Тег: konzervatizam

„Bog je trpeo i nama je zapovedao“: kako tradicionalne porodice razmnožavaju idealne robove za državu

Sigurno ste čuli popularnu priču u našim krugovima, da ako želiš pobediti Levijatana – odeš u šume, rodi deset dece, podučavaj ih kod kuće po svetim knjigama zaobilazeći državne škole i imaćeš slobodu. Mnogi libertarijanci, naročito konzervativnog smisla, odnose se prema religiji, konkretno prema hrišćanstvu, sa velikom simpatijom. I logika ovde, na prvi pogled, deluje nepobitno. Crkva istorijski gradi fantastične paralelne institucije. Ona je sposobna da iščupa decu iz čvrstog stiska državnog obrazovnog sistema, gde im od najranijih dana utuvljuju etatizam i veru u to da su „porezi plaćanje za civilizaciju“. Nekome se može učiniti da je to idealan štit od totalitarizma.
 
Samo što i sunce ima mrlje, a u zatvorenim zajednicama te mrlje ponekad postaju prave crne rupe. Govorimo o nasilju nad decom, elegantno prikrivenom „božanskim planom“.
 
Nedavno je sprovedeno obimno psihološko istraživanje, i brojke su ispale prilično jezive. Ispostavilo se da je jedna stvar ako dete tuku tek tako (što je samo po sebi odvratno). Ali ako ga tuku kaišem, govoreći: „Grešnik si, Bog će te kazniti“, ili ga teraju da ćuti o nasilju zarad „ časti zajednice“, trauma se množi sa sto. Osećaj krivice jednostavno izgori psihu iznutra.
 
I upravo ovde se srušila nada velikog broja libertarijanaca. Mnogi od nas fantaziraju da će iz zatvorenih tradicionalnih zajednica izaći ponosni slobodnomišljavci, neka mala John Galtova, koji će pokazati srednji prst stacionarnom banditi. Ali u stvarnosti tako odrastaju slomljeni, potisnuti ljudi sa ekstremnim nivoom anksioznosti i depresije. Dete koje su od detinjstva „lomili“ u ime viših sila neće ići da sruši državu, jer jednostavno nema snage za to. Odrastiće kao osoba navikla da se pokorava autoritetu koji ga udara čizmom ili svetom knjigom po glavi. Naći će sebi novog gospodara, a država obožava takve ljude.
 
A sada o glavnom – principu neagresije (NAP). Nasilje nad detetom je direktno i najgrublje kršenje NAP-a. Deca nisu vlasništvo roditelja, kao stolica ili kripto-novčanik. Ona imaju prava. I ako otac pravi kod kuće filijalu inkvizicije zato što se dete nije pravilno pomolilo ili je postavilo neprijatno pitanje – to nije „sloboda veroispovesti“, već banalna, otvorena agresija.
 
I upravo ovde će mnogim pravim anarhistima treptati oko, ali libertarijanci moraju maksimalno pažljivo pratiti šta se dešava iza visokih ograda „paralelnih institucija“. Ako vidimo otvoreno fizičko ili brutalno psihološko nasilje nad decom, nema apsolutno ništa sramotnog u tome da na takve roditelje pustimo službu za socijalnu zaštitu.
 
Da, nekome se može veoma dopasti ideja pozivanja države u pomoć. Ali hajde da ostanemo u realnosti. Mi još uvek nemamo privatne detektivske agencije za zaštitu prava dece koje im nude utočište i normalnu zamensku porodicu, a agresorima dozu leka za pojačanje njihovog inhibitora nasilja. A spasiti žrtvu od kršenja NAP-a u trenutku je važnije od teoretske čistoće. Ako kućni tiranin kvari život bespomoćnoj osobi, koristiti postojeći mehanizam zaštite (makar i državni) je normalno i moralno opravdano. To je zaštita osnovnog prava na život i nepovredivost. Ne postajete etatista zato što spasavate dete od batina. Postajete čovek.
 
Decentralizacija i sloboda od države su predivne stvari. Ali ne sme se dozvoliti tiranima da se skrivaju iza Biblije ili bilo čega drugog, pretvarajući svoje porodice u suverene totalitarne sekte. Prava sloboda ne počinje time što odbijamo da plaćamo poreze, već priznanjem prava svakog čoveka, čak i najmalog, na život bez nasilja.

Voluntarist, Bitarh

Zašto siti gladnom nije drug, već tehnologije guraju oni kojima gori dupetina

Znate šta povezuje udobnu stolicu na Stanfordu, patent za narednih 20 godina i doživotni grant NSF-a? Tačno – želju da se ništa ne menja. A zašto da? Hleb i puter su već namazani, sa kavijarom odozgo, konkurenti su potisnuti autorskim pravima i NDA ugovorima, a svaka nova ideja je rizik da tvoj lepi višegodišnji rad postane zastareo i pre nego što izađe u časopisu Nature. Zato, kada neki zasićeni profesor namršti nos na novu tehnologiju – to nije „promišljen naučni skepticizam“, već jednostavno instinkt za očuvanjem udobnog mesta.

Slučaj koji treba istetovirati na čelu svakog skeptika: EUV-litografija. Sredinom 1980-ih, japanski inženjer Hiroo Kinoshita iz NTT-a prvi put na svetu kreirao je sliku ekstremnim ultraljubičastim zracima i 1986. godine izvestio o tome na skupu Japanskog društva za primenjenu fiziku. Reakcija sale? Citiramo samog Kinoshitu: „Publika je bila izuzetno skeptična. Međutim, moje uverenje se nije promenilo“. U istom periodu u Bell Labs-u, Aubert Wood i Bill Silfvast pokušali su da proture istu ideju u SAD-u – i dobili su od recenzenata „izuzetno negativnu reakciju“: navodno, čak i ako se svaki komponent sastavi, sistem će biti toliko složen da će njegovo vreme rada biti „zanemarljivo malo“. A sada pogledajmo 2026. godinu. Svaki čip u vašem pametnom telefonu, svaka grafička kartica, svaki AI akcelerator – sve je to napravljeno na mašinama koje koriste upravo tu EUV-litografiju, iz koje su se mejnstrimnici smejali. A šta bi bilo da je Kinoshita poslušao „uvažene kolege“ i otišao da predaje optiku studentima prve godine?

Sada pređimo na ukrajinske rovove. Sećate li se kako su još 2020. ozbiljni gospodnici iz vojnih akademija podmehivali ideju o FPV-dronovima? „Igračke za decu“, „neozbiljno oružje“, „pravi rat su tenkovi i artiljerija“. Vojna nauka je uopšte jedna od najkonzervativnijih močvara na planeti – tamo se karijere grade decenijama i za „neozbiljne ideje“ se definitivno ne dobija pohvala. Ali 2022. godine, kada je pred OSU stalo pitanje fizičkog preživljavanja, iznenada se ispostavilo da jeftini FPV-dron sa kumulativnim bojevim glavom uništava tenk od milion dolara. I konzervativni vojnici, kojima je još juče sve to bilo „protiv regulative“, za godinu i po dana pretvorili su sam pravljene letelice entuzijasta u čitav rod vojske. Zato što je alternativa bila smrt. A smrt je odličan motivator da se odbaci korporativni ponos i uzme ono što radi.

Zakonitost je jednostavna: tehnologije ne pokreću oni kojima je „sve u redu“. Tehnologije pokreću oni koji imaju izbor između toga da „prihvate novo“ ili da „crknu“ (metaforički ili bukvalno). Zato hajde da nabrojimo neke kategorije ljudi kojima je zaista hitno:

– Startaperi bez novca. Nemaju šta da izgube osim svojih prevelikih obećanja. Zato upravo garažni timovi, a ne R&D odeljenja IBM-a, rađaju ono što menja industrije.
– Vojske slabije strane u ratu. Ukrajina sa dronovima, mudžahedini sa „stingerima“, Finci sa Molotovljevim koktelima. Jaka strana uvek ima iskušenje da „pobraće masom“, dok slaba strana ima na raspolaganju samo mozak.
– Naučnici iz „pogrešnih“ zemalja i instituta. Kada ne možeš dobiti grant od NSF-a jednostavno zato što nisi iz „pravne“ laboratorije, primoran si da napraviš proboj kako bi te uopšte primetili. Polovina Nobelovih nagrada u poslednjih 30 godina pripada ljudima koje je mejnstrim prvo poslao do đavola.
– Pacijenti sa neizlečivim bolestima. Najočajniji pokretači biohakinga i DIY-medicine. Oni bukvalno nemaju šta da izgube, zato prvi testiraju gensku terapiju iz garaže.
– Žrtve porodičnog i domaćeg nasilja u zemljama trećeg sveta. Kada nemaš opciju da se obratiš policiji ili socijalnoj službi zbog oca nasilnika, skrivito dodavanje u hranu preparata za pojačanje inhibitora nasilja više ne deluje kao neka luda ideja.

Zaključak? Ako želite da vidite budućnost – gledajte one koji nemaju izbora. Oni su pravi pokretač progresa. A „uvaženi eksperti“ će stići za 15 godina – kada će na toj tehnologiji već biti moguće odbraniti još jednu disertaciju i mirno dočekati penziju.

P.S. Hiroo Kinoshita je, inače, doživeo to. I nadajmo se da se ponekad lukavo osmehuje dok čita godišnje izveštaje ASML-a.

Voluntarist, Bitarh

Činjenjama je svejedno za vaša osećanja? Recite to konzervativcima!

Sigurno ste više puta čuli od konzervativaca sledeću mantru: „Mi smo partija logike i razuma, a liberali su sneguljice koje žive na emocijama“. Sve to zvuči lepo, kao slogan na majici. Ali tu je stiglo istraživanje, objavljeno u časopisu PLOS One u januaru 2026, i ono, recimo tako, malo im kvari sliku. Naučnici su odlučili da provere kako ljudi uopšte traže dokaze pre nego što formiraju mišljenje. Ne kako manipulišu činjenicama kada su već sve odlučili, već upravo proces traženja istine.

U čemu je bila suština eksperimenta? Uzeli su 583 osobe i dali im zadatak: da ocene efikasnost reforme novčanog jemstva (cash bail reform). Situacija je klasična: postoji 100 gradova sa reformom i 200 bez nje. Zadatak je shvatiti da li je kriminalnost opala. Učesnicima je data „baza podataka“. Mogli su da pogledaju suvu statistiku (gde je kriminalnost porasla, gde opala, uporediti grupe) ili da pročitaju mišljenja „eksperata“ i partijskih šefova (od demokrata do republikanaca i NRA).

I tu je počelo ono najzanimljivije. Ispostavilo se da su se liberali (i ljudi sa visokim nivoom kognitivne refleksije) ponašali kao dosadni knjigovođe. Rovili su se po statistici, prikupljali kompletnu sliku: poredili gradove „sa reformom“ i „bez nje“, gledali rast i pad. Odnosno, koristili su naučni pristup: potrebna je kontrolna grupa, potreban je uzorak, potrebna su sva četiri dela slagalice.

A šta su u međuvremenu radili konzervativci? Oni su se češće oslanjali na „intuiciju“ i takozvane „kategorijske dokaze“. Jednostavnije rečeno, izvlačili su jedan podatak. Na primer: „U gradu X su sproveli reformu i kriminalnost je porasla! Aha, uhvaćeni ste!“. To što je u susednom gradu bez reforme ona porasla još više, malo ih je brinulo. Kontekst? Kontrolna grupa? To je za štrebere! Ali još gore je drugo – konzervativci su mnogo rado brzali da pogledaju šta o tome misle „autoriteti“ (tj. njihova omiljena partija ili organizacija).

Zašto bi to trebalo da nas brine, nas libertarijance? Zato što je to dijagnoza. Često se smejemo levo-liberalima zbog njihovog ekonomskog neznanja (i s pravom to radimo), ali desni konzervativci pate od druge bolesti – intelektualne lenjosti, slepe vere u autoritete i težnje ka čizmama nadređenog. Umesto da sam izračuna brojke, konzervativac pita: „A šta o tome misle Tramp/Republička partija/Papa Rimska?“. To, naravno, nije individualizam, već kolektivizam, samo obojen u drugu boju.

Kao prvo, njihovo razmišljanje se oslanja na intuiciju umesto na podatke. „U stomaku osećam da je to loše“. Osećaj u stomaku je loš savetnik u pitanjima složene socijalne politike. Ako donosiš odluke na osnovu jednog upečatljivog primera, ignorišući opštu statistiku, onda si lak plen za populiste. Kao drugo, pate od nevolje da razmišljaju. Istraživanje je pokazalo direktnu vezu: što je niža sposobnost analitičkog razmišljanja (cognitive reflection), to je veća verovatnoća da će osoba jednostavno potvrditi svoje predrasude prvom pronađenom činjenicom.

Rezime: oni koji najglasnije viču o „realnosti“ i „činjenicama“, u stvarnosti se često oslanjaju na osećaje i mišljenja autoriteta. Liberali mogu grešiti u svojim moralnim zaključcima ili predlagati užasne metode rešavanja problema (oduzeti i podeliti), ali, kao što ovo istraživanje pokazuje, u fazi prikupljanja podataka oni bar pokušavaju da pogledaju tabelu u celini.

Za nas libertarijance, ovo je dobra lekcija. Nije dovoljno samo mrzeti državu. Potrebno je znati raditi sa informacijama bolje od protivnika. Ako je tvoja metoda analize „pogledati jedan strašan naslov i poslušati omiljenog blogera“, onda definitivno nisi borac za slobodu, već samo NPC (non-player character) sa drugim skinom, i nije bitno koje je boje, to ništa neće promeniti.

Voluntarist, Bitarh

Doktor Semmelweis: sloboda misli protiv konzervativnih dogmi

Zamislite lekara koji u bukvalnom smislu zahteva od kolega da peru ruke – i zbog toga postaje izopštenik. Zvuči anegdotično, ali upravo se to dogodilo mađarskom doktoru Ignacu Zemeljvajsu sredinom XIX veka.

Beč, 1840-te godine: u jednoj porodilišnoj sali lekari muškarci uporno slede tradiciju, prelazeći direktno sa obdukcije leša na prijem porođaja bez ikakve higijene. Istovremeno, pored se nalazi odeljenje babica, gde se to ne dešava. Rezultat je šokirao Zemeljvajsa: smrtnost porodilja u prvom slučaju dostigla je 18%, dok je kod babica bila oko 2%. Razlika je bila kao između pakla i raja, i mladog lekara je zanimalo zašto je to tako?

Zbunjen, Zemeljvajs je započeo svoju istragu i ispitao sve verzije, počevši od prenatrpanosti sala pa sve do položaja meseca – dok ga jedan tragičan slučaj nije naveo na rešenje. Jedan od doktora posekao se skalpelom tokom obdukcije i ubrzo preminuo od istih simptoma kao kod puerperalne groznice. Eureka! Zemeljvajs je shvatio da se nevidljivi ubica prenosi rukama lekara sa leševa direktno do porodilja. Rešenje je bilo obeshrabrujuće jednostavno: pranje ruku i instrumenata hlorovnom vodom. Po današnjim merilima to je banalnost, ali tada je to bila revolucija čistih ruku.

Sada zamislite: na čelu sale stoji Zemeljvajs sa koritom hlornog kreča, zahtevajući od poštovanih doktora da sastružu smrt sa svojih prstiju. činilo se da bi kolege trebalo da ga nose na rukama (čistim!) zbog spasavanja stotina života. Smrtnost je naime pala na nivo odeljenja babica. Ali umesto nagrada i počasti, na inovatora su sletele podsmehe i bes. Medicinski autoriteti tog vremena prihvatili su ideju kao ličnu uvredu: ispostavilo se da su njihove sopstvene ruke ubijale pacijente. Ponos i dogme su pobedile logiku. Umesto da priznaju grešku, rukovodstvo bolnice je radije otpusilo nepopustljivog lekara i držalo se uobičajene teorije miazama – nevidljivih „isparenja“ koja navodno izazivaju groznicu. Jednostavnije rečeno, Zemeljvajsovi kolege odbacili su njegovo otkriće iz straha od novog, a slobodoumnost doktora smatrali su opasnom drskošću.

Priča o Zemeljvajsu je jasan primer toga kako konzervativno razmišljanje i strah od novih ideja koče progres. Postoji čak i pojam „Zemeljvajs refleks“ – automatsko odbacivanje novih znanja samo zato što su u suprotnosti sa ustaljenim normama. U slučaju bečkog doktora, ovaj refleks je koštao mnogostruko života. Njegova tragična sudbina (završio je svoje dane u azilu za mentalno bolesne, tako što nije doživeo priznanje) pokazuje cenu koju društvo plaća zbog tvrdoglavih dogmi.

Nažalost, sličan strah od novog nije samo relikt prošlosti. I danas dogme i birokratija često stoje kao betonski zid na putu inovacija. Primeri ne budu dugo čekani: poricanje da bakterije Helicobacter pylori izazivaju gastritis i čir na želucu, a ne stres i začinjena hrana; poricanje veće bezbednosti nuklearnih elektrana u poređenju sa drugim tehnologijama za proizvodnju električne energije; poricanje koristi psilocibina pri lečenju PTSP-a i depresije; poricanje prava pacijenta da isproba eksperimentalno lečenje.

Priče poput one koja se desila Zemeljvajsu pokazuju da progres rađa se iz slobode da se misli drugačije. Nove ideje često izgledaju zastrašujuće ili jeretički onima koji su navikli na stare paradigme. Naravno, skepticizam je zdrava osobina, ali zaslepljeni dogmatizam je opasan. On može naterati razumne ljude da odbace činjenice koje su im bukvalno pred očima, na njihovim rukama (u slučaju Zemeljvajsa – u bukvalnom smislu, na neopranim rukama). Svaka nova hipoteza zaslužuje poštenu proveru, a ne trenutnu osudu samo zato što je u suprotnosti sa udžbenicima.

Sećajući se doktora Zemeljvajsa, vredi zapitati se: da li postoji danas pored nas neko sličan, čije ideje ispredjače svoje vreme, ali tonu u blatu birokratije i predrasuda? Istorija nas uči da budemo hrabriji i da otvorimo vrata novom, čak i ako zbog toga moramo se suočiti sa neprihvatanjem. Jer upravo sloboda traženja istine i izazivanje dogmi na kraju gura čovečanstvo napred.

Voluntarista, Bitarh

Ko ne stigne, taj će zakasniti

Voluntarist, Bitarch

Nasilje je veliki problem koji vodi do mnoštva negativnih eksternalija (uključujući i katastrofalne), kao i do održavanja nasilne hijerarhije dominacije u društvu (što samo dodatno pogoršava eksternalije nasilja). Upravo zato će borba protiv nasilja u bliskoj budućnosti postati jedan od vodećih pravaca u razvoju društva. I onaj ko reši problem nasilja dobiće šansu da značajno podigne reputaciju i popularnost svog kulturno-ekonomskog programa.

Postoje oni koji ne smatraju nasilje velikim problemom, a ako to nasilje poprima formu državnog silovite primoravanja ili generalno služi postizanju određenih ciljeva, onda ono po njihovom mišljenju postaje čak i blagi i koristan instrument. Obično je takav stav svojstven konzervatorima, mada nije ograničen samo na njih, već se u principu odnosi na sve pristalice nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva, uključujući i one koji podržavaju postojanje monopolne državne vlasti. Često čak i klasični liberali i zagovornici slobodne tržišne ekonomije nemaju ništa protiv silovnog instrumenta.

Ali koliko god oni negirali negativne aspekte nasilja, bilo bi glupo ne razumeti šta će se desiti ako se njegovim iskorenjivanjem pozabavi neko drugi. Recimo, da pristalice takve ideje, umesto da sarađuju sa konzervatorima ili tržištima koji u tome ne vide smisao, odu kod konvencionalnog Bila Gejtsa i uspeju da ga ubede u svoju pravu. Finansirajući ovu inicijativu i na kraju iskorenivši nasilje, on će dobiti ogromnu moralnu podršku društva, jer je za većinu ljudi nasilje najveće zlo. Kao levoliberal koji je stekao ogroman autoritet, biće mu dovoljno samo da izrazi svoje mišljenje kako bi ga poslušali. Ako kaže da se gejevima ne sme odbiti pečenje torti, ili da biznis mora biti društveno odgovoran i donirati značajan deo svojih prihoda u dobrobit društva, tako će i biti, jer će većina biti spremna da sledi uputstva takvog autoriteta.

Mnogima verovatno ne odgovara ovakav scenario, ali on je sasvim moguć. I ako neko ne želi da se ovaj scenario ostvari u stvarnosti, trebalo bi da podrži ideju borbe protiv nasilja svim mogućim načinima. Problem nasilja će u svakom slučaju biti rešen, uz pomoć konvencionalnog konzervatora ili bez njegovog učešća. Ali u drugom slučaju, njegov socijalno-ekonomski program će izgubiti značajan deo svoje podrške u korist stavova onih koji će učestvovati u rešavanju problema nasilja. Zato savetujem da požurite u ovom poslu i već sada počnete da promovišete ideje nenasilja, bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa.

Autoritarni konzervativizam i kognitivne sposobnosti

Voluntarist, Bitarh

Prilično interesantno istraživanje sproveli su Gordon Hodson i Majkl A. Buseri sa Univerziteta Broka u vezi sa objašnjenjem pristranosti i podrške autoritarno-konzervativnoj ideologiji na osnovu kognitivnih sposobnosti čoveka. U ovom radu analizirana su dva velika reprezentativna skupa podataka iz Ujedinjenog Kraljevstva: Nacionalno istraživanje o razvoju deteta iz 1958. godine (NCDS) i Britansko kohortno istraživanje iz 1970. godine (BCS). Oba skupa sadrže podatke o kognitivnim sposobnostima učesnika, kao i o njihovom stavu prema rasizmu i društvenom konzervativizmu. Kognitivne sposobnosti su procenjivane standardizovanim merenjima kada je učesnicima NCDS bilo 11 godina, a učesnicima BCS 10 godina; stav prema društvenom konzervativizmu i rasizmu procenjivani je u uzrastu od 33 i 30 godina, redom. Ukupno je u ovim istraživanjima učestvovalo 15 874 osobe.

Kao rezultat formiranja statističkih modela, otkriveno je da niži nivo opšte inteligencije u detinjstvu predviđa veću sklonost ka rasističkim predrasudama u odraslom dobu i, pored toga, posvećenost društvenom konzervativizmu u velikoj meri posreduje u ovom efektu. Ovaj model je posebno ubedljiv jer su u oba slučaja, NCDS i BCS, merenje dečije inteligencije prethodilo proceni predrasuda u odraslom dobu najmanje dve decenije pre toga. Štaviše, svi prediktivni efekti nisu zavisili od socio-ekonomskog statusa i obrazovanja.

Takođe je sprovedena sekundarna analiza na osnovu skupa podataka iz američke Kejlerove studije iz 2010. godine, u kojoj je učestvovalo 254 studenta. Potvrđeno je da nizak nivo apstraktnog mišljenja predviđa antihomoseksualne predrasude. Ova povezanost je delimično posredovana kako podrškom desnom autoritarizmu, tako i niskim nivoom međugrupnih kontakata. Rezultati ove analize se slažu sa rezultatima analiza skupova podataka NCDS i BCS: hipoteza o uticaju kognitivnih sposobnosti na priklonjenost predrasudama je potvrđena podacima iz uzorka iz druge zemlje. To znači da se sklonost ka predrasudama i autoritarnom konzervativizmu sa sigurnošću može objasniti niskim kognitivnim sposobnostima pojedinca.

Još jedno istraživanje sproveo je Satoshi Kanazawa iz Londonske škole ekonomije i političkih nauka. On koristi „princip savane“, prema kojem ljudsko ponašanje, koje ostaje donekle prilagođeno naslednom okruženju ranih Homo u savani, može dovesti do problema u savremenom (industrijskom ili postindustrijskom) okruženju. U članku iz 2010. godine, Kanazawa je predložio hipotezu interakcije savane i IQ-a. Ova hipoteza pretpostavlja da inteligentniji ljudi mogu sa većom verovatnoćom usvajati i održavati evoluciono nove vrednosti i preferencije nego manje inteligentni ljudi. Koristio je podatke iz nacionalnog longitudinalnog istraživanja zdravlja adolescenata. Uzet je uzorak od 15 197 adolescenata iz 80 srednjih škola i 52 osnovne škole iz SAD (njihovo prvo istraživanje sprovedeno je 1994-1995. godine, poslednje 2001-2002. godine). Takođe su uzeti podaci iz Generalnih društvenih istraživanja (GSS) kao uzorak odraslih građana SAD, po 1500 osoba za svako godišnje istraživanje i 3000 za svako istraživanje na svake dve godine. Rezultati istraživanja su potvrdili da su ljudi sa višim IQ-om češće liberali nego konzervativci.

Inače, neko bi mogao prigovoriti da je ovo istraživanje samo laž liberalnog naučnika, međutim, Satoshi Kanazawa je čak jednom bio suspendovan zbog tvrdnji u vezi sa razlikama u nivou inteligencije između različitih rasa, a London School of Economics mu je zabranila objavljivanje u nepregledanim časopisima tokom perioda od 12 meseci; malo je verovatno da se može okriviti za povezanost sa trenutnim socijalno-liberalnim pokretima Zapada.

Konservator, šta posiješ – to ćeš i požeti!

Voluntarist, Bitarh

Veoma je glup onaj konzervativista koji ostvaruje svoje snove o etničkoj čistoći i tradicionalnom poretku života kroz državno nasilje po nalogu prema celom društvu. Ali glup će biti i progresivista koji će iskoristiti istu tu metodu u promovisanju multikulturalne i LGBT agende. A sve to zato što, bez obzira na to koje se ideje promovišu tom metodom, neophodno je stalno koristiti i održavati u „ratnoj pripravnosti“ instrumente nasilja.

Ali vlast ne može biti večna. Ne postoji metoda da se zauvek ostavi vlast u rukama jedne grupe interesa, jednostavno zato što u društvu uvek postoje različite grupe. I kada neka od grupa stekne dovoljno snage i popularnosti da smeni prethodnu grupu, zajedno sa tim se odmiču i prethodni interesi.

Da bi bilo jasnije, hajde da kao primer postavimo jedno pitanje, posmatrajući trenutno stanje stvari u zapadnom svetu. Evropski i američki konzervativisti su krajnje nezadovoljni time što njihovu decu prisiljavaju da u školama uče multikulturalizam i što im se promoviše tolerancija prema LGBT zajednici. Ponekad čak dolazi do toga da služba za zaštitu dece može oduzeti decu konzervativnim roditeljima ako oni odluče da ih zaštite od takvog obrazovanja. Takođe su nezadovoljni time što im se kroz oporezivanje oduzimaju sredstva za pomoć i obezbeđivanje dodatnih privilegija manjinsama i immigrantima.

Ali ko je kriv za to? Progresivisti? Možda, jer koriste silovite instrumente. Ali i sami konzervativci su krivi. A sve zato što su podržavali i negovali instrument nasilja. I čemu se ovde čuditi što je taj instrument vremenom jednostavno prešao u ruke drugih interesnih grupa? Čemu konzervativci treba da se čude nakon što su u prošlosti ubijali, zatvarali ili prisilno lečili iste predstavnike LGBT zajednice, a zatim su njihovu decu počeli obavezno da uče toleranciji prema vrednostima te vrste? Da su se konzervativci oslobodili instrumenta nasilja, da ga nisu koristili u progonjenju svojih ciljeva, niko im ne bi mogao nametati svoje poretke. Da, oni im toliko mrzni pristalice multikulturalizma i predstavnici LGBT zajednice i dalje bi postojali. Ali ne bi mogli silom da im ukazuju kako da žive.

Moral ove priče može se izraziti jednom poslovicom – šta sejesi, to ćeš i požinjeti! Ako budeš sejao nasilje – sam ćeš postati njegova žrtva, to je neizbežno, nikada ne računaj na to da je instrument nasilja tvoj i samo tvoj. Bolje nemoj doprinositi razvoju takvog instrumenta – tada ga niko neće moći primeniti protiv tebe.

Libertarijanstvo – da li je to utopija? Da, kao i ideja personalnog računara.

Bitarkova kolumna

Ne prolazi ni dan, a da se ponovo ne nailazim na fraze poput „ancap je utopija“, „maanj svet“, „ružičasti poniji“. Oni koji to pišu (obično autoritarni desničarski konzervativci i tradicionalisti), očigledno pretpostavljaju da time štite stabilnost. U stvarnosti, oni samo doprinose tome da neizbežne promene prođu po najžešćem mogućem scenariju za njih same.

Pogledajmo u istoriju. Šta su govorili o ideji federalne republike i razdvajanja vlasti početkom 18. veka? To je utopija, federalna republika je nemoguća, i kako se usuđujete da vređate kralja! Šta su govorili o neprihvatljivosti ropstva i kmetstva početkom 19. veka? To je prirodni poredak, vi ste utopisti! A o pravu glasa za žene sredinom 19. veka? To je utopija, odakle ženi politički stav, ona će glasati onako kako muž kaže. Možda je sa pravima crnaca i LGBT osoba 1950-ih bilo drugačije? Jesi li vi tamo pojeli previše gljiva, pa vidite „maanj svet“ sa duginim bojama?! Ne vidite – ljudi su različitih boja, pa zašto bi crnacac trebalo da bude uslužen u baru za bele?

Svaki put kada bi se pojavila neka nova društvena ideologija, konzervativci je do poslednjeg trenutka nisu želeli priznati. Društvo bi dolazilo do ekstremne tačke kada više nije bilo moguće trpeti status quo, nakon čega bi se neophodne reforme sprovodile bez pripreme, silom, odmah u celoj zemlji. To je neizbežno izazivalo preterivanja, ogromne žrtve i patnju, ekonomsku štetu, i dovodilo do pojavljivanja privilegija u korist ranije ugnjetavane grupe (sada se konzervativci u zemljama prvog sveta žale da ih progone zbog kritike LGBT zajednice, ali to je samo prirodni odgovor na njihovo prethodno bezpravlje; pepeo Alana Turinga kuca na srca kvir aktivista). Na kraju, konzervativci su svaki put dobijali ono što najviše ne vole – radikalne promene, haos, represije. A mogli su imati miran razvoj…

Kako se ovo odnosi na libertarijanizam? Danas bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili time da se čuvari ne mešaju u samoupravu na lokalnom nivou. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redovima koji su baš njima pogodni, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da izazove direktnu nelagodu. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski razvijati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zrelom obliku, ne izazivajući potrese.

Pa ne, ovi vigilantisti bdiju, sprečavajući svaku samovolju, od netradicionalnih seksualnih praksi i amoralne muzike do neformalnog poslovanja i samorganizujućih se zajednica – i tek će sačekati kada počnu da ih tuku na ulicama, kada dođe do urušavanja države sa defoltom po socijalnim obavezama, smanjenja BDP-a nekoliko puta, osiromašivanja, pojavljivanja bandističkih „krovova“, koji će, kao što predviđa Laksi Katal, postati prototip EKU. Ne bez razloga postoji poznata šala da Nikolaj II treba da bude posthumno odlikovan ordenom Lenina za herojske napore u dovođenju društva do revolucionarne situacije. Sada konzervativci, kao i pre veka, čine istu tu grešku koja je zemlju koštala desetina miliona života, počevši od njih samih.