ulaska omogućiće privlačenje maksimalnog broja ljudi, čak i onih koji nisu tehnički potkovani. Takođe, to značajno pojednostavljuje razvoj (kreira se kao običan sajt, a zatim se postavlja na .onion).
2) Na sajtu se prikuplja baza podataka zvaničnika i pripadnika silovnih struktura svih činova, objavljuju se apsolutno sve informacije koje su uspele da se pronađu — ime, prezime, adrese stanovanja, telefoni, profili na društvenim mrežama, mesto zaposlenja žene, veze sa ljubavnicama, registarski broj automobila. Mi obuzdavamo bandite, stoga je poštovanje njihovog sopstvenog „zakona“/naredbe „O zaštiti ličnih podataka“ vrh apsurda!
3) Sajt popunjavaju korisnici koji nisu ravnodušni. Cela baza je dostupna javnosti, njen otisak se svakodnevno objavljuje za preuzimanje offline (kako se ne bi izgubila ako FSB ipak uspe da zapleni server). Podaci se pojavljuju na sajtu nakon provere moderatora, kako bi se isključilo namerno unošenje ljudi koji nisu povezani sa stacionarnim banditima.
4) Svaki profil službenika i pripadnika snaga bezbednosti imaće krandfanding (kao na Kickstarteru) za sprovođenje kampanje za „povećanje troškova agresije“ (odmazdu) određenoj osobi. Ljudi će uplaćivati bitkoine, predlagati opcije, vršiti odmazdu i slati izveštaje moderatorima. Ako je sve u redu, izvršilac će dobiti sav novac iz fonda tog službenika/bezbednosnika. Na sličan način se može motivisati i prikupljanje podataka o određenom službeniku (kućna adresa, broj automobila, broj mobilnog telefona i slično).
5) Kao metode odmazde dozvoljene su isključivo nenasilne metode (nije dozvoljeno ubijanje ili nanošenje fizičke povrede zdravlju). Zabranjeno je postavljati decu službenika i pripadnika snaga bezbednosti kao mete odmazde. Na taj način kreatori servisa neće moći biti predstavljeni javnosti kao bezobzirni teroristi, a ni bliski saradnici bandita neće biti toliko razbesnjeni kao u slučaju njegove smrti, dok će oni koji žele da ga zamene biti zadovoljni. Evo približnih dozvoljenih metoda odmazde: lepljenje letaka sa fotografijom u ulazu, pisanje po vratima, prepunjavanje brave lepkom, pisanje po automobilu, prijavljivanje nečega ženi na poslu, prepunjavanje stana odorantom, polivanje zelenim bojama. Nedozvoljeno: probijanje glave, polomiti noge, polivanje kiselinom, paljenje stana. Uvek zapamtite: suzdržavanje nije rat!
Kao što vidite, ovaj servis ne zahteva primenu nasilja i jednostav je za korišćenje, što daje dobre šanse za privlačenje velikog broja ljudi.
Libertarianski orao je anonimizovan i nalazi se na sigurnom, bandit je takvog luksuza lišen
U mnogim komadima koji su izvođeni u antičkom pozorištu često se primenjivao neobičan trik za rešavanje sukoba likova — „Deus ex machina“ („Bog iz mašine“). Sastojao se u iznenadnom pojavljivanju novog božanstvenog lika na sceni na kraju dela, koji prethodno nije bio pominjan u predstavi i koji je imao mogućnost da brzo reši probleme heroja. Jednostavnije rečeno, spoljne sile su rešavale probleme heroja, ne ulazeći u suštinu konflikta. Ovaj trik nije pogodan samo za umetnička dela, već može biti koristan i za političke transformacije usmerene na deetatizaciju društva.
Pogledajmo bilo koji libertarijanski javni prostor na društvenim mrežama, čet, sajt, strim, podkast, kanal. Šta ćemo videti? Najverovatnije beskrajnu diskusiju o istim temama — kako rade libertarijanski sudovi, ko će graditi puteve u ankapu, ugovorno ropstvo, abortusi, subjektivnost dece, nuklearno oružje, droge, austrijska škola ekonomije protiv kejnsijanizma i državnog plana, minarhizam protiv ankapu, ankap protiv panarhije, teritorijalne zajednice protiv EKU. Često se to pretvara u beskrajni holivars, kada ljudi danima zaredom brane svoje tačke gledišta.
Samo što, ako neprestano raspravljate međusobno i trošite na to sve svoje resurse, mnogo nećete postići! I da li je uopšte potrebno? Možda postoji neki univerzalni recept kako se mogu odjednom rešiti svi ovi problemi i kako da se postojeći oskudni resursi troše korisno za pokret?!
Da, on postoji i nalazi se u samoj prirodi države — stacionarni bandit može osvojiti društvo samo pri narušavanju ravnoteže potencijala nasilja (RPN), dok uz poštovanje ove ravnoteže bezdržavno društvo može sasvim stabilno postojati, što je dokazano u okviru metodologije neoinstitucionalizma. O tome se kratko i jasno može čuti u prvom delu predavanja Aleksandra Auana „Evolucija sedilačkog bandita“. Nakon formiranja centralizovanih struktura prisile (države), kretanje u suprotnom smeru ka decentralizovanom društvu postaje nemoguće bez primene spoljnog napora na sistem (ova zakonitost je analogna drugom zakonu termodinamike: toplota se neće spontano prenositi sa hladnijeg tela na toplije).
Ako vratimo BPN, troškovi iniciranja nasilja postaju veći od troškova odbrane, i teritorijalni monopol države jednostavno nestaje. Dalje, sve ostalo jednostavno nema značaja! Naravno, bolje je unapred znati odgovor na to ko će graditi puteve ili kako definisati subjektivnost dece, ali i bez toga ljudi će pre ili kasnije morati to da rešavaju bez države. Ona jednostavno ne može postojati uz poštovanje BPN-a. Ako ste programer ili jednostavno poznajete Bulovu logiku, dobro razumete: izračunavši vrednost prvog operanda u konjunkciji (&&), ne morate izračunavati sve ostale operande ako je on FALSE, jer će rezultat konjunkcije u svakom slučaju biti FALSE. Ili se kod disjunkcije (||) ne moraju izračunavati svi ostali operandi ako je prvi TRUE, jer će rezultat u svakom slučaju biti TRUE.
Iz ovoga proizilazi da je dovoljan uslov prelaska na libertarijanizam samo dovođenje potencijala nasilja u društvu do ravnomernije distribucije. Kao što verovatno već možete naslutiti, to se može postići stvaranjem i širenjem alata za doktrinu odvraćanja (DO).
Vrednost ovog pristupa je u tome što se razvojem alata DO, njihovom proizvodnjom i uvođenjem u široku upotrebu može baviti mnogo širi krug ljudi nego što je danas uključen u političku agitaciju i protestne akcije. Kooptacija onih koji se bore protiv režima – tehničara koji mogu sastaviti dron, laserski zaslepljivač ili druge zanimljive alate od slobodno dostupnih delova – mnogo je perspektivnija u smislu proširenja baze protesta nego ograničavanje na regrutovanje humanitaraca i ekonomista koji se dobro razumeju u nijanse ideologije. Još korisnije je uključivanje inženjera i menadžera sposobnih da organizuju masovnu proizvodnju sličnih predmeta, a to je takođe veoma brojna kategorija. Takođe, primetimo da se polukraftska proizvodnja ili pisanje softverskog proizvoda lako skrivaju od države, pa je to bezbednije od izlaska na mitinge, što je takođe dodatni stimulativni faktor.
Kada pouzdani, masovni i jeftini alati za suzbijanje agresora budu dostupni čak i baki, ostalo će vrlo malo vremena da se čeka kada će tržište rešiti stvari. Nakon što deus ex machina odradi svoj posao, sve današnje teorijske rasprave o tome kako se organizovati u ankapu naglo će preći u praktičnu ravan. Nešto slično smo posmatrali relativno nedavno, kada su ekonomisti raspravljali o tome da li se u eri fiat novca može vratiti na zlatni standard, a onda je došao Satoshi, i sada umesto zlatnog standarda imamo bitkoinski. To je to, predmet rasprave je nestao, a na dnevnom redu je sveprisutna praktična implementacija privatnog tvrdog novca.
