U mojoj omiljenoj biblioteci Hajd-parka nedavno je postavljena knjiga koju će retko ko pročitati, barem zbog odvratnog formata (sken papirne knjige) i ogromne veličine (skoro petsto stranica). Reč je o „Liberalnom arhipelagu“ Čandrana Kukatasa. S druge strane, sigurno ćete imati snage da se upoznate sa predgovorom knjige koji je napisao Vadim Novikov.

Neću da lažem, i ja sam uspela da pregledam samo predgovor, dok sam ostatak knjige prelistala ukratko, uglavnom da bih se uverila da je bar napisana razumljivim stilom. Da, sa stilom je sve u redu, može se čitati.

Šta je zanimljivo u idejama koje Kukatas iznosi? On analizira liberalna shvatanja o pravdi (Rulzov princip „vela neznanja“ i slično) i dolazi do zaključka da je sve to teorijski veoma privlačno, ali da ljudi u praksi ipak neće moći da im nametnu jedinstvena uverenja. I ne treba ni. Najvažnija osnovna sloboda, prema Kukatasu, je sloboda izlaska iz zajednice. Najvažnija liberalna vrlina je tolerancija. Ako zaista iskreno veruješ da su tvoji etički principi najbolji, dokazuj to u mirnoj konkurenciji, a ne nametaj silom.

Ovo nas podseća na moj nedavni post o građanskom ratu u SAD. Da, ropstvo vređa osećaj pravde. Ali pokušaj da se južne države oslobode ropstva putem zakona usvojenih u Kongresu doveo je do secesije, secesija do rata, i na kraju je skoro niko nije prošao bez posledica.

Kukatas dolazi do zaključka da bi principima liberalizma odgovaralo društvo u kojem se pitanje vlasti rešava društvenim ugovorom, ali pri čemu svaki pojedinac sklapa taj ugovor u okviru svake konkretne zajednice u koju pripada, i iz koje može slobodno da izađe. To je ista ona ideja ugovornih jurisdikcija koju libertarijanci neprestano zastupaju. Dakle, ako vam trebaju još argumenata u njihovu korist – znate šta još vredi pročitati.