Pre neki dan su mi podbacili knjigu uz reči: „A, pa ti si nam ipak trudna, evo, pročitaj nešto zanimljivo“. Preciznije, podbacili su link ka ŽŽ, gde sam banovana, a kada sam se uzbunila, uručili su mi epub fajl. Nesigurno sam počela da klikćem, pretpostavljajući da će biti nešto o trudnoći ili vaspitanju, i, iskreno govoreći, zaista je bilo o tome, ali nimalo na način na koji sam očekivala.

Odmah ću reći, knjiga je napisana odвратnim jezikom. Na mestima je to čisti, neobrađen „neuroslop“ kroz koji mi je bilo fizički teško da se probijam. Ali morala sam, jer je novina pristupa koji je korišćen u knjizi za predstavljanje fenomena čoveka, lično za mene, bila veoma značajna. Dakle, u redu, ako je čovek biolog, ne treba očekivati da će biti i genije u elegantnom stilu pisanja.

Ako veoma ukratko, u njoj se priča sledeće. Čovek je nezavršen projekat, i to je njegova glavna karakteristika. Glavna veština čoveka, duboko ukorenjena u njegovu prirodu, jeste delegiranje. Delegirao je vatri deo digestivnih funkcija, i time se oslobodio složenog digestivnog sistema, a uštedjena energija je otišla na razvoj mozga. Veliki mozak je stvorio poteškoće kod porođaja, pa se čovek rađao nedovršen, a njegov mozak, kao i ostatak tela, počeo je da se nadograđuje već u spoljnoj sredini, i to neverovatno dugo, što znači da je vaspitanje delegirano društvu. Ne samo sadržaj, već i sama neuronska struktura mozga formira se društvenim iskustvom. Ključne funkcije mozga postale su socijalne: razumevanje namera drugih ljudi, modelovanje njihovih namera u sopstvenom mozgu. Uspravno hodanje oslobodilo je ruke za korišćenje alata, što je oslobodilo usta za mimiku i govor. Govor je omogućio čuvanje značenja u simbolima. Pisanost je iznela zajednički um izvan okvira sinhronog kontakta. Obrada informacija je delegirana računarima i veštačkoj inteligenciji. To bi trebalo da oslobodi mozak za nešto novo. Za sada možemo samo da nagađamo za šta. Mi smo nezavršen projekat.

I to je sve, naravno, veoma zanimljivo, ali svako priča šta mu je na umu, a libertarijanci o libertarijanstvu. Čovek je toliko toga delegirao, i na toliko nivoa, da ga je bukvalno nemoguće posmatrati izolovano, kako od spoljašnje sredine koju je stvorio, tako i od društva. I to zamagljuje glavne okvire koji usmeravaju libertarijanski diskurs. Ako je čovek proizvod ne toliko gena, koliko životne sredine, a pre svega društva, onda koncept samoposedovanja počinje da izgleda pomalo izmišljeno. Aksiom delovanja koji leži u osnovi praxeologije takođe počinje da izgleda pomalo izmišljeno. „Čovek deluje birajući sredstva za postizanje ciljeva“ — a zašto, dođavola? Delovanju postoji uzrok, princip kauzalnosti niko nije ukinuo. Ali ideja „cilja“, uzimajući u obzir svo to nebrojeno delegiranje, već deluje prilično neodređeno. Čovek je odličan u refleksiji, i cilj za svoje prošle postupke može savršeno da izmisli post factum, a kada ga izmisli, potpuno da se uveri u njega.

S druge strane, u svetlu svih ovih koncepata, novim bojama su zassjale ideje o duhovima kao spekulativnim kolektivnim subjektima, koju sam predložila u „Libertarijanskoj teoriji rata“. Ispostavlja se da nisu toliko ni spekulativni. U velikoj meri su ne više spekulativni nego i sam čovek. Recimo, postoji autor knjige. To je spekulativni subjekt kojeg ja modelujem u svom mozgu na osnovu teksta knjige. I ako je knjiga napisana u koautorstvu, autor knjige u mom mozgu i dalje ostaje jedinstven spekulativni subjekt, a njegova kolektivnost se uopšte nalazi van okvira. Isto važi i za likove koji su mogli upiti mnoštvo prototipova. To su kolektivni subjekti. Ali na isti način kolektivnim subjektom ispostavlja se i bilo koji čovek kojeg ja na isti način konstruišem u svom mozgu, pridajući mu, između ostalog, crte mnoštva njegovih prototipova od kojih je, po mom mišljenju, nasledio određene osobine. Putin je bukvalno Hitler, da.

Ostavljam svoja razmišljanja nedovršena. Mislim da nema potrebe objašnjavati zašto.