Rodion Belkovič je prvi put javno reagovao na pojavu elektronske verzije njegove „Krvi patriota“. Iz toga se jasno vidi: ja i Rodion Belkovič bismo mogli živeti u okviru jedne republike, pošto se slažemo po pitanjima prava (pravo autorstva je nesumnjivo; autorska prava su upitna, međutim ograničenja kopiranja se mogu uvesti ugovorom; i, naravno, obraćanje banditima za pomoć u rešavanju konflikata koji nisu nastali upotrebom nasilja je neprihvatljivo) i imamo zajedničke interese (želimo da što više ljudi čita pametne knjige koje nam se dopadaju).
U čemu se sa Rodionom ne slažemo, to su predstave o estetici i o pristojnosti. Za Belkoviča papirne knjige nose estetsku vrednost, to je respektabilnost i poštovanje tradicije. Za mene je papir prašina i ustajalačnost, sinonim ukočenosti i jedan od neizostavnih atributa Putina, sa njegovim poznatim fasciklama. Za Rodiona je nepristojno, pružajući besplatnu uslugu neodređenom širokom krugu ljudi, podsećati javnost na mogućnost da iskaže svoju zahvalnost u novčanom obliku. Za mene je nepristojna stara sovjetska tradicija prodaje robe uz dodatak, zahtevajući da onaj ko želi da kupi tržišno traženog Belkoviča istovremeno plati i izdanje nelikvidnog Ficina (ali je sasvim pristojno reklamirati Ficinu knjigu makar direktno na papirnim stranicama svog bestselera).
Upravo zato sam pedantno navela: ovde se plaća za podršku autoru, ovde za podršku štampanog izdavača, a ovde za podršku elektronskog izdavača. To je za mene zaista važno etičko pitanje – da obezbedim potrošaču maksimalnu transparentnost uslova. Iz istih razloga, recimo, neću objavljivati u kanalu „džins“, navedću koje sam donacije dobila za odgovore na određena pitanja, koliko košta ugovor za postavljanje sadržaja sa Bitarchom, pa čak i koliko ću dobiti referalnih provizija od vaših transakcija u botu btc_banker. Govoreći šire, sfere dozvoljenog i prikladnog za mene, kao prilično tipičnog libertarianca, naravno se veoma razlikuju.
Dakle, iako možemo živeti sa Rodionom Belkovičem u okviru iste res publica, biće nam komfornije da živimo odvojeno i jasno definisavši granice svoje res privata. Možda se nećemo i pobiti.
Knjige razbacane su po podu. Probali bi oni to da urade u džamiji!
U kanalu Scipionov san pojavila se objava sa instrukcijama za donacije Centru za republikačka istraživanja. Rodion Belkovič tvrdi da podrška Centru služi upravo kao donacija za čitanje knjige Krv patriota. Zato sam dodala link ka objavi u izdavački predgovor, a ujedno sam navela da oni koji žele da podrže izdavačku kuću Vladimir Dalj mogu kupiti štampano izdanje – sam Belkovič, prema njegovim rečima, ne dobija novac od toga, tako da time sponzorišete upravo izdavača.
Preuzmite novu verziju knjige, gde su ujedno ispravljene neke greške pri skeniranju. Ostalo je još mnogo toga, samo je bilo važno što pre dodati podatke za donacije CRI, pa ću konačna doterivanja ostaviti za kasnije. Usput, ako bi neko preuzeo korekturu ove knjige i poslao ispravljen fajl, bila bih veoma zahvalna.
Pre nekog vremena, Rodion Belkovič je dolazio u Novosibirsk sa promocijom svoje knjige „Krv patriota“. Kada sam se raspitala da li se planira objavljivanje teksta u elektronskom obliku, odgovorio je da se ne planira, jer poznaje nas, libertarijance, da ćemo kupiti jedan primerak i staviti ga u javnu upotrebu. Pa, ako je tako, onda je tako. Morala sam da nabavim jedan štampani primerak, skeniram ga, složim – i sada stavljam u javnu upotrebu. S obzirom na to koliko ima fusnota u knjizi, to je bila prava zabava. U tekstu se nalazi moj link za donacije, za slučaj da odlučite da me zahvalite na objavljivanju. Mogao bi stajati i link samog autora knjige, ali on ne drži svoje podatke u javnoj upotrebi, i to je njegov izbor.
Savetujem da pogledate predavanje u kojem je Rodion jasnije i potpunije izložio svoje stavove. Mnogo toga se preklapa sa onim što ste razmatrali u snimku iz Sankt Peterburga.
Kako postići ravnotežu?
Iako me niko nije pitao, dozvoliću sebi da odgovorim.
Sa tačke gledišta republikanaca, anarhizam sam po sebi nije samovredan, to nije krajnji cilj, jer je anarhizam tek učenje koje iz određenih osnova negira legitimitet države, jednostavno zato što je država organizovana kriminalna grupa (Zašto je država OKG, pogledajte/setite se argumenata Spunera i Rotbarda. Nema smisla ih prepričavati u pristojnom društvu). Dakle, u političkoj filozofiji država kao unutrašnje kontradiktoran koncept je uklonjena i mrtva, ali kao fenomen političke stvarnosti ona nastavlja da postoji po inerciji kao nesporazum. Iz ove perspektive, etatisti u političkoj filozofiji su nešto poput sledbenika teorije flogistona u hemiji, a anarhisti koji se danas bave isključivo negiranjem države izmišljaju točak i rešavaju problem koji je već rešen u 19. veku, ne dodajući ništa novo.
U stvarnosti pak vidimo da anarhisti ne ostaju samo anarhisti, već proučavaju kako funkcioniše slobodno društvo i predlažu razna poboljšanja: Rotbard piše o privatnim bezbednosnim preduzećima kao osiguravčima koji se oslanjaju na prirodno pravo, shvaćeno kao neotuđivo pravo privatne svojine; Dejvid Fridman govori o razvoju konkurentnih pravnih sistema na slobodnom tržištu; naša mladež u poznatim grupama razmišlja o panarhizmu i kreira koncept ugovornih jurisdikcija bez obraćanja idejama prirodnog prava; ruski libertarijanci osnivaju partiju, pozivaju na učešće u politici, infiltraciju u organe vlasti i „anti-državnu diktaturu“ sa lustracijama i deregulacijama. Drugim rečima, svi ovi ljudi se bave projektovanjem i izgradnjom republike. Ostajući anarhisti, oni postaju republikanci. Na primer, saglasnost između ljudi oko postojanja prirodnog prava kao neotuđivog prava privatne svojine je poseban slučaj saglasnosti u pravnim pitanjima na kojoj se gradi republika. Dobrovoljno zaključeni ugovori su, ponovo, eksplicitno izražena saglasnost u pravnim pitanjima. Ali, sa tačke gledišta republikanaca, saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa ne moraju biti eksplicitno izraženi. Glavno je da oni postoje i da radite na zajedničkom delu (res publica).
Tako je ravnoteža zapravo u tome što su anarhisti u praksi republikanci. Ceo problem je samo u tome kakva je to res publica, kakvo je to zajedničko delo, kakvo je ono, sa kojim pravnim normama se slažete i u čemu besteht zajednost interesa, i sa kim imate tu zajednost. Komunisti takođe imaju svoju republiku i svoju saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa. Samo što se njihova saglasnost u pravnim pitanjima u velikoj meri razlikuje od saglasnosti u pravnim pitanjima, na primer, libertarijanaca.
Još nekoliko reči o razlikama između libertarijanizma i desnog republikanizma. Libertarijanci kod nas obično polaze ili od Rotbardove ideje prirodnih prava svojine, ili govore da su izvor prava i obaveza ugovori, a dok ugovora nema, postoje samo apsolutne slobode. Dalje sve zavisi od toga koliko ste „pokvareni“ i kako razumete reč „sloboda“. Za libertarijance sloboda je sloboda od nasilja i pljačkanja. Za nelibertarijance sloboda je sloboda da nasiljuju i pljačkaju. Dalje se pitanje rešava, na primer, kroz fizičko uklanjanje (physical removal) jednih od strane drugih. Dakle, u libertarijanizmu je sloboda ontološki primarna u političkoj filozofiji, to je prirodni poredak, šta god to značilo. U republikanizmu pak, sudeći po onome što Rodion govori u svojim predavanjima, ontološki primarna je nesloboda: u prirodi slobode nema, sloboda je kulturni fenomen i ne sreće se u svim civilizacijama, nisu svi ljudi upoznati sa slobodom, ne rađamo se slobodnim, već postajemo. Dakle, koliko ja razumem, polazne pretpostavke u libertarijanizmu i republikanizmu su principijelno različite. Moguće rešenje ovog protivrečnosti sastoji se u tome da se ne mešaju „fenomenalni svet prirodne nužnosti“ i „noumenalni svet ljudske slobode“, koristeći Kantov jezik. Sloboda i dobra volja su isključivo ljudske stvari u smislu u kojem Rodion govori o čoveku. Individua kao predstavnik biološke vrste Homo sapiens sapiens je deo prirode, životinja. Ako pak čoveka posmatramo kao projekat, kao ličnost, onda ga treba projektovati, njega treba izabrati, on treba postati: na primer, slobodan čovek slobodnog društva. I, kao što je poznato, čovek je slobodno biće u smislu da je sposoban da deluje ne samo u skladu sa prirodom, već i uprkos njoj. Činimo mnogo neprirodnih stvari. Ponekad su to postupci za opšte dobro, ponekad na štetu. Zato je važno ne biti varvari i delovati za dobro: graditi društvo slobodnih, imućih ljudi. Na pitanje kako je takvo društvo moguće, mislim da su libertarijanci i desni republikanci saglasni, i to je najvažnije.
U njemu je govornik jasno i koherentno izložio svoje stavove o političkoj filozofiji (i treba priznati njihovu dubinu).
Kako sam razumeo, glavni protivreč je između republike koju nudi g. Belković i tržišnog anarhizma AES u tome što su ekonomisti (uslovni termin) opterećeni prezirnim ličnim obogaćivanjem, dok strogi vitezovi republikanizma smatraju javno, a ne lično, kamenom temeljcem života pravog građanina. Kako pronaći ravnotežu?
Stepan Pavlov
Između republikanizma i tržišnog anarhizma praktično nema protivrečnosti, sve dok se i jedno i drugo sprovodi u skladu sa svojim principima. Republikanac priznaje pravo građanina na res privata, i naglašava da ga ne treba zanimati kako se on tačno samostaljuje u svojoj privatnoj sferi. Ankap priznaje slobodu udruživanja, odnosno pravo ljudi na res publica, i naglašava da ga ne treba zanimati kako se oni tačno samostaljuju u javnoj sferi.
Lično obogaćivanje nije prezirno za republikanca, samo je za njega kriterijum poređenja ljudi gloria – rezultat njihovog delovanja radi res publica. Politička delatnost nije prezirna za ankap, samo je za njega kriterijum poređenja ljudi to koliko dobro ispunjavaju lično njegove tržišne zahteve.
Čim javna sfera izvrši invaziju u privatnu, i republikanac i ankap se uzdignu na noge. Nijedan od njih se nije tako dogovorio. I obojica će zahtevati poštovanje svojih prava.
Da li treba pokušati da se postigne neka vrsta ravnoteže između ovih doktrina? Ona će se uspostaviti prirodnim putem ako ćete dosledno braniti vrednosti bilo republikanizma, bilo ankapa. Siromašan i nekompetentan neće stekti mnogo slave, što znači da treba više da ulaže u razvoj svoje privatne sfere kako bi mogao da polaže prava na nešto u politici i time stekne gloria. Bogat i tržišno uspešan će menjati svet oko sebe, jer se preduzetnička uspešnost zasniva na stalnoj budnosti, kako bi još bolje zadovoljio klijente. To znači da će on donositi svetu inovacije koje će uticati i na sferu javnog, a to je besmrtna slava. Poštujemo Edisona, pa čak i Gejtsa, iako je on u sferi javnog prava veliki levičar.
Poznati ruski pravoslavni republikanac Rodion Belkovič se za sada pojavljivao na mom kanalu dva puta.
Prvi put – kada sam odgovarala na pitanje o tome, da li već živimo u ankapu. Pitanje je očigledno bilo inspirisano Belkovičevim nastupom na prošlogodišnjim Adam Smit čitanjima, gde je prilično isprovocirao publiku tom paradoksalnom tvrdnjom.
I odjednom, stigla je do mene vest da Belkovič obilazi celu zemlju sa prezentacijom te svoje knjige, poput Svetova u pred-covid eri, i da namerava da poseti Novosibirsk 4. oktobra. U današnje vreme, bilo kakva javna predavanja su prava egzotika, već sam potpuno navikla na nešto drugo. Ukratko, ko želi da svrati, evo adrese na Timepad-u za registraciju na predavanje. Prezentacija knjige će se održati 4. oktobra od 14 do 15 sati na adresi Voshod 28, 4. sprat. A od 15 sati će diskutovati o republikanizmu sa lokalnim kolegama. Ne znam koliko retko organizatori primoravaju ljude da ređaju stolice, i, shodno tome, koliki će kapacitet sale biti, ali se nadam da će svi moći udobno da se smeste. Jer, sećam se da sam na Svetovu zamalo nesvestica zbog vrućine, ne želim to ponovo.
U pogledu predavača se jasno vidi želja da zalije neko drvo…
Svaka država je zajednica sa sopstvenom dobrovoljnom hijerarhijom i strukturom u kojoj se priznaju, pa čak bi mogle biti oblikovane u vid ugovora, svi osnovni libertarijanski principi, ali ih većina jednostavno ignoriše; ako neki manijak sa svojom ličnom armijom teroriše ljude, nedostatak otpora leži na savesti poslednjih, jer su im ruke potpuno slobodne.
Belković
Ankap se može posmatrati kao idealna konstrukcija u kojoj se sve robe i usluge isporučuju samo na slobodnom konkurentskom tržištu. Takva konstrukcija je pogodna kao alat za analizu, ali je neostvariva u stvarnom životu. Bar zato što srodničke veze, prijateljstvo, ljubav, netrpeljivost i slično nemaju direktne veze sa tržištem, a tvrditi suprotno, detaljno opisujući kako bi trebalo da bude uređen, na primer, bračni tržište ili mehanizam prodaje sebe u robljavu – to može, naravno, biti način istraživanja granica primenljivosti modela, ali više liči na način dovođenja principa do apsurda kako bi se potom reklo: ne sviđa mi se kuda me ova logika odvela – tako da biram da ništa ne menjam u životu.
Može se, naprotiv, postulirati da pošto smatramo ankap prirodnim i najprikladnijim stanjem za društvo, znači treba reći da živimo u ankapu i da o njemu možemo razgovarati u terminima ankapa. Kao da je odnos čoveka sa državom ugovor, neka loše sastavljena otvorena ponuda gde su ljudi štiklirali „slažem se“ čak i ne čitajući tekst, i da je država korporacija, a njena teritorija privatna svojina korporacije. Takva vizija može pomoći da se na svet pogleda drugačije, ali može funkcionisati i kao put samoobmane. Kao da je oko nas već ankap, zašto se nervirati, već smo stigli. Opustamo se i, ponovo, ne radimo ništa.
Istu stvarnost zaista možemo opisati na različite načine, u zavisnosti od toga kako čovek namerava da komunicira sa njom. Može se razmišljati u terminima: „u kancelariji broj 202 sedi šef odeljenja, on mora da potpiše dozvolu ako je zahtev podnet po formi i ako je plaćena taksa“. Može u terminima: „Petrović će potpisati za deset hiljada, ali ga možemo pozvati na pecanje, to je u perspektyvi čak i korisnije“. Može, na kraju, u terminima: „ulazim, eliminišem sekretaricu, zatim šefa, izlaz kroz prozor“. Može se misliti „Vasa je tako sladak“, a može i „valjda ću ga još jednom prevariti na večeri, a posle moram da bežim“.
Takođe je prilično očigledna razlika u opisima deklarisanog, postojećeg i onoga što bi trebalo da bude. Jedno je stvar opisivati kako država izgleda prema zvaničnim dokumentima. Ustav, podela vlasti, zakonodavni mehanizmi i tako dalje. Druga stvar je kako ona izgleda u stvarnosti. Uzajamni uticaj političkih aktera, koruptivne veze, praćenje i oblikovanje društvenih raspoloženja i sve to. A treća stvar je opisivanje onoga kako bi društvo trebalo da izgleda. Tamo država može prisustvovati u potpuno drugačijem obliku, ili potpuno biti odsutna. Privatna svojina se može smatrati najvišim oblikom ispoljavanja ljudske slobode, a može se osuđivati kao najviši oblik eksploatacije. Vlast se može posmatrati kao nasilje, a može i kao očinska briga.
Anarho-kapitalizam u današnje vreme u većini slučajeva odgovara samo za opisivanje onoga što bi trebalo da bude red stvari. Postojeće se može opisivati u politologičkim terminima – a zatim pokušavati da se smisle i zasebni opisi za prelazak sa postojećeg na ono što bi trebalo da bude. A može se postojeće opisivati kao pokvareni ankap, i tada postaje naizgled očigledno šta treba raditi: jednostavno eliminisati sve razlike između trenutnog stanja stvari i idealnog modela. Druga stvar je što takav pristup, sjajno odgovarajući na pitanje šta raditi, ne govori ništa o tome kako raditi. U tome se nalazi njegov glavni problem.
