Тег: eksperiment

Život sa androidima

Rešenje zadataka iz androidovodstva od Artema Severskog.

Dati nam je povoljno, ali potpuno nepoznato okruženje, kao i rota androida – univerzalnih interfejsa za transformaciju tog okruženja. Uslovi rada androida isključuju njegovo pretvaranje u privatnu svojinu. Zato gledajte – Ankap-tjan postaje komunistkinja!

Osobine androidovodstva

A. Sinergija. Nelinearni rast produktivnosti usled povećanja broja androida uključenih u zadatak; veliki je pozitivan efekat razmere. Zato je stalna privatizacija androida pojedinačno radi služenja porodicama ili pojedincima – neisplativa.

B. Neprilagođenost igrama sa nultom sumom. Svaki pokušaj da se grupno oduzme android za zadatke koji ne donose korist drugima, sa neverovatnom lakoćom se suzbija. I insistirati na tome da android izvršava isključivo individualno nalog – neverovatno je teško. Zato je najisplativija evoluciono stabilna strategija – primena androida prvenstveno na dobrobit što većih kolektiva.

C. Neizvesnost budućnosti. Prema uslovima zadatka, rok završetka eksperimenta je nepoznat. Takođe je nepoznato koliko će proizvodnja novih androida biti složena. Zato treba polaziti od pesimističnog pretpostavke da će rast ljudske populacije prilično dugo odvijati se brže nego rast populacije androida.

Sada ću formulisati strategiju.

  1. Naš cilj je maksimalno prosperitet zajednice u maksimalno dugoročnoj perspektivi.
  2. Sve dok se ne uspe obezbediti porast populacije androida brži od povećanja broja ljudi, treba smanjivati zavisnost od androida putem razvoja proizvodnih lanaca koji ne uključuju androide.
  3. Prioritet imaju zadaci koji donose neposrednu korist maksimalnom broju članova zajednice. To jest, umesto zadataka tipa „donesi mi čaj“, prednost se daje zadacima tipa „izračunaj funkciju troška vremena za sadnju čajnog plantaža za celu ljudsku zajednicu na osnovu broja androida uključenih u izvršenje zadatka; sada vas troje idite i sadite“.
  4. Pošto su androidi de facto robovi koji su u javnoj upotrebi, kao mehanizam samoupravljanja treba prilagoditi društveni poredak koji podrazumeva masovnu upotrebu javnih robova. Na primer, Lakedemon, poznatiji kao Sparta. To jest, odluke o planovima korišćenja androida za društvene zadatke priprema „geruzija“ – to ne moraju nužno biti biološki starci, već određeni izabrani organ eksperata u sličnim optimizacionim zadacima. A odluke odobrava „apelaja“, odnosno skupština svih građana.
  5. Očigledno rešenje za početnu fazu uređenja:
    5.1. Svaka porodica dobija androida za zadatke uređenja porodice tokom dnevnog vremena i ima pravo da koristi sinergijske efekte, kooperišući sa komšijama.
    5.2. Mali višak androida (na početku ih ima malo više nego što ima porodica) odmah se prenosi za društvene zadatke prema šemi „geruzija predlaže plan, apelaja odobrava“.
    5.3. Tokom noćnih sati, svi porodični androidi moraju biti upućeni na javne radove sa nalogom da se vrate do ujutru.
  6. Kako zajednica raste i postaje složenija, početni mehanizam će neizbežno biti revidiran. Pitanja revizije treba pokretati nakon promene broja porodica, završetka faze primarnog uređenja (kada svi već imaju kuću, baštu i sportski teren, a androidi se postepeno počinju angažovati za zadatke tipa „poškrabaj mi petu“), u trenutku predviđenog naglog promene opterećenja fonda androida (početak ili kraj velikih projekata), u trenutku promene broja androida (počeli su da izlaze iz upotrebe ili su, naprotiv, pokrenute linije za njihovu proizvodnju).
  7. Pojava grupe koja ima radikalno drugačije stavove od većine o upravljanju androidima, treba da dovodi do predloga da se odseli dalje, odnoseći sa sobom androida proporcionalno broju članova grupe. U suprotnom, šteta od sukoba u upravljanju paralisaće planove i većine i manjine.

    8. Pa, šta kažeš, jesam li ja dobra komunistkinja?

Libertarijanstvo – da li je to utopija? Da, kao i ideja personalnog računara.

Bitarkova kolumna

Ne prolazi ni dan, a da se ponovo ne nailazim na fraze poput „ancap je utopija“, „maanj svet“, „ružičasti poniji“. Oni koji to pišu (obično autoritarni desničarski konzervativci i tradicionalisti), očigledno pretpostavljaju da time štite stabilnost. U stvarnosti, oni samo doprinose tome da neizbežne promene prođu po najžešćem mogućem scenariju za njih same.

Pogledajmo u istoriju. Šta su govorili o ideji federalne republike i razdvajanja vlasti početkom 18. veka? To je utopija, federalna republika je nemoguća, i kako se usuđujete da vređate kralja! Šta su govorili o neprihvatljivosti ropstva i kmetstva početkom 19. veka? To je prirodni poredak, vi ste utopisti! A o pravu glasa za žene sredinom 19. veka? To je utopija, odakle ženi politički stav, ona će glasati onako kako muž kaže. Možda je sa pravima crnaca i LGBT osoba 1950-ih bilo drugačije? Jesi li vi tamo pojeli previše gljiva, pa vidite „maanj svet“ sa duginim bojama?! Ne vidite – ljudi su različitih boja, pa zašto bi crnacac trebalo da bude uslužen u baru za bele?

Svaki put kada bi se pojavila neka nova društvena ideologija, konzervativci je do poslednjeg trenutka nisu želeli priznati. Društvo bi dolazilo do ekstremne tačke kada više nije bilo moguće trpeti status quo, nakon čega bi se neophodne reforme sprovodile bez pripreme, silom, odmah u celoj zemlji. To je neizbežno izazivalo preterivanja, ogromne žrtve i patnju, ekonomsku štetu, i dovodilo do pojavljivanja privilegija u korist ranije ugnjetavane grupe (sada se konzervativci u zemljama prvog sveta žale da ih progone zbog kritike LGBT zajednice, ali to je samo prirodni odgovor na njihovo prethodno bezpravlje; pepeo Alana Turinga kuca na srca kvir aktivista). Na kraju, konzervativci su svaki put dobijali ono što najviše ne vole – radikalne promene, haos, represije. A mogli su imati miran razvoj…

Kako se ovo odnosi na libertarijanizam? Danas bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili time da se čuvari ne mešaju u samoupravu na lokalnom nivou. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redovima koji su baš njima pogodni, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da izazove direktnu nelagodu. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski razvijati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zrelom obliku, ne izazivajući potrese.

Pa ne, ovi vigilantisti bdiju, sprečavajući svaku samovolju, od netradicionalnih seksualnih praksi i amoralne muzike do neformalnog poslovanja i samorganizujućih se zajednica – i tek će sačekati kada počnu da ih tuku na ulicama, kada dođe do urušavanja države sa defoltom po socijalnim obavezama, smanjenja BDP-a nekoliko puta, osiromašivanja, pojavljivanja bandističkih „krovova“, koji će, kao što predviđa Laksi Katal, postati prototip EKU. Ne bez razloga postoji poznata šala da Nikolaj II treba da bude posthumno odlikovan ordenom Lenina za herojske napore u dovođenju društva do revolucionarne situacije. Sada konzervativci, kao i pre veka, čine istu tu grešku koja je zemlju koštala desetina miliona života, počevši od njih samih.

Socijalisti ne vole da priznaju greške, već vole da govore: „To je bio pogrešan socijalizam“. U kojim okolnostima ankapovi mogu priznati da je libertarijanstvo lažna ideja?

…I pravda za sve

Politički program libertarijanstva svodi se na dosledno smanjenje uloge države, odnosno deregulaciju i smanjenje poreza.

Ako pokret u ovom pravcu bude vodio ka povećanju bezbednosti i bogatstva stanovnika sve dok država ne bude svedena na ulogu „noćnog čuvara“, a pri daljem skraćivanju državnih funkcija nivo nasilja poraste, a blagostanje opadne, to znači da su minarhi u pravu, a ankapovi nisu, i postoji taj minimalni optimum države, ispod kojeg je nije moguće smanjiti.

Ako optimum države ne bude pronađen, i ako svako skraćivanje države ljudima donosi samo korist, to znači da su ipak ankapovi u pravu, država je štetni parazit i podleže potpunom iskorenjivanju.

Ako se optimum pronađe, ali ne tamo gde ga pretpostavljaju minarhi, već, recimo, na nivou „noćni čuvar plus dom za siromašne“, to znači da su socijal-liberali u pravu, a tvrdoglavi libertijanci svojim jadnim umovima nisu uspeli da dokučaju svu važnost kompetentne centralizovane redistribucije resursa.

I, konačno, ako se ispostavi da je nemoguće dobiti održive rezultate jer različita društva imaju svoj optimum državnih funkcija, to znači da su zapravo u pravu panarhi: ljudi su previše različiti da bi ih se svi tretirali isto. Nekome treba više države, nekome manje, nekome nula, pa neka svako dobije onako kako zahteva.

Samo što je za postizanje svih ovih rezultata neophodna spremnost ljudi na eksperimente u cilju izgradnje društva koje je njima pogodno. Međutim, decenije nasilnih socijalističkih eksperimenata su u velikoj meri diskreditovale samu ideju o doslednoj izgradnji nečeg novog. Zato danas češće imamo sporadične pokušaje da se nešto poboljša, a nakon njih — povratke na staro. Ali baš kao što je dug period mira odučio ljude da ozbiljno shvataju opasnost od velikog rata, tako i dug period nedostatka ideja može ljudima vratiti ukus za reformama. Naš zadatak je da u tom trenutku u vazduhu lebdi ideja upravo libertarijanskih transformacija.