Minarhizam je izuzetno nestabilno stanje u kojem je kancerousni tumor po imenu država tek maksimalno potisnut u remisiju, oduzimanjem maksimuma funkcija i resursa za njihovo izvršavanje, i ostavljanjem samo onoga što se nikako ne može oduzeti – bilo da su se činovnici žestoko opirali, bilo da narod ne može da shvati kako može bez toga, ili nešto slično.
Zato pitanje razumem otprilike ovako: pri kom obliku vladavine će minarhička država najsporije proširivati svoja ovlašćenja? Odgovaram: akcionarska demokratija. Istorijski su ovom načinu upravljanja bili dovoljno bliski trgovački republike, kao što je, recimo, Venecija.
Smisao ovakvog oblika vladavine je u tome što pravo glasa pri upravljanju republikom pripada onima koji doprinose njenom funkcionisanju, i tačno u onoj meri u kojoj doprinose. Savremene tehnologije potpuno omogućavaju sprovođenje prilično složenih glasanja paketima akcija, sa mogućnostima delegiranja glasova i povlačenja delegiranja.
Kada ljudi raspoređuju sopstveni novac, skloni su ka njegovoj maksimalnoj uštedi i najmanje su skloni tome da bilo kome daju pravo da prisilno oduzima novac građana. Upravo to ih tera da budno prate sve potencijalne zloupotrebe od strane ovlašćenih lica, što radi pouzdanije nego jednostavno formalno nacrtana šema kočnica i ravnoteža.
Činilo bi se, po čemu je gora šema sa dobronamernim diktatorom, koji samostalno plaća sve funkcije države iz svog džepa, pružajući ostalima državni servis? Po tome što će se svi ostali morati voditi njegovim ličnim predstavljanjima o dobru, koja se mogu nepredvidivo i brzo menjati. Jednostavno uporedite tempo i amplitudu promena u konstrukcijama Bitkoina i Eterijuma.
Mi u našem Montelibero-u uvodimo upravo takav oblik vladavine: i u istoimenom fondu, i u zemljišnoj kooperativi koja gradi naselje. (To su dva različita entiteta, sa nešto različitim mehanizmima obračuna glasova: u naselju jednostavno glasamo kvadratnim metrima, a u fondu trenutno važi logaritamska formula za obračun težine glasa, kako niko ne bi imao mogućnost da dobije kontrolni paket.) Tako da ja ne samo da teoretski razmišljam o najboljem obliku vladavine, već učestvujem i u praktičnom testiranju onog za koji smatram da je najbolji.
Enriko Dandolo, predsednik odbora direktora Najsvetlije Republike Venecije
Mnogi zagovornici liberalnih pogleda često smatraju da je izvor svih problema u društvenom i ekonomskom upravljanju isključivo nedovoljna uključenost stanovništva u politički proces. Državu, a naročito njenu silovnu funkciju, smatraju krajnje neophodnom za postojanje, samo smatraju da njome treba da upravljaju svi ljudi odjednom i bez posredovanja bilo kakvih političkih elita. Na taj način se može doći do koncepta direktne demokratije, kada se o svakom političkom pitanju sprovodi referendum i donosi odluka koju je izabrala većina. Primetimo da se upravo stvaranje države direktne demokratije, mada ne uvek eksplicitno, ali ipak često, podrazumeva čak i od strane zagovornika anarhičkih pogleda.
Postavimo sebi pitanje, da li sam proces donošenja odluka zaista igra ključnu ulogu u tome kako će funkcionisati društveno upravljanje? Naravno da ne, jer je najvažnija uloga dodeljena ne donošenju, već izvršenju odluka. Ali da li je većina ljudi sposobna da direktno učestvuje upravo u njihovom izvršenju? Hajde da detaljnije analiziramo ovo pitanje.
Ako govorimo o odlukama nasilnog karaktera, na primer silnom prisiljavanju ljudi na poštovanje određenih normi, onda je očigledan odgovor na prethodno postavljeno pitanje – ne! Većina ljudi nije sposobna i nikada neće lično izvršavati nasilne odluke. Kada se kaže da neko treba biti prisiljen na nešto silom, misli se na izvršenje te odluke od strane određenih silovnih agenata, koji čine konkretnu manjinu u društvu. To znači da čak i ako je neka nasilna odluka doneta većinom, ona će i dalje biti izvršena od strane manjine, i drugačije ne može biti.
Pravo na vršenje nasilja, čak i u državi direktne demokratije i izbora većine, i dalje potpuno prelazi u ruke manjine. Štaviše, silovni aparat mora biti sposoban da osigura realizaciju tog prava. Tako, država direktne demokratije dodatno podrazumeva da sposobnost ljudi i privatnih zajednica za samoodbranu mora biti niža od sposobnosti silovnika za napad. Možda to znači uvođenje zakona o oružju, ako ne i potpunu zabranu civilnog naoružavanja.
A zašto je neko odjednom odlučio da ta manjina sa pravom vršenja nasilja neće iskoristiti takav položaj u svoju sopstvenu korist? Da li će ona zaista izvršavati odluke koje je donela većina, praktično imajući mogućnost da prisili tu većinu na bilo šta? U praksi, u najboljem slučaju, ona će jednostavno praviti vid da izvršava odluke većine, ali će sam proces njihovog izvršenja biti uređen maksimalno u korist baš njenog interesa.
U poređenju sa tim, slobodno nenasilno društvo, u kojem su glavni instrumenti realizacije kazni za kršenje određenih normi reputacione i finansijske sankcije, može biti organizovano po modelu direktne demokratije. Zamislimo da je kao mera kazne za određeno kršenje glasom većine doneta odluka da se osoba ostracizuje u određenim vrstama odnosa, uključujući ograničavanje ili odbijanje sprovođenja određenih kupoprodajnih ugovora. Pored toga, odlučeno je da se ovoj kazni podvrgnu i oni koji nastavljaju punu saradnju sa prekršiocem bez obzira na sve. U tom slučaju, većina koja je donela ove odluke biće ujedno i njihov direktan izvršilac. Upravo će ona u praksi odbijati ili ograničavati saradnju sa prekršiocima.
Ako nekome veoma dopada ideja da se društvom upravlja po principima direktne demokratije, onda on prvo mora pomisliti kako se može iskoreniti nasilje iz ljudskih odnosa i potpuno osloboditi njega kao instrumenta realizacije odluka. U suprotnom, određeni izbor većine jednostavno neće imati nikakvog praktičnog smisla ako odluke i dalje izvršava manjina ljudi.
Diskutujući o pitanju državnog nasilja i ograničavanja slobode, ponekad se može naići na argument da to nije tako veliki problem, budući da u savremenom svetu demokratija i liberalizma većina država ima ograničene mogućnosti primene sile i kršenja slobode svojih građana, te da u tome nikako ne mogu preći određenu granicu. Ali u stvarnosti, nijedni institucionalni faktori ne ograničavaju čak ni najdemokratičnije i najliberalnije države da se pretvore u brutalne diktature. Sve dok su one stacionarni banditi i mogu „legitimno“ koristiti instrument nasilja, sve dok imaju agente sposobne za vršenje nasilnih radnji, a obični ljudi nemaju ni pravo ni mogućnost da se odupru nasilju, sasvim se može očekivati pooštravanje društvenih poretaka, čim se pojavi povod za to.
I nedavno se takav povod pojavio – pandemija koronavirusa. Naravno, s pandemijom se mora boriti, ali osnovni metod koji su za to izabrale mnoge države bilo je upravo nasilje i prisilno ograničavanje sloboda. Pritom, u tako rigoroznim merama nije bilo nikakvog smisla, polazeći od istraživanja efikasnosti različitih mera u borbi protiv pandemije, kao i na primeru Švedske, koja se već vratila životu pre kovida, gde sam pokazao kako informisanje i podsticanje na manje rizično ponašanje u konačnici daju bolje rezultate nego stroga kontrola i zabrane. Sileno prisiljavanje je manje efikasan instrument u sprovođenju bilo kakvih mera, osim ako samo prisiljavanje i ograničavanje slobode nije cilj po sebi.
Pre nego što nastavim temu kovid mera, želeo bih da podsetim jedan primer kako su države zapravo uništile slobodu kretanja po svetu uvođenjem pasoškog i viznog režima. Povod za to bili su Prvi i Drugi svetski rat, tokom kojih je državama bilo potrebno da kontrolišu kretanje ljudi. Da li je kontrola ukinuta nakon završetka ratova, odnosno nakon nestanka povoda za to? Nije! Države su iskoristile priliku da zauvek učine sva kretanja ljudi izvan granica sopstvenih „ograda“ strogo kontrolisanim.
Tokom pandemije koronavirusa, granice su bile potpuno zatvorene, ali suština nije samo u tome. U mnogim zemljama ljudi su bukvalno bili zaključani u svojim kućama, lišeni posla, a njihovo kretanje je kontrolisano, na primer pomoću kovid aplikacija. Danas je reprezentativan primer sprovođenja takve politike Australija, gde ljudi lišeni slobode moraju bukvalno da se bore sa policajcima, njihovo kretanje prati država putem aplikacije na pametnom telefonu, a prekršiteljima kovid normi preti zatvorska kazna i novčana kazna. Takođe, u mnogim zemljama policajci mogu lako da vas prebiju i pritvore, na primer zbog nedostatka maske ili pasoša vakcinacije (uz objavu prilažem jedan takav nedavni slučaj iz Francuske). To važi, između ostalog, i za Rusiju, gde su policajci već mnogo puta tukli i brutalno pritvarali ljude bez maski.
Sada želim da postavim jedno pitanje: da li se može verovati u to da će države nakon završetka pandemije zaista ukinuti sve ograničavajuće mere i vratiti ljudima istu slobodu koju su ranije imali? Po mom mišljenju, oslanjanje na to bilo bi velika naivnost. Naravno, deo sloboda će biti vraćen, ali će države verovatno zadržati i deo kontrole. Teško da će biti kao u Švedskoj, gde su već ukinute sve kovid mere osim graničnih, jer se ta zemlja u startu nije oslanjala na stroge prisilne mere. Uzgred, granice nakon pandemije takođe mogu ostati više kontrolisane nego pre nje, i sasvim je verovatno da u tom slučaju čak ni Švedska više neće biti izuzetak. U celini, ne treba se oslanjati na to da će države, iz nekog čudesnog razloga, ne kažnjavati svoje građane policijskom silom, lišavati ih slobode i strogo ih kontrolisati samo zato što su razvijene demokratije. Pitanje je naime ne toliko u političkim i društvenim institucijama, već u spremnosti i sposobnosti da se vrši nasilje.
Danil (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 149,25r)
Čime je dobra efikasna autokratija? Autokrata može veoma brzo postaviti na sve upravljačke pozicije ljude koji će jasno slediti njegova uputstva, a zatim veoma brzo sprovesti neophodne reforme. Tamo gde demokratskim metodama tim reformatora jedva izlazi na kraj tokom prve godine, a zatim se zaglavljuje u beskrajnim odlaganjima, tim autokrate uzme i uradi sve za nekoliko meseci.
Drugi argument u korist autokratije jeste taj da demokratska vlada odlazi nakon nekoliko godina, na njeno mesto dolazi opozicija i počinje strastveno da ruši tek izgrađeno. Autokrata sedi na tronu duže, i u tom periodu stvarnost koju je izgradio uspeva da se ukoreni.
Pa koji ludak bi uopšte nastupao protiv efikasne autokratije?
Najveća težina leži u tome što nimalo nije svaka autokratija efikasna. Mogu navesti kao primer poglavlje iz Mehanike slobode o libertarijanskoj spoljnoj politici.
Problem sa spoljnom politikom intervencije leži u tome što je to raditi loše mnogo gore nego to ne raditi uopšte. Ali ono što je vredno sprovođenja samo u slučaju da se uradi dobro, rade upravo oni ljudi koji upravljaju državnom poštanskom službom, i otprilike sa istom šansom za uspeh.
Može li se nekako unapred proceniti da li će kandidat za autokratu biti dobar i da li će njegovu vladavinu obeležiti minarhijističke reforme? Nažalost, cela istorija je puna primera da je to teško uraditi. Li Kuan Ju je došao na vlast pod levičkim sloganima, a zatim je počeo da suzbija komuniste. Deng Siao Ping je bio jedan od lidera KPK još za vreme Maoa, i, zapravo, ništa nije nagoveštavalo taj drastični zaokret koji će ostvariti. Liberalne reforme u Novom Zelandu, jednoj od najslobodnijih ekonomija savremenog sveta, takođe su sprovodile vlade izabrane pod levičkim sloganima. Dakle, ako budući odlučni reformator želi da dođe do vlasti demokratskim putem, najverovatnije će prenositi levičku agendu do izbora, a njegovi stvarni planovi će isplivati tek nakon toga. Onima koji se od početka pozicioniraju kao desnjački, ostaje samo dolazak na vlast putem vojnog udara, a to znači da će imati poteškoća sa sprovođenjem reformi na niskom nivou – nelegitimna uputstva često sabotiraju izvršioci.
Zar to znači da autokratijama nije potrebna, da treba da smirimo ponos i da koračamo u mejnstrim tokovima demokratije sa univerzalnim pravom glasa? Ne, to je odvratan oblik društvenog uređenja koji je sposoban samo da odlaže važne odluke i rasipa ogromne budžete, ali nije sposoban za sprovođenje održivih reformi za smanjenje države.
Glavni problem autokratije je monopol na vlast, a izlaz leži, naravno, u pokretanju konkurentskih mehanizama. Uz panarhiju, kada se državljanstvo definiše potpisom na ugovoru, autokratija pokazuje sve svoje snažne strane: to je kompaktn, brz mehanizam upravljanja koji ne okleva, već deluje. Ali panarhija omogućava neutralizaciju slabih strana autokratije, jer uz nju funkcioniše veoma moćna povratna informacija: građani svojim novčanicima podržavaju samo efikasne autokrate.
Isto se može reći i za naučni pristup politici. Naučne teorije moraju se razvijati, a njihova primena u praksi na bezalternativnoj osnovi konzervira teoriju. Druga stvar je konkurencija pristupa. Tamo funkcionišu mehanizmi evolucijskog razvoja, i umesto jednostavnog poverenja velikom učitelju, bio on i tri puta Mizes, dobićemo mogućnost da proveravamo teorije u delu i unapređujemo ih.
Istinski vam govorim: na jednog Li Kuana Ju dolazi stotina Pol Potova!
Esej Džina Šarpa „Od diktature do demokratije“ isto tako uspešno bi se moglo nazvati „Od države do ankap-a“ ili „Od lošeg ka boljem“. Zapravo, to je samo skup razmišljanja o tome kako promeniti politički režim ako vam se ne dopada, ako osećate moralnu ispravnost i pretpostavljate podršku javnosti svojoj poziciji.
Centralna ideja knjige je da je najpouzdanija strategija za to političko neposlušnost, odnosno nenasilni otpor. Dosledno odbijanje legitimiteta države sposobno je zaista da je učini nelegitimnom kako to odbijanje bude postajalo sve stilskije, modernije i popularnije među mladima.
Slaba strana pristupa koji Šarp predlaže jeste to što sve mora početi strateškim planiranjem, a zatim otpor razvija svoju delatnost strogo po planu, centralizovano odlučujući koji od 198 metoda izabrati za danas, a koji za sutra. Na taj način, najbolja taktika za diktatora ispostavlja se da je posvađati opoziciju, i neka se bore međusobno, utvrđujući pod čijim zastavama treba da se ujedine u ratu protiv krvavog režima.
Decentralizovani otpor je, prema Šarpu, mnogo manje efikasan, što je loša vest za ankap-e koji žele da deluju političkim metodama.
S druge strane, Šarp direktno ukazuje na to da se ne treba samo boriti protiv diktature, već već u fazi otpora posejati seme novog društva, koje će već biti legitimno u trenutku pada režima, a taj pad će im dati samo legalnost. Dakle, ako je krajnji cilj otpora prihvatanje izgradnje bezdržavnog društva, sa decentralizacijom prava i slobodnim neregulisanim tržištem, onda ideja da se otpor gradi upravo na tim principima izgleda zastrašujuće logično, samo Šarp takav cilj nije ni približno razmatrao: njegove politološke fantazije nisu išle dalje od švajcarskih kantona.
Najmanje korisnim delom knjige ispostavlja se najpoznatiji, a to je dodatak u kojem su navedena čuvena 198 metoda nenasilnog otpora. Knjiga je napisana 1993. godine, u proteklih 27 godina alatarija se znatno promenila, a one metode koje su i dalje aktuelne su ionako manje-više poznate. Tako da mogu da razumem razmere ruskog otpora Leonida Volkova, koji tvrdi da je knjiga slaba, ali ne prihvatam njegove primedbe da je ona štetna. Upoznati se sa njom — definitivno vredi. Koristiti u praksi — sa velikom opreznošću. Pogotovo što su diktature od vremena pisanja knjige sve više mutirale u electoralne autokratije, a za njihovo ukidanje biće potreban kompleks metoda koji će se značajno razlikovati.
Među vrline knjige spada i njena skromna veličina, po želji se esej može pročitati za jedno veče.
Knjiga Hansa-Hermana Hopea „Demokratija – sročeni bog“ nije celovit traktat, već više zbirka eseja, raspoređenih redosledom koji omogućava prilično dosledno izlaganje autorovih ideja. Međutim, takva kompozicija neizbežno rađa ponavljanja, i autor koji više poštuje svoje čitaoce mogao bi, bez štete po rezultat, da smanji obim knjige za oko trideset procenata. Ali takav pristup ima i prednosti: bilo koje od poglavlja knjige se po želji može čitati potpuno izolovano od ostalih. Neću analizirati delo poglavlje po poglavlje, već ću se dotaći glavnih ideja knjige, ukazujući na ono što mi se činilo vrednim, a šta pogrešnim ili nedovršenim.
Vremensko preferiranje i porodične vrednosti
Hope počinje pričom o tome šta je vremensko preferiranje i kako ono ima tendenciju da se smanjuje u civilizovanijem društvu i povećava u varvarskijem. Iz toga izvodi zaključak da su mere za uređenje društva koje povećavaju vremensko preferiranje mere koje decivilizuju, a samim tim su štetne – i obrnuto.
Takođe, on se dotiče i drugog faktora koji utiče na ljudsko vremensko preferiranje, a to su faze njegovog života. U detinjstvu je vremensko preferiranje visoko, dete ne želi da čeka kako bi postiglo svoje trenutne ciljeve. Sa godinama ono opada kako čovek širi svoje horizonte planiranja, a u starosti bi po ideji trebalo ponovo da se poveća, pošto ostaje sve manje vremena za život, i, kao što je Keynes s pravom primetio, u dugoročnoj perspektivi smo svi mrtvi, pa stoga nema potrebe praviti planove za period koji premašuje ostatak života.
Pa, Hoppe rado primećuje, postoji faktor kao što je porodica. Želja za prosperitetom roda omogućava čoveku da zadrži nisko vremensko preferiranje sve do duboke starosti, jer zna da će dobra koja je nakupio služiti koristi njegovog potomstva. Međutim, za to je potrebna organizacija ljudi u stabilne kolektive, nazvane porodicama. Dakle, bilo koja mera koja uništava porodice povećava vremensko preferiranje u društvu, odnosno jeste štetna i decivilizatorska. Odavde potiče sva Hoppeova mržnja prema komunistima, hedonistima i homoseksualcima, odavde potiče sav njegov konzervativizam. Radi uvođenja konzervativnih vrednosti, on je spreman da pozdravi bilo kakvo individualno potiskivanje u vidu izbacivanja individualista iz patrijarhalnih kolektiva, koji predstavljaju uporište istinske civilizacije.
Nije teško videti ovde elementarnu logičku zamenicu. Da, porodične vrednosti smanjuju vremensko preferiranje u starosti, ali ko je rekao da je to jedino što može da ga smanji? Ljudi veoma često ne potroše svoja imovinu do starosti, ali ne ostavljaju nužno sve deci. Umesto toga, iz nekog razloga koji je Hoppeu nepoznat, oni nastavljaju pažljivo da upravljaju kapitalom sve do smrti i ostavljaju ga raznim fondovima, kao što su to učinili neki Nobel, Karnegi ili Rokfel. Dakle, porodica očigledno nije jedini faktor koji smanjuje vremensko preferiranje u starosti, niti je faktor koji u najvećoj meri doprinosi progresu civilizacije. Fond, kao volja svog osnivača oblikovana u vidu pravnog lica, često se čak bolje nosi sa širenjem horizonta planiranja nego nepitko potomstvo, koje će uz to verovatno ubrzati smrt naslednika kako bi što pre sve potrošili. Na taj način, jedna od osnova Hoppeovog apologetizma konzervativizma ispostavlja se kao nestabilna.
Aristokratija, monarhija i demokratija
Centralni deo knjige je analiza toga kako društvo koje se nalazi u prirodnoj slobodi, najpre iz istih prirodnih razloga počinje da se navikava da za savet i rešavanje konflikata obraća najkompetentnijim svojim članovima, zatim ti ljudi postepeno pretvaraju u plemištvo, zatim plemiće potčinjava onaj najobeljeniji, koji postaje apsolutni monarh, konačno, monarha ukida treće staja, i u društvu uspostavlja red u kojem apsolutna vlast pripada društvu u celini, a u njegovo ime vladaju privremenici. Na svakoj od opisanih etapa dolazi do razgradnje lične odgovornosti upravljača za rezultate upravljanja, kvalitet usluga koje elita pruža društvu postaje sve niži, a cena sve skuplja.
Srećom, primećuje Hohpe, uprkos celom ovom regresu, ljudi su uspeli u razvoju raznih korisnih tržišnih mehanizama, i sada, da bismo vratili izgubljenu slobodu, nije potrebno da se vraćamo prirodnom plemištvu u njegovom arhaičnom obliku, dovoljno je samo da se sve usluge, koje danas država nameće monopolski, trguju na slobodnom tržištu.
Reformisati demokratsku državu u tom pravcu, po mišljenju Hohpea, neće biti moguće, jer ima previše onih koji upravljaju javnim dobrom, iskušenje da se koristi vlast za ličnu korist je preveliko, i nijedna libertarijanska partija ne može regrutovati toliko ideoloških neprijatelja države da bi ih postavila na sve državne funkcije. Srećom, većina uvek u tišini prihvata status quo, tako da da bismo je postavili pred činjenicu ukidanja države, nećemo morati čak ni da pobedimo na izborima po državnim pravilima, dovoljno je poljuljati čamac, a zatim usklađenim naporom odlučive manjine da ga prevrnemo.
Ukratko, dobija se neka vrsta pometnje. S jedne strane, dešava se progres društva, tokom kojeg se vremensko preferiranje smanjuje. S druge strane – regres sistema upravljanja društvom, usled čega se vremensko preferiranje povećava.
Ovde ne vidim poseban smisao u tome da se napada autor zbog toga što država verovatno nije sazrevala kao plod evolucije prirodne aristokratije i njenog plemenitog delovanja u rešavanju konflikata. Pre je ipak ona plod evolucije bande razbojnika i njihovih metoda rešavanja pitanja po principu bezpravlja, zatim po neformalnim pravilima, a potom i po zakonima. Nije toliko važno da li su Lok ili Gabs nevidljivo lebdeali nad vodama prvog dana stvaranja (lebdeali su obojica, naravno), s obzirom na to da u toku rekonstrukcije istorijskih zakonitosti različitim putevima dolazimo do istog zaključka u vezi sa željenim budućim promenama u organizaciji društva.
Prelepi ankap budućnosti
Najlepši deo knjige je opis funkcionisanja sistema privatnih osiguravajućih kompanija, koje jednostavno isplaćuju svojim klijentima osiguravanjem premije u slučaju nastanka takvih slučajeva kao što su pljačka ili krađa, ali usled toga iz čisto komercijalne kalkulacije prisilno ukidaju državu, jer će tako morati manje da isplaćuju klijentima osiguranje. Prezime Hajek se ne pominje ni jednom, ali ovaj opis je u potpunosti u skladu sa njegovom idejom spontanog poretka.
Ovde Hope iznosi dragocen razmatranje koje mi do sada kod drugih autora nije naišlo. Poznato je da mnogi skeptici tvrde: ako dva subjekta, koji imaju ugovore sa različitim agencijama za zaštitu, počnu da se sukobljavaju, to bi trebalo da dovede do rata agencija za zaštitu povezanih tim ugovorima. Dejvid Fridman odgovara na to da agencijama nije isplativo da ratuju, pa će stoga skloniti klijente u stranu, međusobno se dogovoriti, odlučiti ko je u pravu i staviti klijente pred činjenicu. To deluje logično, ali izaziva nedoumicu: čime je takav model bolji od trenutnog, državnog.
Hoppe daje drugačiju logiku. On ne govori ni o kakvim zaštitnim agencijama, zadatak kompanije je osiguranje klijentovih rizika. Ali osiguravaju se samo oni rizici nad kojima sam klijent nema vlast. Ako bi kompanija bez pogovora isplaćivala osiguranje od požara svakome ko osigura svoju kuću, a zatim je zapali, ona bi momentalno bankrotirala, zato se prilikom sastavljanja ugovora uvek navodi koje slučajeve ne smatraju osiguranim. Na taj način, u slučaju konflikta, samo strana koja nije bila agresor u tom konfliktu treba da bude priznata kao ona koja ima pravo na isplatu osiguranja. Štaviše, ako su obe strane ponašale se izuzetno provokativno, onda nije ni toliko važno ko je prvi prešao na otvoreno nasilje – takav slučaj, kada je klijent namerno izazvao štetu osiguranoj imovini, očigledno nije osiguran.
Drugo zanimljivo razmišljanje vezano je za faktore koji utiču na obračun insurance premija. Oni su veći što je veća vrednost osigurane imovine, i niži su što su troškovi njene zaštite manji. Na taj način, tržišna logika će dovesti do toga da će osiguravajuće kompanije, želeći da zarade maksimum, u potpunosti doprinositi rastu cene klijentove imovine, što se postiže, između ostalog, kroz njenu pouzdanu zaštitu i smanjenje verovatnoće štete – ali upravo to će dovesti do toga da margina počne da opada, pa će osiguravajuće kompanije morati da osvajaju sve nova tržišta, odnosno da dolaze u opasnija i siromašnija mesta, na primer, ona gde različite kriminalne grupe još uvek vode svoju banditsku delatnost, poput država ili drugih „gopnika“. Tako će delatnost osiguravajućih kompanija prirodno dovesti do ekspanzije bezbednosti i širenja jednom nastale ankap zone.
Rezime
Uprkos tome što autor u određenim slučajevima udovoljava sopstvenom ukusu i upada u „wishful thinking“, knjiga sadrži niz izuzetno korisnih ideja koje su za mene bile nove, sa kojima se slažem i koje ću u budućnosti koristiti. Čak i ako te ideje ne pripadaju samom Hoppeu, on u tom slučaju i dalje zaslužuje moj respekt kao njihov popularizator.
Čemu danas u politici uglavnom služi downvote? To su dislajkovi ispod štetnih nacrta zakona, peticije za ukidanje štetnih zakona, mitinzi sa zahtevom za ostavku vlade, akcije poput bacanja jajata i slično. To je, dakle, običan instrument direktne, a ne predstavničke demokratije.
Pokušajmo da zamislimo kako bi izgledale posledice uvođenja downvote-a u predstavničku demokratiju.
Izborni organ, kandiduje se desetak kandidata, svi se ističu na listiću, birač dolazi na biralište i dodeljuje im dislajkove – svima koje očigledno ne želi da vidi na navedenoj funkciji. Pobeđuje kandidat sa minimalnim brojem dislajkova.
Kakve su mane takvog sistema?
Drastično se povećava šansa za pobedu „neuhvatljivog Joe-a“, koji nikome nije stigao da naškodi jer ga zapravo niko i ne poznaje. Političari će se takmičiti za imidž najbesličnijeg „nouname“.
Nouname se može ispostaviti kao nesubjektivan i jednostavno će predati poluge stvarne vlasti svom marioneti.
Kakve su prednosti?
Nestaje pojam pokvarenog listića. Prazan listić – svi kandidati su dobri. Obrisan/uništen – niko nije dobar.
Neće proći nijedan kandidat sa makar malo visokim antipatipom, odnosno unpopularne mere na prethodnoj funkciji efikasno ubijaju javnu političku karijeru, čak i uz postojanje značajne grupe podrške.
Drastično se povećava izlaznost na izborima: radi zadovoljstva da javnom političaru udare dislajk na biralištu, doći će čak i politički apatiti.
Strah od oštrih mera doprinosće tome da država bude mnogo pasivnija, a nama, libertarijancima, to je upravo ono što želimo.
Dakle, odobravam predloženi sistem usavršavanja predstavničke demokratije. Šteta je samo što u to prelepo doba više nećemo morati ni ja ni ti da živimo…
Na jučnu belešku o poređenju bitcoina sa fiat valutama sa niskom inflacijom stigao mi je detaljan odgovor. Ukratko, tamo se postavlja teza o važnosti stabilnih cena prilikom korišćenja valute kao sredstva plaćanja. Za njihovo obezbeđivanje predlaže se decentralizovani kriptovalutni fiat: kripto čiji se parametri emisije utvrđuju glasanjem nosilaca valute.
Na to mogu kratko odgovoriti: ako bilo šta jeste fundamentalno svojstvo cena, to je njihova promenljivost. Cena nosi informaciju o relativnoj potrebi robe određenim kupcima u određenom trenutku. Ako želite da se cena konkretne robe, izražena u određenoj valuti, ne menja, ostaje vam samo da vežete kurs te valute za vrednost te robe, odnosno da zapravo obezbedite valutu robom. Nema nikakvih problema u tome da se napravi bitcoin sidechain, zamrzne određena suma u bitcoinima, i da se izdata tokena pod njihovu garanciju veže, na primer, za naftu. I to je to, sada vaš jedan barel, recimo Brenta, košta jedan token. Uvek. Samo treba paziti na veličinu garancije, jer ako nafta značajno poskuplja u bitcoinima, garanciju će biti potrebno povećati. Pri tome, kupujući neki aluminijum ili žito za naftokoinove, neizbežno ćete se suočavati sa promenom cena.
Ali sve to nema nikakve veze sa direktnom demokratijom, jer nikada ne možete unapred predvideti koje će parametre emisije postaviti nosioci vašeg kriptofiata. Možda će im se poželeti ne stabilne cene određene korpe potrošačkih dobara, već jednostavno da iskoriste činjenicu da na emisiji uvek zarađuje onaj ko emituje – i da isplate više tokena kako bi brzo kupili bitcoine za njih. Ili nameravate da gradite upravljanu demokratiju i ne dozvolite nosiocima da postupaju tako ružno?
Sasvim je logično da, nakon što se ispita granica dva principa (ako čovek pripada samom sebi, onda bi trebalo da ima pravo da proda sebe, ali takođe može biti oduzet od sebe presudom; što se tiče primene principa neagresije, tu se sve svodi na definiciju agresije, a ona je subjektivna, i kako na takvoj nestabilnoj osnovi graditi čvrste poretke), oni ukazuju na to da levi anarhizam ima rešenje. Kao rešenje se nudi upravo ta direktna demokratija: svi poredci se uspostavljaju od strane svih članova društva.
Ovde mogu samo ukazati na to da će društvu totalne direktne demokratije biti potrebni određeni kriterijumi o tome koga uključiti u skup onih koji glasaju o svakom konkretnom pitanju. Gde je ta granica, koju prelazak preko koje čovek gubi pravo glasa o nekoj temi jer ga ona ne dotiče? Ako te granice nema, dobijamo društvo u kojem svi moraju da traže dozvolu od svih za sve, odnosno pravni apsurd gori od grada Morlou iz filma Ruta 60. Nadam se da ću videti odgovor u sledećim delovima pregleda (u članku koji sam analizirala, tog odgovora nema).
Smatra se da je država stvar koja je ljudima potpuno neophodna, bez koje bi nastupio haos, banditizam i propast. Ali pritom su se u različitim epohama predstave o tome šta je država i kakva bi ona trebalo da bude, radikalno razlikovale. Koju god državnu knjigu da otvorite, svuda se priča da je država nekada bila veoma loša, da je ugnjetavala ljude, i da su oni bunovali. A sada je država dobra, ne ugnjetava ljude, i svima nam je stabilnost veoma važna. Pritom se konstrukcija države u različitim zemljama takođe veoma snažno razlikuje, i što je veća razlika između onoga što je tamo i onoga što je ovde, to je model tamo nepravilniji, i bolje bi bilo da to nerazumno ne radimo kod sebe, kao ovde. Nama je ipak potrebno da se branimo kako oni ne bi uradili kod nas ovde, kao što su oni uradili kod sebe tamo.
Zašto je potrebna nacionalna država
Jake nacionalne države su se formirale kao odgovor na stalnu pretnju spoljne invazije, kao i kao instrument takve invazije. Ali, iako se teritorijalna osvajanja nastavljaju i danas, to postaje sve manje opravdano sa strane stanovnika drugih zemalja i sve manje popularno među sopstvenim građanima. Globalizacija ekonomije učinila je trgovinske ratove daleko manje efikasnim. Drugim rečima, jedinstvena nacionalna država postaje sve manje tražena – za ovaj skup i nezgodan instrument jednostavno ne može da se nađe dovoljno zadataka.
Glavna pretnja državi danas nije spoljna agresija, već nedostatak građanskog konsenzusa. U demokratskim državama kandidati koji se oslanjaju na netrpeljivost naroda prema političkom establišmentu dolaze na vlast jedan za drugim. To znači da ljudi nisu nezadovoljni pojedincima – oni su nezadovoljni samim sistemom.
Problemi demokratije
Zašto demokratija sve lošije obezbeđuje građansko slaganje? Zato što je to diktatura većine. Ako vlast stabilno pripada istoj političkoj sili, formira se stabilna nezadovoljna manjina, uverena da njeni interesi nisu poštovani od strane vlade, i zbog toga potpuno demotivisana da pokaže bilo kakvu lojalnost vladi. Ako se vlast i opozicija redovno smenjuju, dobija se beskonačno vučenje konopca, gde politika postaje kompromisna. Rešavalo se ili popuštanje regulacija ili njihovo pojačavanje, ili smanjenje poreza ili povećanje. Nijedan politički program se ne realizuje, a kod birača raste razočaranje.
Manjina je spremna da se povinuje većini ako vidi potrebu da se ujedini pred licem spoljne opasnosti. Ali kada spoljne opasnosti nema, ljudi shvataju da nema razloga za strpljenje. A ako se spoljna opasnost izmišlja, to u naše doba informacione transparentnosti izaziva još veći iritaciju i nepoverenje prema establišmentu. Pristup „napravićemo svima isto“ ubrzano gubi popularnost i po tome što u svim ostalim granama čovek bez posebnih problema dobija individualnu uslugu prema svojim zahtevima – a samo u onim sferama za koje je odgovorna vlada, iz nekog razloga mora da se pomiri sa unifikacijom. Budućnost je u prenošenju individualnog pristupa i u političku sferu.
Za sada se individualni pristup u politici manifestuje kroz to kako se isti kandidat pred izborima pokušava prodati različitim kategorijama birača pod različitim sastojcima. Drugim rečima, politički tehnolozi već vide zahteve birača, ali, nemajući mogućnost da ih zadovolje, pokušavaju barem da jelu daju različite nijanse ukusa. Ali takva marketinška strategija ne može dugo da traje. Sve više i više ljudi želi da se na neki način ujedini sa onima koji dele slične stavove, i na neki miran način distancira od onih kojima ti stavovi smetaju.
Distanciranje
Najjednostavniji način distanciranja u okviru postojećih legalnih političkih alata je prostorno distanciranje. Čečeni su izbacili sve Ruse sa svoje zemlje, i sada pokazuju spolja dirljivo nacionalno jedinstvo. Američki libertarijanci se sele u Nju Hempšir – i država ubrzano dereguliše svoje zakonodavstvo.
Međutim, fizičko preseljenje je samo jedan od načina za promenu uslova. Ako vam se ne sviđa vodovodno preduzeće, moraćete da promenite prebivalište, ali ako vam se ne sviđa mobilni operater, dovoljno je promeniti operatera, bez ikakvih selidbi. Državne usluge pak imaju više zajedničkog sa uslugama mobilnog operatera nego sa komunalnom infrastrukturom. Bar većina državnih usluga deluje sasvim mobilno.
Panarhija
Današnja država putem poreza građanima obezbeđuje dobra kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzijsko osiguranje, održavanje reda, kontrola protiv požara, sanitarna, ekološka i još gomila drugih bezbednosti, sud, kao i razne sitnice – a takođe i ono zbog čega je zapravo i osnovana jaka centralna vlast – zaštita granica od spoljnih invazija i usluge osvajanja drugih država. Praktično sve ove usluge mogu se odlično pružati na osnovu konkurencije. Na kraju krajeva, svakog kada dođe do saobraćajne nesreće zovete svoju osiguravajuću kuću, pa zašto ne biste svakog kada je potrebna zaštita obraćali svojoj policiji?
Tržišna rešenja su već izmišljena i imaju praksu uspešne primene apsolutno za sve usluge koje su ljudima potrebne. Potrebnost u ovom slučaju se određuje prema spremnosti da se plati za te usluge. Sistem društvenih odnosa u kojem se sve robe i usluge isporučuju na slobodnom konkurentskom tržištu naziva se anarhokapitalizam, i to je dovođenje liberalne ideologije do logičke granice.
Međutim, takva sitna fragmentacija pružalaca državnih usluga ne može se učiniti pogodnom svima, inače bismo već odavno živeli upravo u takvom potpuno konkurentnom društvu. Potražnja za paternalističkom državom, koja pazi na čoveka od kolevke do groba, zaista postoji, i to čak i veoma velika. Čitav dvadeseti vek prošao je pod zastavom oružane borbe između socijalizma i liberalizma, i, uprkos bučnom padu odiuoznih totalitarnih režima, mora se priznati da su u toj borbi obe strane izgubile: klasične liberalne države su takođe u velikoj meri nestale u prošlosti. Stoga je glavni izazov pred čovečanstvom danas – mirno razgraničenje socijalista i liberala bez narušavanja integriteta nacionalnih formacija (ljudima je takođe zgodno da se grupišu po nacionalnostima, imajući jedan jezik i slične kulturne norme). Zapravo, reč je o istovremenom koegzistiranju jednog ili nekoliko socijalističkih i liberalnih vlada na teritoriji jedne zemlje ili bloka zemalja. Takav sistem se naziva panarhija, i ovu ideju aktivno razvijaju intelektualci širom sveta, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju.
Scenarioi tranzicije
Naravno, najjednostavniji put za sprovođenje velikih društvenih promena je diktatura. Prevrat ili revolucija nisu obavezni. Dovoljno je da na vlast dolazi populist koji je u svoje ruke okupio ustavinsku većinu u parlamentu, potčinio sudstvo i, što je najvažnije, uživa široku popularnost među narodom. Neki uslovni Li Kuang Jju ili, naprotiv, Čavez.
Najjednostavniji put, međutim, nosi i najveću opasnost. Na mesto diktatora će vremenom doći neko drugi i početi da ukida sve što je doneto.
Složeniji, ali i pouzdaniji put je široka društvena kampanja. Kada reforme zahtevaju veoma mnogi, glasno, demonstrativno i pri svakoj prilici, njihova neizbežnost na kraju postaje očigledna. Kada se one već ostvare, mnogo ih je teže otkazati.
Takođe postoji i veoma jednostavan i uobičajen put za Rusiju – razvoj kroz praćenje drugih. Sačekati kada panarhija proradi u Evropskoj uniji i SAD, u Kini i Koreji, u Južnoj Africi i Brazilu – pa onda ipak sprovesti neophodne transformacije, dok zaostanak od Nigerije još uvek ne izgleda potpuno beznažno.
I, konačno, oni građani kojima je potrebno razgraničenje, mogu jednostavno staviti ostatak države pred činjenice. Evo vaše države, evo naše. Teritorija je jedna, norme su različite. Poreze plaćamo svojoj vladi, u skladu sa ugovorom, a vašoj ne plaćamo. Pokušate li primeniti silu da nas vratite u svoju jurisdikciju? Momci, građanski rat vam nije predviđen u budžetu, i uopšte, hajde da živimo mirno, jer smo već napunili baterije na svom dronu. Kako izjavljuje poznata politikologinja Ekaterina Šulman, moto našeg vremena postaje „A šta, tako je bilo moguće? Da, moguće je“.
A šta ako prelaza neće biti?
Pa, šta će se desiti ako se nikakav prelazak na panarhiju ne dogodi?
Moguća su par inercijskih scenarija. U prvom, Rusija se sporo demokratizuje, šrafovi se polako odvrću, i postepeno zemlja prerasta u nešto sasvim pristojno istočnoevropsko, ne lošije od neke Moldavije. U drugom, Rusija podjednako sporo zateže šrafove, izbacujući naročito hrabre opozicionare u inostranstvo, i postepeno se pretvara u nešto sumorno istočnoevropsko, poput Belorusije.
Takođe je moguće konačno oblikovanje onoga što danas postoji više u publicističkim člancima nego u normativnim dokumentima. Doći će do suverenizacije regiona, državnih korporacija, službi bezbednosti, i zemlja će skliznuti u klanovski feudalizam. Tendencije ka tome postoje, i kako se trenutni predsednik bude oslabljivao, one mogu postati jače.
Ali dok država, ne reformišući se na pravi način, nastavi na neki način da degradira, društvo može jednostavno, po principu samoinicijative, početi da prelazi na alternativne sredstva koordinacije – pored države, uprkos državi i ostajući nevidljivo za državu. Kada ljudi sklapaju ilegalne poslove među sobom, koristeći privatni novac, rešavaju svoje konflikte na privatnim sudovima, koriste usluge privatnih obezbeđivačkih kompanija i tako dalje, onda od određenog trenutka nepotrebnost države postaje očigledna bukvalno svima. U tom slučaju, Rusija će preći na anarho-kapitalizam, preskačući stadijum panarhije.
Šta raditi?
Dakle, upoznali ste se sa prilično dugim tekstom u kojem se uvode nepoznati termini, opisuje neobično društveno uređenje i daju čudni prognoze. Šta dalje sa tim?
Čak i ako ste zagovornik statusa quo, ipak vam je korisno da znate da postoji ovakav diskurs i da on dobija na popularnosti. Možete oprezno posmatrati prodiranje ovih ideja u masu ili im se aktivno protiviti – ali na bilo koji način vam neće škoditi da se sa njima upoznate, kao što je liberalima korisno da znaju osnove socijalističkog učenja, a ateistima – Novi zavet.
Ako ste ubeđeni demokrata, možda niste jeli ništa slađe od šargarepe. Obratite pažnju na ono što se nudi umesto moderne liberalne demokratije, nije isključeno da u tim predlozima ćete pronaći zdravo zrno.
Naposletku, ako vam se izloženo dopada, još više vredi istražiti tekstove na ovom sajtu, prodiskutovati o njima sa poznanicima – a onda će doći i do postepene implementacije.
Demokratija je najhumanajniji i najpravičniji politički sistem koji ideologija kolektivizma može ponuditi ljudima. Međutim, tokom mnogo vekova postojanja demokratija, ovaj sistem je imao brojne neizbežne nedostatke: tromost, nemogućnost pouzdane usaglašenosti grupnih interesa, rasipnost, sklonost ka klizanju u autoritarizam ili nekontrolisani populizam, i još mnogo toga. Problem je u kolektivizmu kao takvom; upravo zbog njega je demokratija organizovana na taj način i ima nedostatke koje ima.
Pojava ideologije liberalizma dovela je do nastanka tako čudnog i nestabilnog hibrida kao što je liberalna demokratija. Uspela je da ispravi neke ekstremne aspekte demokratije, ali je igranje sa pravima manjina stvorilo sopstvene probleme. Protivna ostaje osnovna konstrukcija bilo kog političkog sistema: nametanje jedinstvenog poretka svima.
Ljudima jednostavno nije potrebno da ulaze u prokrustovoću države kako bi uspešno koordinisali svoje postupke. Bilo koji pravni odnosi mogu ih sami uspostavljati, bez nametanja od strane trećih lica, i tačno na onaj period dok je to potrebno.
A sada o svemu ovome detaljnije
Kao što je poznato, nemoguće je živeti u društvu, a biti slobodan od njega. Podela rada donosi prevelike koristi da bi se od nje odustalo. Zbog toga su ljudi, tokom razvoja civilizacije, успели da nagomilaju veoma mnogo razmišljanja o tome kako bi se u društvu mogli pametnije organizovati, kako bi izvukli maksimalne koristi od kooperacije, a trpjeli minimalne troškove od toga. Jedno od centralnih mesta u svim tim razmišljanjima zauzima fenomen kao što je demokratija. Ovaj način organizacije društva ima mnogo teorijskih branilaca i jedan je od retkih koje su neka društva dobrovoljno i svesno pokušavala da nametnu drugima radi njihove koristi. Još su drevne Atine tokom Peloponěžkog rata u 5. veku pre naše ere, zauzimajući sledeći protivnički grad, obavezno uspostavljale demokratsku vlast, jer su smatrale ovaj sistem najboljim, tako da ideja izvoza demokratije nipošto nije nova. Više o tome možete pročitati kod Tukidida. Kod njega se u njegovom slavnom prepričavanju Periklovog poglavnog govora može pročitati najslikovitiji od ikada napisanih panegirika demokratiji.
Tukidid, sin Olora, prvi istoričar koji polaže pravo na naučnost
Demokratija kao način upravljanja – to je sasvim prirodan razvoj ideje pravne jednakosti. Svaka zajednica pravno jednakih lica prirodno teži tome da nastoji da donosi kompromise na manje ili više demokratski način. To uključuje, prvo, pravo svakoga da iznese svoje mišljenje i zastupa ga, a drugo, obavezu da se pokori mišljenju koje podržava većina, i da zastupa to mišljenje isto kao da je njegovo sopstveno. Zar zbog čega bi manjina, čije mišljenje nije prihvaćeno demokratskim putem, sprovodila u delo odluku većine, umesto da, na primer, udari većini u leđa u trenutku njene slabosti? Zbog nade da će dobiti nadoknadu za svoju saradnju, kao i računajući na to da će sledeći put oni, sa svojim mišljenjem, postati deo većine, i da će njihova odluka isto tako biti sprovedena u delo od strane cele zajednice. Ako nada deluje utopično, demokratija se pretvara u tiraniju većine, a manjina ili trpi, ili po iscrpi granica strpljenja protivi njenim odlukama, od napuštanja granica zajednice i sabotaže do direktnog rata.
Pošto je reč o tiraniji većine, hajde da pričamo malo o njoj. Čini se kao odličan sistem! Manjina se progoni, fizički istrebljuje, lišava prava – generalno, prestaje da smeta većini, većina se pretvara u jedinstvo, jedinstvo znači harmoniju interesa, visok nivo poverenja u kolektivu, što znači da se odluke sprovode u delo brzo i efikasno, šta još treba? Samo neka dobri ljudi ubiju sve loše, i živćemo. Ili, dobro, ne treba čak ni ubijati, dovoljno je podići zid, uvesti vize, cenzuse, sprovesti lustracije, pa razumete već.
Pa, priznajte, staviti ovde Mihaila Svetova bilo bi previše banalno
Problem je u tome što se uspešne prakse učvršćuju i postaju navika. Uspešno se rešivši unutrašnjih neprijatelja, društvo ne dostiže harmoniju, već sa neugasivim entuzijazmom kreće u potragu za novima. Zašto pokušavati da se dogovorite oko bilo koje sitnice, ako onaj ko ne deli mišljenje većine jeste neprijatelj? Kako se može dogovarati sa neprijateljem? I zaista, revolucije počinju da jedu svoju decu, pobednici u građanskom ratu kreću da sastavljaju sve nove proskripcione liste, crkve se bore sa sve novim jeresima – i nema mira ljudima za koje je ceo svet borba. Opet, izgon unutrašnjih neprijatelja množi broj spoljnih neprijatelja, što znači da treba još čvršće stegnuti redove i trošiti sve više resursa na odbranu, a bilo bi bolje preventivno napasti, naravno… Čini se da višak netolerancije ne ide u korist društvu.
Kao zaštita od ovog kolektivističkog ludila može poslužiti koncept poput liberalizma. Liberalizam proizilazi iz jednostavne ideje da su privatni interesi važniji od zajedničkih. Zato liberalne demokratije više ne podrazumevaju proizvoljnost u formulisanju odluka većine, već ograničavaju takve odluke određenim neotuđivim ljudskim pravima. Glavni nedostatak ideje o postojanju neotuđivih ljudskih prava, međutim, leži u tome koliko se lako ta prava oduzimaju, pa ono što na papiru izgleda kao liberalna demokratija, u praksi može ispasti bilo electoralna autokratija (to jest, ista ona diktatura većine), bilo neki drugi politički hibrid. Ali pretpostavimo da su ljudi čvrsto nastrojeni da brani prava manjina. Šta iz toga proizilazi? Uspešne prakse se umnožavaju i ubrzo se ispostavlja da boravak u sastavu ugnjetavane manjine daje privilegije. Eto. Toliko smo se trudili da ne dozvolimo diktaturu većine, da smo na korak od diktature manjina koje međusobno utvrđuju koja je od njih najugnjetavanija i, shodno tome, najzaslužnija za pozitivnu diskriminaciju. Većina se ispostavlja kao primorana da poslušno glasa u interesu manjine, strahujući da će je inače optužiti za sve grehe. Čini se da višak tolerancije u društvu takođe daje neke jezive rezultate.
Dugo sam odlučivala čime da ilustrujem privilegovane manjine u liberalnom društvu: LGBT ili islamistima. LGBT su pobedili sa zanemarljivom razlikom.
Inače, o diktaturi manjine. Stalni problem demokratija je sumnja u to da se odluke zaista donose uzimajući u obzir volju većine građana. Tako je, na primer, u 19. veku u SAD tokom izbora glasalo oko tri četvrtine građana koji imaju pravo glasa, a u 20. već oko polovine. Nije važno da li je to povezano sa smanjenjem izbornih cenzusa ili sa smanjenjem opšteg nivoa poverenja u demokratski izabrana vlast. Važno je da na vlasti završe ljudi koji predstavljaju manjinu birača, ali koji tvrde da govore u ime većine, i to deluje protiv legitimnosti donesenih odluka.
Ali čak i ako je na izborima, recimo, pod pretnjom kazne za nepojavljivanje, kao u Australiji, apsolutna većina, čak i tu, u prisustvu više od dve alternative, stupa na snagu Arrowov paradoks, koji govori o nemogućnosti ispravnog definisanja izbora većine. Jedini način da se izbegne dejstvo paradoksa je svesti izbor na dve alternative, odnosno odustati od izbora između više kandidata za predstavnike, a ograničiti se na referendume sa jednostavnim opcijama „da“ ili „ne“, što relativno dobro funkcioniše u Švajcarskoj.
Takođe se ne može ne pomenuti meritokratski argument protiv demokratije, koji se u vulgarnom obliku može formulisati kao „glas profesora Preobraženskog jednak je glasu Šarikova“. Sistem „jedan čovek – jedan glas“ u društvima sa velikim brojem Šarikova brzo i pouzdano pretvara Rodeziju u Zimbabwe. Dugoročno gledano, to nije ispravno ni za Šarikove, ali oni nisu jaki u razmišljanju na dugoročnu perspektivu. Na taj način, ni cenzusi nisu dobri, jer krše princip pravne jednakosti, ali ni opšte pravo glasa nije bolje.
Jan Smit, borac za izborne cenzuse, branilac Rodezije od Zimbabvea
Inače, o dugoročnom planiranju. Bilo bi čudno ne pomenuti u tom kontekstu argumente protiv demokratije Hansa-Hermana Hoppea. U svojoj knjizi „Demokratija – srušeni bog“, on razmatra postepenu evoluciju društava od prirodne aristokratije (rešavanje pitanja se delegira onima koji konstantno demonstriraju svoju sposobnost da ih reše) preko monarhije (pravo rešavanja pitanja uzurpira suveren, ali sistematska nekompetentnost suverena vodi do njegovog svrgavanja) ka demokratiji (pravo rešavanja pitanja uzurpira bezlični birokratski sloj, a na mesto suverena formalno se postavlja ceo narod u celini). Monarh ima horizont planiranja uporediv sa svojim životnim vekom, pa čak i duži, jer računa da će preneti imovinu svojim potomcima. Demokratski izabrani lider, pak, ne misli dalje od perioda izbora i najviše je zabrinut za ponovni izbor, što se lako vidi po porastu socijalnih troškova u budžetima demokratskih zemalja tokom predizbornih godina. Upravo skraćivanje horizonta planiranja i razvodnjavanje odgovornosti za donošenje odluka kod demokratije dovodi do toga da demokratske zemlje neumereno povećavaju svoje socijalne obaveze i imaju ogroman državni dug u vreme mira. Monarhi su ipak obično upadali u dugove barem zbog ratova.
Hans Herman Hoppe i njegova nostalgija za prirodnom aristokratijom
Takođe, pristalice diktatura vole da zovu demokratiju sporom, što je posebno aktuelno u periodu rata. Zapravo, sam institut diktatora, poznat nam od vremena Rima, predstavlja zakrpu dizajniranu upravo da ispravi taj bag. Ali na primeru Rima takođe vidimo kako privremeno rešenje (diktator je biran samo na godinu dana) teži da postane stalno: diktatorska ovlašćenja se neprestano produžavaju, a republičke osnove propadaju.
Umesto demokratije
Razmotrili smo mnoštvo različitih argumenata o tome na koji način ne bi trebalo uređivati društvo, ali hajde da ipak pokušamo da odgovorimo na upit postavljen na početku članka: kako se ljudi treba organizovati u društvo da bi imali maksimalne koristi od kooperacije uz minimalne troškove.
Maksimum koristi znači mogućnost udruživanja u grupama bilo koje veličine, u zavisnosti od obima zadatka. Minimum troškova znači slobodu da se ne udružujete sa onima koji realizuju zadatak na koji čovek ne namerava da troši vreme, snagu i resurse. Takođe, minimum troškova znači što skromnije troškove za pronalaženje zajednice koja se bavi rešavanjem potrebnih zadataka, i jednostavnost pridruživanja istoj. Drugim rečima, recept za prijatnu, ali produktivnu interakciju sastoji se u tome da se svima ne nameću rešenja koja su tebi lično potrebna, već da svoja rešenja sprovodiš samo među ljudima koji misle isto. Mesto demokratije zauzimaju preduzetnička inicijativa i mirna konkurencija alternativa.
Na taj način, umesto zajednica ujedinjenih teritorijom, dobijamo zajednice ujedinjene zadacima i potrebama. Čovečanstvo se ispostavlja ne kao teritorija podeljena državama, već kao konglomerat komercijalnih kompanija i društvenih organizacija. Komercijalne kompanije mogu, udružujući se u konzorcijume, razvijati određene industrijske standarde, zajednički diskutovati o problemima koji se javljaju i, po potrebi, stvarati organe unutrašnjeg arbitraža. Društvene organizacije se mogu udruživati u lige, asocijacije, konfederacije i tako dalje. Unutar ovih krovnih udruženja takođe će se razvijati neka zajednička pravila, protokoli interakcije i druge dobre tradicije. Ali pritom će u svakoj konkretnoj komercijalnoj kompaniji ostati svoja ekipa, svoj stil upravljanja, svoju struktura, svoje tehnologije, svoje tržište. I u svakoj društvenoj organizaciji sačuvaće se svoja jedinstvena atmosfera, svoji konkretni zadaci i dostignuća u njihovom rešavanju, svoji načini samoorganizacije.
Na taj način, svaki pojedinačni čovek pri takvoj organizaciji društva, postavljajući sebi cilj, ima bogat izbor sredstava. Prvo, on može postići svoj cilj u potpunosti sopstvenim snagama (na primer, da napravi salatu od povrća koje je sam uzgajao). Drugo, on može nabaviti rešenje na slobodnom tržištu od komercijalne kompanije (na primer, da ode u restoran). Treće, on se može obratiti društvenoj organizaciji koja rešava taj zadatak i ili iskoristiti njenu pomoć (tražiti besplatnu supu), ili joj pristupiti i rešavati zadatak zajednički (baviti se deljenjem besplatne supe). U svakoj od varijanti poštuje se dobrovoljnost odnosa i čuva se pravna jednakost među ljudima, ali se istovremeno ostvaruju i sve koristi od podele rada, zahvaljujući kojoj je uopšte moguće bilo kakvo značajno povećanje blagostanja ljudi.
Takvo stanje društva moglo bi se nazvati nekako moderno, poput „sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija“, samo što to nisu čak ni jurisdikcije, već jednostavno spontani poredci, koji prirodno nastaju u razvijenoj slobodnoj ljudskoj zajednici. U slabo razvijenom, neslobodnom društvu, svi ti spontani poredci takođe nastaju, ali je njihov razvoj potisnut, pa se zato odvija sporije, ali ga je nemoguće potpuno zaustaviti.
Fridrih fon Hajek, otac spontanih poredaka
Ostalo je formulisati poslednje: šta učiniti da ovaj način organizacije društva postane dominantan. U suštini, pitanje već sadrži veći deo odgovora. Potrebno je više praktikovati dobrovoljne interakcije, izbegavati prisilne; više ulagati u delatnost društvenih organizacija, truditi se da se manje hrani država i drugi banditi; kupovati od onih koji proizvode najbolji proizvod, a ne od onih od kojih je propisano kupovati. I, naravno, inspirisati druge na sličnu delatnost, kako rečima, tako i ličnim primerom. I to je ništa manje veliki i mesijanski zadatak od promovisanja ideje demokratije.
