Тег: KJ

Države nisu privatne organizacije

Kolumna Vitalija Tizunja

Tokom kritike države veoma često se može čuti: „ako ti se ne sviđa – idi u drugi ‘ogradak'“. Argument glasi da su i države privatne konkurentske organizacije, one žive od sredstava koja plaćaju njihovi klijenti (odnosno građani), i svaki čovek ima izbor među mnoštvom država, što znači da već živimo u slobodnom društvu. U stvarnosti, to je veoma neadekvatno objašnjenje onoga što država jeste i kako ona funkcioniše. Zašto? Sada ćemo razjasniti!

Šta obično znači zamena jednog privatnog agenta drugim? Morate raskinuti stari ugovor i zaključiti novi sa drugim agentom. Naravno, ovaj proces se ponekad može suočiti sa određenim poteškoćama, ali u celini ne nosi neke neprihvatljive terete. U ovom slučaju, verovatno ćete čak i morati da promenite svoje prebivalište. A ako i budete morali (recimo, odlučili ste da promenite stambeni kompleks ili pronašli posao u susednom gradu), okruženje u kojem se nalazite ipak se neće promeniti na korenit način.

Šta onda znači promena države? Morate se odreći svoje kulture, svog jezika, svojih bližnjih i poznanika, uobičajenog životnog okruženja, snositi značajne finansijske troškove, ispuniti niz uslova u vezi sa raskidom prethodnog državljanstva (ponekad teško ostvarivih, poznajem jednog čoveka koji nije mogao da se odrekne državljanstva Rusije zbog potrebe da „vrati dug Otadžbini“), takođe ispuniti niz uslova u cilju dobijanja novog državljanstva (ne možete se preseliti u drugu zemlju samo kupovinom nekog nekretnine ili pronalaženjem posla, odnosno dobijanjem odobrenja nekog od lokalnih stanovnika, potrebno je još i odobrenje države) itd.

Proces promene države suočava se sa značajnim troškovima. Običan čovek se neće preseliti u drugu zemlju samo zato što loše poznaje lokalni jezik i nema dovoljno sredstava. Većina ljudi će bežati iz svoje zemlje samo u slučaju da vlada počne prosto da puca u sve bez razlikovanja (međutim, takve vlade obično još i zatvaraju granice). U bilo kojoj drugoj situaciji, koliko god ona bila loša, veći deo stanovništva ostaje tamo gde je i bio.

Može se reći da jednostavno ne treba pripadati većini, da je potrebno nekako napredovati, truditi se, učiti druge jezike, svim mogućim metodama prikupiti sredstva za preseljenje, dokazati drugoj državi svoju pouzdanost i korisnost, i tada će sve uspeti, a pošto to ne radiš – znači da ne želiš previše da menjaš stvari u svom životu.

Međutim, čak i ako se potrudite i uspešno preselite da živite na teritoriju druge države – to i dalje neće dati nikakva garancije u pogledu politike novog suverena. Bez obzira na okolnosti, većina stanovništva bilo koje države (ona ista koja nikada neće odseliti) nigde neće pobeći od plaćanja poreza i podlijeganja državnim regulativama. Država ima mogućnost da koristi te ljude i njihova sredstva, jureći sopstvene ciljeve. To joj daje mogućnost da pravi greške u svojoj politici, ili čak donosi veoma neadekvatne i iracionalne odluke, jer uvek ima čime da pokrije nastale troškove.

Privatnoj organizaciji je neophodno da funkcioniše što efikasnije, jer u potpunosti živi od prodaje svojih proizvoda i usluga. Za nju je nedopustivo pokazivanje bilo kakve neefikasnosti, jer će to dovesti do toga da dobra koja pruža budu ili skuplja, ili lošijeg kvaliteta od dobara njenih konkurenata, čime će izgubiti klijente i svoje prihode.

Državi, pak, nije potrebno težiti ka najvećoj efikasnosti. Konkretnoj vladi je dovoljno da sprovodi samo toliko efikasnu politiku koliko je potrebno da zadrži ogorčenost građana ispod nekog kritičnog nivoa. Ali ništa više od toga.

Države nimalo ne liče na privatne organizacije, one ne konkurišu za ljude, već eksploatišu stanovništvo koje im pripada. Država je uvek ropstvo. Govoriti da su države tržišne i konkurentske organizacije – to je glupost!

Komentar Ankap-tjan

Svaku analogiju ne treba shvatiti potpuno doslovno. Naravno, države konkurišu za ljude, iako to nipošto ne poništava tezu da teže da ih eksploatišu u cilju ostvarivanja prihoda – da takvog cilja nema, onda ne bi ni bilo smisla konkurišati. Državljanstva različitih država imaju različitu vrednost, iako, naravno, različiti ljudi cene različite prednosti koje daje to ili ono državljanstvo.

Ali sa istim uspehom možemo posmatrati i preferencije robova u pogledu toga kod kog je gospodara bolje biti u vlasništvu. Poznato je da su neki robovi uspešno menjali gospodare u skladu sa svojim preferencijama, iako većinsini to nije polazilo za rukom, ili to čak nisu ni shvatali kao potrebu.

Ukratko, slogan „ako ti se ne sviđa – odlazi“ nikada ne treba stavljati po strani. Povodom toga želim da podsetim na odličan članak Savve Šanaeva Matematika na straži libertarijanstva, kao i na moj kratki komentar na taj članak.

Kako će ljudi međusobno sarađivati, na primer u selu ili u gradu, gde će svaka kuća biti pod različitom ugovornom jurisdikcijom?

анонимный вопрос

Ovde, kako mi se čini, zabunu unosi tvrdnja o ugovornim jurisdikcijama, da će one zameniti državu. Aha, kaže čovek, to jest svaka kuća u selu će pripadati različitoj državi, šta će to od gluposti kod nas da ispadne?

Šta uopšte znači za čoveka činjenica da se njegova kuća nalazi u određenoj jurisdikciji? To znači da, ako kuća postane predmet konflikta, ili ako se na njenoj teritoriji dogodi konflikt, jurisdikcija se bavi rešavanjem tog konflikta (ako vlasnik kuće iz nekog razloga odluči da to ne uradi samostalno).

Jedini slučaj kada kod ovakvog pristupa dolazi do kolizije jeste granični konflikt. Na primer, postoji spor oko toga kome pripadaju plodovi sa grane drveta koje raste na jednoj parceli, a nadvija se nad drugom parcelom. Ovde će biti potrebno uključiti obe jurisdikcije, i dalje je to njihov zadatak – da se dogovore kako će rešiti konflikt.

I, naravno, ako klijenta ne zadovoljava način na koji njegova ugovorna jurisdikcija rešava konflikte, on traži takvu koja bi, pretpostavlja se, to radila bolje, i sklapa ugovor sa njom. U suštini, ovde se principijalno ništa ne razlikuje od kupovine osiguranja za kuću, ugovora sa provajderom za priključak kuće na internet, gas, vodu ili struju. Samo što je promeniti jurisdikciju mnogo jednostavnije nego dobavljača gasa.

Ako vam se primer sa jabukama čini neozbiljnim, šta biste rekli o graničnom konfliktu zbog nalazišta nafte?

Matematika na straži libertarijanstva: kratki zaključci iz članka

Pošto sam već počela da govorim o eksperimentalnim potvrđama libertarijanske doktrine, vredi pomenuti i način provere tvrdnji kao što je matematičko modelovanje.

Pročitala sam ovde veoma dobar članak na freedom pride o tome kako je izgrađen model sa prilično realističnim pretpostavkama, koji je dalje, u zavisnosti od ulaznih podataka, demonstrirao šta bolje funkcioniše: ugovorne jurisdikcije, demokratija ili ankap.

Smisao modelovanja je u tome da se vidi kako se smanjuju troškovi članova društva u zavisnosti od toga kakve mehanizme prilagođavanja društvu i uticaja na društvo imaju.

U članku su zaključci izloženi prilično težakim jezikom, pa ću ih prevesti za sebe, jednostavnije.

  1. Demokratija ne odgovara dobro kao mehanizam za optimizaciju sopstvenih troškova postojanja u društvu. Ovde ne mogu a da se ne pozovem na sopstveni longread na ovu temu.
  2. Umesto da se težiš unazad kroz demokratske mehanizme, mnogo je pouzdanije smanjivati troškove kroz „glasanje nogama“ – napustiš društvo koje ti ne odgovara i preseliš se u ono koje odgovara.
  3. Što su relativni troškovi finansiranja javnih dobara niži, to je ankap isplativiji. Što su viši, to su ugovorne jurisdikcije isplativije. I za ovaj poslednji zaključak sam veoma zahvalna autorima članka: oni tvrde da je to argument za UJ, ali za mene to znači da će, kako tehnički napreduje, ankap postajati sve isplativiji.

Polidržava

Bitarch kolumna

Polidržava je ideja američkog pisca Zaka Vinersmita. U knjizi Polystate: A Thought Experiment in Distributed Government predlaže se jednostavna, ali radikalna ideja.

Sada, pri običnoj demokratiji, živimo po zakonima koje je postavila partija koju je izabrao većina. Vinersmit smatra da to nije ispravno i da bi građanin koji je dao glas određenoj sili trebalo da živi po zakonima te sile. Da plaća porez njoj, a ne pobednicima ili konkurentima. Recimo, pristalice komunista bi plaćale više, a libertarijanci manje. Ali penzije i socijalna davanja komunista bi bile veće, dok bi libertarijanci morali sami da štede za starost.

Glasao za levičare — idi u vojsku. Za desničare — plaćaj za ugovorne vojnike. Suštinski, na taj način na teritoriji jedne zemlje nastaje nekoliko država. Zakov sistem se može uporediti sa izborom mobilnog operatera ili internet provajdera. Neko ima bolju pokrivenost, ali manje cene. I obrnuto. Ipak, stvaraju se nove mogućnosti. Recimo, možete ne plaćati porez za skladištenje nuklearnog oružja. U teoriji, ovo će pomoći građanima da zaista razumeju političke programe, a partijama da vode ispravnu liniju.

Polidržava (na engleskom)Preuzmi

Liberalni arhipelag

U mojoj omiljenoj biblioteci Hajd-parka nedavno je postavljena knjiga koju će retko ko pročitati, barem zbog odvratnog formata (sken papirne knjige) i ogromne veličine (skoro petsto stranica). Reč je o „Liberalnom arhipelagu“ Čandrana Kukatasa. S druge strane, sigurno ćete imati snage da se upoznate sa predgovorom knjige koji je napisao Vadim Novikov.

Neću da lažem, i ja sam uspela da pregledam samo predgovor, dok sam ostatak knjige prelistala ukratko, uglavnom da bih se uverila da je bar napisana razumljivim stilom. Da, sa stilom je sve u redu, može se čitati.

Šta je zanimljivo u idejama koje Kukatas iznosi? On analizira liberalna shvatanja o pravdi (Rulzov princip „vela neznanja“ i slično) i dolazi do zaključka da je sve to teorijski veoma privlačno, ali da ljudi u praksi ipak neće moći da im nametnu jedinstvena uverenja. I ne treba ni. Najvažnija osnovna sloboda, prema Kukatasu, je sloboda izlaska iz zajednice. Najvažnija liberalna vrlina je tolerancija. Ako zaista iskreno veruješ da su tvoji etički principi najbolji, dokazuj to u mirnoj konkurenciji, a ne nametaj silom.

Ovo nas podseća na moj nedavni post o građanskom ratu u SAD. Da, ropstvo vređa osećaj pravde. Ali pokušaj da se južne države oslobode ropstva putem zakona usvojenih u Kongresu doveo je do secesije, secesija do rata, i na kraju je skoro niko nije prošao bez posledica.

Kukatas dolazi do zaključka da bi principima liberalizma odgovaralo društvo u kojem se pitanje vlasti rešava društvenim ugovorom, ali pri čemu svaki pojedinac sklapa taj ugovor u okviru svake konkretne zajednice u koju pripada, i iz koje može slobodno da izađe. To je ista ona ideja ugovornih jurisdikcija koju libertarijanci neprestano zastupaju. Dakle, ako vam trebaju još argumenata u njihovu korist – znate šta još vredi pročitati.