Konspirologija je objašnjenje činjenica posmatrane stvarnosti skrivenim ciljnim delovanjem određenih subjekata ili organizacija. Obično se ismeva, naročito ako neka konspirativna teorija zaista daje veoma besmislena objašnjenja.

Praksiologija tvrdi da delujući subjekti mogu biti samo pojedinci, a ako je to tako, može se pretpostaviti da bilo koji društveni fenomeni moraju biti izazvani ili eksplicitnim ili tajnim ciljnim delovanjem konkretnih ljudi. Istina, ova tvrdnja je dopunjena tvrdnjom o postojanju spontanih poretaka koji su nenamerni posledice delovanja neodređenog mnoštva lica. Stoga, ne želeći preterano ulaziti u sitnosti teorije, konstatujemo da u osnovi društvenih fenomena mogu ležati kako nenamerne posledice postupaka širokog kruga aktera, tako i namerne posledice postupaka uskog kruga. Pri čemu u poslednjem slučaju ti postupci i njihovi ciljevi mogu biti svesno skriveni široj javnosti. Drugim rečima, konspirativna objašnjenja mogu biti istinita.

Prema mojim zapažanjima, konspirativnim objašnjenjima češće teže stariji ljudi. Mogu pretpostaviti da je to interpretacija njihovog životnog iskustva, pošto u svojim godinama obično stignu i sami da učestvuju u mnoštvu uspešnih i neuspešnih zavera, i da posmatraju otkrivene zavere nekih drugih. A i uopšte, teško je negirati samo postojanje stalno osmišljenih i sprovodnih zavera, jer u budžetu svake vlade postoji tajni deo, a svako samopoštujuće preduzeće ima crnu kasu, pošto se njegovo rukovodstvo udružuje u zaveru protiv vlade u cilju smanjenja poreza ili izbegavanja regulativa.

Da ne bih stalno lupao rukama izjavljujući da je sve moguće, a da nam istina nikada neće biti rečena, voleo bih da imam kriterijum, koji primenom može odlučivati za sebe u kom slučaju je konspirativno objašnjenje sasvim verovatno, a u kom neverovatno. Za formulisanje takvog kriterijuma uvešću takav praksiološki pojam kao što je horizont planiranja (ili vremensko prednost, odnosno veličinu obrnutu od horizonta planiranja, ali mi nije tako zgodno za korišćenje, a i zvuči nezgrapno).

Da biste procenili zavereničku nameru, jednostavno procenite koliki je horizont planiranja potreban za njeno sprovođenje. Zatim ga uporedite sa horizontom planiranja koji obično pokazuju pretpostavljeni akteri u razmatranoj zavereničkoj hipotezi. Ako je zahtevani horizont znatno duži od onog koji se obično pokazuje, to je težak argument da se zaverenička hipoteza smatra nevaldjanom.

Ovde je potrebno napraviti još jedno pojašnjenje. Ako pretpostavljeni aktor, vođen svojim kratkoročnim ciljevima, nenamerno podržava ono što se sa strane čini jedinstvenom dugoročnom namerom, onda se zaverenička hipoteza, iako suštinski netačna, ispostavlja kao efikasna – aktor je pogodjen tačno, pravac delovanja je pogodan tačno, a to što ceo plan nije unapred planiran – koga briga, glavno je u čijem interesu se sve radi. Ovde mogu preporučiti za dodatnu proveru da pogledate da li je bilo brojnih slučajeva u kojima su akcije aktora bile u suprotnosti sa ciljem koji pretpostavlja zaverenička hipoteza. Ako se to primeti, najverovatnije je reč o taktičaru, i nije neophodno izmišljati stratešku nameru kojom se on navodno rukovodi.

Na ovome Šeherazada prekida dozvoljene govor, jer dalje ne odgovara vašem nivou odobrenja.