Pre neki dan su mi podbacili knjigu uz reči: „A, pa ti si nam ipak trudna, evo, pročitaj nešto zanimljivo“. Preciznije, podbacili su link ka ŽŽ, gde sam banovana, a kada sam se uzbunila, uručili su mi epub fajl. Nesigurno sam počela da klikćem, pretpostavljajući da će biti nešto o trudnoći ili vaspitanju, i, iskreno govoreći, zaista je bilo o tome, ali nimalo na način na koji sam očekivala.
Odmah ću reći, knjiga je napisana odвратnim jezikom. Na mestima je to čisti, neobrađen „neuroslop“ kroz koji mi je bilo fizički teško da se probijam. Ali morala sam, jer je novina pristupa koji je korišćen u knjizi za predstavljanje fenomena čoveka, lično za mene, bila veoma značajna. Dakle, u redu, ako je čovek biolog, ne treba očekivati da će biti i genije u elegantnom stilu pisanja.
Ako veoma ukratko, u njoj se priča sledeće. Čovek je nezavršen projekat, i to je njegova glavna karakteristika. Glavna veština čoveka, duboko ukorenjena u njegovu prirodu, jeste delegiranje. Delegirao je vatri deo digestivnih funkcija, i time se oslobodio složenog digestivnog sistema, a uštedjena energija je otišla na razvoj mozga. Veliki mozak je stvorio poteškoće kod porođaja, pa se čovek rađao nedovršen, a njegov mozak, kao i ostatak tela, počeo je da se nadograđuje već u spoljnoj sredini, i to neverovatno dugo, što znači da je vaspitanje delegirano društvu. Ne samo sadržaj, već i sama neuronska struktura mozga formira se društvenim iskustvom. Ključne funkcije mozga postale su socijalne: razumevanje namera drugih ljudi, modelovanje njihovih namera u sopstvenom mozgu. Uspravno hodanje oslobodilo je ruke za korišćenje alata, što je oslobodilo usta za mimiku i govor. Govor je omogućio čuvanje značenja u simbolima. Pisanost je iznela zajednički um izvan okvira sinhronog kontakta. Obrada informacija je delegirana računarima i veštačkoj inteligenciji. To bi trebalo da oslobodi mozak za nešto novo. Za sada možemo samo da nagađamo za šta. Mi smo nezavršen projekat.
I to je sve, naravno, veoma zanimljivo, ali svako priča šta mu je na umu, a libertarijanci o libertarijanstvu. Čovek je toliko toga delegirao, i na toliko nivoa, da ga je bukvalno nemoguće posmatrati izolovano, kako od spoljašnje sredine koju je stvorio, tako i od društva. I to zamagljuje glavne okvire koji usmeravaju libertarijanski diskurs. Ako je čovek proizvod ne toliko gena, koliko životne sredine, a pre svega društva, onda koncept samoposedovanja počinje da izgleda pomalo izmišljeno. Aksiom delovanja koji leži u osnovi praxeologije takođe počinje da izgleda pomalo izmišljeno. „Čovek deluje birajući sredstva za postizanje ciljeva“ — a zašto, dođavola? Delovanju postoji uzrok, princip kauzalnosti niko nije ukinuo. Ali ideja „cilja“, uzimajući u obzir svo to nebrojeno delegiranje, već deluje prilično neodređeno. Čovek je odličan u refleksiji, i cilj za svoje prošle postupke može savršeno da izmisli post factum, a kada ga izmisli, potpuno da se uveri u njega.
S druge strane, u svetlu svih ovih koncepata, novim bojama su zassjale ideje o duhovima kao spekulativnim kolektivnim subjektima, koju sam predložila u „Libertarijanskoj teoriji rata“. Ispostavlja se da nisu toliko ni spekulativni. U velikoj meri su ne više spekulativni nego i sam čovek. Recimo, postoji autor knjige. To je spekulativni subjekt kojeg ja modelujem u svom mozgu na osnovu teksta knjige. I ako je knjiga napisana u koautorstvu, autor knjige u mom mozgu i dalje ostaje jedinstven spekulativni subjekt, a njegova kolektivnost se uopšte nalazi van okvira. Isto važi i za likove koji su mogli upiti mnoštvo prototipova. To su kolektivni subjekti. Ali na isti način kolektivnim subjektom ispostavlja se i bilo koji čovek kojeg ja na isti način konstruišem u svom mozgu, pridajući mu, između ostalog, crte mnoštva njegovih prototipova od kojih je, po mom mišljenju, nasledio određene osobine. Putin je bukvalno Hitler, da.
Ostavljam svoja razmišljanja nedovršena. Mislim da nema potrebe objašnjavati zašto.
Praksiologija je zaista samo kompleks deduktivnih zaključaka iz aksioma delovanja: „čovek postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo dostizanje“. U meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj aksiom, praksiologija za njih funkcioniše. Isto tako, recimo, Euklidova geometrija je kompleks deduktivnih zaključaka iz pet aksioma, i u meri u kojoj stvarni fizički prostor i objekti u njemu odgovaraju ovim idealnim geometrijskim oblicima, ta geometrija će za njih funkcionisati. Zamenimo aksiome – i dobijamo, na primer, Rimanovu geometriju, koja će se razlikovati od Euklidove i bolje odgovarati opisu stvarnih objekata u prostoru sa drugim svojstvima.
Slično tome, ako zamenimo aksiom delovanja, na primer, sa „čovek je instrument realizacije božanske volje“, morali bismo da izvedemo za njega već drugu praksiologiju, i u meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj novi aksiom, izvedena praksiologija će za njih funkcionisati. Iako će, naravno, istraživaču sa takvim polaznim podacima biti mnogo zanimljivije da proučava više ne praksiologiju, već teologiju.
Možemo konvencionalno reći da levi (preciznije, pristalice socijalnog inženjeringa) grade svoju praksiologiju na nečemu poput „delovanja čoveka je fenomen uticaja sila materijalnog sveta na njega, koje su podređene objektivnim zakonima fizike i biologije“. Deduktivni zaključci iz ovog aksioma čine onaj skup pristupa koji levi primenjuju na ljude. I to takođe nekako funkcioniše.
Dakle, praksiologija se zaista ne oslanja na empirizam. Ona se empirizmom proverava. Nadam se da je uspelo razjasniti.
Konspirologija je objašnjenje činjenica posmatrane stvarnosti skrivenim ciljnim delovanjem određenih subjekata ili organizacija. Obično se ismeva, naročito ako neka konspirativna teorija zaista daje veoma besmislena objašnjenja.
Praksiologija tvrdi da delujući subjekti mogu biti samo pojedinci, a ako je to tako, može se pretpostaviti da bilo koji društveni fenomeni moraju biti izazvani ili eksplicitnim ili tajnim ciljnim delovanjem konkretnih ljudi. Istina, ova tvrdnja je dopunjena tvrdnjom o postojanju spontanih poretaka koji su nenamerni posledice delovanja neodređenog mnoštva lica. Stoga, ne želeći preterano ulaziti u sitnosti teorije, konstatujemo da u osnovi društvenih fenomena mogu ležati kako nenamerne posledice postupaka širokog kruga aktera, tako i namerne posledice postupaka uskog kruga. Pri čemu u poslednjem slučaju ti postupci i njihovi ciljevi mogu biti svesno skriveni široj javnosti. Drugim rečima, konspirativna objašnjenja mogu biti istinita.
Prema mojim zapažanjima, konspirativnim objašnjenjima češće teže stariji ljudi. Mogu pretpostaviti da je to interpretacija njihovog životnog iskustva, pošto u svojim godinama obično stignu i sami da učestvuju u mnoštvu uspešnih i neuspešnih zavera, i da posmatraju otkrivene zavere nekih drugih. A i uopšte, teško je negirati samo postojanje stalno osmišljenih i sprovodnih zavera, jer u budžetu svake vlade postoji tajni deo, a svako samopoštujuće preduzeće ima crnu kasu, pošto se njegovo rukovodstvo udružuje u zaveru protiv vlade u cilju smanjenja poreza ili izbegavanja regulativa.
Da ne bih stalno lupao rukama izjavljujući da je sve moguće, a da nam istina nikada neće biti rečena, voleo bih da imam kriterijum, koji primenom može odlučivati za sebe u kom slučaju je konspirativno objašnjenje sasvim verovatno, a u kom neverovatno. Za formulisanje takvog kriterijuma uvešću takav praksiološki pojam kao što je horizont planiranja (ili vremensko prednost, odnosno veličinu obrnutu od horizonta planiranja, ali mi nije tako zgodno za korišćenje, a i zvuči nezgrapno).
Da biste procenili zavereničku nameru, jednostavno procenite koliki je horizont planiranja potreban za njeno sprovođenje. Zatim ga uporedite sa horizontom planiranja koji obično pokazuju pretpostavljeni akteri u razmatranoj zavereničkoj hipotezi. Ako je zahtevani horizont znatno duži od onog koji se obično pokazuje, to je težak argument da se zaverenička hipoteza smatra nevaldjanom.
Ovde je potrebno napraviti još jedno pojašnjenje. Ako pretpostavljeni aktor, vođen svojim kratkoročnim ciljevima, nenamerno podržava ono što se sa strane čini jedinstvenom dugoročnom namerom, onda se zaverenička hipoteza, iako suštinski netačna, ispostavlja kao efikasna – aktor je pogodjen tačno, pravac delovanja je pogodan tačno, a to što ceo plan nije unapred planiran – koga briga, glavno je u čijem interesu se sve radi. Ovde mogu preporučiti za dodatnu proveru da pogledate da li je bilo brojnih slučajeva u kojima su akcije aktora bile u suprotnosti sa ciljem koji pretpostavlja zaverenička hipoteza. Ako se to primeti, najverovatnije je reč o taktičaru, i nije neophodno izmišljati stratešku nameru kojom se on navodno rukovodi.
Na ovome Šeherazada prekida dozvoljene govor, jer dalje ne odgovara vašem nivou odobrenja.
Libertarijanstvo je zasnovano na prirodnim pravima, zašto se Svetov protiv njih?
U nedavnom snimku Mihaila Svetova, kojem je i posvećeno vaše pitanje, mnogo toga mi se učinilo čudnim. Pošto je tako, prvo ću proći kroz ceo snimak, a zatim ću preći na temu pitanja, kako ne bih pravila dva posta o jednom videu.
Za početak, Svetov koristi definiciju anarhije kao hobbesovskog rata svih protiv svih. Ne sećam se da li je Hobbes koristio baš reč anarhija, više mi se sećam termina prirodno stanje. U svakom slučaju, u našem snimku o doktrini obuzdavanja pokušala sam da pokažem da rat svih protiv svih nije prirodno stanje društva, što znači da se hobbesovska (i svetovska) retorika zasniva na sumnjivom osnovu.
Takođe, Svetov koristi reč prava kao sinonim za reč privilegija, odnosno ograničava se na takozvana pozitivna prava. O tome govori njegova fraza „bojte se ljudi koji žele da vas obogate pravima“. Libertarijanski diskurs se obično vodi o negativnim pravima, koja su zapravo slobode. Takvim pravima se ne „obogaćuje“, jer za njihovo ostvarivanje čoveku nisu potrebni postupci drugih, sasvim je dovoljno nemešanje.
Napadajući na liberale, Svetov zapravo podrazumeva progresivce američkog tipa, s obzirom na to da kao ilustracije koristi naslove o kvotama za manjine i pozitivnoj diskriminaciji. U Evropi oni češće sebe nazivaju socijaldemokratima, i ne razumem zašto ih Svetov uopšte odvaja od socijalista, govoreći da nas s ove strane pritiska socijalistička čizma, a s ove liberalna, dok se zapravo govori o istoj socijalističkoj čizmi.
Još nešto zanimljivo: Svetov suprotstavlja moral i savest, tvrdeći da su zli liberali izvadili savest iz čoveka i zamenili je moralom. Međutim, Svetov ne definiše šta je to zapravo savest i odakle ona dolazi, ako ne iz iskustva interakcije sa drugim ljudima i sećanja na njihove moralne procene. Ili želi da kaže da je savest Božji glas? Pa u tom slučaju nije jasno šta on ima protiv prirodnih prava, shvaćenih kao božanski ustanovi.
Još jedna fraza koju Svetov koristi u svom videu: „gde nema zakona, nema ni zločina“. Da, sve je tačno, zločin je termin iz pozitivnog prava, koje je sistem naredbi. Postoji naredba, neko je prekršio naredbu, izvršio je zločin. U privatnom pravu nema nikakvih zločina, postoje šteta na imovini, kršenja ugovornih obaveza i slično, i onaj kome je naneta šteta slobodan je da se tome suprotstavi i zahteva odštetu – ili da se ne suprotstavi i ne zahteva.
Na taj način, rekla bih da je Svetov video jednostavno žongliranje terminima. Definišemo anarhiju onako kako je nijedan anarhist ne definiše, nakon čega kao dva i dva dokazujemo da je anarhija loša, pa čak i da je država anarhija. Sve je logično, ali na izlazu ne dobijamo ništa osim zbunjenosti.
A sada se vratimo na pitanje da li libertarijanstvo proizilazi iz prirodnog prava. Istorijski gledano – da, ali danas to nije važno, jer ljudska misao nije stajala u mestu. Možemo izvoditi libertarijanske principe deduktivno na osnovu zakona logike: evo vam apodiktički tačna tvrdnja da čovek pripada samom sebi, sada pokazujemo da svaki pokušaj da se ova tvrdnja opovrgnut implicitno se zasniva na upravo onoj premisi koju pokušavamo da opovrgnemo. Ko kome ne proključa u glavi, taj je spoznao dao i otkrio prirodno pravo. A možemo posmatrati interakcije ljudi i pokazivati koje strategije ponašanja ispostave se profitabilnijim i zato opstaju u toku prirodne selekcije. Ovaj utilitaristički pristup nam daje iste te libertarijanske principe, ali u ovom slučaju zakoni logike ne štrče spolja sa izgledom kao da su božanski darovi, a ljudi ispod njih nisu samo objekti. Zato ovakav pristup manje iritira ljude poput uslovnog Mihaila Svetova sa njihovom opsednutošću etikom, ali više – ljubitelje matematičke strogoće.
Lično sam se prvo upoznala sa Rotbardom i Hopijevim zaključkom principa samoposedovanja, zatim sa Hajekom i Fridmanovim utilitarističkim obrazloženjem vlasništva, i predlažem da se ne raspravljamo o tome koga više voleti – tatu ili mamu. I praksiologija i spontani poredci su dva podjednako korisna metodološka principa, hajde da koristimo oba, u zavisnosti od situacije, a da ne budemo nalik Svetovu, koji je toliko desno nastrojen da pokušava da odgríze libertarijanstvu levu nogu.
Čovek bira. Apsolutno svaka ljudska delatnost svodi se na to da čovek sebi postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo postizanje. Diskusija o bilo kojoj ljudskoj delatnosti svodi se na to koje ciljeve čovek postavlja, koja sredstva bira, koje je imao alternative, šta je postigao i šta je mogao da postigne. Da čovek ne pravi izbor, nema bi bilo smisla o tome diskutovati, a kamoli osuđivati. Instinktivno ponašanje životinje ili niz radnji kompjuterskog programa nisu predmet moralne procene životinje ili programa – već samo ljudi koji stoje iza tih radnji, ako su oni otkriveni.
Sve dok čovek vrši svoj izbor ne interagujući sa drugim ljudima, sve je jednostavno: on vodi ciljnu delatnost sa nekim ili drugim uspehom, šta nas briga? Ali kada počinje interakcija, izbor jednog čoveka dotiče interese drugog. Čovek postavlja cilj, a kao sredstvo bira već ne sopstvene radnje, već radnje drugih ljudi. Za to je potrebno da ti drugi ljudi postave sebi ciljeve, čije će izvršenje postati upravo ona radnja koja se od njih i zahteva. Na primer, moj cilj je da dobijem čašu kafe, za to mi je potrebno da radnik kafića postavi sebi cilj da dobije moj novac, a kao sredstvo za njihovo dobijanje izabere da mi posluži čašu kafe.
– Izvinite, ali ja sam tražila čašu!
Ako umesto da mi posluži kafu, radnik kafića pokaže na tablicu „samo za muškarce“ i odbije da uzme moj novac, to znači da naša interakcija nekako nije uspela, i standardno sredstvo dobijanja kafe, koje se nalazilo u mom arsenalu sredstava, ovde ne funkcioniše. Može se pokušati sa drugim sredstvima, poput ubeđivanja, skandala ili nasilja, ali ću najverovatnije radije izabrati drugi cilj. Tako ili drugačije, osetiću određenu frustraciju, i da bih smanjila iritaciju, mogu izabrati različita sredstva, od toga da slamim vratima jače, do besne objave na Fejsbuku na temu toga šta ti muškarci sebi dopuštaju.
Čovek ima ogroman, moćan mozak za rešavanje složenih zadataka modelovanja stvarnosti i planiranja u okviru izgrađenih modela. Tako resursno zahtevne zadatke čovek rešava kako bi uskladio svet oko sebe sa izgrađenim modelima, i kako ne bi više morao da rešava zadatke tog tipa, već da koristi gotovo rešenje. Predvidljivost okruženog sveta omogućava mu da sebi postavlja složenije ciljeve i koristi složenija sredstva za njihovo postizanje. Zato u interakciji sa drugim ljudima čovek teži da razvije određene protokole koji čine ponašanje ljudi predvidljivim, a samim tim i podložnim planiranju. Tabletica „samo za muškarce“ u kafiću ruši tu predvidljivost. Suočavajući se sa ovom diskriminacijom, neko vreme ću očekivati da u drugim objektima vidim tablete o nekim drugim ograničenjima koja se tiču mene, tako da čak i pojedinačni čin diskriminacije može izazvati značajno pogoršanje kvaliteta života. Posebno ako je to diskriminacija koja se izražava frazom tipa „devojko, vi biste u tom izgledu trebali da prodajete semenke, a ne da obilazite klubove“, koju izgovori obezbeđenje kluba.
Na taj način, prilikom obavljanja svakodnevnih interakcija sa drugim ljudima, čovek bi radije voleo da ga okružuju bezdušni automati, ili da barem ljudi postupaju u skladu sa jednostavnim unifikovanim protokolima. Ali pritom ne smemo zaboraviti da čovek ima moćan mozak namenjen rešavanju složenih zadataka, i u njihovom odsustvu se javlja dosada. Da bi se oslobodio dosade, čoveku nije dovoljno samo pridržavanje jednostavnih unifikovanih protokola, potrebni su mu kreativni zadaci, a jedan od načina da ih sebi obezbedi jeste interakcija sa drugim ljudima izvan standardnih banalnosti. I eto, jedan klijent kafića od dosade počinje da pravi skandal oko sitnice, a drugi od iste dosade počinje da flertuje sa baristom. Pri tome unapred nije jasno koja će od tih zabava biti prihvaćena od strane bariste sa većom spremnošću.
– Mladi čoveče, jeste li to vi od Michaila Svetova oteli prsluk?
Na kraju krajeva, ljudski život u društvu svodi se na
stalno održavanje individualne ravnoteže između težnje ka
predvidljivosti (odnosno ka bezbednosti) i bekstva od dosade. Želje prema
drugim ljudima će se neprestano varirati, od zahteva za maksimalno impersonalnom
automatskom uslugom do nade u zanimljivu i nepredvidivu
individualnu interakciju. Na taj način, svaka osoba od nekih ljudi i u
određene trenutke očekuje potpuno odsustvo diskriminacije, a od drugih računa
na to da dobije individualnu pažnju, odnosno pozitivnu diskriminaciju, kada je
iz svih mogućih opcija protivnik izabrao da komunicira na željen način upravo
sa njim. Ovi principi važe za apsolutno svaku ljudsku
zajednicu sa apsolutno bilo kakvim redom. Nijedan čovek ne može živeti u
društvu gde diskriminacija potpuno izostaje, i nijedan čovek neće želeti
da živi u društvu gde je pravo na diskriminaciju apsolutno, nepoznaje izuzetke i
potkrepljeno neograničenom upotrebom sile.
Ipak, svako bi radije živeo u svetu gde bi lično njegovo
pravo na privatnu diskriminaciju bilo neosporno, a pravo svih ostalih
bilo ograničeno nekim jasnim mehanizmima osporavanja. Kao rezultat toga, u
društvu koje je prepušteno samom sebi, bez spoljnih regulacija, upravo će se
uspostaviti određeni okviri u kojima je diskriminacija dozvoljena, manje ili
više zajednički za sve. Koji će to okviri biti?
Ovde nam u pomoć dolazi opštepoznata piramida vrednosti.
Što više protivnik smatra vašu potrebu životno neophodnom, to je manja
verovatnoća da ćete biti diskriminisani od strane njega, i da će vaša potreba
ostati nezadovoljena, čak i ako protivnik ne vidi ozbiljnu korist za sebe
od vaše interakcije. I, obrnuto, ako vaša potreba za protivnika deluje
kao nepametna, besmislena kaprija, onda će on prilično lako odlučiti se
da na neki način izbegne saradnju, ako mu to, naravno, sama po sebi nije
životno neophodna.
Primer. German Sterligov, široko poznat po svojoj privatnoj diskriminaciji, ne samo da je zabranio ulazak pederasima u svoje prodavnice, već je takođe naredio da se besplatno iseče hleb i posluži, ne sećam se, čini mi se, kvas — svakome ko zamoli za ime Hristovo. To jest, jasno je naveo da njegova privatna diskriminacija ustupa pred zaista ozbiljnim slučajevima. Možda nisam tačno zapamtila činjenice, i prema njegovim naredbama pederasima nije dozvoljen hleb čak ni za ime Hristovo, ali čak i u tom slučaju, pravac Sterligovljeve misli ilustruje kriterijum prirodne produkcije normi privatne diskriminacije koji sam pretpostavila.
Kakav elegantan pokušaj da se razbije LGBT zajednica izdvajanjem diskriminisanog podskupa unutar nje!
U suštini, jasno je zašto će kriterijum biti upravo takav.
Jer čovek poseduje čuveni moćni mozak, odlično prilagođen
modelovanju zamišljenih situacija. Videvši čoveka koji se obraća sa molbom u
ekstremnoj nevolji, pojedinac lako preslikava situaciju na sebe, razmišljajući nešto
poput „ja bih na njegovom mestu u slučaju odbijanja mogao i da ubijem“ (ili, što je
verovatnije, modeluje moguće moralno osuđivanje od strane komšija) — i
odlučuje da odustane od ideje diskriminacije čak i prema osobi koja mu je veoma neprijatna.
Sama po sebi privatna diskriminacija ne ugrožava tuđu samoidentifikaciju, ne krši NAP, nije kršenje ugovora – kraće rekeno, kako god da se gleda, ne protivreči libertarijanskim principima. Privatna diskriminacija ne može biti predmet pravne regulacije u minarhizmu, gde se sud bavi samo pitanjima zaštite privatne svojine, tumačenja ugovora i sličnim stvarima. Isto tako, nema mesta pravnoj regulaciji privatne diskriminacije ni u okvirima ankapa – ili određeno pravilo u vezi sa obavezama prema nediskriminacionom režimu usluga postoji u ugovoru, ili to nije predmet sudskog postupka. Posebno se izdvaja panarhija, naročito u „bubačkoj“ verziji, gde se pod osiguravajući krov može upasti i nevoljno, a taj isti može po sopstvenoj volji regulisati i neke aspekte privatne diskriminacije. Takođe, klasična dobrovoljna panarhija može uključivati socijalističke jurisdikcije gde je čoveku obezbeđen niz pozitivnih prava, drugim rečima, zaštita od određenih vrsta diskriminacije. Ali panarhija je pre verovatna prelazna faza na putu ka ankapu, nego direktno željeno libertarijansko društvo. Ona omogućava slobodnu konkurenciju sistema upravljanja, rušeći teritorijalni monopol, i to već nije loše.
U suštini, naravno, privatna diskriminacija u libertarijanskom društvu se reguliše sredstvima moralnog i reputacionog pritiska – drugim rečima, pretnjom uzvratne i kompenzatorne privatne diskriminacije. Sve je logično: agresivno nasilje se reguliše pretnjom uzvratnog i kompenzatornog nasilja, i sa diskriminacijom važi potpuno isti mehanizam.
