Malo sam zastala, pokušavajući da pristupim knjizi. Ispostavilo se da je moja predrasuda protiv leve ideje toliko jaka da jednostavno ne uspem da počnem da opisujem predmet upoznavanja, a da odmah ne ubacim kritiku u tekst, a tako, naravno, ne bi trebalo pisati, jer to protivreči zadatku knjige.
Zato sam za sada odložila te pokušaje i pristupila sa druge strane. Šta je razlog zašto se ne može voleti tržište, pristalice tržišta, opis tržišta u libertarijanskim izvorima i tako dalje?
Ključnom pozitivnom kvalitetom tržišnog poretka libertarijanci smatraju to što je to prostor dobrovoljnih transakcija. Tokom tržišne transakcije, svako se rastaje sa onim što manje ceni i stiče ono što više ceni. I tu se, naravno, nameće kritika koju bih podelila u dve kategorije.
Prva. Čovek u okviru tržišne transakcije se rastaje sa novcem i stiče ciglu koja mu sada potpuno sigurno neće pasti na automobil. Ili vakcinu protiv virusa koji je sasvim slučajno pobegao iz laboratorije. Ili dozvolu za ono čime bi mogao da se bavi i bez dozvole. Ili sprovođenje zabrane drugima da rade ono što bi on, rastajući sa novcem, želeo da im zabrani. Ili robove. Ili političku funkciju u državi…
U okviru tržišnog sistema — tvrde levi — svaka stvar može postati roba. A ova vaša veštačka ograničenja, poput napada i samopripadnosti, koja iz nekog razloga moraju izuzeti određene kategorije stvari iz kategorije robe — to je nefunkcionalna glupost, jer za nju ne postoje normalni instrumentalni kriterijumi, to je sve predmet ličnih etičkih normi i uopšte stvar ukusa, vi sami tvrdim da su sve vrednosti subjektivne.
Druga primedba na tržište sastoji se u tvrdnji njegovih adepata: novac se na tržištu dobija zahvaljujući koristi koju se pruža drugim ljudima. A pošto je tako — tvrde levi — onda je za vas, tržišnike, što je čovek bogatiji, to je korisniji drugim ljudima. A to znači i da je njegovo mišljenje vrednije. I tako bilo koji internet prevarant, popularni pevač koji samo otvara usta, pobednik na lutriji i naslednik milijardi mogu, kao odgovor na bilo kakav prigovor njihovom neverovatno vrednom mišljenju, odgovoriti: ako si tako pametan, pokaži svoje pare.
Dalji zaključci su prilično očigledni. Ako je novac mera svega i ako ljudi zbog njega čine zlo, onda neka novac nestane. Ako tržište dozvoljava da se sve pretvori u robu, onda upravo odbacivanje tržišta vraća ljudima ljudsko dostojanstvo, jer sada čovek više nije na prodaju. Ako novac naduvava intelektualne prazne ljude, onda će se bez novca jasnije čuti glas pravog intelektualca.
Ovde ću zastati, jer sebe sprečavam i pokušavam da se uzdržim od kritike svega gore navedenog. Za sada mi više želim da saznam vaše mišljenje o tome da li sam krenula u pravom smeru u svojim razmišljanjima.
Skicirala sam nacrt plana knjige, koji će se postepeno pretvoriti u njen sadržaj, i objavila sam predgovor. Naravno, za sada o svemu tome razmišljam sa određenim naporom, ali računam da ću postepeno uhvatiti ritam.
Ako se neko od čitalaca smatra bliskim levoj ideji, ostavite svoje razmišljanja u komentarima. Glavno što me sada zanima je — u čemu, po vašem mišljenju, ona prvenstveno sastoji. Ja ću, naravno, i sama pokušati to da formulišem za sebe, bez zapadanja u karikature, ali proveriti sopstvenu viziju kroz mnoštvo tuđih mišljenja biće daleko pouzdanije.
Praksiologija je zaista samo kompleks deduktivnih zaključaka iz aksioma delovanja: „čovek postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo dostizanje“. U meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj aksiom, praksiologija za njih funkcioniše. Isto tako, recimo, Euklidova geometrija je kompleks deduktivnih zaključaka iz pet aksioma, i u meri u kojoj stvarni fizički prostor i objekti u njemu odgovaraju ovim idealnim geometrijskim oblicima, ta geometrija će za njih funkcionisati. Zamenimo aksiome – i dobijamo, na primer, Rimanovu geometriju, koja će se razlikovati od Euklidove i bolje odgovarati opisu stvarnih objekata u prostoru sa drugim svojstvima.
Slično tome, ako zamenimo aksiom delovanja, na primer, sa „čovek je instrument realizacije božanske volje“, morali bismo da izvedemo za njega već drugu praksiologiju, i u meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj novi aksiom, izvedena praksiologija će za njih funkcionisati. Iako će, naravno, istraživaču sa takvim polaznim podacima biti mnogo zanimljivije da proučava više ne praksiologiju, već teologiju.
Možemo konvencionalno reći da levi (preciznije, pristalice socijalnog inženjeringa) grade svoju praksiologiju na nečemu poput „delovanja čoveka je fenomen uticaja sila materijalnog sveta na njega, koje su podređene objektivnim zakonima fizike i biologije“. Deduktivni zaključci iz ovog aksioma čine onaj skup pristupa koji levi primenjuju na ljude. I to takođe nekako funkcioniše.
Dakle, praksiologija se zaista ne oslanja na empirizam. Ona se empirizmom proverava. Nadam se da je uspelo razjasniti.
Smatra se da je Rusija prilično leva zemlja, međutim, iz nekog razloga, fenomen kao što je levo libertarijanstvo u njoj prilično loše traje.
Čime je ono zanimljivo? Za klasičnog libertarijanca vrednosti slobode i, shodno tome, dobrovoljne interakcije sa drugim članovima društva, imaju apsolutni prioritet, i ako neko bira socijalni darvinizam, to je njegovo pravo. Za leve libertarijance želja da se postigne to da drugi ljudi ne završe u očajnom položaju – snažan je moralni imperativ. Da, to je u suprotnosti sa vrednostima potpune slobode, ali nema nikakvog problema u tome da postoje moralni imperativi koji povremeno ulaze u protivrečnost jedan sa drugim (pored toga, o tome ću usput pomenuti u novom videu – pratite najave). Shvativši da njegova legitimna težnja ka samorealizaciji može nekoga mnogo da ometa, levi libertarijanac će ograničiti svoju slobodu, i čak neće smatrati da je to neki izuzetan podvig. Na kraju krajeva, kada zdrava omladina dobrovoljno poštuje samoizolaciju radi bezbednosti starijih – to je upravo primer ponašanja normalnog levog libertarijanca.
Zašto je onda situacija sa ovim pravcem misli u Rusiji tako loša? Jednostavno smo veoma siromašna i prekomerno regulisana zemlja, a da bi se nečim žrtvovalo, moralo bi to nešto – da postoji. A Rusi uglavnom imaju kritičan nedostatak i novca i slobode.
Sa doktrinama levog libertarijanizma nas je polako počeo upoznavati Mihail Požarski, ali to je za njega sporedni pravac delovanja, kao što je i za mene. Zato bih želela da zainteresovanim koji žele da istraže ovu temu bliže preporučim nekoliko specijalizovanih ruskojezičnih resursa na ovu temu.
Savez levih libertarijanaca. Patetičan Telegram kanal (40 pretplatnika u trenutku moje objave) sa svečanim opisom, u kojem se nabrajaju predstavnici kojih pokreta on objedinjuje – i to je toliko dugačka lista da se stvara osećaj kao da su tu svi predstavljeni po jednom pojedincu. Ipak, razvili su veoma produktivnu delatnost i preveli su mnoštvo članaka o ovoj temi, tako da na kanal ne treba samo pretplatiti, već i dobro pretražiti njegovu istoriju, tamo ima mnogo interesantnog.
Libertarian Social Justice. Ovo su najprovokativniji levičari među svim libertariancima, zagovornici UBI-ja i sličnog rasula sa redistribucijom. Konzumirati s oprezom. Poznavanje ovog diskursa je posebno korisno u raspravama sa komunistima – ubeđeni komunisti će ovde moći prilično udobno da migriraju. Kanal u trenutku moje objave ima 41 pretplatnika.
Agoristička kuvarica. Nešto manje patlidžanski kanal (68 pretplatnika u trenutku moje objave), posvećen agorizmu – pravcu libertarianizma koji, iz nekog misterioznog razloga, spada u levi, ali stoji potpuno zasebno. I sama nameravam da detaljno istražim agorizam – sledeći ciklus Libertarian Band video zapisa biće posvećen upravo njemu. Tako da toplo preporučujem pretplatu.
Sva tri kanala se delimično preklapaju sadržajem i, možda, uredništvom, ali preferiraju da zadrže autonomiju, što je za libertariance sasvim prirodno i praktično.
1. februara Čajni klub je u Moskvi održao konferenciju sa elegantnim nazivom „Držite se desno“. Tamo je, između ostalih, nastupio Mihail Požarski, kojeg sam više puta citirala, koji je na jednostavnim primerima iz Prvog svetskog rata objašnjavao zašto za pobedu nad levima nije potrebno ratovati protiv njih.
Danas je država izrekla ogromne kazne u slučaju koji je veštački konstruisan, a odnosi se na pripremu terorističkih napada, takozvani slučaj „Mreže“. Ali ovom slučaju je prethodio stvarni teroristički napad anarhiste Mihaila Žlobickog, nakon čega su pripadnici službi bezbednosti radosno osmehnuli, dobivši nove ovlašćenja, budžete i instrukcije za izmišljanje ekstremista. Istorija je poznavala slučajeve kada su usled terorističkih napada bivale zaustavljene liberalne reforme ili razvezane krvave vojne operacije, ali ne sećam se ni jednog slučaja kada bi teroristički napad podstakao državu da olakša pritisak na društvo. U najboljem slučaju, država se ograničava na pojačane mere zaštite prvih zvaničnika, kao što se to dešava u SAD, sa njihovom tradicijom ubistava predsednika.
Pre neki dan održan je već drugi krug debate o anarhiji između tima ankapova i tima levih anarhista. Ovome je prethodio dug period ličnih pregovora i pokušaja pronalaženja zajedničkog jezika, a sada je uspelo organizovati civilizovan razgovor već u javnoj formi. I to donosi plodove, na primer, ovakvu recenziju na anarko-kanalu. Svaka od strana otkriva drugu, traži pomirni rečnik, odustaje od oštrenja stavova tokom samih debata – i shvata da glavni zajednički neprijatelj nisu levi ili desni, već država.
Možda će vremenom uspeti nagovoriti hrabre leve anarhiste da pređu sa revolucionarne retorike na umereniju, kako bi prestali sa besmislenim samopožrtvovanjem u korist provokatora iz službi bezbednosti.
Pa i ja sam sama prilično smanjila stepen odobravanja čisto vojnih taktika u svojim člancima. Sasvim opravdano su me kritikovali prilikom diskusije o mojoj članku o doktrini odvraćanja zbog primera sa uništenjem kralja Tajlanda. Zaista, volja jednog čoveka ne odlučuje toliko mnogo da bi se moglo računati na rešavanje problema uklanjanjem tog čoveka ili stvaranjem smrtne pretnje po njega. Mnogo korisnije je da se ideja o napadu od strane predstavnika države posmatra kao etički neprihvatljiva, a to se postiže kroz ublažavanje morala.
Dak ćemo nastaviti našu delatnost prosvetljavanja i ubeđivanja, nastavićemo mirni protest i stvaranje masovnog osećaja nepotrebnosti države – i ni u kom slučaju mu nećemo davati povod da izjavi svoju neophodnost radi borbe protiv raznih opasnih ekstremista. Slogan da ekstremizam nije porok prilikom odbrane pravde – lažan je.
A što se tiče nevinno zatvorenih, naravno, njih treba izvući od države. To znači izlazak na ulice, javna obraćanja celebritija i druge dosadne, ali delotvorne političke prakse.
P.S. Odmah su mi napisali da sam pomešala uzrok sa posledicom, i da se upravo atentat na Žlobickog dogodio kao reakcija na slučaj „Seti“. Molim da mi oprostite zbog zamućenog zaključka; uostalom, u takvom slučaju situacija samo postaje još tragičnija.
Ako stvari budu išle i dalje ovim putem, razlika između libertarijanske desnice i libertarijanske levice će i dalje postajati sve neizvesnija, jer sam smer kretanja svetske ekonomije, kao što se pokazuje u članku, doprinosi takvom približavanju. Mi jednostavno počinjemo da opisujemo kao željeni rezultat potpuno isto društvo, samo ga posmatrajući iz različitih uglova.
U današnje doba epskog kolapsa, kada se uspostavljeni poredak stvari brzo raspada pred našim očima, čini se da se čovečanstvo razdire na delove i sve više teži ekstremno desnim ili ekstremno levim ideologijama. A zašto da ne, dođavola? Siromašni ljudi širom sveta umorni su od lažnih obećanja i drske laži takozvanih umerenih. Jedino u čemu se ratujući ekstremni tabori čini da slažu jeste to da je masovna demokratija neoliberalnog globalizma — grandiozna prevara. Varalica u kocki gde samo kazino ostaje u dobitku. Ali sada i samo kazino gori.
Tako posmatramo spektakl populizma kako sa leve, tako i sa desne strane. Rekordan broj mladih ljudi prihvata nekada osramoćenu etiketu socijalizma, ali istovremeno različite vrste pećinske ksenofobije, koje su nekada tiho odjekivale samo u zaboravljenim crkvenim parohijama, sada postaju mejnstrim kojim se otvoreno maše poput Hermana Gerringa svojim revolverom. Upravo u takvo vreme mi sada živimo, ali slično se dešavalo i ranije. Svaki put kada imperije propadaju, utegnuti tržišta državnog kapitalizma su u opasnosti. Ljudi koji nameravaju da najviše profitiraju od kataklizme nalaze se na suprotnim uglovima ringa. Staljinisti i nacisti. Antifa i alt-right. Upravo u takvim trenucima, glas Semjuela L. Džeksona, proročkog DJ-a iz Spajkova Lijevog filma „Do the Right Thing“, klasične analize gradskih nereda, odjekuje mi u ušima. „Možemo li živeti zajedno?! Možemo li zajedno da živimo?!!“ Provela sam ceo svoj život tražeći odgovor na ovo egzistencijalno pitanje. Čini mi se da mu se približavam.
Uvek sam se nalazila u dalekom levom uglu, čak i kada je proletariat još uvek bio opijen iluzijama progresa koje su došle sa prvim crnim predsednikom i robnim fetišizmom Apple Store-a. U detinjstvu sam otkrila Marksa, a malo kasnije Homskog. Lavlji deo moje mladosti potrošen je na igranje sa karuselom libertarijanskih socijalističkih ideologija, Homskim sindikalizmom, komunizmom radničkih saveta Roze Luksemburg, sapatizmom subkomandanta Markosa. I sve to uz oštar soundtrack Bilija Brega, Džoa Stramera i Zaka de la Roša.
U kasnom mladanstvu bila sam pod uticajem etatističkijih oblika leve ideologije, što je bilo izazvano neočekivanim preporodom bolivarijanizma u Venecueli Huga Čavesa i Boliviji Evo Moralesa. Na kraju sam pala u zagrljaj komunizma trećeg sveta kao uporišta demokratskih socijalnih eksperimenata protiv napada sa strane Severne Amerike. Došla sam do zaključka da su stroge nedemokratske mere Fidela Kastra za zaštitu kubanske revolucije nakon Kenidijeve terorističke kampanje protiv nje jedino rešenje problema imperijalizma. Ali moj ukus za istoriju ne bi mi dozvolio da dugo držim iluziju. Nakon daljih istraživanja, došla sam do toga da je država sama po sebi rak, i nije bitno koliko su njeni vođe dobronamerni. Ona je oduvek bila zlonamerno prilagođavanje, namenjeno da ugnjetava druge i na kraju pojede samu sebe. Vratila sam se anarhizmu, ali su me kontradikcije nastavljale progoniti.
Najveći problem skoro svakog levog pravca je njegovo skoro mesijansko pretpostavljanje da se čovečanstvo može ujediniti u internacionalističkoj harmoniji pod zastavom jedinstvenog puta. Koliko god da sam verovala da je moj sopstveni postmarksistički sindikalizam idealan model za istinski demokratsko društvo, bilo mi je teško da ubedim sebe da će čovečanstvo ikada dostići specifičnu kolektivnu svest i spojiti se u jedinstven savez. Iskreno govoreći, kao antiimperijalistkinja, uvek sam osećala nelagodu zbog takvih predstavljanja o internacionalizmu.
Pretpostavka da su neki fabrički radnici iz 19. veka u industrijskoj zapadnoj Evropi imali sve recepte za moje prijateljske susede primitiviste iz amiš zajednice, a da ne govorimo o plemenima Borneo ili Kalahari, jednostavno smrdi na kolonijalizam. Kada je svet toliko prelep u svojoj složenosti, kako uopšte može postojati samo jedan put? To je ličilo na istu zamku zbog koje su naši Oci osnivači postavili put za neoliberalni pakao globalnog kapitalizma, samo što je naša zamka bila povezana sa Manifestom o jednakosti. Veoma snažno sam verovala u ideale Murraya Bookchina i Rudolfa Rockera, ali zbog ovih kontradikcija, čak sam i sopstveni anarhizam mogla smatrati ničim više od dalekog, ostvarenog sna. Sve dok nisam otkrila filozofiju panarhije.
Jedna od najvećih zabluda u vezi sa anarhizmom jeste ona da se on definiše nedostatkom vlade. Takvo predstavljanje je očigledno apsurdno. Vlade su uvek postojale, postoje i dalje će postojati. Vlada je bilo koje okupljanje ljudi koji su se saznali kako bi doneli kolektivne odluke. Sa tehničke tačke gledišta, tri prokleta cimera koji raspravljaju o dodacima na pici su vlada. Anarhija se definiše nedostatkom države, stalne vlade kojom upravlja klasa profesionalnih političara, bilo da su to članovi upravnih odbora korporacija, kongresmeni ili monarsi. Samo postojanje ove upravljačke klase čini običnu vladu državom. Anarhija u svim svojim oblicima teži da uništi tu hijerarhiju i zameni je potpuno građanskom vladom. Panarhija je, pak, priznanje da u našem svetu, u ovom raznolikom kulturnom pejzažu poznatom kao čovečanstvo, ne postoji jedinstven odgovor na takvu katastrofu kao što je država. Anarhija može postojati izvan manifesta i pank-rok scena tek kada je slobodna da prihvati bilo koji oblik, sa bilo kojim pridevima uz reč „anarhija“, sve dok se to dešava dobrovoljno i bez prisile.
Globalizam nije doneo ništa osim kolosalnih supersila. Tiranija velikih dimenzija, velika vlada, veliki biznis, veliki narod, velika religija. Ovaj problem se ne može rešiti preuzimanjem ovih sistema i rebrendiranjem u ključu internacionalizma. Jedini pravi protivotrov za ovu tiraniju masa je lokalizam, i upravo u tome leži panarhija, ideja da vlada treba da se zasniva samo na istim osnovama kao i bilo koji drugi odnosi, putem dobrovoljnih ugovora sa mogućnošću raskida, čija je glavna ideja voluntarizam i neagresija prema svima ostalima. To mogu biti društva uzajamne pomoći, autonomne komune, demokratski sindikati, plemenski poredak, krpica beskrajnih utopijskih eksperimenata, koji mirno konkurišu za pravo da zaštitite svoje građane – uz očuvanje prava pojedinaca da odbiju ove usluge i prava novih kolektiva da se u bilo kom trenutku uključe u takvu konkurenciju. U idealu, ove vlade bi trebalo da postoje kao društveni klubovi koji pružaju određene prednosti, potpuno ne vezane za geografiju. To čini sasvim mogućim postojanje šest bezdržavnih nacija na jednom stepeništu.
U čemu je kvaka, upitaćete se? Kvaka uvek postoji. Problem je u tome što sloboda društva postoji po istim principima kao i sloboda govora. Panarhija ne štiti samo ona društva koja vam se sviđaju, već i ona koja mrzite. U skladu sa glavnim ugovorom o Ustavu Konfederacije, ljudi će biti slobodni da grade društva zasnovana na bilo kojoj ideologiji, sve dok ostanu mirna i dobrovoljna. To znači društva zasnovana na mutuelizmu, sindikalizmu, kapitalizmu i komunizmu. Ali to takođe vrlo verovatno znači i mirne nacije vođene ideologijama kao što su religijski fundamentalizam, geografsko jedinstvo, pa čak i rasni separatizam. Dozvoliti takvim društvima da postoje ne znači pristati na njih više nego što sloboda govora znači pristati na podsticanje mržnje. Moraćemo se pomiriti sa realnošću da prava sloboda znači poštovanje odluka drugih, čak i ako su pogrešne, da žive dobrovoljno kako god im se padne na pamet, pod uslovom da to čine mirno, poput mojih amiških komšija sa njihovim tradicionalnim društvom, koji mirno koegzistiraju sa grešnim engleskim tranzovima kao što sam ja.
Ova filozofija osuđuje današnju kulturu, kako ekstremno levu, tako i ekstremno desnu, čija se suština, čini se, svodi na glasan protest protiv samog postojanja svih ostalih. Ali ja posmatram gore opisanu zamku kao rešenje problema proletarijata, koji će uvek biti razdiran kulturnim agendom. Kada desnim fašistima nedostaje elegantni štit žrtve progona, oni teže da izgube svoju privlačnost za mase. Svaki put kada neko od tih malih kurčaca dobije po glavi od antifa, prodaja njihovih knjiga uzleti do prokletih nebesa. Verujem u Kropotkinovu teoriju da će slobodna međusobna pomoć evolucionim putem dovesti levčake do društva jednakosti. U uslovima mirne konkurencije, agresivnije kulture zasnovane na strahu će se smanjivati, dok će one otvorene za saradnju napredovati. Lepota je u tome što ultradesniasi slobodno mogu verovati u isto to u vezi sa mojim plemenom kvir-sindikalista. Oni dobijaju priliku da mi dokažu da grešim, baš kao što ću i ja njima, ali svi ćemo biti previše mali da bismo trošili našu energiju na borbu. Za mikro-nacije, svaki dugotrajan rat znači uzajamno garantovano uništenje. Koegistencija postaje jedini održiv način postojanja.
I verujem da je upravo tako način na koji možemo živeti zajedno: komunisti i nacionalisti, ideolozi topljenog lonca i izolacionisti – zajedno možemo živeti. Iza svake apokalipse krije se mogućnost za utopiju. Panarhiista pita: a zašto ne za hiljadu? Zaista, zašto da ne? Na kraju krajeva, sada je najpogodnije vreme…
Nicky Reid je agorafobični anarcho-genderqueer gonzo bloger iz centralnog Pensilvanije
Rekla bih da je upravo „levo kretanje“ tipično eklektički pravac, jer je to skup potpuno nespojivih pojmova. Ovde imate i slobodu samoizražavanja i političku korektnost. I odsustvo eksploatacije i visoke poreze. I pravo na rad i rat protiv štrajkbrekera. I slobodu savesti i šerijat. I diktaturu proletaarata i parlamentarnu demokratiju.
Isto tako je eklektičan i anarhizam, ako ga posmatramo bez precizirajućih termina preko crtice. Zajedničko svim anarhističkim pravcima je samo jedno: ukazivanje na mogućnost i poželjnost oslobađanja društva od države. U ostalom, kod anarhista je potpuni miks, od „vlasništvo je sveto“ do „vlasništvo je krađa“, od apologeta teorije vrednosti zasnovane na radu do marginalista, od onih koji osnovu svakog blagostanja vide u podeli rada, do onih koji u istoj toj podeli vide koren svih nevolja.
Anarho-kapitalizam se prilično jasno može prikazati kao presek skupova. Pa, znate, svi oni krugovi sa popločanim oblastima, koji podsećaju na današnje moderne šarene „koloboke“. Od anarhizma se uzima sve što nije u suprotnosti sa ekonomskom teorijom, od kapitalizma sve što nije u suprotnosti sa NAP-om. Na kraju dobijamo prilično skladno učenje, praktično očišćeno od eklekticizma. To se lako proverava: postavljajte ista pitanja najrazličitijim ankapovima i dobijaćete veoma slične odgovore po sadržaju. Sa eklektičkim učenjima takav trik ne prolazi.
Moglo se nacrtati dva koloboka koji su u prijateljstvu organizama, ali lenjo je
Pitanje me je podsetilo na rasprave o samodefinisanju Libertarijanske partije SAD: socially liberal, fiscally conservative. Otprilike je jasno šta se pod tim podrazumeva, ali to izgleda kao pokušaj da se reč „večnost“ sastavi od četiri poznata slova.
„Levi“ i „desni“ su toliko neodređeni termini, toliko lako opterećeni potpuno proizvoljnim agendama, da je čak i neprijatno ih koristiti.
Prvobitno su desni u francuskom parlamentu predstavljali aristokratiju, a sada se povezuju sa nacistima i hrišćanskim konzervativcima, pa zašto umesto korektnog „pokreta za ekonomsku slobodu“ koristiti „ekonomski desni pokret“? Da bi se svi zbunili? Ili samo radi suprotstavljanja ekonomskim levima?
Socijalno levi ne zagovaraju samo slobodu upotrebe psihoaktivnih supstanci ili pravo na abortus, već i, na primer, kriminalizaciju klijenta seksualnih radnica, kao i kontrolu oružja. Pa zašto se zvati nejasnim terminom „socijalno levi“, ako se može odmah govoriti o pokretu za ličnu slobodu?
