…I pravda za sve

Politički program libertarijanstva svodi se na dosledno smanjenje uloge države, odnosno deregulaciju i smanjenje poreza.

Ako pokret u ovom pravcu bude vodio ka povećanju bezbednosti i bogatstva stanovnika sve dok država ne bude svedena na ulogu „noćnog čuvara“, a pri daljem skraćivanju državnih funkcija nivo nasilja poraste, a blagostanje opadne, to znači da su minarhi u pravu, a ankapovi nisu, i postoji taj minimalni optimum države, ispod kojeg je nije moguće smanjiti.

Ako optimum države ne bude pronađen, i ako svako skraćivanje države ljudima donosi samo korist, to znači da su ipak ankapovi u pravu, država je štetni parazit i podleže potpunom iskorenjivanju.

Ako se optimum pronađe, ali ne tamo gde ga pretpostavljaju minarhi, već, recimo, na nivou „noćni čuvar plus dom za siromašne“, to znači da su socijal-liberali u pravu, a tvrdoglavi libertijanci svojim jadnim umovima nisu uspeli da dokučaju svu važnost kompetentne centralizovane redistribucije resursa.

I, konačno, ako se ispostavi da je nemoguće dobiti održive rezultate jer različita društva imaju svoj optimum državnih funkcija, to znači da su zapravo u pravu panarhi: ljudi su previše različiti da bi ih se svi tretirali isto. Nekome treba više države, nekome manje, nekome nula, pa neka svako dobije onako kako zahteva.

Samo što je za postizanje svih ovih rezultata neophodna spremnost ljudi na eksperimente u cilju izgradnje društva koje je njima pogodno. Međutim, decenije nasilnih socijalističkih eksperimenata su u velikoj meri diskreditovale samu ideju o doslednoj izgradnji nečeg novog. Zato danas češće imamo sporadične pokušaje da se nešto poboljša, a nakon njih — povratke na staro. Ali baš kao što je dug period mira odučio ljude da ozbiljno shvataju opasnost od velikog rata, tako i dug period nedostatka ideja može ljudima vratiti ukus za reformama. Naš zadatak je da u tom trenutku u vazduhu lebdi ideja upravo libertarijanskih transformacija.