Libertarijanstvo je zasnovano na prirodnim pravima, zašto se Svetov protiv njih?
U nedavnom snimku Mihaila Svetova, kojem je i posvećeno vaše pitanje, mnogo toga mi se učinilo čudnim. Pošto je tako, prvo ću proći kroz ceo snimak, a zatim ću preći na temu pitanja, kako ne bih pravila dva posta o jednom videu.
Za početak, Svetov koristi definiciju anarhije kao hobbesovskog rata svih protiv svih. Ne sećam se da li je Hobbes koristio baš reč anarhija, više mi se sećam termina prirodno stanje. U svakom slučaju, u našem snimku o doktrini obuzdavanja pokušala sam da pokažem da rat svih protiv svih nije prirodno stanje društva, što znači da se hobbesovska (i svetovska) retorika zasniva na sumnjivom osnovu.
Takođe, Svetov koristi reč prava kao sinonim za reč privilegija, odnosno ograničava se na takozvana pozitivna prava. O tome govori njegova fraza „bojte se ljudi koji žele da vas obogate pravima“. Libertarijanski diskurs se obično vodi o negativnim pravima, koja su zapravo slobode. Takvim pravima se ne „obogaćuje“, jer za njihovo ostvarivanje čoveku nisu potrebni postupci drugih, sasvim je dovoljno nemešanje.
Napadajući na liberale, Svetov zapravo podrazumeva progresivce američkog tipa, s obzirom na to da kao ilustracije koristi naslove o kvotama za manjine i pozitivnoj diskriminaciji. U Evropi oni češće sebe nazivaju socijaldemokratima, i ne razumem zašto ih Svetov uopšte odvaja od socijalista, govoreći da nas s ove strane pritiska socijalistička čizma, a s ove liberalna, dok se zapravo govori o istoj socijalističkoj čizmi.
Još nešto zanimljivo: Svetov suprotstavlja moral i savest, tvrdeći da su zli liberali izvadili savest iz čoveka i zamenili je moralom. Međutim, Svetov ne definiše šta je to zapravo savest i odakle ona dolazi, ako ne iz iskustva interakcije sa drugim ljudima i sećanja na njihove moralne procene. Ili želi da kaže da je savest Božji glas? Pa u tom slučaju nije jasno šta on ima protiv prirodnih prava, shvaćenih kao božanski ustanovi.
Još jedna fraza koju Svetov koristi u svom videu: „gde nema zakona, nema ni zločina“. Da, sve je tačno, zločin je termin iz pozitivnog prava, koje je sistem naredbi. Postoji naredba, neko je prekršio naredbu, izvršio je zločin. U privatnom pravu nema nikakvih zločina, postoje šteta na imovini, kršenja ugovornih obaveza i slično, i onaj kome je naneta šteta slobodan je da se tome suprotstavi i zahteva odštetu – ili da se ne suprotstavi i ne zahteva.
Na taj način, rekla bih da je Svetov video jednostavno žongliranje terminima. Definišemo anarhiju onako kako je nijedan anarhist ne definiše, nakon čega kao dva i dva dokazujemo da je anarhija loša, pa čak i da je država anarhija. Sve je logično, ali na izlazu ne dobijamo ništa osim zbunjenosti.
A sada se vratimo na pitanje da li libertarijanstvo proizilazi iz prirodnog prava. Istorijski gledano – da, ali danas to nije važno, jer ljudska misao nije stajala u mestu. Možemo izvoditi libertarijanske principe deduktivno na osnovu zakona logike: evo vam apodiktički tačna tvrdnja da čovek pripada samom sebi, sada pokazujemo da svaki pokušaj da se ova tvrdnja opovrgnut implicitno se zasniva na upravo onoj premisi koju pokušavamo da opovrgnemo. Ko kome ne proključa u glavi, taj je spoznao dao i otkrio prirodno pravo. A možemo posmatrati interakcije ljudi i pokazivati koje strategije ponašanja ispostave se profitabilnijim i zato opstaju u toku prirodne selekcije. Ovaj utilitaristički pristup nam daje iste te libertarijanske principe, ali u ovom slučaju zakoni logike ne štrče spolja sa izgledom kao da su božanski darovi, a ljudi ispod njih nisu samo objekti. Zato ovakav pristup manje iritira ljude poput uslovnog Mihaila Svetova sa njihovom opsednutošću etikom, ali više – ljubitelje matematičke strogoće.
Lično sam se prvo upoznala sa Rotbardom i Hopijevim zaključkom principa samoposedovanja, zatim sa Hajekom i Fridmanovim utilitarističkim obrazloženjem vlasništva, i predlažem da se ne raspravljamo o tome koga više voleti – tatu ili mamu. I praksiologija i spontani poredci su dva podjednako korisna metodološka principa, hajde da koristimo oba, u zavisnosti od situacije, a da ne budemo nalik Svetovu, koji je toliko desno nastrojen da pokušava da odgríze libertarijanstvu levu nogu.
Sa ekonomijom je sve jasno – zasnovana na blockchainu. A šta je sa ideologijom? Ne u smislu partijskih razlika, već kako se samoorganizovati? Ko kreira politiku?
Gastello
Ako države ne bude, po kojim zakonima će se suditi kriminalcima? I ko će donositi zakone?
Bvl72
Sa tačke gledišta onih koji organizuju državu, ona mora biti monopol na legitimnu silu i monopol na donošenje konačnih odluka. To je neophodno kako bi se izvršile dve ključne funkcije države: pljačka i samovolja, odnosno oporezivanje i normotvornost. I dok je u sferi ekonomije uglavnom jasno da je bez pljačke bolje nego sa pljačkom, i da će privatnik na slobodnom tržištu bolje i jeftinije pružiti sva ekonomska dobra koja država pokušava da obezbedi, mnogi dolaze do zastoja kada je reč o normotvornosti: ko će osigurati poštovanje jedinstvenih pravila od strane svih?
Srećom, taj zadatak se i ne mora rešavati. Pravila ne moraju biti jedinstvena, ona moraju biti praktična. Predstavljanje o pravilima je utkano u čoveka bukvalno na biološkom nivou. Čak i mala deca stvaraju pravila za igru u peskovniku. Što je kompanija ustaljenija, to su pravila u njoj jasnija i detaljnija. Pravila se pojavljuju u svakoj grupčici na mrežama ili u bilo kom drugom klubu, i na njih se zaista pozivaju čak i sa većom ozbiljnošću nego na državne zakone, jer državne zakone neka, recimo, proučavaju advokati, a pravila su potrebna samima ljudima.
Pravila mogu postojati u obliku teksta ili jednostavno kao mnoštvo podrazumevanih konvencija. O poštovanju pravila može voditi računa posebno imenovani moderator, a mogu i svi redom. Pravila mogu biti nepromenljiva, a mogu se i redovno revidirati. Za kršenje pravila možete biti izbačeni iz zajednice, udareni svećnjakom po čelu ili primiti penal iz jedanaest metara. Ali ono što nikome sigurno neće pasti na pamet bez države, jeste da se u jedan jedinstven kodeks sakupe apsolutno sva pravila, od fudbala i preferansa do reda iznošenja smeća i pranja sudova u porodici.
Ipak, radi veće tehnološke naprednosti u kreiranju pravila, u osnovu njihovog sastavljanja obično se postavljaju određeni opšti principi. Tako, ako u kolektivu postoje različite uloge, za njih se mogu predvideti različita tipična ovlašćenja, ali je u okviru jedne funkcije praktičnije da joj nosioci podležu istim normama, bilo da je reč o fudbalu ili organizaciji proizvodnje. Prilikom organizovanja takmičenja, prikladno je postarati se za jednakost uslova za takmičare, bilo da je reč o preferansu ili aukciji. Novomčiji je prikladno objašnjavati važeće norme, a dok ih ne savlada, prikladno je ne zahtevati od njega strogo pridržavanje, bilo da je reč o stažiranju u proizvodnji ili ublaženim krivičnim kaznama za adolescente. Ako je za praćenje poštovanja pravila imenovan sudija, on ne sme imati interes u procesu koji sudi, ili ne sme imati pravo da sudi samom sebi.
Pitanje o tome šta učiniti ako različite grupe imaju različita pravila takođe je izmišljeno. Pravila fudbala i šaha ne konfliktu true, svako je stvoreno za svoju igru, a ako fudbaler i šahista idu u bar, oni tada poštuju pravila ponašanja u baru. Ako se ipak ispostavi da se ljudi nalaze u situaciji u kojoj nema pravila, ili da je svako naviklo da se rukovodi sopstvenim, oni ili pokušavaju da ne povređuju jedni druge, ili razvijaju zajedničke norme. Tako, mladenci brzo ostavljaju po strani ono čemu su ih učili sopstveni roditelji i formiraju sopstvene norme. Tako, susretnuvši se na planinskom putu, ljudi pogledaju jedni u druge i u tišini odluče ko će se prisloniti uz stenu, a ko će se provući pored njega bliže litici. Tako će se farmeri međusobno dogovoriti koliko čekati da se pojavi vlasnik napuštenog zemljišta pre nego što bude prikladno da ga sused prisvoji, i kako postupiti ako se bivši vlasnik nakon toga ipak pojavi.
Ali, naravno, u složenom i globalnom svetu sasvim mogu postojati jedinstvene norme za milione ljudi, ili čak za celokupno stanovništvo Zemlje. Tako, popularni jezici imaju stotine miliona korisnika, širom sveta je prihvaćeno veoma malo standarda priključaka za spoljne uređaje koji se povezuju sa računarima, i samo jedan jezik za označavanje veb-stranica. Globalna pravila mogu biti prilično detaljna, a na njihovom razvoju mogu raditi čitavi konzorcijumi koji čine mnoga preduzeća. Takvi standardi će se poštovati jednostavno zato što je tako praktičnije.
Neke korisne norme sadrže se i u postojećim zakonodavstvima pojedinih država. Neke od njih će nastaviti da postoje i nakon države, ako se pokaže da je korišćenje gotovog jednostavnije nego razvoj od nule.
Kladim se da možete za pet minuta sastaviti odlična pravila za igru sa ove slike?
Danas sam bila u Bangkoku, u hramu Smaragdnog Budhe. Tamo nema šta da se radi: Budha je mali, ne sme se snimati, ne sme se pričati, može se samo stajati i razmišljati o smislu celokupnog postojanja. To sam i radila. Nikada se nisam oduševavala meditacijom, pa ne znam koliko je to na nju ličilo, ali u jednom trenutku sam odjednom uhvatila istovremeno celu prelepu i čudesnu sliku spontanih poretaka, kako iz poštovanja ljudi jednostavnih pravila nastaju najsloženiji i filigranski usklađeni mehanizmi ljudske interakcije.
Tamo je bila i država, i ona se takođe pojavila u obliku nečega veoma sličnog spontanim poretcima. Jer ona takođe izrasta iz poštovanja prilično jednostavnih i jedinstvenih pravila od strane ljudi, ali stvara najsloženije i najsuptilnije mehanizme pljačke i obmane. U ovom otkrovenju nije bilo sasvim banalnosti poput izjednačavanja društva i države sa jin i jang, koji večno bore i prožimaju, već je država postajala sve neprepoznatljivija od društva.
Uglavnom, posle sam izašla iz hrama, malo se tresla i počela da razmišljam već na uobičajen, evropski način.
Zolotarev definiše spontane poretke kao stabilan rezultat poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, koji se formira nenamerno i koristan je članovima društva. Reč „koristan“ u ovoj definiciji odaje voluntarizam, i bilo bi dobro izbeći je. I država se formira iz poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, i od nekog vremena rezultat njihovog poštovanja takođe je postao prilično stabilan. Koja su to pravila?
Rane države su se formirale iz poštovanja pravila „uzmi onome bliskom ono što ti je pri ruci i opljačkaј onome dalekom“. Takve države, kao što tačno primećuje Zolotarev, obično su bez tragova nestajale ubrzo nakon smrti osnivača, i ljudi su se vraćali u uobičajeno društvo bez države.
Zatim su se države, učvrstivši se tamo odakle ljudi nemaju kuda da pobegnu, mutirale, odnosno, u suštini, pravilo koje ih formira počelo je da se menja. Sada je ono postalo ovakvo: „postoji posebna rasa pastira, oni imaju pravo da jedu ovce, ali su zbog toga osuđeni da ih štite od vukova“. Preciznije, to sam ja izložila ideološko opravdanje novog tipa države, a pravilo je postalo otprilike ovakvo: „ako osećaš u sebi snagu da vodiš stado, postani pastir i ono je tvoje“.
To je izuzetno postojana konstrukcija koja i danas odlično funkcioniše u paternalističkim društvima, i posebno očigledno – upravo u Tajlandu, gde je autoritet kraljevske vlasti veoma veliki, kritika kralja je nezamisliva, a pritom se o svakom od kraljeva s ponosom priča ne o tome koje je zemlje pridružio i koliko je pohopnika učestvovalo u njegovom trijumfu, već koliko je izgradio hramova, univerziteta i mostova.
Ali u evropskom društvu sazreli su liberalni ideji, i država je ponovo mutirala, odnosno, ponovo se promenilo ono pravilo čije se pridržavanje formira novi tip države. Sada ono zvuči otprilike ovako: „ako ubediš budalu da znaš kako treba, onda njome upravljaj“.
Dakle. Dosledno pridržavanje ovog pravila trebalo bi da vodi do države isključivo biljojedne i, generalno, bezopasne, jer ako ne ubediš budalu da znaš kako treba, moraćete da je ostavite na miru. A ako je budalu ubedio neko drugi, to je već njegov „mlečni“ budala. To jest, takvo pravilo bi trebalo da donese panarhiju o kojoj se više puta pominjalo na ovom kanalu.
Jednostavno je od vremena francuske pa otprilike do kubanske revolucije funkcionisala čudna međuvremenit varijanta pravila: „ako si ubedio dovoljno budala da znaš kako treba, uzmi ih za saučesnike i pljačkaj sve kako umeš“. Jasno je da država koja tako nastane ispada veoma nestabilna: iz budala nisu važni saučesnici, a i brzo prestanu da veruju – a morati će da im isplaćuju mnogo za učešće u pljački. To je proizvelo totalnu dugovnu krizu modernih demokratija, stalne narodne nemire zbog sitnica koje podanici države pastirskog tipa uopšte ne bi primetili, i druge simptome nelagode.
A sledeća mutacija ideje državotvornosti nakon panarhije logično bi trebalo da postane (dobro, ne logično, ali u mom otkrivenju je upravo tako) otprilike ovakva formulacija: „ne drži ljude za budale, i moći ćeš da im prodaš više“. A to je već, ljudi, ankap.
Već počinju da stižu čestitke povodom 8. marta, što je odlična prilika da kažem par reči o rodnoj ravnopravnosti.
Pravo je spontani poredak. Ovde u našem prijatnom četu smo započeli da svakodnevno analiziramo po jedan članak Vladimira Zolotoreva iz ciklusa „Šta je država i odakle ona dolazi“. Danas smo upravo stigli do članka „Moral i pravo“, što je ispalo baš u pravom trenutku.
Više puta sam definisala pravo kao skup pristupa za rešavanje konflikata. Zolotorev ide dalje i opisuje ga kao jezik ljudske interakcije, odnosno sve one spontano nastale pravilnosti kojima ljudi prate prilikom interakcije jedni sa drugima.
I u okviru moje definicije i u okviru Zolotoreve, nema nikakve rodne ravnopravnosti. Pa, ona se jednostavno ne formira spontano, usled jasnih razlika u pristupima ljudskoj interakciji, ili čak barem u rešavanju konflikata, ako suzimo temu na moju definiciju prava.
Dovoljno očigledan razlog tome što predstavnici različitih bioloških polova teže da koriste različite pristupe interakciji, jeste to što je ljudsko ponašanje u velikoj meri hormonski uslovljeno, a nivo hormona kod polova je ipak različit. Ali što je nivo apstrakcije pravila veći, to ove razlike igraju manju ulogu, i to je normalno. Dakle, zahtevati rodnu ravnopravnost na nivou porodice je prokleto čudno, a na nivou velikih zajednica je prokleto prirodno. Ovde nema kontradikcije, samo ne treba svuda gurnuti absolute i baviti se prokrustičkom (dođavola, počinjem da se bavim samocitiranjem i izmišljanjem sopstvenog jezika, uskoro ću se potpuno zatvoriti u svoju školjku dok ne postanem potpuno nerazumljiva čitaocu).
Demokratija je najhumanajniji i najpravičniji politički sistem koji ideologija kolektivizma može ponuditi ljudima. Međutim, tokom mnogo vekova postojanja demokratija, ovaj sistem je imao brojne neizbežne nedostatke: tromost, nemogućnost pouzdane usaglašenosti grupnih interesa, rasipnost, sklonost ka klizanju u autoritarizam ili nekontrolisani populizam, i još mnogo toga. Problem je u kolektivizmu kao takvom; upravo zbog njega je demokratija organizovana na taj način i ima nedostatke koje ima.
Pojava ideologije liberalizma dovela je do nastanka tako čudnog i nestabilnog hibrida kao što je liberalna demokratija. Uspela je da ispravi neke ekstremne aspekte demokratije, ali je igranje sa pravima manjina stvorilo sopstvene probleme. Protivna ostaje osnovna konstrukcija bilo kog političkog sistema: nametanje jedinstvenog poretka svima.
Ljudima jednostavno nije potrebno da ulaze u prokrustovoću države kako bi uspešno koordinisali svoje postupke. Bilo koji pravni odnosi mogu ih sami uspostavljati, bez nametanja od strane trećih lica, i tačno na onaj period dok je to potrebno.
A sada o svemu ovome detaljnije
Kao što je poznato, nemoguće je živeti u društvu, a biti slobodan od njega. Podela rada donosi prevelike koristi da bi se od nje odustalo. Zbog toga su ljudi, tokom razvoja civilizacije, успели da nagomilaju veoma mnogo razmišljanja o tome kako bi se u društvu mogli pametnije organizovati, kako bi izvukli maksimalne koristi od kooperacije, a trpjeli minimalne troškove od toga. Jedno od centralnih mesta u svim tim razmišljanjima zauzima fenomen kao što je demokratija. Ovaj način organizacije društva ima mnogo teorijskih branilaca i jedan je od retkih koje su neka društva dobrovoljno i svesno pokušavala da nametnu drugima radi njihove koristi. Još su drevne Atine tokom Peloponěžkog rata u 5. veku pre naše ere, zauzimajući sledeći protivnički grad, obavezno uspostavljale demokratsku vlast, jer su smatrale ovaj sistem najboljim, tako da ideja izvoza demokratije nipošto nije nova. Više o tome možete pročitati kod Tukidida. Kod njega se u njegovom slavnom prepričavanju Periklovog poglavnog govora može pročitati najslikovitiji od ikada napisanih panegirika demokratiji.
Tukidid, sin Olora, prvi istoričar koji polaže pravo na naučnost
Demokratija kao način upravljanja – to je sasvim prirodan razvoj ideje pravne jednakosti. Svaka zajednica pravno jednakih lica prirodno teži tome da nastoji da donosi kompromise na manje ili više demokratski način. To uključuje, prvo, pravo svakoga da iznese svoje mišljenje i zastupa ga, a drugo, obavezu da se pokori mišljenju koje podržava većina, i da zastupa to mišljenje isto kao da je njegovo sopstveno. Zar zbog čega bi manjina, čije mišljenje nije prihvaćeno demokratskim putem, sprovodila u delo odluku većine, umesto da, na primer, udari većini u leđa u trenutku njene slabosti? Zbog nade da će dobiti nadoknadu za svoju saradnju, kao i računajući na to da će sledeći put oni, sa svojim mišljenjem, postati deo većine, i da će njihova odluka isto tako biti sprovedena u delo od strane cele zajednice. Ako nada deluje utopično, demokratija se pretvara u tiraniju većine, a manjina ili trpi, ili po iscrpi granica strpljenja protivi njenim odlukama, od napuštanja granica zajednice i sabotaže do direktnog rata.
Pošto je reč o tiraniji većine, hajde da pričamo malo o njoj. Čini se kao odličan sistem! Manjina se progoni, fizički istrebljuje, lišava prava – generalno, prestaje da smeta većini, većina se pretvara u jedinstvo, jedinstvo znači harmoniju interesa, visok nivo poverenja u kolektivu, što znači da se odluke sprovode u delo brzo i efikasno, šta još treba? Samo neka dobri ljudi ubiju sve loše, i živćemo. Ili, dobro, ne treba čak ni ubijati, dovoljno je podići zid, uvesti vize, cenzuse, sprovesti lustracije, pa razumete već.
Pa, priznajte, staviti ovde Mihaila Svetova bilo bi previše banalno
Problem je u tome što se uspešne prakse učvršćuju i postaju navika. Uspešno se rešivši unutrašnjih neprijatelja, društvo ne dostiže harmoniju, već sa neugasivim entuzijazmom kreće u potragu za novima. Zašto pokušavati da se dogovorite oko bilo koje sitnice, ako onaj ko ne deli mišljenje većine jeste neprijatelj? Kako se može dogovarati sa neprijateljem? I zaista, revolucije počinju da jedu svoju decu, pobednici u građanskom ratu kreću da sastavljaju sve nove proskripcione liste, crkve se bore sa sve novim jeresima – i nema mira ljudima za koje je ceo svet borba. Opet, izgon unutrašnjih neprijatelja množi broj spoljnih neprijatelja, što znači da treba još čvršće stegnuti redove i trošiti sve više resursa na odbranu, a bilo bi bolje preventivno napasti, naravno… Čini se da višak netolerancije ne ide u korist društvu.
Kao zaštita od ovog kolektivističkog ludila može poslužiti koncept poput liberalizma. Liberalizam proizilazi iz jednostavne ideje da su privatni interesi važniji od zajedničkih. Zato liberalne demokratije više ne podrazumevaju proizvoljnost u formulisanju odluka većine, već ograničavaju takve odluke određenim neotuđivim ljudskim pravima. Glavni nedostatak ideje o postojanju neotuđivih ljudskih prava, međutim, leži u tome koliko se lako ta prava oduzimaju, pa ono što na papiru izgleda kao liberalna demokratija, u praksi može ispasti bilo electoralna autokratija (to jest, ista ona diktatura većine), bilo neki drugi politički hibrid. Ali pretpostavimo da su ljudi čvrsto nastrojeni da brani prava manjina. Šta iz toga proizilazi? Uspešne prakse se umnožavaju i ubrzo se ispostavlja da boravak u sastavu ugnjetavane manjine daje privilegije. Eto. Toliko smo se trudili da ne dozvolimo diktaturu većine, da smo na korak od diktature manjina koje međusobno utvrđuju koja je od njih najugnjetavanija i, shodno tome, najzaslužnija za pozitivnu diskriminaciju. Većina se ispostavlja kao primorana da poslušno glasa u interesu manjine, strahujući da će je inače optužiti za sve grehe. Čini se da višak tolerancije u društvu takođe daje neke jezive rezultate.
Dugo sam odlučivala čime da ilustrujem privilegovane manjine u liberalnom društvu: LGBT ili islamistima. LGBT su pobedili sa zanemarljivom razlikom.
Inače, o diktaturi manjine. Stalni problem demokratija je sumnja u to da se odluke zaista donose uzimajući u obzir volju većine građana. Tako je, na primer, u 19. veku u SAD tokom izbora glasalo oko tri četvrtine građana koji imaju pravo glasa, a u 20. već oko polovine. Nije važno da li je to povezano sa smanjenjem izbornih cenzusa ili sa smanjenjem opšteg nivoa poverenja u demokratski izabrana vlast. Važno je da na vlasti završe ljudi koji predstavljaju manjinu birača, ali koji tvrde da govore u ime većine, i to deluje protiv legitimnosti donesenih odluka.
Ali čak i ako je na izborima, recimo, pod pretnjom kazne za nepojavljivanje, kao u Australiji, apsolutna većina, čak i tu, u prisustvu više od dve alternative, stupa na snagu Arrowov paradoks, koji govori o nemogućnosti ispravnog definisanja izbora većine. Jedini način da se izbegne dejstvo paradoksa je svesti izbor na dve alternative, odnosno odustati od izbora između više kandidata za predstavnike, a ograničiti se na referendume sa jednostavnim opcijama „da“ ili „ne“, što relativno dobro funkcioniše u Švajcarskoj.
Takođe se ne može ne pomenuti meritokratski argument protiv demokratije, koji se u vulgarnom obliku može formulisati kao „glas profesora Preobraženskog jednak je glasu Šarikova“. Sistem „jedan čovek – jedan glas“ u društvima sa velikim brojem Šarikova brzo i pouzdano pretvara Rodeziju u Zimbabwe. Dugoročno gledano, to nije ispravno ni za Šarikove, ali oni nisu jaki u razmišljanju na dugoročnu perspektivu. Na taj način, ni cenzusi nisu dobri, jer krše princip pravne jednakosti, ali ni opšte pravo glasa nije bolje.
Jan Smit, borac za izborne cenzuse, branilac Rodezije od Zimbabvea
Inače, o dugoročnom planiranju. Bilo bi čudno ne pomenuti u tom kontekstu argumente protiv demokratije Hansa-Hermana Hoppea. U svojoj knjizi „Demokratija – srušeni bog“, on razmatra postepenu evoluciju društava od prirodne aristokratije (rešavanje pitanja se delegira onima koji konstantno demonstriraju svoju sposobnost da ih reše) preko monarhije (pravo rešavanja pitanja uzurpira suveren, ali sistematska nekompetentnost suverena vodi do njegovog svrgavanja) ka demokratiji (pravo rešavanja pitanja uzurpira bezlični birokratski sloj, a na mesto suverena formalno se postavlja ceo narod u celini). Monarh ima horizont planiranja uporediv sa svojim životnim vekom, pa čak i duži, jer računa da će preneti imovinu svojim potomcima. Demokratski izabrani lider, pak, ne misli dalje od perioda izbora i najviše je zabrinut za ponovni izbor, što se lako vidi po porastu socijalnih troškova u budžetima demokratskih zemalja tokom predizbornih godina. Upravo skraćivanje horizonta planiranja i razvodnjavanje odgovornosti za donošenje odluka kod demokratije dovodi do toga da demokratske zemlje neumereno povećavaju svoje socijalne obaveze i imaju ogroman državni dug u vreme mira. Monarhi su ipak obično upadali u dugove barem zbog ratova.
Hans Herman Hoppe i njegova nostalgija za prirodnom aristokratijom
Takođe, pristalice diktatura vole da zovu demokratiju sporom, što je posebno aktuelno u periodu rata. Zapravo, sam institut diktatora, poznat nam od vremena Rima, predstavlja zakrpu dizajniranu upravo da ispravi taj bag. Ali na primeru Rima takođe vidimo kako privremeno rešenje (diktator je biran samo na godinu dana) teži da postane stalno: diktatorska ovlašćenja se neprestano produžavaju, a republičke osnove propadaju.
Umesto demokratije
Razmotrili smo mnoštvo različitih argumenata o tome na koji način ne bi trebalo uređivati društvo, ali hajde da ipak pokušamo da odgovorimo na upit postavljen na početku članka: kako se ljudi treba organizovati u društvo da bi imali maksimalne koristi od kooperacije uz minimalne troškove.
Maksimum koristi znači mogućnost udruživanja u grupama bilo koje veličine, u zavisnosti od obima zadatka. Minimum troškova znači slobodu da se ne udružujete sa onima koji realizuju zadatak na koji čovek ne namerava da troši vreme, snagu i resurse. Takođe, minimum troškova znači što skromnije troškove za pronalaženje zajednice koja se bavi rešavanjem potrebnih zadataka, i jednostavnost pridruživanja istoj. Drugim rečima, recept za prijatnu, ali produktivnu interakciju sastoji se u tome da se svima ne nameću rešenja koja su tebi lično potrebna, već da svoja rešenja sprovodiš samo među ljudima koji misle isto. Mesto demokratije zauzimaju preduzetnička inicijativa i mirna konkurencija alternativa.
Na taj način, umesto zajednica ujedinjenih teritorijom, dobijamo zajednice ujedinjene zadacima i potrebama. Čovečanstvo se ispostavlja ne kao teritorija podeljena državama, već kao konglomerat komercijalnih kompanija i društvenih organizacija. Komercijalne kompanije mogu, udružujući se u konzorcijume, razvijati određene industrijske standarde, zajednički diskutovati o problemima koji se javljaju i, po potrebi, stvarati organe unutrašnjeg arbitraža. Društvene organizacije se mogu udruživati u lige, asocijacije, konfederacije i tako dalje. Unutar ovih krovnih udruženja takođe će se razvijati neka zajednička pravila, protokoli interakcije i druge dobre tradicije. Ali pritom će u svakoj konkretnoj komercijalnoj kompaniji ostati svoja ekipa, svoj stil upravljanja, svoju struktura, svoje tehnologije, svoje tržište. I u svakoj društvenoj organizaciji sačuvaće se svoja jedinstvena atmosfera, svoji konkretni zadaci i dostignuća u njihovom rešavanju, svoji načini samoorganizacije.
Na taj način, svaki pojedinačni čovek pri takvoj organizaciji društva, postavljajući sebi cilj, ima bogat izbor sredstava. Prvo, on može postići svoj cilj u potpunosti sopstvenim snagama (na primer, da napravi salatu od povrća koje je sam uzgajao). Drugo, on može nabaviti rešenje na slobodnom tržištu od komercijalne kompanije (na primer, da ode u restoran). Treće, on se može obratiti društvenoj organizaciji koja rešava taj zadatak i ili iskoristiti njenu pomoć (tražiti besplatnu supu), ili joj pristupiti i rešavati zadatak zajednički (baviti se deljenjem besplatne supe). U svakoj od varijanti poštuje se dobrovoljnost odnosa i čuva se pravna jednakost među ljudima, ali se istovremeno ostvaruju i sve koristi od podele rada, zahvaljujući kojoj je uopšte moguće bilo kakvo značajno povećanje blagostanja ljudi.
Takvo stanje društva moglo bi se nazvati nekako moderno, poput „sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija“, samo što to nisu čak ni jurisdikcije, već jednostavno spontani poredci, koji prirodno nastaju u razvijenoj slobodnoj ljudskoj zajednici. U slabo razvijenom, neslobodnom društvu, svi ti spontani poredci takođe nastaju, ali je njihov razvoj potisnut, pa se zato odvija sporije, ali ga je nemoguće potpuno zaustaviti.
Fridrih fon Hajek, otac spontanih poredaka
Ostalo je formulisati poslednje: šta učiniti da ovaj način organizacije društva postane dominantan. U suštini, pitanje već sadrži veći deo odgovora. Potrebno je više praktikovati dobrovoljne interakcije, izbegavati prisilne; više ulagati u delatnost društvenih organizacija, truditi se da se manje hrani država i drugi banditi; kupovati od onih koji proizvode najbolji proizvod, a ne od onih od kojih je propisano kupovati. I, naravno, inspirisati druge na sličnu delatnost, kako rečima, tako i ličnim primerom. I to je ništa manje veliki i mesijanski zadatak od promovisanja ideje demokratije.
Ako sam dobro razumeo, razne vrste pravila/zakona su u nadležnosti ugovornih jurisdikcija, koje mogu na svojoj teritoriji da uspostave bilo koja pravila, uključujući i starost punoletičnosti, i da prihvate čak i sud po šerijatu, a u donošenju zakona su ograničene samo NAP-om u odnosu na druge jurisdikcije, tj. subjekte koji sa njima nisu zaključili sporazum o poštovanju njihovih pravila. A taj institut (ne znam kako nazvati, ako ne državom) koji je pravno iznad jurisdikcija, nije zabrinut za uspostavljanje takvih konkretnih pravila, već samo prati poštovanje NAP-a. Pretpostavljam da mogu katastrofalno grešiti, jer sam sa libertarijanstvom upoznat tek nedavno, i biću radoznao ako razjasnite ove nijanse sa jurisdikcijama i njihovim pravom da na svojoj teritoriji uspostave bilo koja pravila.
O ugovornim jurisdikcijama sam već morao da odgovaram. Ukratko: jurisdikcija nije teritorija, već nadležnost, a ugovorna jurisdikcija se razlikuje od bilo koje druge svojim dobrovoljnim karakterom. Konkretne strane konkretnog konflikta su pristale da svoju stvar razmatraju pred konkretnim sudom i zaključile su ugovor sa sudom. Ali danas, nakon mnogo vremena, ne govorimo o sudu, već o pravilima, tako da jurisdikcije ovde uopšte nemaju veze.
Svaki vlasnik teritorije teoretski može da uspostavi bilo kakve uslove pod kojima je pristao da trpi prisustvo stranaca na svojoj teritoriji. Stranci, s druge strane, mogu kako da poštuju ova pravila, tako i da ih sabotiraju, ako smatraju da su potencijalni troškovi sankcija zbog sabotaža niži od troškova poštovanja pravila.
Što su pravila koja uspostavlja vlasnik teritorije bliža onima koja su ljudima jasna i uobičajena, to će on morati manje truda da uloži u osiguravanje njihovog poštovanja. Da, mogu uspostaviti zabranu oružja, fotografisanja i nošenja odeće na svojoj teritoriji, ali ako potencijalni posetioci moje plaže još nisu navikli na to da plaže mogu biti nudistički, u početku ću morati da vodim dugotrajnu edukativnu kampanju. I to nije siguran ishod da ću uspeti da ubedim ljude u vezi sa oružjem i snimanjem, možda će pristati samo na to da se ogole, i tada ću se ja sama predati i promeniti pravila. Tako se iz sume mnoštva privatnih želja i postupaka formiraju spontani redovi koji na kraju čine naše razumevanje norme. Upravo iz tog razloga postoje sve te beskrajne diskusije o kriterijumima normalnog.
Neki kriterijumi norme postaju gotovo sveprisutni kao rezultat mnoštva pojedinačnih radnji, dobijaju jasne formulacije i postaju opšteprihvaćeni principi. Zapravo, upravo je to princip neagresije – to je praktična konvencija čije se poštovanje smanjuje trenje u društvu, pa stoga društva koja ga se pridržavaju imaju tendenciju ka uspehu. A neki kriterijumi norme ostaju čista stvar ukusa. U jednoj zajednici norma je da se pravosposobnom osobom smatra neko stariji od 16 godina, a u drugoj bilo koji član plemena koji je prošao obred inicijacije, i nije bitno u kojoj je dobi ga prošao.
Jezik je jedan od najjasnijih primera onoga što je Hayek nazvao spontanim redom. Ne postoji nikakav reptiloid iz austrougarskog generalštaba koji bi mogao da izumije od nule jezik za mnoštvo ljudi, da ih ozrači nevidljivim zračenjem kako bi taj jezik usvojili, i da zatim sa sigurnošću tvrdi koje su tačno oblike reči istiniti, a koji su odvratno odstupanje od norme povezano sa zaštitnim svojstvima aluminijumske kapice.
Već sam prilično detaljno pričala o jeziku, odgovarajući na pitanje o esperantu, tako da ću ovde završiti uvodni deo i preći na kratak odgovor na samo pitanje.
Naravno, libertarijanac može biti gramatički nacista. U okviru svoje sfere uticaja, on može insistirati na bilo kakvim strogim standardima komunikacije, sve dok to nije povezano sa upotrebom nasilja. Možete me razumeti čak i ako ću se snažno odstupati od standarda, ali moraćete da uložite neki dodatni napor u to razumevanje, stoga mi tržište nalaže da se orijentišem prema trenutnim jezičkim normama, koje u većini slučajeva odgovaraju rečnicima. Ponovo, jezik na kojem pišem je u velikoj meri isti jezik na kojem čitam. Da se bavim poezijom ere dinastije Tang, sigurno biste osetili taj uticaj u jeziku mojih objava. Na taj način, gramatičkog nacistu se može razumeti: on želi da čita na jeziku koji mu je prijatan i daje signal povratne informacije svom krugu komunikacije. Ako to čini dovoljno taktično, i ako je uticaj njegovog autoriteta veliki, mnogi će mu čak biti i zahvalni na tom njegovom delovanju u uvođenju jezičke norme.
Uveličajmo onda pohvale neumornim borcima protiv entropije, jer je njihova stvar koliko je plemenita, toliko i bezizlazna, a mi ćemo sami govoriti kako nam je zgodno, ramin!
(sada se to naziva servitut, tj. vlasnik privatnog zemljišta je po zakonu dužan da obezbedi prolaz/prolaz vozila kroz svoje vlasništvo za tranzitni saobraćaj, postavljanje vodovoda, kanalizacije, pristup vodi itd.)
Sam mislim da će biti analog koncepcije neutralnih (međunarodnih) voda u pomorskom pravu za tranzit preko zemlje, ali kako će odlučivati koji deo zemlje može smatrati servitutom?
Prilično lako se može zamisliti kako u uslovima absolutizacije prava privatnog vlasništva nad zemljom neki vlasnik zemlje zahteva apsolutnu nepovredivost zemlje, ne pristajući na nikakve pregovore. Čovek ima pravo na mizantropiju, sve dok je spreman da je plaća i ne narušava tuđe vlasništvo.
Međutim, veoma je teško zamisliti da će se takvom mizantropiji pridržavati komercijalne kompanije, naročito one koje imaju više vlasnika. Po pravilu, zadatak kompanije je ostvarivanje profita, a ne dominacija i samopotvrđivanje. Dakle, ako postoji potražnja za postavljanjem komunikacija preko teritorije kompanije, bilo da je u pitanju kabl ili staza, to će se po pravilu smatrati mogućnošću za zaradu na zadovoljenju potražnje.
Kod ankapa su legitimne bilo kakve dobrovoljne transakcije, a što se tiče prisilnih, one takođe mogu lako da se događaju, ali se za njih podrazumevaju izvinjenje i kompenzacija.
Dejvid Fridman u „Mehanici slobode“ navodi kao primer sasvim opravdanog ponašanja to kako se zalutali putnik upada u nečiju praznu kuću kako bi odatle pozvao i tražio pomoć, ali za odlazak ostavlja u kući gotovinu u iznosu dovoljnom za kompenzaciju nanetog neprijatnosti.
Ali ne moramo ići tako daleko kada imamo sopstvenu tajgu odmah pored nas. Svaka zimovnica u tajgi je privatno vlasništvo, ali se vrata tamo ne zaključavaju, i tamo se uvek čuva određena zaliha drva, žitarica i druge opreme. Svaki slučajni prolaznik može prenoćiti u zimovnici, a pre odlaska dopunjuje zalihe za sledećeg posetioca. Takav je nastao spontani red. Niko se namerno ne bavi prisiljavanja na njegovo poštovanje, jednostavno ova pravila pristojnosti pomažu ljudima da žive. Društvo koje ne razvija takve redove je manje uspešno.
Toplo, sito i spontani red
Baš kao i u Rimu, sam pojam servituta je izmišljen bez bilo kakve države, u okviru privatnog prava, i nema nikakvih preduslova da se smatra da će bezdržavno društvo budućnosti biti manje razumno od bezdržavnog društva prošlosti.
Tako će, u slučaju ankapa, u malo naseljenim oblastima na straži potreba ljudi u pitanju tranzitnih teritorija stajati spekulativni „medved tužilac“, koji čuva „zakon tajge“, a u gusto naseljenim – težnja da se ostvari tržišna korist od obezbeđivanja tranzita kroz svoju teritoriju. Delovi pak malobrojnih misantropa, koji će se, iako neizbežno pojavljivati kao i svi drugi grubijani, u ogromnoj većini slučajeva moći zaobići nekim alternativnim rutama.
Jezik je jedan od najvizuelnijih primera spontanog reda koji nastaje u društvu. Ljudi imaju želju da razumeju jedni druge, koriste za to različita dostupna sredstva, i u većini slučajeva to se ispostavlja kao glas, iako važna uloga ostaje i kod gestova i mimike. Praktičnost prenosa informacija glasom je veoma velika, i ova uspešna praksa se učvršćuje u kulturi, pretvarajući se u punopravan jezik i postepeno se polirajući: leksika teži složenosti, a sintaksa pojednostavljenju.
U svakoj dovoljno izolovanoj populaciji ljudi formira se sopstveni jezik. U minijaturi to možete videti čak i na primeru sopstvene porodice, gde sigurno postoji mnoštvo idioma za unutrašnju upotrebu, koji se ne koriste u spoljnom svetu. Istovremeno, kako globalizacija napreduje, javlja se i suprotan trend – ka unifikaciji jezika, jer sada postoji potreba da se razumeju ne samo najbliži susedi, već i oni sa kojima kontakti dolaze vrlo povremeno, a dugotrajno prilagođavanje uz razvoj protokola komunikacije nije bilo prisutno.
Esperanto je veštački stvoren jezik, namenjen upravo izvršenju ovog zadatka: pomoći međusobnom razumevanju u globalnom svetu uz minimalne zajedničke troškove učenja jezika. Sudbina esperanta se razvila otprilike onako kako bi se mogla razviti sudbina bitkoina, da se pojavio u svetu sa zlatnim standardom. Da, bitkojin je praktičniji za transfere od zlata, ali gde je njegova zlatna garancija? Zašto su potrebni još jedan nezavisni od poverenog posrednika decentralizovani novac, ako već postoji i aktivno se koristi zlato? Isto je i sa esperantom: da, može se naučiti i on, postajući jedan od stotina hiljada govornika jezika, ali i engleski je raširen širom sveta ne manje, i ima milijarde govornika, pri čemu je za stotine miliona to maternji jezik.
Dakle, ideja je nesumnjivo duhovita i zaslužuje ogromno poštovanje, ali ljudi prirodnim redom nisu krenuli za tom idejom. Ipak, smisla da se uči esperanto definitivno ima – neki, glede, uče sindarin, i govornika ovog veštačkog jezika u svetu je sigurno više nego govornika nekog vepskog jezika. Dakle, nekome je to potrebno.
Naravno, prisiliti čovečanstvo da komunicira na esperantu je rešiv zadatak. Na kraju krajeva, postoje presedani u svetu kada su Irci veštački obnovili svoj gelik, a Jevreji hebrejski. Ali troškovi za one koji će biti prisiljani na to biće veoma veliki, i ja bih radije volela da društvo prođe bez takvog silovanja spontanih poretaka – nema potrebe za tim, prirodna konvergencija jezika i razvoj mašinskog prevoda će se nositi sa zadatkom mnogo jednostavnije.
Mejnstrim urbanizam je koncept prema kojem gradovi treba da se uređuju metodama centralizovanog planiranja, ali da planiranjem ne bave bilo kakvi lobisti, već stručnjaci zasnovani na aktuelnim naučnim saznanjima. To što naučna saznanja sadašnjice mogu biti u suprotnosti sa naučnim saznanjima prošlosti, urbaniste malo zbunjuje. Na kraju krajeva, to je sasvim uobičajena pojava kada se svaki sledeći električar koji dolazi da popravi instalacije, pre svega zapita u prostoru koji je kreten radio te instalacije pre njega.
Naravno, libertarijanci mogu konceptualno odobriti samo urbanizam zasnovan na ekonomskoj teoriji, drugim rečima, na ideji da ne treba ometati tržište da rešava tako zaista složena pitanja kao što je obezbeđivanje spontanog reda u velikom gradu – odnosno ono što on upravo najbolje i ume.
Dakle, libertarijanski urbanizam je maksimalna privatizacija svih javnih prostora u gradu i maksimalna deregulacija interakcije između vlasnika gradskih prostora.
Podrška inicijativa koje su vam se dopale putem dobrovoljnih donacija je upravo primer rada spontanog reda, gde napreduju oni projekti koji najbolje zadovoljavaju želje potrošača. Znate šta treba da uradite: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
