Autor: Nicky Reid
Prevod: Aegis Mirijam
Urednik: Ankap-tjan
Izvorni tekst: The Panarchist Solution to a World Divided

U današnje doba epskog kolapsa, kada se uspostavljeni poredak stvari brzo raspada pred našim očima, čini se da se čovečanstvo razdire na delove i sve više teži ekstremno desnim ili ekstremno levim ideologijama. A zašto da ne, dođavola? Siromašni ljudi širom sveta umorni su od lažnih obećanja i drske laži takozvanih umerenih. Jedino u čemu se ratujući ekstremni tabori čini da slažu jeste to da je masovna demokratija neoliberalnog globalizma — grandiozna prevara. Varalica u kocki gde samo kazino ostaje u dobitku. Ali sada i samo kazino gori.

Tako posmatramo spektakl populizma kako sa leve, tako i sa desne strane. Rekordan broj mladih ljudi prihvata nekada osramoćenu etiketu socijalizma, ali istovremeno različite vrste pećinske ksenofobije, koje su nekada tiho odjekivale samo u zaboravljenim crkvenim parohijama, sada postaju mejnstrim kojim se otvoreno maše poput Hermana Gerringa svojim revolverom. Upravo u takvo vreme mi sada živimo, ali slično se dešavalo i ranije. Svaki put kada imperije propadaju, utegnuti tržišta državnog kapitalizma su u opasnosti. Ljudi koji nameravaju da najviše profitiraju od kataklizme nalaze se na suprotnim uglovima ringa. Staljinisti i nacisti. Antifa i alt-right. Upravo u takvim trenucima, glas Semjuela L. Džeksona, proročkog DJ-a iz Spajkova Lijevog filma „Do the Right Thing“, klasične analize gradskih nereda, odjekuje mi u ušima. „Možemo li živeti zajedno?! Možemo li zajedno da živimo?!!“ Provela sam ceo svoj život tražeći odgovor na ovo egzistencijalno pitanje. Čini mi se da mu se približavam.

Uvek sam se nalazila u dalekom levom uglu, čak i kada je proletariat još uvek bio opijen iluzijama progresa koje su došle sa prvim crnim predsednikom i robnim fetišizmom Apple Store-a. U detinjstvu sam otkrila Marksa, a malo kasnije Homskog. Lavlji deo moje mladosti potrošen je na igranje sa karuselom libertarijanskih socijalističkih ideologija, Homskim sindikalizmom, komunizmom radničkih saveta Roze Luksemburg, sapatizmom subkomandanta Markosa. I sve to uz oštar soundtrack Bilija Brega, Džoa Stramera i Zaka de la Roša.

U kasnom mladanstvu bila sam pod uticajem etatističkijih oblika leve ideologije, što je bilo izazvano neočekivanim preporodom bolivarijanizma u Venecueli Huga Čavesa i Boliviji Evo Moralesa. Na kraju sam pala u zagrljaj komunizma trećeg sveta kao uporišta demokratskih socijalnih eksperimenata protiv napada sa strane Severne Amerike. Došla sam do zaključka da su stroge nedemokratske mere Fidela Kastra za zaštitu kubanske revolucije nakon Kenidijeve terorističke kampanje protiv nje jedino rešenje problema imperijalizma. Ali moj ukus za istoriju ne bi mi dozvolio da dugo držim iluziju. Nakon daljih istraživanja, došla sam do toga da je država sama po sebi rak, i nije bitno koliko su njeni vođe dobronamerni. Ona je oduvek bila zlonamerno prilagođavanje, namenjeno da ugnjetava druge i na kraju pojede samu sebe. Vratila sam se anarhizmu, ali su me kontradikcije nastavljale progoniti.

Najveći problem skoro svakog levog pravca je njegovo skoro mesijansko pretpostavljanje da se čovečanstvo može ujediniti u internacionalističkoj harmoniji pod zastavom jedinstvenog puta. Koliko god da sam verovala da je moj sopstveni postmarksistički sindikalizam idealan model za istinski demokratsko društvo, bilo mi je teško da ubedim sebe da će čovečanstvo ikada dostići specifičnu kolektivnu svest i spojiti se u jedinstven savez. Iskreno govoreći, kao antiimperijalistkinja, uvek sam osećala nelagodu zbog takvih predstavljanja o internacionalizmu.

Pretpostavka da su neki fabrički radnici iz 19. veka u industrijskoj zapadnoj Evropi imali sve recepte za moje prijateljske susede primitiviste iz amiš zajednice, a da ne govorimo o plemenima Borneo ili Kalahari, jednostavno smrdi na kolonijalizam. Kada je svet toliko prelep u svojoj složenosti, kako uopšte može postojati samo jedan put? To je ličilo na istu zamku zbog koje su naši Oci osnivači postavili put za neoliberalni pakao globalnog kapitalizma, samo što je naša zamka bila povezana sa Manifestom o jednakosti. Veoma snažno sam verovala u ideale Murraya Bookchina i Rudolfa Rockera, ali zbog ovih kontradikcija, čak sam i sopstveni anarhizam mogla smatrati ničim više od dalekog, ostvarenog sna. Sve dok nisam otkrila filozofiju panarhije.

Jedna od najvećih zabluda u vezi sa anarhizmom jeste ona da se on definiše nedostatkom vlade. Takvo predstavljanje je očigledno apsurdno. Vlade su uvek postojale, postoje i dalje će postojati. Vlada je bilo koje okupljanje ljudi koji su se saznali kako bi doneli kolektivne odluke. Sa tehničke tačke gledišta, tri prokleta cimera koji raspravljaju o dodacima na pici su vlada. Anarhija se definiše nedostatkom države, stalne vlade kojom upravlja klasa profesionalnih političara, bilo da su to članovi upravnih odbora korporacija, kongresmeni ili monarsi. Samo postojanje ove upravljačke klase čini običnu vladu državom. Anarhija u svim svojim oblicima teži da uništi tu hijerarhiju i zameni je potpuno građanskom vladom. Panarhija je, pak, priznanje da u našem svetu, u ovom raznolikom kulturnom pejzažu poznatom kao čovečanstvo, ne postoji jedinstven odgovor na takvu katastrofu kao što je država. Anarhija može postojati izvan manifesta i pank-rok scena tek kada je slobodna da prihvati bilo koji oblik, sa bilo kojim pridevima uz reč „anarhija“, sve dok se to dešava dobrovoljno i bez prisile.

Globalizam nije doneo ništa osim kolosalnih supersila. Tiranija velikih dimenzija, velika vlada, veliki biznis, veliki narod, velika religija. Ovaj problem se ne može rešiti preuzimanjem ovih sistema i rebrendiranjem u ključu internacionalizma. Jedini pravi protivotrov za ovu tiraniju masa je lokalizam, i upravo u tome leži panarhija, ideja da vlada treba da se zasniva samo na istim osnovama kao i bilo koji drugi odnosi, putem dobrovoljnih ugovora sa mogućnošću raskida, čija je glavna ideja voluntarizam i neagresija prema svima ostalima. To mogu biti društva uzajamne pomoći, autonomne komune, demokratski sindikati, plemenski poredak, krpica beskrajnih utopijskih eksperimenata, koji mirno konkurišu za pravo da zaštitite svoje građane – uz očuvanje prava pojedinaca da odbiju ove usluge i prava novih kolektiva da se u bilo kom trenutku uključe u takvu konkurenciju. U idealu, ove vlade bi trebalo da postoje kao društveni klubovi koji pružaju određene prednosti, potpuno ne vezane za geografiju. To čini sasvim mogućim postojanje šest bezdržavnih nacija na jednom stepeništu.

U čemu je kvaka, upitaćete se? Kvaka uvek postoji. Problem je u tome što sloboda društva postoji po istim principima kao i sloboda govora. Panarhija ne štiti samo ona društva koja vam se sviđaju, već i ona koja mrzite. U skladu sa glavnim ugovorom o Ustavu Konfederacije, ljudi će biti slobodni da grade društva zasnovana na bilo kojoj ideologiji, sve dok ostanu mirna i dobrovoljna. To znači društva zasnovana na mutuelizmu, sindikalizmu, kapitalizmu i komunizmu. Ali to takođe vrlo verovatno znači i mirne nacije vođene ideologijama kao što su religijski fundamentalizam, geografsko jedinstvo, pa čak i rasni separatizam. Dozvoliti takvim društvima da postoje ne znači pristati na njih više nego što sloboda govora znači pristati na podsticanje mržnje. Moraćemo se pomiriti sa realnošću da prava sloboda znači poštovanje odluka drugih, čak i ako su pogrešne, da žive dobrovoljno kako god im se padne na pamet, pod uslovom da to čine mirno, poput mojih amiških komšija sa njihovim tradicionalnim društvom, koji mirno koegzistiraju sa grešnim engleskim tranzovima kao što sam ja.

Ova filozofija osuđuje današnju kulturu, kako ekstremno levu, tako i ekstremno desnu, čija se suština, čini se, svodi na glasan protest protiv samog postojanja svih ostalih. Ali ja posmatram gore opisanu zamku kao rešenje problema proletarijata, koji će uvek biti razdiran kulturnim agendom. Kada desnim fašistima nedostaje elegantni štit žrtve progona, oni teže da izgube svoju privlačnost za mase. Svaki put kada neko od tih malih kurčaca dobije po glavi od antifa, prodaja njihovih knjiga uzleti do prokletih nebesa. Verujem u Kropotkinovu teoriju da će slobodna međusobna pomoć evolucionim putem dovesti levčake do društva jednakosti. U uslovima mirne konkurencije, agresivnije kulture zasnovane na strahu će se smanjivati, dok će one otvorene za saradnju napredovati. Lepota je u tome što ultradesniasi slobodno mogu verovati u isto to u vezi sa mojim plemenom kvir-sindikalista. Oni dobijaju priliku da mi dokažu da grešim, baš kao što ću i ja njima, ali svi ćemo biti previše mali da bismo trošili našu energiju na borbu. Za mikro-nacije, svaki dugotrajan rat znači uzajamno garantovano uništenje. Koegistencija postaje jedini održiv način postojanja.

I verujem da je upravo tako način na koji možemo živeti zajedno: komunisti i nacionalisti, ideolozi topljenog lonca i izolacionisti – zajedno možemo živeti. Iza svake apokalipse krije se mogućnost za utopiju. Panarhiista pita: a zašto ne za hiljadu? Zaista, zašto da ne? Na kraju krajeva, sada je najpogodnije vreme…