Svaka država je zajednica sa sopstvenom dobrovoljnom hijerarhijom i strukturom u kojoj se priznaju, pa čak bi mogle biti oblikovane u vid ugovora, svi osnovni libertarijanski principi, ali ih većina jednostavno ignoriše; ako neki manijak sa svojom ličnom armijom teroriše ljude, nedostatak otpora leži na savesti poslednjih, jer su im ruke potpuno slobodne.
Belković
Ankap se može posmatrati kao idealna konstrukcija u kojoj se sve robe i usluge isporučuju samo na slobodnom konkurentskom tržištu. Takva konstrukcija je pogodna kao alat za analizu, ali je neostvariva u stvarnom životu. Bar zato što srodničke veze, prijateljstvo, ljubav, netrpeljivost i slično nemaju direktne veze sa tržištem, a tvrditi suprotno, detaljno opisujući kako bi trebalo da bude uređen, na primer, bračni tržište ili mehanizam prodaje sebe u robljavu – to može, naravno, biti način istraživanja granica primenljivosti modela, ali više liči na način dovođenja principa do apsurda kako bi se potom reklo: ne sviđa mi se kuda me ova logika odvela – tako da biram da ništa ne menjam u životu.
Može se, naprotiv, postulirati da pošto smatramo ankap prirodnim i najprikladnijim stanjem za društvo, znači treba reći da živimo u ankapu i da o njemu možemo razgovarati u terminima ankapa. Kao da je odnos čoveka sa državom ugovor, neka loše sastavljena otvorena ponuda gde su ljudi štiklirali „slažem se“ čak i ne čitajući tekst, i da je država korporacija, a njena teritorija privatna svojina korporacije. Takva vizija može pomoći da se na svet pogleda drugačije, ali može funkcionisati i kao put samoobmane. Kao da je oko nas već ankap, zašto se nervirati, već smo stigli. Opustamo se i, ponovo, ne radimo ništa.
Istu stvarnost zaista možemo opisati na različite načine, u zavisnosti od toga kako čovek namerava da komunicira sa njom. Može se razmišljati u terminima: „u kancelariji broj 202 sedi šef odeljenja, on mora da potpiše dozvolu ako je zahtev podnet po formi i ako je plaćena taksa“. Može u terminima: „Petrović će potpisati za deset hiljada, ali ga možemo pozvati na pecanje, to je u perspektyvi čak i korisnije“. Može, na kraju, u terminima: „ulazim, eliminišem sekretaricu, zatim šefa, izlaz kroz prozor“. Može se misliti „Vasa je tako sladak“, a može i „valjda ću ga još jednom prevariti na večeri, a posle moram da bežim“.
Takođe je prilično očigledna razlika u opisima deklarisanog, postojećeg i onoga što bi trebalo da bude. Jedno je stvar opisivati kako država izgleda prema zvaničnim dokumentima. Ustav, podela vlasti, zakonodavni mehanizmi i tako dalje. Druga stvar je kako ona izgleda u stvarnosti. Uzajamni uticaj političkih aktera, koruptivne veze, praćenje i oblikovanje društvenih raspoloženja i sve to. A treća stvar je opisivanje onoga kako bi društvo trebalo da izgleda. Tamo država može prisustvovati u potpuno drugačijem obliku, ili potpuno biti odsutna. Privatna svojina se može smatrati najvišim oblikom ispoljavanja ljudske slobode, a može se osuđivati kao najviši oblik eksploatacije. Vlast se može posmatrati kao nasilje, a može i kao očinska briga.
Anarho-kapitalizam u današnje vreme u većini slučajeva odgovara samo za opisivanje onoga što bi trebalo da bude red stvari. Postojeće se može opisivati u politologičkim terminima – a zatim pokušavati da se smisle i zasebni opisi za prelazak sa postojećeg na ono što bi trebalo da bude. A može se postojeće opisivati kao pokvareni ankap, i tada postaje naizgled očigledno šta treba raditi: jednostavno eliminisati sve razlike između trenutnog stanja stvari i idealnog modela. Druga stvar je što takav pristup, sjajno odgovarajući na pitanje šta raditi, ne govori ništa o tome kako raditi. U tome se nalazi njegov glavni problem.
