Тег: agorizam

Svetov

Postoji nešto ponižavajuće u tome što reagujete na informativni okvir koji zadaju drugi ljudi, čiji uticaj daleko prevazilazi njihovu korisnost, zato je ova objava pojavila se sa određenim zakašnjenjem, kada su se svi koji su želeli već izrazili. Formalni povod za pojavu ovog teksta bilo je pitanje pretplatnika koji se predstavio kao tata Tidvik:

Podelite, molim vas, vaše mišljenje o poslednjem tekstu Svetova o odricanju od idealizma i milosrdnoj vlasti. Da li je to odstupanje od libertarianskih ideala i prelazak u cinični real-politiku? Ili jednostavno razočaranje i priznanje bespomoćnosti opozicije? I šta ovde ima veze sa Hoppeom?

5. marta Mihail Svetov je objavio tekst Oproštaj od idealizma (o milosrđu vlasti), koji je okarakterisao kao „svoj najbolji tekst od vremena država su anarhija“ (na taj snimak nisam želela da reagujem i tada sam uspela da se zakrijem iza odgovora na pitanje pretplatnika).

U snimku „Država su anarhija“, Svetov napada ideju o prirodnim pravima i objašnjava njeno pojavljivanje time što su ljudi tek ubili boga i bili očarani materijalizmom. U novom članku, Svetov se, naprotiv, kaje što je bio idealista (istina, on govori „mi“ umesto da govori za sebe, i o toj temi se dobro prošetao njegov bivši partijski kolega).

Uopšte, meni više imponira kada osoba konstatuje: ranije sam govorio tako i tako, određene činjenice su me naterale da promenim poziciju, sada smatram ovako. Svetovu nedostaje samo da doda „zbog svoje greške naneo sam štetu određenim ljudima, izvinjavam se, spreman sam da to nekako nadoknadim, ako bude moguće“. Uostalom, do takvih visina svesnosti nije uspeo dorasti ni Navaljni. Ali i ovako je već bolje nego klasično „preoblačenje u letu“, kada promena diskursa uopšte ne komentariše, a podsećanja na prethodne stavove se dočekuju zaprepašćenjem, u duhu „Jesam li ja to rekao? Ne mogu da verujem. Sledeće pitanje“.

Kao i obično, Svetov uvodi čudne definicije termina. Ako je ranije anarhiju definisao kao stanje rata svih protiv svih (tako on od 2019. više ne može sebe nazvati ankapom), sada je vlast definisao kao mogućnost postizanja željenog ponašanja od ljudi. Na taj način, vlast ima i dobar reklamista čiji proizvod ljudi kupuju, i dobar govornik čija agenda dopire do masa, i silovatelj koji žrtvu vuče u žbunje, i činovnik koji izdaje nalog za rušenje kuće. I, naravno, tiranin koji odlučuje čime da namaže gaće svom političkom protivniku. Ovakva definicija ne daje libertarijancu mogućnost da razlikuje kojoj vlast treba težiti, a kojoj ne, zato Mihail sada može samouvereno tvrditi da „ne postoji scenario prema kojem principi mogu počivati na nečemu drugom osim na vlasti“. Naravno da bi postojao, kada toliko ružno proširimo definiciju vlasti da ona uključuje apsolutno svaki uticaj.

Svetovlje objavu je prilično srdačno primio Centar za republikanska istraživanja. Posvetili su joj čak dve recenzije različitih autora – Darje Kormanovskej i Andreja Bistrova. Mihailu su čestitali što mu se pozicija približava republikanskoj, savetovali su mu literaturu, primetili sitne nedostatke – generalno, zapravo su ga pozdravili u svojim redovima.

Takođe, kaže se da je njegovu objavu srdačno primila i zvanična ruska propaganda, ali, srećom, ja nisam obavezna da je pratim, pa uopšte nisam upoznata sa detaljima.

Među oštrim kritičarima Svetova izdvojila bih Majkla Nakija, koji je podvukao najvažnije što nedostaje Mihailovom delovanju: ono je već odavno daleko od bilo kakve prakse. Poslednji praktični projekat Mihail Svetova bio je pokojni moskovski klub Nova iskrenost. Ali od trenutka emigracije potpuno se fokusirao na održavanje svog informativnog resursa, a to je po današnjim vremenima beznačajno, blogera ima kao vrana na žici, sama ta delatnost je znatno obezvređena, osim ako bloger ne troši svoju zaradu na nešto praktično, kao što Majkl Naki organizuje prikupljanje sredstava za VSU. I tako ispada da je Svetov u ovom svom Oproštaju od idealizma jednostavno izjavio da vi, navodno, sve radite pogrešno, ali nije zacrtao nove orijentire za svoje potencijalne pristalice. Nije iznenađujuće što su mnogi čitaoci doneli zaključak: Svetov predlaže da se preda i prepusti milosti vlasti, jer je ona, navodno, milosrdnija nego što o njoj pišete.

Mislim da se Svetov ne bavi praktičnim radom jednostavno zato što mu to ne polazi dobro. Sve društvene organizacije u kojima je bio član, on je raspao. Ofline biznis je otvoren u očigledno pogrešno vreme i sasvim zakonski je ubila milosrdna vlast. I tako se on prepušta onim aktivnostima prema kojima još uvek oseća privlačnost: prati vesti, komentariše ih i ponekad reflektira o uzaludnosti postojanja. Možda jednostavno pustiti dedku da odmori u penziji, umesto da zahtevamo akciju?

I za kraj nešto pozitivno, kako se ne bismo uporedili sa Mihailom Svetovom. Ako želite akciju, u uslovima kada milosrdna vlast vredno čupa bilo kakve javne organizacije, onda akcija mora biti partizanska. Smatrate da je važnije oslabiti Putina – vaš put je u Rospartizan. Smatrate da je važnije ojačati sebe i steći tu silu bez koje nema prava – vaš put je agorizam. Upravo se ja bavim implementacijom različitih agorističkih praksi.

Kako država podstiče ljude da postanu više „ilegalni“

Voluntarist, Bitarh

Verovatno ste već upoznati sa tim da su ruske vlasti nedavno donele odluku da pozive za vojsku izdaju u elektronskom obliku i da smatraju da su regruti ih primili samim činom pojavljivanja poziva u bazi. I ako regrut sam ne dođe u vojni odeljenje, očekuju ga različite sankcije: zabrana napuštanja zemlje, registracije preduzetničke radnje i nekretnine, upravljanje automobilom, odbijanje izdavanja kredita i drugo. Kako će se takve mere u praksi odraziti?

Očigledno je da će one gurat ljude da napuste legalno pravno polje i pređu u odnose koji su, sa tačke gledišta države, ilegalniji. Potencijalnih regruta ima na milione i daleko ne bi rizikovao svaki od njih da se pojavi u vojnom odeljenju po sopstvenoj volji, bez obzira na preteće sankcije. Ali istovremeno, malo je verovatno da će odustati od vođenja barem donekle punopravnog života. Zbog toga će ljudi sve više svesno kršiti niz državnih zakona. To će, sa svoje strane, stvoriti preopterećenje organa reda, kojima neće biti dovoljno vremena, snage i sredstava da efikasno reše sva kršenja zbog njihovog prevelikog broja, a takođe će doprineti razvoju sivih i crnih tržišta koja rade van domašaja države i njenih regulacija. Stacionarni bandid, kao što vidimo, takvim merama sam sebi kopa grob.

Takođe vredi napomenuti da su ruske državne vlasti za sada najavile samo niz sankcija protiv regruta u slučaju njegovog nepojavljivanja po elektronskom pozivu. Međutim, s obzirom na to da će se poziv sada smatrati uručenim nakon njegovog postavljanja u bazu, a da je višestruko nepojavljivanje po uručenim pozivima osnov za krivično gonjenje, ti isti milioni potencijalnih regruta mogu se potpuno naći u statusu „ilegalnih“ ljudi, što će samo višestruko pojačati posledice opisane u prethodnom pasusu. Uпрочем, najverovatnije stacionarni bandid neće sebi stvoriti tako veliki problem. Ako do ozbiljnih kazni i dođe, one će biti selektivne i pokazne, ali ne i masovne.

Ipak, za svaki slučaj, od stacionarnog bandida treba očekivati sve, radi sopstvene bezbednosti. Uпрочем, dobra vest je u tome da će time stacionarni bandid samo još više uništiti sebe ako se odluči na tako nešto. A alternativa mu će se uvek naći, naročito ako za nju bude potrebno milionima ljudi i ako se stacionarni bandid ispostavi previše preopterećenim da sve kontroliše i suzbije. To može postati procvat agorizma – dobrovoljnog slobodnog tržišta koje se nalazi van državnog mešanja, a u slučaju jačeg pritiska na milione „vojno obaveznih“ – pojava takozvanih „neregistrovanih ljudi“, koji pravno uopšte ne postoje sa tačke gledišta države.

Pre 40 godina SEK3 je pisao u Novom libertarianskom manifestu da je Kalifornija ispred cele planete po prelasku na libertarianizam i agorizam.

Sada opažamo da je Kalifornija vrhunska etatistička socijalistička država u SAD. Kako je do toga došlo?

L29Ah

Dosta dugo nisam pristupala ovom pitanju jer nisam razumela kako da na njega odgovorim detaljno, a da ne zapadnem u dosadnu hroniku, koja nije nužno beskorisna, ali sama po sebi ništa ne govori. Svako povećanje poreza i svako pooštravanje regulacija imalo je svoj jedinstveni razlog, a kopanje po tome nije nivo popularnog kanala.

Ako baš kratko, Kalifornija je postala Komifornija jer su njeni birači to želeli. Ona ostaje u tom statusu već uglavnom uprkos volji birača, ali sa socijalizmom to obično i ide: taj narkotik se proba jer je moderan i svuda se reklamira, a potom se ispostavi da je lakše umreti nego se skinuti s njega, i tako Kalifornija (kao sistem efikasnog upravljanja resursima teritorije za uređenje te teritorije u interesu njenih stanovnika) umire.

Skinuti se s tog narkotika je kao da je moguće – to pokazuje primer Tečerove Velikobritanije. Ali recidivi su takođe krajnje verovatni, što pokazuje primer savremene Velikobritanije. U svakom slučaju, ostavimo na miru medicinske metafore i zloupotrebu holističkih konstrukcija. Želela bih da skrenem pažnju na drugi momenat.

Uopšte govoreći, Konkin je zapravo i predvideo krizu države, jer da ljudi imaju mogućnost da koriste političke metode za stalno i nepovratno smanjenje državnog mešanja, ne bi bilo nikakve potrebe ni za agorizmom. I, istovremeno, kalifornijski kriptoanarhisti su zaista ozbiljno pomogli čovečanstvu u implementaciji korisnih agoričkih tehnologija, tako da su se Konkinova zapažanja o tome da će Kalifornija igrati važnu ulogu u borbi takođe u određenoj meri opravdala.

Zahvaljujući otvorenim granicama između država, mnogim agoristima i libertarijancima se učinilo jednostavnijim da pobegnu u mali Njuhampšir, nego da pokušaju da preokrenu situaciju u ogromnoj Kaliforniji, stoga oni koji bi želeli da se fokusiraju na biznis i legalnu politiku, a ne na preživljavanje, logično ostavljaju leviste same sa vladama koje su izabrali, odlazeći tamo gde će njihovi napori doneti više koristi. Konkin je iz nekog razloga upozoravao protiv takve taktike kao protiv nekog jednostavnog i pogrešnog rešenja, nazivajući je anarho-cionizmom. S druge strane, on je takođe predvideo pojavu određenih agoričkih geta, gde će ljudi moći efikasno da se odupru pokušajima države da ih regulišu do nule, zahvaljujući tome što će tamo njihova koncentracija biti povećana i neprijateljski agenti će imati poteškoća.

Kratko rečeno, Konkina je malo brinula sudbina konkretne države koja je ionako bila u rukama etatista, i zamerati tome što njegova teritorija sada nije lokomotiva agorizma je kao zamerati Ajn Rend nedostatak Rierdonovog metala na bazi legure gvožđa i bakra u našem životu.