Ildar
Jezik je jedan od najvizuelnijih primera spontanog reda koji nastaje u društvu. Ljudi imaju želju da razumeju jedni druge, koriste za to različita dostupna sredstva, i u većini slučajeva to se ispostavlja kao glas, iako važna uloga ostaje i kod gestova i mimike. Praktičnost prenosa informacija glasom je veoma velika, i ova uspešna praksa se učvršćuje u kulturi, pretvarajući se u punopravan jezik i postepeno se polirajući: leksika teži složenosti, a sintaksa pojednostavljenju.
U svakoj dovoljno izolovanoj populaciji ljudi formira se sopstveni jezik. U minijaturi to možete videti čak i na primeru sopstvene porodice, gde sigurno postoji mnoštvo idioma za unutrašnju upotrebu, koji se ne koriste u spoljnom svetu. Istovremeno, kako globalizacija napreduje, javlja se i suprotan trend – ka unifikaciji jezika, jer sada postoji potreba da se razumeju ne samo najbliži susedi, već i oni sa kojima kontakti dolaze vrlo povremeno, a dugotrajno prilagođavanje uz razvoj protokola komunikacije nije bilo prisutno.
Esperanto je veštački stvoren jezik, namenjen upravo izvršenju ovog zadatka: pomoći međusobnom razumevanju u globalnom svetu uz minimalne zajedničke troškove učenja jezika. Sudbina esperanta se razvila otprilike onako kako bi se mogla razviti sudbina bitkoina, da se pojavio u svetu sa zlatnim standardom. Da, bitkojin je praktičniji za transfere od zlata, ali gde je njegova zlatna garancija? Zašto su potrebni još jedan nezavisni od poverenog posrednika decentralizovani novac, ako već postoji i aktivno se koristi zlato? Isto je i sa esperantom: da, može se naučiti i on, postajući jedan od stotina hiljada govornika jezika, ali i engleski je raširen širom sveta ne manje, i ima milijarde govornika, pri čemu je za stotine miliona to maternji jezik.
Dakle, ideja je nesumnjivo duhovita i zaslužuje ogromno poštovanje, ali ljudi prirodnim redom nisu krenuli za tom idejom. Ipak, smisla da se uči esperanto definitivno ima – neki, glede, uče sindarin, i govornika ovog veštačkog jezika u svetu je sigurno više nego govornika nekog vepskog jezika. Dakle, nekome je to potrebno.
Naravno, prisiliti čovečanstvo da komunicira na esperantu je rešiv zadatak. Na kraju krajeva, postoje presedani u svetu kada su Irci veštački obnovili svoj gelik, a Jevreji hebrejski. Ali troškovi za one koji će biti prisiljani na to biće veoma veliki, i ja bih radije volela da društvo prođe bez takvog silovanja spontanih poretaka – nema potrebe za tim, prirodna konvergencija jezika i razvoj mašinskog prevoda će se nositi sa zadatkom mnogo jednostavnije.
