Kao i obično, nakon svakog šutinga počinje diskusija o regulaciji trgovine oružjem. Zanimljiv pristup izneo je Mihail Požarski. U celini, budući pristalica liberalizacije te same trgovine, on ukazuje na to da i oni koji zbog šutinga zahtevaju zabranu oružja, i oni koji zbog šutinga zahtevaju njegovu liberalizaciju, zasnivaju se na iluziji kontrole. Kaže da etatisti podležu iluziji da država može efikasno zaštititi od šutinga, a liberali su isto tako ubeđeni da se mogu efikasno zaštititi naoružani građani, dok u međuvremenu efikasne zaštite od šutinga ne postoji, samo ljudi boje da priznaju da njihov život zavisi od slučajnosti. I dalje navodi statistiku.

Već sam obećala da ću se ovde uzdržati od formula, isto tako ne želim da se uronim u analizu te same statistike. Na nju postoji niz primedbi, kao primer daću link ka postom Vladimira Popova, može se naći još, ali neću se gubiti u detaljima.

Taj faktor, koji mi se čini najvažnijim, statistikom je praktično nemoguće izmeriti, jer je to psihologija. Već juče sam pomenula to u kontekstu toga da je oružje moćan stimulans za proizvodnju uzajamne učtivosti, stoga će povećanje naoružanosti učenika dovesti do toga da će morati da smire entuzijazam u bulingu i drugim adolescentnim zabavama, a to će uticati i na učestalost masovnih šutinga. Na to je Mihail odgovorio da ne razume odakle je iznikao mit o učtivosti naoružanih ljudi. Uzeti, recimo, Sete, tamo se ne primećuje nikakva posebna učtivost, fuck kroz svaku rečenicu.

Da, hajde da uzmemo Sete. Razumljivo je da je pozivanje na izuzetno nizak broj ubistava na Divljem zapadu banalno, uvek se može odgovoriti nerelevancijom tako drevnih podataka. Uzmimo modernu Ameriku, i to najviše afroamerikance, odnosno, iz perspektive običnog čoveka, gomilu kriminalaca sa pištoljima i potpunim preziranjem prema zakonu.

Čime su ovi momci obogatili svetsku kulturu? Rep-bitlovima! U Rusiji umetnost psovke je pre svega umetnost ponižavanja potpuno bez prava potčinjenog. Mornarska uvreda, praporščici, i tako dalje. U manjoj meri – bezlična žalba na težak život. Tamo je to zapravo dijalog između jednakih, u kojem se ceni virtuoznost uvrede, i upravo zbog nje se dodeljuje pobeda, a ako je neko iznervirao i izvukao oružje tokom bitla, to je, izvinite, moveton.

Ovo je samo još jedan primer toga kako će svaka naoružana zajednica sigurno razviti sopstvena sredstva za deeskalaciju konflikata, dok će ona koja je nasilno razoružana preinventisati sofisticirana sredstva za podvaluvanje iz prikrija.