Danas sam bila u Bangkoku, u hramu Smaragdnog Budhe. Tamo nema šta da se radi: Budha je mali, ne sme se snimati, ne sme se pričati, može se samo stajati i razmišljati o smislu celokupnog postojanja. To sam i radila. Nikada se nisam oduševavala meditacijom, pa ne znam koliko je to na nju ličilo, ali u jednom trenutku sam odjednom uhvatila istovremeno celu prelepu i čudesnu sliku spontanih poretaka, kako iz poštovanja ljudi jednostavnih pravila nastaju najsloženiji i filigranski usklađeni mehanizmi ljudske interakcije.

Tamo je bila i država, i ona se takođe pojavila u obliku nečega veoma sličnog spontanim poretcima. Jer ona takođe izrasta iz poštovanja prilično jednostavnih i jedinstvenih pravila od strane ljudi, ali stvara najsloženije i najsuptilnije mehanizme pljačke i obmane. U ovom otkrovenju nije bilo sasvim banalnosti poput izjednačavanja društva i države sa jin i jang, koji večno bore i prožimaju, već je država postajala sve neprepoznatljivija od društva.

Uglavnom, posle sam izašla iz hrama, malo se tresla i počela da razmišljam već na uobičajen, evropski način.

Zolotarev definiše spontane poretke kao stabilan rezultat poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, koji se formira nenamerno i koristan je članovima društva. Reč „koristan“ u ovoj definiciji odaje voluntarizam, i bilo bi dobro izbeći je. I država se formira iz poštovanja jednostavnih pravila od strane ljudi, i od nekog vremena rezultat njihovog poštovanja takođe je postao prilično stabilan. Koja su to pravila?

Rane države su se formirale iz poštovanja pravila „uzmi onome bliskom ono što ti je pri ruci i opljačkaј onome dalekom“. Takve države, kao što tačno primećuje Zolotarev, obično su bez tragova nestajale ubrzo nakon smrti osnivača, i ljudi su se vraćali u uobičajeno društvo bez države.

Zatim su se države, učvrstivši se tamo odakle ljudi nemaju kuda da pobegnu, mutirale, odnosno, u suštini, pravilo koje ih formira počelo je da se menja. Sada je ono postalo ovakvo: „postoji posebna rasa pastira, oni imaju pravo da jedu ovce, ali su zbog toga osuđeni da ih štite od vukova“. Preciznije, to sam ja izložila ideološko opravdanje novog tipa države, a pravilo je postalo otprilike ovakvo: „ako osećaš u sebi snagu da vodiš stado, postani pastir i ono je tvoje“.

To je izuzetno postojana konstrukcija koja i danas odlično funkcioniše u paternalističkim društvima, i posebno očigledno – upravo u Tajlandu, gde je autoritet kraljevske vlasti veoma veliki, kritika kralja je nezamisliva, a pritom se o svakom od kraljeva s ponosom priča ne o tome koje je zemlje pridružio i koliko je pohopnika učestvovalo u njegovom trijumfu, već koliko je izgradio hramova, univerziteta i mostova.

Ali u evropskom društvu sazreli su liberalni ideji, i država je ponovo mutirala, odnosno, ponovo se promenilo ono pravilo čije se pridržavanje formira novi tip države. Sada ono zvuči otprilike ovako: „ako ubediš budalu da znaš kako treba, onda njome upravljaj“.

Dakle. Dosledno pridržavanje ovog pravila trebalo bi da vodi do države isključivo biljojedne i, generalno, bezopasne, jer ako ne ubediš budalu da znaš kako treba, moraćete da je ostavite na miru. A ako je budalu ubedio neko drugi, to je već njegov „mlečni“ budala. To jest, takvo pravilo bi trebalo da donese panarhiju o kojoj se više puta pominjalo na ovom kanalu.

Jednostavno je od vremena francuske pa otprilike do kubanske revolucije funkcionisala čudna međuvremenit varijanta pravila: „ako si ubedio dovoljno budala da znaš kako treba, uzmi ih za saučesnike i pljačkaj sve kako umeš“. Jasno je da država koja tako nastane ispada veoma nestabilna: iz budala nisu važni saučesnici, a i brzo prestanu da veruju – a morati će da im isplaćuju mnogo za učešće u pljački. To je proizvelo totalnu dugovnu krizu modernih demokratija, stalne narodne nemire zbog sitnica koje podanici države pastirskog tipa uopšte ne bi primetili, i druge simptome nelagode.

A sledeća mutacija ideje državotvornosti nakon panarhije logično bi trebalo da postane (dobro, ne logično, ali u mom otkrivenju je upravo tako) otprilike ovakva formulacija: „ne drži ljude za budale, i moći ćeš da im prodaš više“. A to je već, ljudi, ankap.

Om!