Diskutujući o pitanju državnog nasilja i ograničavanja slobode, ponekad se može naići na argument da to nije tako veliki problem, budući da u savremenom svetu demokratija i liberalizma većina država ima ograničene mogućnosti primene sile i kršenja slobode svojih građana, te da u tome nikako ne mogu preći određenu granicu. Ali u stvarnosti, nijedni institucionalni faktori ne ograničavaju čak ni najdemokratičnije i najliberalnije države da se pretvore u brutalne diktature. Sve dok su one stacionarni banditi i mogu „legitimno“ koristiti instrument nasilja, sve dok imaju agente sposobne za vršenje nasilnih radnji, a obični ljudi nemaju ni pravo ni mogućnost da se odupru nasilju, sasvim se može očekivati pooštravanje društvenih poretaka, čim se pojavi povod za to.
I nedavno se takav povod pojavio – pandemija koronavirusa. Naravno, s pandemijom se mora boriti, ali osnovni metod koji su za to izabrale mnoge države bilo je upravo nasilje i prisilno ograničavanje sloboda. Pritom, u tako rigoroznim merama nije bilo nikakvog smisla, polazeći od istraživanja efikasnosti različitih mera u borbi protiv pandemije, kao i na primeru Švedske, koja se već vratila životu pre kovida, gde sam pokazao kako informisanje i podsticanje na manje rizično ponašanje u konačnici daju bolje rezultate nego stroga kontrola i zabrane. Sileno prisiljavanje je manje efikasan instrument u sprovođenju bilo kakvih mera, osim ako samo prisiljavanje i ograničavanje slobode nije cilj po sebi.
Pre nego što nastavim temu kovid mera, želeo bih da podsetim jedan primer kako su države zapravo uništile slobodu kretanja po svetu uvođenjem pasoškog i viznog režima. Povod za to bili su Prvi i Drugi svetski rat, tokom kojih je državama bilo potrebno da kontrolišu kretanje ljudi. Da li je kontrola ukinuta nakon završetka ratova, odnosno nakon nestanka povoda za to? Nije! Države su iskoristile priliku da zauvek učine sva kretanja ljudi izvan granica sopstvenih „ograda“ strogo kontrolisanim.
Tokom pandemije koronavirusa, granice su bile potpuno zatvorene, ali suština nije samo u tome. U mnogim zemljama ljudi su bukvalno bili zaključani u svojim kućama, lišeni posla, a njihovo kretanje je kontrolisano, na primer pomoću kovid aplikacija. Danas je reprezentativan primer sprovođenja takve politike Australija, gde ljudi lišeni slobode moraju bukvalno da se bore sa policajcima, njihovo kretanje prati država putem aplikacije na pametnom telefonu, a prekršiteljima kovid normi preti zatvorska kazna i novčana kazna. Takođe, u mnogim zemljama policajci mogu lako da vas prebiju i pritvore, na primer zbog nedostatka maske ili pasoša vakcinacije (uz objavu prilažem jedan takav nedavni slučaj iz Francuske). To važi, između ostalog, i za Rusiju, gde su policajci već mnogo puta tukli i brutalno pritvarali ljude bez maski.
Sada želim da postavim jedno pitanje: da li se može verovati u to da će države nakon završetka pandemije zaista ukinuti sve ograničavajuće mere i vratiti ljudima istu slobodu koju su ranije imali? Po mom mišljenju, oslanjanje na to bilo bi velika naivnost. Naravno, deo sloboda će biti vraćen, ali će države verovatno zadržati i deo kontrole. Teško da će biti kao u Švedskoj, gde su već ukinute sve kovid mere osim graničnih, jer se ta zemlja u startu nije oslanjala na stroge prisilne mere. Uzgred, granice nakon pandemije takođe mogu ostati više kontrolisane nego pre nje, i sasvim je verovatno da u tom slučaju čak ni Švedska više neće biti izuzetak. U celini, ne treba se oslanjati na to da će države, iz nekog čudesnog razloga, ne kažnjavati svoje građane policijskom silom, lišavati ih slobode i strogo ih kontrolisati samo zato što su razvijene demokratije. Pitanje je naime ne toliko u političkim i društvenim institucijama, već u spremnosti i sposobnosti da se vrši nasilje.
Nasilje je veliki problem koji vodi do mnoštva negativnih eksternalija (uključujući i katastrofalne), kao i do održavanja nasilne hijerarhije dominacije u društvu (što samo dodatno pogoršava eksternalije nasilja). Upravo zato će borba protiv nasilja u bliskoj budućnosti postati jedan od vodećih pravaca u razvoju društva. I onaj ko reši problem nasilja dobiće šansu da značajno podigne reputaciju i popularnost svog kulturno-ekonomskog programa.
Postoje oni koji ne smatraju nasilje velikim problemom, a ako to nasilje poprima formu državnog silovite primoravanja ili generalno služi postizanju određenih ciljeva, onda ono po njihovom mišljenju postaje čak i blagi i koristan instrument. Obično je takav stav svojstven konzervatorima, mada nije ograničen samo na njih, već se u principu odnosi na sve pristalice nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva, uključujući i one koji podržavaju postojanje monopolne državne vlasti. Često čak i klasični liberali i zagovornici slobodne tržišne ekonomije nemaju ništa protiv silovnog instrumenta.
Ali koliko god oni negirali negativne aspekte nasilja, bilo bi glupo ne razumeti šta će se desiti ako se njegovim iskorenjivanjem pozabavi neko drugi. Recimo, da pristalice takve ideje, umesto da sarađuju sa konzervatorima ili tržištima koji u tome ne vide smisao, odu kod konvencionalnog Bila Gejtsa i uspeju da ga ubede u svoju pravu. Finansirajući ovu inicijativu i na kraju iskorenivši nasilje, on će dobiti ogromnu moralnu podršku društva, jer je za većinu ljudi nasilje najveće zlo. Kao levoliberal koji je stekao ogroman autoritet, biće mu dovoljno samo da izrazi svoje mišljenje kako bi ga poslušali. Ako kaže da se gejevima ne sme odbiti pečenje torti, ili da biznis mora biti društveno odgovoran i donirati značajan deo svojih prihoda u dobrobit društva, tako će i biti, jer će većina biti spremna da sledi uputstva takvog autoriteta.
Mnogima verovatno ne odgovara ovakav scenario, ali on je sasvim moguć. I ako neko ne želi da se ovaj scenario ostvari u stvarnosti, trebalo bi da podrži ideju borbe protiv nasilja svim mogućim načinima. Problem nasilja će u svakom slučaju biti rešen, uz pomoć konvencionalnog konzervatora ili bez njegovog učešća. Ali u drugom slučaju, njegov socijalno-ekonomski program će izgubiti značajan deo svoje podrške u korist stavova onih koji će učestvovati u rešavanju problema nasilja. Zato savetujem da požurite u ovom poslu i već sada počnete da promovišete ideje nenasilja, bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa.
Šta mislite, da li su socijalna pravda, demokratija, opšte blagostanje, razvijeni feminizam, prava LGBT osoba, juvenilna pravda, tolerancija, pouzdana zaštita ljudskih prava, sloboda, jednakost i bratstvo – dobro ili loše, i zašto?
U klasičnom liberalizmu država se smatra zlom, neophodnim za zaštitu prava privatnog vlasništva. U libertarijanizmu se ona ne smatra neophodnom za obavljanje te funkcije, međutim, sve dok se ograničava samo na to, njeno postojanje se može smatrati opravdanim. U uslovnom evropskom liberalizmu država se posmatra kao alat za usaglašavanje interesa različitih slojeva društva, koji je praktičniji od alata slobodnog tržišta.
U čemu je prednost moderne liberalne države u poređenju sa klasičnom liberalnom? Uglavnom u tome što lično odgovaranje za sopstveni život predstavlja prilično zastrašujući nivo odgovornosti za veoma mnoge. Na tržištu morate samostalno odlučivati o tome koje objekte vlasništva, gde i pod kojim uslovima treba osigurati, koliko i kada odlagati za nepredviđene okolnosti ili čak za sasvim predvidljivu starost, koje zahteve komšija zadovoljiti, a protiv kojih aktivno nastupiti, i ako nastupiti, to učiniti samostalno ili u koaliciji. To je malo komplikovano, bolje je trošiti svoje neograničene intelektualne resurse na veštine koje donose novac, a sve gorenavedene zadatke po mogućnosti prepustiti onima koji se u tome više razumeju.
U složenom svetu u kojem sarađuju usko specijalizovani stručnjaci, neizbežno će se koristiti ogroman broj tipičnih rešenja i znatno manji broj — prilagođenih (custom) rešenja. Država je tipično rešenje za bilo koja pitanja gde nije sasvim jasno na koga ih prebaciti. A pošto se takva pitanja neprestano množe, funkcija države — čak i one koja se sastoji od potpuno dobronamernih liberalnih birokrata, potpuno lišenih koruptivnih interesa — neizbežno će se širiti.
Ali sa širenjem države neizbežno raste i njena neefikasnost. Švajcarski nož sa par stotina oštrica odlično izgleda u izlogu prodavnice, čovek baš i poželi da kupi tu sjajnu igračku, ali u svakodnevici je apsolutnoj većini zgodniji jedan veoma jednostavan nož za većinu tipičnih zadataka, uz još par-tri usko specijalizovana koja se retko koriste, ali kada se upotrebe, drugi su izuzetno nezgodni. Čvrst kombinezon sa gomilom džepova izgleda izuzetno pametno projektovano, ali u opuštenom okruženju čovek oblači šorts i majicu. Kao da bi želeli da možete pozvati 911 i rešiti bilo koje pitanje, ali u praksi će to značiti da ćete se izmoriti boreći se sa robotskim automatskim odgovorom, birajući stavke menija, i na kraju će vas ipak usmeriti ka pogrešnom stručnjaku.
Čini se da što je okruženje agresivnije, to institucije moraju biti strože i pouzdanije. Zato je na malom jahtu usred mora sasvim prikladno jedinstvenstvo komandovanja i jasne funkcionalne obaveze svakog člana posade, a na plaži je dovoljno samo da oni koji žele da igraju odbojku ne sapću o one koji se sunčaju, a u ostalom neka vlada potpuna anarhija i niko nikoga neće ni primećivati. Ali država ne može tako. Ona je izrasla iz vojnih potreba i liči na lika koji se vratio sa fronta, pati od posttraumatskog sindroma i izuzetno je ogorčen što ljudi na plaži nisu zakopčani do poslednjeg dugmeta, ne hodaju u koloni i ne upućuju pozdrav. Ako mu dopustite da uvodi svoje redove, čak i bez neustavnih odnosa svima će biti teško. A nije ni bolje kada država liči na inženjera bezbednosti. Odbojarsko igralište – ograditi! Zone za kupanje podeliti prema polovima i uzrastima! Svi moraju da obuče prsluke za spasavanje! Organizovati isporuku sladoleda i limunade! Ali sladoled mora biti topao da niko ne bi prehladio, a limunada bez šećera, i briga ih što je sladoled sa šećerom. A onda država vidi neki kovid, i uopšte cela plaža propadne jer svi moraju da sede kod kuće i peru ruke.
Bitarku je važno da niko nikoga ne napada. Jer jedan krene pesnicama, a drugi prvi nakašlje, i ceo svet umre od virusa. Da niko ne bi smeo nikoga da napada, poželjno je da svako bude naoružan, a oni koje sight oružja u tuđim rukama ne zaustavlja, neka budu zaustavljeni na neki drugi način. Može i metkom u trenutku napada, ali je humanije – naterati ih da se predomisle, bar, recimo, medicinski. Srećom, Bitarku od ljudi treba samo poštovanje NAP-a, inače bi bio neprepoznatljiv od adepta države-kovidborca. Zaradi toga da bi živeo u bezbednom društvu, on je spreman dobro da plati.
Meni je važno da i ja i ljudi oko mene budemo bogati i slobodni. Za to je potrebno da ljude ne pljačkaju i ne ograničavaju, kao i da im ne iznude novac za razne nepotrebne gluposti. Za to je potrebno da pljačkanje i ograničavanje bude opasno, neisplativo i neprestižno. I ja, kao civilizovana i dobronamerna osoba, naravno, preferovaću da ljude sprečavaju u pljačkanju i regulacijama razlozi neprestižnosti, ili u najgorem slučaju neisplativosti. Ako ću morati da im obezbedim i pretnju, to će me zamarati.
Izvinjavam se zbog nedostatka direktnog nabrajanja, tipa, prema socijalnoj pravdi se odnosim ovako, prema demokratiji onako, i tako dalje po spisku.
Malo mi se kocka u glavi i želeo bih nekako relativno brzo da razrešim ovu protivrečnost 😀 Koja je razlika između minarhiste i liberala (osim zabrane agresivnog nasilja u slučaju prvog)? Jer nije svaki liberal, na primer, „za“ državnu socijalnu podršku, apsolutno pozitivan prema samoj državi. Ukratko, bio bih srećan da čujem razuman odgovor.
Uopšte, naravno, ako želite da dobijete odgovor relativno brzo, najsigurnije je pratiti pitanje donacijom)
Minarhizam je rezultat neprekidnog razvoja ideja klasičnog liberalizma, tako da je teško povući jasnu granicu između njih oko koje bi se svi nosioci liberalnog diskursa složili. Ja bih pristupila razgraničavanju sa pozicije onih osnovnih vrednosti kojima se rukovodi osoba kojoj pokušavamo da zalepimo etiketu.
Ako se radi prvenstveno o zaštiti privatnog vlasništva i društvenom ugovoru, zahvaljujući kojem se za zaštitu institucije privatnog vlasništva stvara vlada – onda je pred nama pre klasični liberal. On je sklon da ocenjuje državu upravo po kriterijumu toga koliko efikasno štiti privatnu imovinu – ili ne, i spreman je da plaća određene minimalne, razumne i pravedne poreze (ne pitajte!) pod uslovom da se rad na zaštiti imovine savesno obavlja. U suprotnom, ako dug niz zloupotreba od strane vlade natera njega da pretpostavi da je to već neka tiranija, on zadržava pravo da tu vladu svrne i ponovo uspostavi.
Ako pak osoba uglavnom stavlja akcenat na neagresiju i na dobrovoljni karakter formiranja kompleksa vladinih usluga, gde akcije privatnih lica mogu biti nekako prinudno regulisane, ali samo uz uslov nadoknade neprijatnosti, pri čemu se vlada jasno pozicionira kao servis, tada se osoba više ne rukovodi Lokom i očevima osnivačima, već Robertom Nozikom, i tada je pre minarhista.
Na kraju, osoba može u principu da poriče postojanje države, koliko god ona bila minimalna, ali da smatra da je za očuvanje građanskog mira neophodan niz socijalnih garancija, i da su razumni ljudi sasvim sposobni da ih finansiraju na dobrovoljnoj osnovi, jer im to na kraju i odgovara. Tada je to levi tržišni anarhist, postoje i takvi.
Demokratija je najhumanajniji i najpravičniji politički sistem koji ideologija kolektivizma može ponuditi ljudima. Međutim, tokom mnogo vekova postojanja demokratija, ovaj sistem je imao brojne neizbežne nedostatke: tromost, nemogućnost pouzdane usaglašenosti grupnih interesa, rasipnost, sklonost ka klizanju u autoritarizam ili nekontrolisani populizam, i još mnogo toga. Problem je u kolektivizmu kao takvom; upravo zbog njega je demokratija organizovana na taj način i ima nedostatke koje ima.
Pojava ideologije liberalizma dovela je do nastanka tako čudnog i nestabilnog hibrida kao što je liberalna demokratija. Uspela je da ispravi neke ekstremne aspekte demokratije, ali je igranje sa pravima manjina stvorilo sopstvene probleme. Protivna ostaje osnovna konstrukcija bilo kog političkog sistema: nametanje jedinstvenog poretka svima.
Ljudima jednostavno nije potrebno da ulaze u prokrustovoću države kako bi uspešno koordinisali svoje postupke. Bilo koji pravni odnosi mogu ih sami uspostavljati, bez nametanja od strane trećih lica, i tačno na onaj period dok je to potrebno.
A sada o svemu ovome detaljnije
Kao što je poznato, nemoguće je živeti u društvu, a biti slobodan od njega. Podela rada donosi prevelike koristi da bi se od nje odustalo. Zbog toga su ljudi, tokom razvoja civilizacije, успели da nagomilaju veoma mnogo razmišljanja o tome kako bi se u društvu mogli pametnije organizovati, kako bi izvukli maksimalne koristi od kooperacije, a trpjeli minimalne troškove od toga. Jedno od centralnih mesta u svim tim razmišljanjima zauzima fenomen kao što je demokratija. Ovaj način organizacije društva ima mnogo teorijskih branilaca i jedan je od retkih koje su neka društva dobrovoljno i svesno pokušavala da nametnu drugima radi njihove koristi. Još su drevne Atine tokom Peloponěžkog rata u 5. veku pre naše ere, zauzimajući sledeći protivnički grad, obavezno uspostavljale demokratsku vlast, jer su smatrale ovaj sistem najboljim, tako da ideja izvoza demokratije nipošto nije nova. Više o tome možete pročitati kod Tukidida. Kod njega se u njegovom slavnom prepričavanju Periklovog poglavnog govora može pročitati najslikovitiji od ikada napisanih panegirika demokratiji.
Tukidid, sin Olora, prvi istoričar koji polaže pravo na naučnost
Demokratija kao način upravljanja – to je sasvim prirodan razvoj ideje pravne jednakosti. Svaka zajednica pravno jednakih lica prirodno teži tome da nastoji da donosi kompromise na manje ili više demokratski način. To uključuje, prvo, pravo svakoga da iznese svoje mišljenje i zastupa ga, a drugo, obavezu da se pokori mišljenju koje podržava većina, i da zastupa to mišljenje isto kao da je njegovo sopstveno. Zar zbog čega bi manjina, čije mišljenje nije prihvaćeno demokratskim putem, sprovodila u delo odluku većine, umesto da, na primer, udari većini u leđa u trenutku njene slabosti? Zbog nade da će dobiti nadoknadu za svoju saradnju, kao i računajući na to da će sledeći put oni, sa svojim mišljenjem, postati deo većine, i da će njihova odluka isto tako biti sprovedena u delo od strane cele zajednice. Ako nada deluje utopično, demokratija se pretvara u tiraniju većine, a manjina ili trpi, ili po iscrpi granica strpljenja protivi njenim odlukama, od napuštanja granica zajednice i sabotaže do direktnog rata.
Pošto je reč o tiraniji većine, hajde da pričamo malo o njoj. Čini se kao odličan sistem! Manjina se progoni, fizički istrebljuje, lišava prava – generalno, prestaje da smeta većini, većina se pretvara u jedinstvo, jedinstvo znači harmoniju interesa, visok nivo poverenja u kolektivu, što znači da se odluke sprovode u delo brzo i efikasno, šta još treba? Samo neka dobri ljudi ubiju sve loše, i živćemo. Ili, dobro, ne treba čak ni ubijati, dovoljno je podići zid, uvesti vize, cenzuse, sprovesti lustracije, pa razumete već.
Pa, priznajte, staviti ovde Mihaila Svetova bilo bi previše banalno
Problem je u tome što se uspešne prakse učvršćuju i postaju navika. Uspešno se rešivši unutrašnjih neprijatelja, društvo ne dostiže harmoniju, već sa neugasivim entuzijazmom kreće u potragu za novima. Zašto pokušavati da se dogovorite oko bilo koje sitnice, ako onaj ko ne deli mišljenje većine jeste neprijatelj? Kako se može dogovarati sa neprijateljem? I zaista, revolucije počinju da jedu svoju decu, pobednici u građanskom ratu kreću da sastavljaju sve nove proskripcione liste, crkve se bore sa sve novim jeresima – i nema mira ljudima za koje je ceo svet borba. Opet, izgon unutrašnjih neprijatelja množi broj spoljnih neprijatelja, što znači da treba još čvršće stegnuti redove i trošiti sve više resursa na odbranu, a bilo bi bolje preventivno napasti, naravno… Čini se da višak netolerancije ne ide u korist društvu.
Kao zaštita od ovog kolektivističkog ludila može poslužiti koncept poput liberalizma. Liberalizam proizilazi iz jednostavne ideje da su privatni interesi važniji od zajedničkih. Zato liberalne demokratije više ne podrazumevaju proizvoljnost u formulisanju odluka većine, već ograničavaju takve odluke određenim neotuđivim ljudskim pravima. Glavni nedostatak ideje o postojanju neotuđivih ljudskih prava, međutim, leži u tome koliko se lako ta prava oduzimaju, pa ono što na papiru izgleda kao liberalna demokratija, u praksi može ispasti bilo electoralna autokratija (to jest, ista ona diktatura većine), bilo neki drugi politički hibrid. Ali pretpostavimo da su ljudi čvrsto nastrojeni da brani prava manjina. Šta iz toga proizilazi? Uspešne prakse se umnožavaju i ubrzo se ispostavlja da boravak u sastavu ugnjetavane manjine daje privilegije. Eto. Toliko smo se trudili da ne dozvolimo diktaturu većine, da smo na korak od diktature manjina koje međusobno utvrđuju koja je od njih najugnjetavanija i, shodno tome, najzaslužnija za pozitivnu diskriminaciju. Većina se ispostavlja kao primorana da poslušno glasa u interesu manjine, strahujući da će je inače optužiti za sve grehe. Čini se da višak tolerancije u društvu takođe daje neke jezive rezultate.
Dugo sam odlučivala čime da ilustrujem privilegovane manjine u liberalnom društvu: LGBT ili islamistima. LGBT su pobedili sa zanemarljivom razlikom.
Inače, o diktaturi manjine. Stalni problem demokratija je sumnja u to da se odluke zaista donose uzimajući u obzir volju većine građana. Tako je, na primer, u 19. veku u SAD tokom izbora glasalo oko tri četvrtine građana koji imaju pravo glasa, a u 20. već oko polovine. Nije važno da li je to povezano sa smanjenjem izbornih cenzusa ili sa smanjenjem opšteg nivoa poverenja u demokratski izabrana vlast. Važno je da na vlasti završe ljudi koji predstavljaju manjinu birača, ali koji tvrde da govore u ime većine, i to deluje protiv legitimnosti donesenih odluka.
Ali čak i ako je na izborima, recimo, pod pretnjom kazne za nepojavljivanje, kao u Australiji, apsolutna većina, čak i tu, u prisustvu više od dve alternative, stupa na snagu Arrowov paradoks, koji govori o nemogućnosti ispravnog definisanja izbora većine. Jedini način da se izbegne dejstvo paradoksa je svesti izbor na dve alternative, odnosno odustati od izbora između više kandidata za predstavnike, a ograničiti se na referendume sa jednostavnim opcijama „da“ ili „ne“, što relativno dobro funkcioniše u Švajcarskoj.
Takođe se ne može ne pomenuti meritokratski argument protiv demokratije, koji se u vulgarnom obliku može formulisati kao „glas profesora Preobraženskog jednak je glasu Šarikova“. Sistem „jedan čovek – jedan glas“ u društvima sa velikim brojem Šarikova brzo i pouzdano pretvara Rodeziju u Zimbabwe. Dugoročno gledano, to nije ispravno ni za Šarikove, ali oni nisu jaki u razmišljanju na dugoročnu perspektivu. Na taj način, ni cenzusi nisu dobri, jer krše princip pravne jednakosti, ali ni opšte pravo glasa nije bolje.
Jan Smit, borac za izborne cenzuse, branilac Rodezije od Zimbabvea
Inače, o dugoročnom planiranju. Bilo bi čudno ne pomenuti u tom kontekstu argumente protiv demokratije Hansa-Hermana Hoppea. U svojoj knjizi „Demokratija – srušeni bog“, on razmatra postepenu evoluciju društava od prirodne aristokratije (rešavanje pitanja se delegira onima koji konstantno demonstriraju svoju sposobnost da ih reše) preko monarhije (pravo rešavanja pitanja uzurpira suveren, ali sistematska nekompetentnost suverena vodi do njegovog svrgavanja) ka demokratiji (pravo rešavanja pitanja uzurpira bezlični birokratski sloj, a na mesto suverena formalno se postavlja ceo narod u celini). Monarh ima horizont planiranja uporediv sa svojim životnim vekom, pa čak i duži, jer računa da će preneti imovinu svojim potomcima. Demokratski izabrani lider, pak, ne misli dalje od perioda izbora i najviše je zabrinut za ponovni izbor, što se lako vidi po porastu socijalnih troškova u budžetima demokratskih zemalja tokom predizbornih godina. Upravo skraćivanje horizonta planiranja i razvodnjavanje odgovornosti za donošenje odluka kod demokratije dovodi do toga da demokratske zemlje neumereno povećavaju svoje socijalne obaveze i imaju ogroman državni dug u vreme mira. Monarhi su ipak obično upadali u dugove barem zbog ratova.
Hans Herman Hoppe i njegova nostalgija za prirodnom aristokratijom
Takođe, pristalice diktatura vole da zovu demokratiju sporom, što je posebno aktuelno u periodu rata. Zapravo, sam institut diktatora, poznat nam od vremena Rima, predstavlja zakrpu dizajniranu upravo da ispravi taj bag. Ali na primeru Rima takođe vidimo kako privremeno rešenje (diktator je biran samo na godinu dana) teži da postane stalno: diktatorska ovlašćenja se neprestano produžavaju, a republičke osnove propadaju.
Umesto demokratije
Razmotrili smo mnoštvo različitih argumenata o tome na koji način ne bi trebalo uređivati društvo, ali hajde da ipak pokušamo da odgovorimo na upit postavljen na početku članka: kako se ljudi treba organizovati u društvo da bi imali maksimalne koristi od kooperacije uz minimalne troškove.
Maksimum koristi znači mogućnost udruživanja u grupama bilo koje veličine, u zavisnosti od obima zadatka. Minimum troškova znači slobodu da se ne udružujete sa onima koji realizuju zadatak na koji čovek ne namerava da troši vreme, snagu i resurse. Takođe, minimum troškova znači što skromnije troškove za pronalaženje zajednice koja se bavi rešavanjem potrebnih zadataka, i jednostavnost pridruživanja istoj. Drugim rečima, recept za prijatnu, ali produktivnu interakciju sastoji se u tome da se svima ne nameću rešenja koja su tebi lično potrebna, već da svoja rešenja sprovodiš samo među ljudima koji misle isto. Mesto demokratije zauzimaju preduzetnička inicijativa i mirna konkurencija alternativa.
Na taj način, umesto zajednica ujedinjenih teritorijom, dobijamo zajednice ujedinjene zadacima i potrebama. Čovečanstvo se ispostavlja ne kao teritorija podeljena državama, već kao konglomerat komercijalnih kompanija i društvenih organizacija. Komercijalne kompanije mogu, udružujući se u konzorcijume, razvijati određene industrijske standarde, zajednički diskutovati o problemima koji se javljaju i, po potrebi, stvarati organe unutrašnjeg arbitraža. Društvene organizacije se mogu udruživati u lige, asocijacije, konfederacije i tako dalje. Unutar ovih krovnih udruženja takođe će se razvijati neka zajednička pravila, protokoli interakcije i druge dobre tradicije. Ali pritom će u svakoj konkretnoj komercijalnoj kompaniji ostati svoja ekipa, svoj stil upravljanja, svoju struktura, svoje tehnologije, svoje tržište. I u svakoj društvenoj organizaciji sačuvaće se svoja jedinstvena atmosfera, svoji konkretni zadaci i dostignuća u njihovom rešavanju, svoji načini samoorganizacije.
Na taj način, svaki pojedinačni čovek pri takvoj organizaciji društva, postavljajući sebi cilj, ima bogat izbor sredstava. Prvo, on može postići svoj cilj u potpunosti sopstvenim snagama (na primer, da napravi salatu od povrća koje je sam uzgajao). Drugo, on može nabaviti rešenje na slobodnom tržištu od komercijalne kompanije (na primer, da ode u restoran). Treće, on se može obratiti društvenoj organizaciji koja rešava taj zadatak i ili iskoristiti njenu pomoć (tražiti besplatnu supu), ili joj pristupiti i rešavati zadatak zajednički (baviti se deljenjem besplatne supe). U svakoj od varijanti poštuje se dobrovoljnost odnosa i čuva se pravna jednakost među ljudima, ali se istovremeno ostvaruju i sve koristi od podele rada, zahvaljujući kojoj je uopšte moguće bilo kakvo značajno povećanje blagostanja ljudi.
Takvo stanje društva moglo bi se nazvati nekako moderno, poput „sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija“, samo što to nisu čak ni jurisdikcije, već jednostavno spontani poredci, koji prirodno nastaju u razvijenoj slobodnoj ljudskoj zajednici. U slabo razvijenom, neslobodnom društvu, svi ti spontani poredci takođe nastaju, ali je njihov razvoj potisnut, pa se zato odvija sporije, ali ga je nemoguće potpuno zaustaviti.
Fridrih fon Hajek, otac spontanih poredaka
Ostalo je formulisati poslednje: šta učiniti da ovaj način organizacije društva postane dominantan. U suštini, pitanje već sadrži veći deo odgovora. Potrebno je više praktikovati dobrovoljne interakcije, izbegavati prisilne; više ulagati u delatnost društvenih organizacija, truditi se da se manje hrani država i drugi banditi; kupovati od onih koji proizvode najbolji proizvod, a ne od onih od kojih je propisano kupovati. I, naravno, inspirisati druge na sličnu delatnost, kako rečima, tako i ličnim primerom. I to je ništa manje veliki i mesijanski zadatak od promovisanja ideje demokratije.
U mojoj omiljenoj biblioteci Hajd-parka nedavno je postavljena knjiga koju će retko ko pročitati, barem zbog odvratnog formata (sken papirne knjige) i ogromne veličine (skoro petsto stranica). Reč je o „Liberalnom arhipelagu“ Čandrana Kukatasa. S druge strane, sigurno ćete imati snage da se upoznate sa predgovorom knjige koji je napisao Vadim Novikov.
Neću da lažem, i ja sam uspela da pregledam samo predgovor, dok sam ostatak knjige prelistala ukratko, uglavnom da bih se uverila da je bar napisana razumljivim stilom. Da, sa stilom je sve u redu, može se čitati.
Šta je zanimljivo u idejama koje Kukatas iznosi? On analizira liberalna shvatanja o pravdi (Rulzov princip „vela neznanja“ i slično) i dolazi do zaključka da je sve to teorijski veoma privlačno, ali da ljudi u praksi ipak neće moći da im nametnu jedinstvena uverenja. I ne treba ni. Najvažnija osnovna sloboda, prema Kukatasu, je sloboda izlaska iz zajednice. Najvažnija liberalna vrlina je tolerancija. Ako zaista iskreno veruješ da su tvoji etički principi najbolji, dokazuj to u mirnoj konkurenciji, a ne nametaj silom.
Ovo nas podseća na moj nedavni post o građanskom ratu u SAD. Da, ropstvo vređa osećaj pravde. Ali pokušaj da se južne države oslobode ropstva putem zakona usvojenih u Kongresu doveo je do secesije, secesija do rata, i na kraju je skoro niko nije prošao bez posledica.
Kukatas dolazi do zaključka da bi principima liberalizma odgovaralo društvo u kojem se pitanje vlasti rešava društvenim ugovorom, ali pri čemu svaki pojedinac sklapa taj ugovor u okviru svake konkretne zajednice u koju pripada, i iz koje može slobodno da izađe. To je ista ona ideja ugovornih jurisdikcija koju libertarijanci neprestano zastupaju. Dakle, ako vam trebaju još argumenata u njihovu korist – znate šta još vredi pročitati.
Liberalizam i libertarijanstvo – dva termina sa veoma sličnim, ali oglednim sudbinama. Termin „liberalizam“ etatisti su oteli pristalicama ekonomske slobode sredinom 20. veka. I otprilike tada je termin „libertarijanstvo“ otet pristalicama ekonomske slobode od socijalista. Istina, nisam čula da su se nakon toga libertarijanski socijalisti nazivali klasičnim libertarijancima.
Klasični liberalizam u 20. veku – to su pre svega Mizes i Hajek. Oba su ubeđeni pristalice slobodnog tržišta, oba su ubeđeni protivnici kolektivizma, ali oba smatraju sasvim prihvatljivim postojanje države i vide u njoj određenu korist, a to je zaštita privatne svojine. Zbog toga se državi daje monopol na nasilje, a da ga ona ne bi primenjivala protiv građana, građani moraju imati pravo na oružje i na samoorganizaciju, pa sve do oružanog otpora vladi.
Libertarijanstvo je, zapravo, klasični liberalizam u ekonomiji plus primena istih principa u svim ostalim sferama života, pre svega u etici i pravu. Rotbard je izneo stav da monopol na nasilje protivreči principima slobodnog tržišta, a samim tim treba da bude odbacен zajedno sa državom; dalje, Nozik je precizirao da ako se država ponovo pojavi na slobodnom tržištu u okviru dobrovoljnog procesa, onda libertarijanci, po ideji, ne bi smeli imati zamerke prema njoj.
Kao rezultat toga, pored klasičnih liberala koji jednostavno govore da državu treba ograničiti, a da bi se to postiglo treba voditi političku delatnost, imamo i anarho-kapitaliste koji tvrde da se sve usluge, uključujući i zaštitu privatne svojine, odlično pružaju na slobodnom tržištu, a državu mi ne kupujemo, odnesite je – kao i minarhiste koji nisu protiv toga da država ostane, ali samo pod uslovom da se ponaša dobro, da ne iznudi poreze, već ljubazno traži donacije.
Tako otprilike vidim razlike između klasliba i libertarijanstva
