Тег: Požarski

Šta da radi libertarijanac u emigraciji?

Ovu temu sam predložila Mihailu Svetovu da je razradi u svom nastupu na MTL-Festu 2023, ali on je više voleo da priča o tome da treba razmišljati o globalnim stvarima i graditi libertarianski internacional. Prilikom pripreme MTL-Festa 2024, predložila sam Mihailu Požarskom temu „Šta da radi libertarijanac u Rusiji“, ali on je pričao o tome zašto je emigracija svinjac i kako svaki ko pobegne iz zemlje pogoršava situaciju za one koji su u njoj ostali. Verovatno je bolje da ja sama razmislim o ovoj temi, nego da dalje gnjavim istaknute blogere, oni su već rekli ono što su želeli.

U razmišljanjima oba Mihaila postoje zajedničke note. Svetov podseća na to da je politički emigrant izbeglica, da je obično siromašan, da je sve izgubio u otadžbini i da ne treba da se oseća sigurno na novom mestu, već naprotiv, treba da se drži percepcije „ja sam u ratu“, kako bi bio u tonusu, bio ljut, bio spreman da se drži svojih i sveti račune neprijateljima. Požarski govori o izgubljenim emigrantima koji, preselivši se u drugu zemlju, nastavljaju da žive na cringy način starim političkim agendom, kako bi sebi pružili makar neki osećaj potrebnosti i makar neki smisao svog života.

Krajnje mi se ne sviđa ni način na koji Požarski opisuje emigrante, ni to kime Svetov želi da oni budu. U mojim predstavama, libertarijanac je osoba sa razvijenim osećajem sopstvenog dostojanstva, koja ume organski da se uklopi u tržište, ceni dobrovoljnu saradnju i zna da upravo preduzetnici guraju svet napred. Funkcija libertarijanca je da mirno napreduje, čuva svoje bogatstvo i bude primer svima koji takođe žele da postanu dostojna osoba.

Čak i bežeći iz stare zemlje u novu u žurbi i bez imovine, libertarijanac ne sme to da oseća kao „ja sam žrtva, sve sam izgubio“. Ne, on je uspešno zatvorio neperspektivan projekat i odmah pristupio realizaciji novog, uzimajući u obzir stečeno iskustvo. Da li treba potpuno da se zatvori u svoje uređenje? Ako je to neophodno, u najodgovornijoj fazi svog novog životnog projekta – da. Čim se pojavi mogućnost, važno je odmah podići glavu iznad trenutnih briga, razgledati se, uspostavljati ili osvežavati prijateljske i poslovne kontakte, osmišljavati svoj novi položaj u širem kontekstu.

Treba li potpuno odbaciti sve što je ostalo u Rusiji ili drugoj zemlji iz koje je emigrant došao? Opet, ne odbaciti, već preispitati. Može se, recimo, ne samo pratiti kako stvari stoje u rusko-ukrajinskom ratu, već izabrati konkretnu brigadu, donirati joj za opremu, i već sa ponosom pričati bliskima, recimo, gledajte kako moja brigada hrabro se bori. Ili, recimo, umesto učešća u jadnim izbornim kampanjama negde na kraju sveta, jednostavno imenovati sebe za poslanika upravo ovde, u dijaspory, i sticati iskustvo u realnim poslovima, zarađivati realan autoritet. Država je negde tamo, a društvo – evo ga, ovde. Svi smo mi individualisti, mi formiramo društvo, a ne idemo na поклон državi, kao neki jadni kolektivisti.

Pregled snimka Mihaila Požarskog o tome kako je zavoleo rat

Voluntarist, Bitarch

Mihail Požarski je objavio snimak u kojem je opravdavao nasilje i rat kao potpuno normalne ljudske pojave i instrumente za rešavanje problema, dok je protivnike rata na svaki način vređao i optuživao za neodrživost njihovog stava. Naravno, pre svega neodrživim može se nazvati stav samog Požarskog, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

Dobro je počeo kritikom radova Stivena Pinkera, koji tvrdi da je nivo nasilja tokom istorije opadao, a da je praistorijski čovek patio od hroničnih ratova koji su mogli odneti živote većine stanovništva. Pinker je zaista grešio, donosio je zaključke uzimajući u obzir samo primere koji su odgovarali njegovoj argumentaciji. Ali ako uzmemo u obzir sve arheološke i antropološke dokaze, videćemo da praistorijsko stanovništvo nije patilo od ratova – samo 2% pripadnika plemena lovaca-sakupljača iz prošlosti poginulo je usled nasilja. Nakon agrarne revolucije i nastanka država, nivo lethalnog nasilja porastao je na 5%, nakon čega je počeo opadati, iznoseći svega 3% za 20. vek (i to uzimajući u obzir krvave konflikte koji su se u njemu dogodili). Kako smatra antropolog Daglas Fraj, nivo nasilja u istoriji se menjao po „krivoj n-tipa“. Ove podatke Požarski uopšte ne pominje, i oni se ne uklapaju u njegovu argumentaciju.

Zato je odlučio da detaljno priča o nasilnosti šimpanzi i pozove se na primatologa i antropologa Ričarda Rangema, koji smatra da čovek ima urođenu sklonost ka okrutnosti. Nju on objašnjava evolutivnim nasleđem. Ali kao što pišu Robert Sasman i Dona Hart, evolutivni putevi čoveka i šimpanze razdvojili su se pre 8 miliona godina. Pritom su se između šimpanzi i bonobo ovi putevi razdvojili pre svega 2,5 miliona godina, što nije sprečilo one druge da budu miroljubiva bića. Požarski je takođe pomenuo bonobo, ali je pričao samo o agresivnosti njihovih ženki, ne pominjući da je njihova agresija pretežno odbrambena, kao i da kod njih uopšte nema ubistava. Pored toga, mnogi istraživači, uključujući antropologa Brajana Fergusona, smatraju da veći deo nasilja kod šimpanzi provocira mešanje ljudi u njihovu sredinu staništa, i da oni nemaju nikakvu urođenu predispoziciju za vršenje ubistava, kao ni čovek.

Požarski takođe navodi kao primer narod Dani, među kojima su ratovi i ubistva prilično česta pojava. Međutim, sa istim uspehom se mogu navoditi primeri naroda Palijar, Semai i mnogih drugih, koji su potpuni pacifisti. Osim toga, kao što napominje Daglas Fraj, na osnovu istraživanja dobijamo da je većina kultura (376 od 590 proučenih) bila ili apsolutno nenasilna ili sklona miru (učestvujući samo u neznatnim vojnim akcijama). I samo jedna trećina kultura je značajno učestvovala u ratovima, težeći konkretnim političkim ili ekonomskim ciljevima.

Zatim Požarski navodi pojedinačne primere nasilja u istoriji, što je pristup sličan pristupu istog tog Pinkera (korišćenje epizoda pogodnih za sopstvenu argumentaciju, ignorišući kompletnu sliku), govori da rat može biti pravedan ako se prihvati niz pravila koja smanjuju nanošenje štete (ali samo savetuje da ih prate, ne garantujući njihovo izvršenje u stvarnosti), a takođe napada pacifiste, predstavljajući ih bukvalno kao najgore ljude na svetu kroz neutemeljeno pripisivanje baš njima takvih praksi koje samo podstiču nasilje, kao što su udobravljivanje agresora ili vođenje rata protiv proglasenog „zla“, ne štedeći nikakve sile i ignorišući pravila.

Naravno, Požarski nijednom nije pomenuo stav antropologa, koji sasvim opravdano ne smatraju rat nečim prirodnim za čoveka, niti stav vojnih eksperata, prema kojem većini zdravih ljudi pripada jak unutrašnji otpor prema vršenju ubistava (ili kako to nazivaju istraživači psihe i neurofiziologije čoveka – mehanizam inhibicije nasilja), i da je samo mizerni broj pojedinaca sa visokim psihopatskim predispozicijama sposoban da se lako time bavi. Sve je to bilo ignorisano.

Naučena bespomoćnost, iluzija kontrole i agorizam

Mihail Požarski je objavio veoma dobar video o iluziji kontrole. Obavezno pogledajte u celosti ako još niste, a ja, kao i obično, iznosim ključne teze u mom razumevanju.

  1. Iskustvo upadanja u bezizlaznu situaciju (onu u kojoj položaj subjekta ne zavisi od njegovih napora) provocira razvoj naučene bespomoćnosti.
  2. Naučena bespomoćnost naglo smanjuje konkurentni potencijal subjekta u situacijama kada od njegovih postupaka zaista nešto zavisi.
  3. Važna psihološka odbrana od naučene bespomoćnosti je iluzija kontrole. U bezizlaznoj situaciji čovek može poverovati da od njega ipak nešto zavisi, i tada se naučena bespomoćnost neće pojaviti.
  4. Međutim, rituali psihološke odbrane, koji imaju za cilj da formiraju iluziju kontrole, mogu sami po sebi pogoršati bezizlaznu situaciju.
  5. Zato je efikasnija veština refleksije, kada subjekat analizira šta stvarno može da kontroliše, a šta ne, i ne troši snagu na iluziju kontrole, prihvatajući višak sila onakvima kakvi jesu.
  6. Takva veština se formira kroz iskustvo samostalnog izlaska iz teških situacija, i nikako drugačije.
  7. Zato je stvaranje glomaznih centralizovanih struktura i prebacivanje odgovornosti za sve što postoji na njih — iluzija kontrole, a stvarna borba protiv poteškoća predviđa pre decentralizovan pristup zasnovan na ličnoj odgovornosti. Tačka.

    8. Zato, nakon što sam označio tri glavna puta kretanja ka ankapu — minarhizam, panarhizam i agorizam — posebnu pažnju posvećujem upravo agorizmu.

    Može se osnovati politička partija, kao kod velikih igrača, održavati mitinge, kao veliki igrači, i verovati da svojim političkim pritiskom na neki način utičeš na politiku koju vode vlasti — a na pitanje zašto život ne postaje bolji, odgovarati da preduzeti napori nisu dovoljni, da na trg ne treba da izađe stotinu hiljada, već milion ljudi.

    Može se predlagati reforme za stvaranje funkcionalnih konkurentskih jurisdikcija, sanjati o građanstvu na Fejsbuku ili Bitnation projektu, a na pitanje zašto se sve to ne uvodi, odgovarati da sve to ionako ide u tom smeru, ali bi bilo dobro udvostručiti napore u propagandi.

    A može se jednostavno zaključiti dogovor i ne platiti porez. Ili zaobići nezgodnu zabranu. Ili smisliti servis koji je koristan ljudima, ali nevidljiv državnim služnicima. To više nije iluzija kontrole. To je sama kontrola. Na takvim stvarima čovek uči kako samostalno da izlazi iz teških situacija. A ako se nađe u uslovima u kojima ne kontroliše mogućnost izlaska iz položaja, tada će već biti rezistentan na naučenu bespomoćnost, ali se neće udariti u rituale radi iluzije kontrole.

    Može se ostati ateista u rovovima pod vatrom. Dok jedan prlja pantalone, a drugi se moli, agorista produbljuje rov.

    https://youtu.be/pJuUbGwYH1Q

Pohvala umerenosti

1. februara Čajni klub je u Moskvi održao konferenciju sa elegantnim nazivom „Držite se desno“. Tamo je, između ostalih, nastupio Mihail Požarski, kojeg sam više puta citirala, koji je na jednostavnim primerima iz Prvog svetskog rata objašnjavao zašto za pobedu nad levima nije potrebno ratovati protiv njih.

Danas je država izrekla ogromne kazne u slučaju koji je veštački konstruisan, a odnosi se na pripremu terorističkih napada, takozvani slučaj „Mreže“. Ali ovom slučaju je prethodio stvarni teroristički napad anarhiste Mihaila Žlobickog, nakon čega su pripadnici službi bezbednosti radosno osmehnuli, dobivši nove ovlašćenja, budžete i instrukcije za izmišljanje ekstremista. Istorija je poznavala slučajeve kada su usled terorističkih napada bivale zaustavljene liberalne reforme ili razvezane krvave vojne operacije, ali ne sećam se ni jednog slučaja kada bi teroristički napad podstakao državu da olakša pritisak na društvo. U najboljem slučaju, država se ograničava na pojačane mere zaštite prvih zvaničnika, kao što se to dešava u SAD, sa njihovom tradicijom ubistava predsednika.

Pre neki dan održan je već drugi krug debate o anarhiji između tima ankapova i tima levih anarhista. Ovome je prethodio dug period ličnih pregovora i pokušaja pronalaženja zajedničkog jezika, a sada je uspelo organizovati civilizovan razgovor već u javnoj formi. I to donosi plodove, na primer, ovakvu recenziju na anarko-kanalu. Svaka od strana otkriva drugu, traži pomirni rečnik, odustaje od oštrenja stavova tokom samih debata – i shvata da glavni zajednički neprijatelj nisu levi ili desni, već država.

Možda će vremenom uspeti nagovoriti hrabre leve anarhiste da pređu sa revolucionarne retorike na umereniju, kako bi prestali sa besmislenim samopožrtvovanjem u korist provokatora iz službi bezbednosti.

Pa i ja sam sama prilično smanjila stepen odobravanja čisto vojnih taktika u svojim člancima. Sasvim opravdano su me kritikovali prilikom diskusije o mojoj članku o doktrini odvraćanja zbog primera sa uništenjem kralja Tajlanda. Zaista, volja jednog čoveka ne odlučuje toliko mnogo da bi se moglo računati na rešavanje problema uklanjanjem tog čoveka ili stvaranjem smrtne pretnje po njega. Mnogo korisnije je da se ideja o napadu od strane predstavnika države posmatra kao etički neprihvatljiva, a to se postiže kroz ublažavanje morala.

Dak ćemo nastaviti našu delatnost prosvetljavanja i ubeđivanja, nastavićemo mirni protest i stvaranje masovnog osećaja nepotrebnosti države – i ni u kom slučaju mu nećemo davati povod da izjavi svoju neophodnost radi borbe protiv raznih opasnih ekstremista. Slogan da ekstremizam nije porok prilikom odbrane pravde – lažan je.

A što se tiče nevinno zatvorenih, naravno, njih treba izvući od države. To znači izlazak na ulice, javna obraćanja celebritija i druge dosadne, ali delotvorne političke prakse.

P.S. Odmah su mi napisali da sam pomešala uzrok sa posledicom, i da se upravo atentat na Žlobickog dogodio kao reakcija na slučaj „Seti“. Molim da mi oprostite zbog zamućenog zaključka; uostalom, u takvom slučaju situacija samo postaje još tragičnija.

Intervju sa Mihailom Požarskim na Libertarian Bandu

Dok sam se odmarala u Nemačkoj, poznati i veoma poštovani od moje strane libertarijanac Mihail Požarski je posetio Novosibirsk sa predavanjem. Veoma mi je žao što samo predavanje nije snimljeno, pa stoga nisam uspela da ga poslušam. Srećom, tim studija Libertarian Band je uhvatio Mihaila pre nastupa i uradio prilično temeljni intervju.

Ispalo je, po mom mišljenju, veoma zanimljivo, hvala Kati Hudolejevoj na pitanjima. Sjajno je što se studio pokazuje kao sasvim održiva grupa, čak i kada neko privremeno izostane. Ja bih postavljala druga pitanja, ali nisam sigurna da bi rezultat bio bolji.

Da li je moguće prodavati libertarijanstvo ljudima koji se plaše da će im roboti oteti posao i koji se nadaju DOB-u? Kako ankap može da poboljša društvo u kojem je 75-90% nezaposlenih?

…I pravda za sve

odgovara Aleksej Nefedov

Većinu libertarijanskih argumenata u vezi sa GUN izložio je u svom članku iz 2016. godine ekonomista i član LPR-a Jurij Kuznjecov. U njemu on pokazuje da zamena sistema uslovnih davanja bezuslovnim dohodkom uništava zamku stagnirajućeg siromaštva i povećava ukupnu efikasnost redistributivnog sistema smanjenjem birokratije.

Takođe, GUN i strahove neoludista dotakla je Ekaterina Šulman u jednoj od svojih emisija na Ehu Moskve. Ukazala je da masovne nezaposlenosti zbog robotizacije treba da se plaše pre svega one zemlje gde su institucije loše. Njima nema šanse za GUN, već im preti prelazak na samoodržavanje. Tako da Ekaterina Mihajlovna građanima daje jednostavan recept: više se baviti politikom kako bi ih doživljavali kao političke subjekte.

U Rusiji, s jedne strane, postoje loše institucije, a s druge strane – snažan zahtev za socijalnom zaštitom. Ako odjednom počne globalna robotizacija, kod nas će pre otvoriti još nekoliko miliona budžetskih radnih mesta, nego uvesti GUN. Budžetni radnici su previše dragoceni za obezbeđivanje administrativnog resursa na izborima i sličnih stvari.

A evo argumenata za GUN još jednog člana LPR-a, Mihaila Požarskog. GUN nije samo manje birokratije, već i zajednička pravila igre za sve, što je najvažniji deo liberalne doktrine.

Ali i Kuznjecov i Požarski ipak ostaju u okvirima minarhizma. Jedinstvena pravila igre nameću se svima, i videćemo koliko će dugo taj model moći da izdrži. Takođe, takozvani bezuslovni dohodak ipak ostaje uslovljen, jer je uslov njegove isplate posedovanje državljanstva zemlje koja je svojim građanima uspostavila GUN.

Može li ankap poboljšati društvo u kojem nezaposlenost iznosi 90%? Da, ako je nezaposlenost izazvana državnom regulacijom, a u suprotnom ljudima je spremno ponuditi posao i oni su spremni da ga prihvate. Ne, ako rad od 90% ljudi nije potreban jer im je za život dovoljno i bez toga.

Da li će postojati BOD pri ankapu? Da, ako na fazi demontaže države oni koji su uplaćivali u fond BOD odluče da nastave da se time bave na dobrovoljnoj osnovi. Da li je nešto slično verovatno? Da, ako to ne bude opterećujuće i ako donosi respekt i poštovanje. Šta uraditi da bi se približila ta svetla budućnost? Ili povećavati produktivnost svog rada, ili povećavati svoju sposobnost da iskazuje respekt i poštovanje. Strategije se mogu kombinovati.

U vezi sa šutingom, ali ne o šutingima

Kao i obično, nakon svakog šutinga počinje diskusija o regulaciji trgovine oružjem. Zanimljiv pristup izneo je Mihail Požarski. U celini, budući pristalica liberalizacije te same trgovine, on ukazuje na to da i oni koji zbog šutinga zahtevaju zabranu oružja, i oni koji zbog šutinga zahtevaju njegovu liberalizaciju, zasnivaju se na iluziji kontrole. Kaže da etatisti podležu iluziji da država može efikasno zaštititi od šutinga, a liberali su isto tako ubeđeni da se mogu efikasno zaštititi naoružani građani, dok u međuvremenu efikasne zaštite od šutinga ne postoji, samo ljudi boje da priznaju da njihov život zavisi od slučajnosti. I dalje navodi statistiku.

Već sam obećala da ću se ovde uzdržati od formula, isto tako ne želim da se uronim u analizu te same statistike. Na nju postoji niz primedbi, kao primer daću link ka postom Vladimira Popova, može se naći još, ali neću se gubiti u detaljima.

Taj faktor, koji mi se čini najvažnijim, statistikom je praktično nemoguće izmeriti, jer je to psihologija. Već juče sam pomenula to u kontekstu toga da je oružje moćan stimulans za proizvodnju uzajamne učtivosti, stoga će povećanje naoružanosti učenika dovesti do toga da će morati da smire entuzijazam u bulingu i drugim adolescentnim zabavama, a to će uticati i na učestalost masovnih šutinga. Na to je Mihail odgovorio da ne razume odakle je iznikao mit o učtivosti naoružanih ljudi. Uzeti, recimo, Sete, tamo se ne primećuje nikakva posebna učtivost, fuck kroz svaku rečenicu.

Da, hajde da uzmemo Sete. Razumljivo je da je pozivanje na izuzetno nizak broj ubistava na Divljem zapadu banalno, uvek se može odgovoriti nerelevancijom tako drevnih podataka. Uzmimo modernu Ameriku, i to najviše afroamerikance, odnosno, iz perspektive običnog čoveka, gomilu kriminalaca sa pištoljima i potpunim preziranjem prema zakonu.

Čime su ovi momci obogatili svetsku kulturu? Rep-bitlovima! U Rusiji umetnost psovke je pre svega umetnost ponižavanja potpuno bez prava potčinjenog. Mornarska uvreda, praporščici, i tako dalje. U manjoj meri – bezlična žalba na težak život. Tamo je to zapravo dijalog između jednakih, u kojem se ceni virtuoznost uvrede, i upravo zbog nje se dodeljuje pobeda, a ako je neko iznervirao i izvukao oružje tokom bitla, to je, izvinite, moveton.

Ovo je samo još jedan primer toga kako će svaka naoružana zajednica sigurno razviti sopstvena sredstva za deeskalaciju konflikata, dok će ona koja je nasilno razoružana preinventisati sofisticirana sredstva za podvaluvanje iz prikrija.

Šta misliš o članku Mihaila Požarskog

„Konzervativna sova i libertarijanski globus“

anonimno pitanje

Već sam se dotakla približno ove teme u postu, posvećenom sporu Mihaila Svetova i Vere Kičanove.

Zatim su me zamolili da pojasnim Svetovov stav u vezi sa granicama sa mirnim i prosperitetnim zemljama – da li on zaista predlaže da se zatvaramo i od njih. Morala sam da smislim logički finte, koja Svetov predlog čini donekle prihvatljivim za minarhističko društvo, i sasvim univerzalnim, u smislu da se nijednom zvaničniku ne daje pravo rangiranja zemalja: ove su dobre, a odavde nikoga ne želimo.

Članak Mihaila Požarskog od 1. jula očigledno je inspirisan istim tim sporom, ali je on kopao dublje, prolazeći usput i kroz Hoppeov koncept o tome da je, navodno, prelaz sa monarhije na demokratiju društveni regres i odstupanje od libertarijanskih ideala. Naravno, demokratska država je užasna, kao i bilo koja druga država, ali tvrdnja da su autokratije generalno zdravije, otkriva u Hopeu čoveka koji nije baš najbolje upoznat sa životom pod autokratijom.

Privukla bih u ovaj spor još jednu stranu – politologinju Ekaterinu Šulman, koja je više puta u svojim nastupima pominjala takvu karakteristiku društva kao što je stepen uključenosti građana u donošenje odluka.

Ako na jednu koordinatnu osu postavimo obim redistribucije koju vrši država, a na drugu stepen uključenosti građana u donošenje odluka, i na tu mrežu nanesemo postojeće države, videćemo da je dobijeno oblak tačaka prilično ujednačen, odnosno da je kretanje duž svake od osa u celini sasvim nezavisno. Stoga su podjednako opravdani i zahtev za smanjenjem državne redistribucije u samoj direktnoj demokratiji i zahtev za demokratizacijom autoritarnih država. Nema potrebe da se smanjenje poreza i regulacija nužno povezuje sa prelazom iz demokratije u autoritarizam, taj pretpostavka deluje neopravdano.

konzervativna sova

Podizajući istu temu treći put, počinjem da podsećam sebe na onu istu Ekaterinu Šulman koja takođe peva isto to, ali uvek na različit način. I, da, evo vašeg mog uobičajenog refrena o donacijama: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8