Rekla bih da je upravo „levo kretanje“ tipično eklektički pravac, jer je to skup potpuno nespojivih pojmova. Ovde imate i slobodu samoizražavanja i političku korektnost. I odsustvo eksploatacije i visoke poreze. I pravo na rad i rat protiv štrajkbrekera. I slobodu savesti i šerijat. I diktaturu proletaarata i parlamentarnu demokratiju.

Isto tako je eklektičan i anarhizam, ako ga posmatramo bez precizirajućih termina preko crtice. Zajedničko svim anarhističkim pravcima je samo jedno: ukazivanje na mogućnost i poželjnost oslobađanja društva od države. U ostalom, kod anarhista je potpuni miks, od „vlasništvo je sveto“ do „vlasništvo je krađa“, od apologeta teorije vrednosti zasnovane na radu do marginalista, od onih koji osnovu svakog blagostanja vide u podeli rada, do onih koji u istoj toj podeli vide koren svih nevolja.

Anarho-kapitalizam se prilično jasno može prikazati kao presek skupova. Pa, znate, svi oni krugovi sa popločanim oblastima, koji podsećaju na današnje moderne šarene „koloboke“. Od anarhizma se uzima sve što nije u suprotnosti sa ekonomskom teorijom, od kapitalizma sve što nije u suprotnosti sa NAP-om. Na kraju dobijamo prilično skladno učenje, praktično očišćeno od eklekticizma. To se lako proverava: postavljajte ista pitanja najrazličitijim ankapovima i dobijaćete veoma slične odgovore po sadržaju. Sa eklektičkim učenjima takav trik ne prolazi.