Nakon mog jučerašnjeg posta o republikanizmu dobila sam opširan komentar od @evgenii_pavlovich, koji mi se učinio prikladnim za objavljivanje.

Savetujem da pogledate predavanje u kojem je Rodion jasnije i potpunije izložio svoje stavove. Mnogo toga se preklapa sa onim što ste razmatrali u snimku iz Sankt Peterburga.

Kako postići ravnotežu?

Iako me niko nije pitao, dozvoliću sebi da odgovorim.

Sa tačke gledišta republikanaca, anarhizam sam po sebi nije samovredan, to nije krajnji cilj, jer je anarhizam tek učenje koje iz određenih osnova negira legitimitet države, jednostavno zato što je država organizovana kriminalna grupa (Zašto je država OKG, pogledajte/setite se argumenata Spunera i Rotbarda. Nema smisla ih prepričavati u pristojnom društvu). Dakle, u političkoj filozofiji država kao unutrašnje kontradiktoran koncept je uklonjena i mrtva, ali kao fenomen političke stvarnosti ona nastavlja da postoji po inerciji kao nesporazum. Iz ove perspektive, etatisti u političkoj filozofiji su nešto poput sledbenika teorije flogistona u hemiji, a anarhisti koji se danas bave isključivo negiranjem države izmišljaju točak i rešavaju problem koji je već rešen u 19. veku, ne dodajući ništa novo.

U stvarnosti pak vidimo da anarhisti ne ostaju samo anarhisti, već proučavaju kako funkcioniše slobodno društvo i predlažu razna poboljšanja: Rotbard piše o privatnim bezbednosnim preduzećima kao osiguravčima koji se oslanjaju na prirodno pravo, shvaćeno kao neotuđivo pravo privatne svojine; Dejvid Fridman govori o razvoju konkurentnih pravnih sistema na slobodnom tržištu; naša mladež u poznatim grupama razmišlja o panarhizmu i kreira koncept ugovornih jurisdikcija bez obraćanja idejama prirodnog prava; ruski libertarijanci osnivaju partiju, pozivaju na učešće u politici, infiltraciju u organe vlasti i „anti-državnu diktaturu“ sa lustracijama i deregulacijama. Drugim rečima, svi ovi ljudi se bave projektovanjem i izgradnjom republike. Ostajući anarhisti, oni postaju republikanci. Na primer, saglasnost između ljudi oko postojanja prirodnog prava kao neotuđivog prava privatne svojine je poseban slučaj saglasnosti u pravnim pitanjima na kojoj se gradi republika. Dobrovoljno zaključeni ugovori su, ponovo, eksplicitno izražena saglasnost u pravnim pitanjima. Ali, sa tačke gledišta republikanaca, saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa ne moraju biti eksplicitno izraženi. Glavno je da oni postoje i da radite na zajedničkom delu (res publica).

Tako je ravnoteža zapravo u tome što su anarhisti u praksi republikanci. Ceo problem je samo u tome kakva je to res publica, kakvo je to zajedničko delo, kakvo je ono, sa kojim pravnim normama se slažete i u čemu besteht zajednost interesa, i sa kim imate tu zajednost. Komunisti takođe imaju svoju republiku i svoju saglasnost u pravnim pitanjima i zajednost interesa. Samo što se njihova saglasnost u pravnim pitanjima u velikoj meri razlikuje od saglasnosti u pravnim pitanjima, na primer, libertarijanaca.

Još nekoliko reči o razlikama između libertarijanizma i desnog republikanizma. Libertarijanci kod nas obično polaze ili od Rotbardove ideje prirodnih prava svojine, ili govore da su izvor prava i obaveza ugovori, a dok ugovora nema, postoje samo apsolutne slobode. Dalje sve zavisi od toga koliko ste „pokvareni“ i kako razumete reč „sloboda“. Za libertarijance sloboda je sloboda od nasilja i pljačkanja. Za nelibertarijance sloboda je sloboda da nasiljuju i pljačkaju. Dalje se pitanje rešava, na primer, kroz fizičko uklanjanje (physical removal) jednih od strane drugih. Dakle, u libertarijanizmu je sloboda ontološki primarna u političkoj filozofiji, to je prirodni poredak, šta god to značilo. U republikanizmu pak, sudeći po onome što Rodion govori u svojim predavanjima, ontološki primarna je nesloboda: u prirodi slobode nema, sloboda je kulturni fenomen i ne sreće se u svim civilizacijama, nisu svi ljudi upoznati sa slobodom, ne rađamo se slobodnim, već postajemo. Dakle, koliko ja razumem, polazne pretpostavke u libertarijanizmu i republikanizmu su principijelno različite. Moguće rešenje ovog protivrečnosti sastoji se u tome da se ne mešaju „fenomenalni svet prirodne nužnosti“ i „noumenalni svet ljudske slobode“, koristeći Kantov jezik. Sloboda i dobra volja su isključivo ljudske stvari u smislu u kojem Rodion govori o čoveku. Individua kao predstavnik biološke vrste Homo sapiens sapiens je deo prirode, životinja. Ako pak čoveka posmatramo kao projekat, kao ličnost, onda ga treba projektovati, njega treba izabrati, on treba postati: na primer, slobodan čovek slobodnog društva. I, kao što je poznato, čovek je slobodno biće u smislu da je sposoban da deluje ne samo u skladu sa prirodom, već i uprkos njoj. Činimo mnogo neprirodnih stvari. Ponekad su to postupci za opšte dobro, ponekad na štetu. Zato je važno ne biti varvari i delovati za dobro: graditi društvo slobodnih, imućih ljudi. Na pitanje kako je takvo društvo moguće, mislim da su libertarijanci i desni republikanci saglasni, i to je najvažnije.