Тег: agorizam

Svetov

Postoji nešto ponižavajuće u tome što reagujete na informativni okvir koji zadaju drugi ljudi, čiji uticaj daleko prevazilazi njihovu korisnost, zato je ova objava pojavila se sa određenim zakašnjenjem, kada su se svi koji su želeli već izrazili. Formalni povod za pojavu ovog teksta bilo je pitanje pretplatnika koji se predstavio kao tata Tidvik:

Podelite, molim vas, vaše mišljenje o poslednjem tekstu Svetova o odricanju od idealizma i milosrdnoj vlasti. Da li je to odstupanje od libertarianskih ideala i prelazak u cinični real-politiku? Ili jednostavno razočaranje i priznanje bespomoćnosti opozicije? I šta ovde ima veze sa Hoppeom?

5. marta Mihail Svetov je objavio tekst Oproštaj od idealizma (o milosrđu vlasti), koji je okarakterisao kao „svoj najbolji tekst od vremena država su anarhija“ (na taj snimak nisam želela da reagujem i tada sam uspela da se zakrijem iza odgovora na pitanje pretplatnika).

U snimku „Država su anarhija“, Svetov napada ideju o prirodnim pravima i objašnjava njeno pojavljivanje time što su ljudi tek ubili boga i bili očarani materijalizmom. U novom članku, Svetov se, naprotiv, kaje što je bio idealista (istina, on govori „mi“ umesto da govori za sebe, i o toj temi se dobro prošetao njegov bivši partijski kolega).

Uopšte, meni više imponira kada osoba konstatuje: ranije sam govorio tako i tako, određene činjenice su me naterale da promenim poziciju, sada smatram ovako. Svetovu nedostaje samo da doda „zbog svoje greške naneo sam štetu određenim ljudima, izvinjavam se, spreman sam da to nekako nadoknadim, ako bude moguće“. Uostalom, do takvih visina svesnosti nije uspeo dorasti ni Navaljni. Ali i ovako je već bolje nego klasično „preoblačenje u letu“, kada promena diskursa uopšte ne komentariše, a podsećanja na prethodne stavove se dočekuju zaprepašćenjem, u duhu „Jesam li ja to rekao? Ne mogu da verujem. Sledeće pitanje“.

Kao i obično, Svetov uvodi čudne definicije termina. Ako je ranije anarhiju definisao kao stanje rata svih protiv svih (tako on od 2019. više ne može sebe nazvati ankapom), sada je vlast definisao kao mogućnost postizanja željenog ponašanja od ljudi. Na taj način, vlast ima i dobar reklamista čiji proizvod ljudi kupuju, i dobar govornik čija agenda dopire do masa, i silovatelj koji žrtvu vuče u žbunje, i činovnik koji izdaje nalog za rušenje kuće. I, naravno, tiranin koji odlučuje čime da namaže gaće svom političkom protivniku. Ovakva definicija ne daje libertarijancu mogućnost da razlikuje kojoj vlast treba težiti, a kojoj ne, zato Mihail sada može samouvereno tvrditi da „ne postoji scenario prema kojem principi mogu počivati na nečemu drugom osim na vlasti“. Naravno da bi postojao, kada toliko ružno proširimo definiciju vlasti da ona uključuje apsolutno svaki uticaj.

Svetovlje objavu je prilično srdačno primio Centar za republikanska istraživanja. Posvetili su joj čak dve recenzije različitih autora – Darje Kormanovskej i Andreja Bistrova. Mihailu su čestitali što mu se pozicija približava republikanskoj, savetovali su mu literaturu, primetili sitne nedostatke – generalno, zapravo su ga pozdravili u svojim redovima.

Takođe, kaže se da je njegovu objavu srdačno primila i zvanična ruska propaganda, ali, srećom, ja nisam obavezna da je pratim, pa uopšte nisam upoznata sa detaljima.

Među oštrim kritičarima Svetova izdvojila bih Majkla Nakija, koji je podvukao najvažnije što nedostaje Mihailovom delovanju: ono je već odavno daleko od bilo kakve prakse. Poslednji praktični projekat Mihail Svetova bio je pokojni moskovski klub Nova iskrenost. Ali od trenutka emigracije potpuno se fokusirao na održavanje svog informativnog resursa, a to je po današnjim vremenima beznačajno, blogera ima kao vrana na žici, sama ta delatnost je znatno obezvređena, osim ako bloger ne troši svoju zaradu na nešto praktično, kao što Majkl Naki organizuje prikupljanje sredstava za VSU. I tako ispada da je Svetov u ovom svom Oproštaju od idealizma jednostavno izjavio da vi, navodno, sve radite pogrešno, ali nije zacrtao nove orijentire za svoje potencijalne pristalice. Nije iznenađujuće što su mnogi čitaoci doneli zaključak: Svetov predlaže da se preda i prepusti milosti vlasti, jer je ona, navodno, milosrdnija nego što o njoj pišete.

Mislim da se Svetov ne bavi praktičnim radom jednostavno zato što mu to ne polazi dobro. Sve društvene organizacije u kojima je bio član, on je raspao. Ofline biznis je otvoren u očigledno pogrešno vreme i sasvim zakonski je ubila milosrdna vlast. I tako se on prepušta onim aktivnostima prema kojima još uvek oseća privlačnost: prati vesti, komentariše ih i ponekad reflektira o uzaludnosti postojanja. Možda jednostavno pustiti dedku da odmori u penziji, umesto da zahtevamo akciju?

I za kraj nešto pozitivno, kako se ne bismo uporedili sa Mihailom Svetovom. Ako želite akciju, u uslovima kada milosrdna vlast vredno čupa bilo kakve javne organizacije, onda akcija mora biti partizanska. Smatrate da je važnije oslabiti Putina – vaš put je u Rospartizan. Smatrate da je važnije ojačati sebe i steći tu silu bez koje nema prava – vaš put je agorizam. Upravo se ja bavim implementacijom različitih agorističkih praksi.

Kako država podstiče ljude da postanu više „ilegalni“

Voluntarist, Bitarh

Verovatno ste već upoznati sa tim da su ruske vlasti nedavno donele odluku da pozive za vojsku izdaju u elektronskom obliku i da smatraju da su regruti ih primili samim činom pojavljivanja poziva u bazi. I ako regrut sam ne dođe u vojni odeljenje, očekuju ga različite sankcije: zabrana napuštanja zemlje, registracije preduzetničke radnje i nekretnine, upravljanje automobilom, odbijanje izdavanja kredita i drugo. Kako će se takve mere u praksi odraziti?

Očigledno je da će one gurat ljude da napuste legalno pravno polje i pređu u odnose koji su, sa tačke gledišta države, ilegalniji. Potencijalnih regruta ima na milione i daleko ne bi rizikovao svaki od njih da se pojavi u vojnom odeljenju po sopstvenoj volji, bez obzira na preteće sankcije. Ali istovremeno, malo je verovatno da će odustati od vođenja barem donekle punopravnog života. Zbog toga će ljudi sve više svesno kršiti niz državnih zakona. To će, sa svoje strane, stvoriti preopterećenje organa reda, kojima neće biti dovoljno vremena, snage i sredstava da efikasno reše sva kršenja zbog njihovog prevelikog broja, a takođe će doprineti razvoju sivih i crnih tržišta koja rade van domašaja države i njenih regulacija. Stacionarni bandid, kao što vidimo, takvim merama sam sebi kopa grob.

Takođe vredi napomenuti da su ruske državne vlasti za sada najavile samo niz sankcija protiv regruta u slučaju njegovog nepojavljivanja po elektronskom pozivu. Međutim, s obzirom na to da će se poziv sada smatrati uručenim nakon njegovog postavljanja u bazu, a da je višestruko nepojavljivanje po uručenim pozivima osnov za krivično gonjenje, ti isti milioni potencijalnih regruta mogu se potpuno naći u statusu „ilegalnih“ ljudi, što će samo višestruko pojačati posledice opisane u prethodnom pasusu. Uпрочем, najverovatnije stacionarni bandid neće sebi stvoriti tako veliki problem. Ako do ozbiljnih kazni i dođe, one će biti selektivne i pokazne, ali ne i masovne.

Ipak, za svaki slučaj, od stacionarnog bandida treba očekivati sve, radi sopstvene bezbednosti. Uпрочем, dobra vest je u tome da će time stacionarni bandid samo još više uništiti sebe ako se odluči na tako nešto. A alternativa mu će se uvek naći, naročito ako za nju bude potrebno milionima ljudi i ako se stacionarni bandid ispostavi previše preopterećenim da sve kontroliše i suzbije. To može postati procvat agorizma – dobrovoljnog slobodnog tržišta koje se nalazi van državnog mešanja, a u slučaju jačeg pritiska na milione „vojno obaveznih“ – pojava takozvanih „neregistrovanih ljudi“, koji pravno uopšte ne postoje sa tačke gledišta države.

Pre 40 godina SEK3 je pisao u Novom libertarianskom manifestu da je Kalifornija ispred cele planete po prelasku na libertarianizam i agorizam.

Sada opažamo da je Kalifornija vrhunska etatistička socijalistička država u SAD. Kako je do toga došlo?

L29Ah

Dosta dugo nisam pristupala ovom pitanju jer nisam razumela kako da na njega odgovorim detaljno, a da ne zapadnem u dosadnu hroniku, koja nije nužno beskorisna, ali sama po sebi ništa ne govori. Svako povećanje poreza i svako pooštravanje regulacija imalo je svoj jedinstveni razlog, a kopanje po tome nije nivo popularnog kanala.

Ako baš kratko, Kalifornija je postala Komifornija jer su njeni birači to želeli. Ona ostaje u tom statusu već uglavnom uprkos volji birača, ali sa socijalizmom to obično i ide: taj narkotik se proba jer je moderan i svuda se reklamira, a potom se ispostavi da je lakše umreti nego se skinuti s njega, i tako Kalifornija (kao sistem efikasnog upravljanja resursima teritorije za uređenje te teritorije u interesu njenih stanovnika) umire.

Skinuti se s tog narkotika je kao da je moguće – to pokazuje primer Tečerove Velikobritanije. Ali recidivi su takođe krajnje verovatni, što pokazuje primer savremene Velikobritanije. U svakom slučaju, ostavimo na miru medicinske metafore i zloupotrebu holističkih konstrukcija. Želela bih da skrenem pažnju na drugi momenat.

Uopšte govoreći, Konkin je zapravo i predvideo krizu države, jer da ljudi imaju mogućnost da koriste političke metode za stalno i nepovratno smanjenje državnog mešanja, ne bi bilo nikakve potrebe ni za agorizmom. I, istovremeno, kalifornijski kriptoanarhisti su zaista ozbiljno pomogli čovečanstvu u implementaciji korisnih agoričkih tehnologija, tako da su se Konkinova zapažanja o tome da će Kalifornija igrati važnu ulogu u borbi takođe u određenoj meri opravdala.

Zahvaljujući otvorenim granicama između država, mnogim agoristima i libertarijancima se učinilo jednostavnijim da pobegnu u mali Njuhampšir, nego da pokušaju da preokrenu situaciju u ogromnoj Kaliforniji, stoga oni koji bi želeli da se fokusiraju na biznis i legalnu politiku, a ne na preživljavanje, logično ostavljaju leviste same sa vladama koje su izabrali, odlazeći tamo gde će njihovi napori doneti više koristi. Konkin je iz nekog razloga upozoravao protiv takve taktike kao protiv nekog jednostavnog i pogrešnog rešenja, nazivajući je anarho-cionizmom. S druge strane, on je takođe predvideo pojavu određenih agoričkih geta, gde će ljudi moći efikasno da se odupru pokušajima države da ih regulišu do nule, zahvaljujući tome što će tamo njihova koncentracija biti povećana i neprijateljski agenti će imati poteškoća.

Kratko rečeno, Konkina je malo brinula sudbina konkretne države koja je ionako bila u rukama etatista, i zamerati tome što njegova teritorija sada nije lokomotiva agorizma je kao zamerati Ajn Rend nedostatak Rierdonovog metala na bazi legure gvožđa i bakra u našem životu.

Treznje o agorizmu. Novi video od Libertarian Band

Tim Libertarian Band nastavlja da razmatra agorizam.

Sviđa mi se analiza: nabrojani su plusi, minusi, skriveni rizici, ograničenja, perspektive i tako dalje. Posebno ću izdvojiti tvrdnju da ne mora svako ko praktikuje metode kontrekonomsije biti agorista. Na primer, Severna Koreja zarađuje na kontreekonomiji, ali oni nam nisu braća.

Čini mi se da je za uspeh agorizmu potrebno podudaranje dva faktora. Prvo, u zemlji treba da postoji anokratija (čak bih rekla failed state, ali taj termin ima mnogo negativnih konotacija jer se to stanje uglavnom povezuje sa preziranjem prema privatnoj svojini). Drugo, agorizam treba da bude moderan. Idealno – na nivou filma Alongside Night. I dok u pogledu slabljenja države malo toga možemo, u vezi sa drugim uslovom imamo sve karte u rukama.

Novi video Libertarian Band – o bežanju iz vojske

Libertarian Band je objavio treći video iz serijala „Agoristička knjiga kuvanja“, ovog puta posvećen tome kako izbeći vojsku. Video je dug, više od 15 minuta, ali ima vremenske oznake (timecodes). Možete odmah preskočiti na odeljak „Praktični saveti“ na 5:23, jer pre toga ide dug istorijski uvod o tome kakva je bila mobilizacija u vreme Ochakova i osvajanja Krimа, a taj uvod nema nikakve veze sa daljom detaljnom i korisnom praktičnom instrukcijom.

Savetima ponuđenim u videu dodaću i svoj. Može se ne pokušavati zloupotrebljavati sistem sudovima i ne preklinjati za pravo na alternativnu civilnu službu, već jednostavno unapred otići iz zemlje. Crna Gora, u koju ja odlazim, nije jedino mesto; postoji mnogo drugih mesta gde ruski čovek živi slobodnije i bogatije nego pod jurisdikcijom Moskve.

Upravo je to najagorišćiji način izbegavanja vojne službe. Upravo je taj način opisan kod Aйн Rand u njenom najpoznatijem delu. Naši preci, raspadanjem Sovjetskog Saveza, ostvarili su za nas najvažniju slobodu: slobodu odlaska. Da su oni imali tu slobodu, koliko se Rusa ne bi ubilo u 20. veku od ruke sovjetske države! Zato nemojmo umanjivati značaj ovog najvažnijeg postignuća. Trenutno nam nije ostala druga mogućnost da glasamo za bolju budućnost za sebe, osim nogama.

Anonimnost na mreži, recepti od Libertarian Band

Libertarian Band je izdao drugi video iz serijala o agorizmu, a pošto ja sada više ne učestvujem u produkciji, sama sam veoma radoznala šta će sledeće da snime.

Snimljen je video o metodama obezbeđivanja anonimnosti. Sudeći po detaljnosti izlaganja, konsultant je bio Bitarh. Skup recepata deluje još strože nego u Svetovom videu na sličnu temu.

Po mom mišljenju, video izgleda kao neka vrsta šeme „kako sastaviti prsluk za zaštitu od metaka klase pet“, sa naznakom da prave momci zapravo sastavljaju tenk, ali da je i ovo dovoljno za početak. Dakle, jasno je da se po želji može veoma dobro osigurati, ali nije baš jasno kako se u tome šeta gradom. Možda je trebalo malo drugačije strukturirati materijal: evo kakve klase pretnji mogu postojati, i evo kakve su preporučene zaštite za svaku pretnju, čime može da se ugrozi ako se preporuke zanemare, i kolika je verovatnoća da se snosi posledica.

U tom smislu, Svetov je čisto scenaristički postupio pametnije, jer nije pričao o apstraktnoj anonimnosti na mreži, već se povezao sa konkretnim slučajem Čečena koji je tukao kosmonaute na mitingu. Možda je i u ovom slučaju imalo smisla povezati se sa slučajem istog tog Bitarha. Kao da kažu: ako želite da ne štedite rečima dok komunicirate na mrežama, a da vas za to ništa ne košta – evo vam set alata za zadovoljenje te hitne potrebe.

Tako je to, trebalo je samo pogledati materijal omiljenog kanala sa strane – i umesto reklame dobije se kritički pregled.

Borba protiv kripto-anarhista je pucanj u sopstvenu nogu

Bitarh

Često čujem prigovore protiv agorizma, kripto-anarhizma, bitkoina, platformi u darknetu, TOR-a, VPN-a i svega ostalog što omogućava borbu protiv stacionarnog bandita („države“) nenasilnim metodama na mreži. Kritičari kažu da državi nije teško sve to zabraniti i blokirati.

Zaista, čisto teorijski, država je sposobna sve to blokirati jednim pokretom prsta, samo što, kao i uvek, u igru ulazi odnos koristi i troškova. Trenutno je povezanost u mreži toliko visoka da će blokiranje jedne IP adrese, protokola, ili čak nekog potpisa putem DPI sredstava neizbežno dovesti do prateće štete.

Roskomnadzor (RKN) je pokušavao da blokira Telegram, ali je na kraju odustao od te ideje jer su usled pokušaja blokiranja prestale da rade sasvim drugi servisi: onlajn prodavnice, obrada plaćanja MasterCard, kurirska služba, čak i sajt Odnoklassniki. Zabraniti VPN takođe neće uspeti — koriste ga kompanije. Zabraniti ga privatnim licima, ali dozvoliti kompanijama, deluje kao potpuni ludilo — pojava 140 miliona pravnih lica u Rusiji to je DDoS napad na ceo birokratski sistem. Možda napraviti „kao u Kini“, moćan firewall sa DPI-jem? To takođe nije opcija — svi donekle pristojni VPN servisi pružaju alate za njegovo zaobilaženje.

Neko će još reći za bele liste, kada se blokiraju svi resursi osim dozvoljenih. To takođe neće proći — veoma mnogo uvozne industrijske i medicinske opreme zahteva pristup mreži radi povezivanja sa serverima proizvođača. Govoriti o „uvozu zameni“ opreme te klase je zapravo smešno. I šta da se krije, vlastima je potrebno da razvijaju još neke „vunderwaffe“, a za to je potreban pristup mnoštvu različitih „piratskih“ resursa tipa Sci-Hub gde se objavljuju naučni članci iz inostranih izdanja.

Takođe se ponekad provuče prigovor da država može jednostavno zastrašiti kripto-anarhiste represijama u stvarnom životu. U stvarnosti, možete zastrašiti samo Vasju koji igra „piratski“ Call of Duty. Idejni borci protiv statičnog bandita, što je većina agorista i kripto-anarhista, brzo će pronaći načine za zaobilaženje nadzora i blokada. Oni će se još više razbesaniti na državu i, umesto nevinih nestašluka na internetu, preći na razvoj sasvim opipljivih alata za suzbijanje agresije tiranije, poput dronova, laserskih uređaja koji slepe i čak oružja masovnog uništenja, s obzirom na to da imaju dovoljno veština.

I tako ispada da je blokiranje aktivnosti kripto-anarhista teoretski moguće, ali će se u praksi to pretvoriti, na primer, u otkazivanje tomografa i sistema za održavanje života u bolnicama, uz zastanak mnogih industrijskih preduzeća i kolaps ekonomije. Hoće li država ići na takve gubitke? Ne mislim!

Preopterećenje stacionarnog bandita

Bitarh, Voluntarist

Ponekad se kao argument o nemogućnosti realizacije bilo kakvih ozbiljnih pokušaja da se postigne slobodno društvo, čak i uz postojanje nasilne državne vlasti, navodi činjenica da će državni bezbednosni agenti (tj. stacionarni bandit) jednostavno zaustaviti svu delatnost povezanu sa tim. Upravo zbog toga je, konkretno, nemoguće praktikovati agorizam – svi agoristi će biti uhapšeni i zatvoreni kao privrednici koji izbegavaju plaćanje poreza i bave se „nezakonitim“ preduzetništvom. A bez prakse agorizma nije moguće izgraditi društvene institucije koje su alternative državnim, odnosno stvoriti početnu infrastrukturu slobodnog društva. Takođe, to neće omogućiti izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja – silovnici će jednostavno zatvoriti one koji proizvode i distribuiraju oružje za samoodbranu još na samom početku tog procesa. A bez BPN ne može biti ni reči o suprotstavljanju stacionarnom banditu. Međutim, ovaj problem ima rešenje: potrebno je učiniti tako da država ne može da koristi silu, a jedan od načina da se to postigne je organizovanje preopterećenja njenih silovnih struktura, po analogiji sa DDoS napadom na onlajn servise.

Za početak je ipak neophodno pozabaviti se pitanjem oružja za samoodbranu. Naravno, za njegovu proizvodnju i distribuciju biće potrebni finansijski resursi, čak i ako se koriste najjeftinije i najdostupnije varijante takvog oružja. Njihovo prikupljanje se može obaviti putem krandfatinga, takođe je moguće pojavljivanje anonimnih mecena koji su van domašaja državnih bezbednosnih službi. Uz prisustvo dovoljnih sredstava, proizvodnja i distribucija naoružanja neće biti problem. Pogledajmo, na primer, situaciju sa proizvodnjom i distribucijom narkotika. Uprkos progonima od strane vlasti, oni se sasvim regularno proizvode, makar i ilegalno, a takođe stalno postoje oni koji žele da ih ostavljaju na skrivenim mestima – mnogi ljudi se ne boje kazne od strane statičnog bandita. Ovaj primer nam pokazuje da je baviti se ilegalnom proizvodnjom oružja za samoodbranu i pronaći voljne da ga distribuiraju sasvim realno.

Dalje, oružje za samoodbranu dospeva u ruke ljudi. Naravno, neće odmah biti moguće obezbediti celokupno stanovništvo, mada će biti dovoljno čak i malog procenta ljudi, naročito ako se oni pažljivo biraju. Najbolje će odgovarati oni koji najverovatnije mogu postati žrtve progona i nasilja od strane drugih ljudi ili koji već jesu žrtve.
Do čega će to dovesti? Do naglog porasta broja povređenih i poginulih progonitelja i nasilnika. Policija će biti zatrpana slučajevima ove vrste. Pored toga, sami predstavnici bezbednosnih struktura mogu postati žrtve ako pokušaju da primene silu na ljude, jer postoji velika verovatnoća da mogu naići na vlasnika oružja za samoodbranu. I ne zaboravimo povremene proteste i mitinge, gde će i pripadnici bezbednosnih snaga stradati ako odluče da napadnu naoružanu gomilu.

Sve to će jednostavno preopteretiti bezbednosne strukture statičnog bandite. Oni će izgubiti sposobnost da efikasno obavljaju svoje dužnosti. Zbog preopterećenosti, biće im daleko čak i do ekonomskih kriminalaca – agoristi će moći mirno da vode svoju delatnost i proširuju agorističku infrastrukturu. Čak ni pokušaj uvođenja totalne kontrole nad građanima neće pomoći – to će samo udariti na ekonomski položaj vlasti i smanjiti njene bezbednosne kapacitete.

Naravno, neko će reći da će i sami ljudi od toga stradati, jer više neće biti nikoga ko bi ih branio, uključujući i iz pravnog aspekta, jer će državni sudovi, ponovo, biti preopterećeni. Ali to je već pitanje agorističke aktivnosti, u toku koje se mogu organizovati mere samoodbrane i nezavisni instituti za rešavanje konflikata. Inače, u slučaju neefikasnosti rada države usled preopterećenosti njenih struktura, mnogi ljudi će u potrazi za zaštitom sami odlučiti da se pridruže ovim alternativnim rešenjima, što će samo proširiti agorističku aktivnost i infrastrukturu.

SAD

O situaciji u SAD već je napisano mnogo razmišljanja, od banalnih do vrlo dubokih, od strane prilično uvaženih ljudi. Pokušaću da pregledam stanje stvari malo sa strane.

Iz dva prethodna posta znate da je republika društvo ljudi koji su saglasni oko pitanja prava. U SAD trenutno nema ni približno saglasnosti oko pitanja prava, a to znači da ne može biti pravne procene ni za izborne procedure, ni za performans u Kapitolu, ni za naknadna čišćenja u info-polju. Ako obe strane sukoba ne priznaju jurisdikciju suda, onda sud ne obavlja funkciju rešavanja sukoba, a to znači da to uopšte nije sud, već manje-više ritualizovana odmazda. Ukratko, ja tumáčim stanje stvari u SAD kao građanski rat. U ratu izbori mogu samo da zabeleže koje će se tačno ličnosti naći na čelu dominantne grupe. To je i dalje legitimnija procedura od direktne vladavine vojnih komandanta, ali u stvarnosti, na federalnom nivou, izbori u SAD nisu bili između Trampa i Bajdena, već između Bajdena i Sandersa (sa republikanske strane izbora uopšte nije bilo). A nakon toga, pobednik na izborima Bajden je jednostavno preuzeo komandu nad vojskom tokom silovitog poraza republikanske strane sukoba.

U kom položaju se ankapovi nalaze u ovoj situaciji? U položaju trećeg koji se raduje. U sukobu žabe i poskokace, žaba je odnela pobedu, i sada se poskokaca privremeno nalazi na našoj strani. Savez između agorista, koji zastupaju slobodno tržište bez obzira na želje bilo kojih silovnih grupa, i onih koji nastavljaju da ponavljaju mantru o pravu i redu – to je potencijalno veoma snažna stvar. Jer sada će se govoriti o našem pravu i o našem redu.

Na primeru informacionog polja, to će značiti sledeće. Dobićemo ozbiljnu plaćenu potražnju za slobodnim društvenim mrežama, za slobodnim hostingom, za slobodnim registratorima domena, za slobodnim operativnim sistemima koji nam ne ometaju upravljanje korisničkim uređajima, za slobodan hardver bez hardverskih bekdoora, i za slobodan novac za plaćanje svega navedenog. Mrežni efekat – upravo ono što trenutno veoma nedostaje alatima slobode.

Danas je pitanje časti za svakog američkog republikanca – da proda sve svoje akcije Apple-a i Alphabet-a, a da ne govorimo o prokletom tviteru, uloži dobijeni novac u bitkoine, a na njih podržava one alate slobodnog tržišta koji će na najbolji način zadovoljiti njihovu klijentsku potražnju za slobodnom razmenom informacija, novca i robe, za samoodbranu, za izgradnju sveta i reda oko sebe, za uništenje imovine agresora, za provociranje razdora među njima, i za alate obezbeđivanja slepote države, bilo da je reč o anonimizaciji radnji na mreži ili paralizi volje nadzornika. Izvlačenje oka ciklopu – važan je deo strategije.

Jebemo neprijatelja – jačamo mi

Agorizam u četiri koraka

Moj omiljeni Telegram kanal Libertarian State objavio je u dva dela kratak skup principa koje promovišu. Deo 1. Deo 2. Pročitala sam. Kratko, jasno, razumljivo, mnogo od iznetog smatram korisnim, i postoji samo jedan ozbiljan problem: ciljna publika kanala nije sposobna da sprovede navedene principe.

U vezi sa tim, smatram korisnim da izložim sopstveni pristup izgradnji libertarijanske budućnosti, koji je upravo ono što svaki od mojih čitalaca može da primenjuje. To je, naravno, agorizam. Još pre nego što sam se upoznala sa Konkinovim idejama o kontreconomiji, nazivala sam ovaj pristup kontrakulturnim, suprotstavljajući ga političkom. Šta nije u redu sa političkim pristupom?

Nema smisla trošiti napore na to da se promeni politički kurs države. Prvo, moraćete da počnete sa podrškom zanemarljive manjine. Drugo, politika je put neizbežnih kompromisa, i u najboljem slučaju vaše ideje o smanjenju države biće delimično implementirane. Treće, kako se smanji, tako će se i ponovo proširiti: nema nijednog primera gde nakon liberalnih reformi nije usledio povratak starom, i generalno trend ide ka daljem jačanju uloge države. I, konačno, za uspešnu političku delatnost potrebno je graditi složene udruženja, ali svaku organizaciju ujedinjenu jednostavnim interesom je veoma lako raspustiti. Beskonačno ćete se uranjati u unutrašnje konflikte o tome čija je verzija principa istinitija i ko je koji član statuta u kom trenutku prekršio.

Umesto toga predlaže se, prvo, da izbacite državu iz svoje glave, drugo, da je izbacite iz svog života, treće, da je izbacite iz života svojih najbližih, a četvrto, da proširite krug tih istih najbližih.

Najvažnije je prvo. U ovoj fazi čvrsto razumete da ne postoje nikakvi zadaci za koje bi pristojnom čoveku bila neophodna država. Nju ćete morati da kontaktirate prinudno, zbog neke glupke dozvole, ali svakako ne treba da računate na bilo kakav uspeh kroz saradnju sa njom.

Nakon ozbiljnog napretka u prvoj fazi, neizbežno ćete početi da napredujete i u drugoj. Uvek ćete se pitati: a ne može li crno? A ne može li bez dozvole? A ne može li bez prijavljivanja? Vaše kompetencije će se razvijati u ovoj specifičnoj oblasti, a ne u oblasti, na primer, prikupljanja dokaza za dobijanje socijalnih davanja.

Ako uspete u zaobilženju državnih prepreka, neizbežno ćete na neki način pomagati u tome svojoj bliskosti. Tako ćete postati potrebna osoba za mali krug ljudi. I, naravno, taj krug ljudi će vremenom rasti, stekli biste zanimljive veze i uticaj.

U nekom trenutku vas mogu, na primer, zatvoriti. A zatvoriće i poznatog političkog aktivistu. I još nekog poštenog patriote. I još nekog pripadnika bezbednosnih službi koji je izgubio borbu za moć. Država proždire sve, nećete biti njena prioritetna meta. Ali imaće manje šansi da dovuče do vas. Vi znate zaobilazne puteve. Beknęćete u inostranstvo, promenićete identitet, skrićete se, ili u krajnjem slučaju srušiti slučaj.

Slažite se, ova perspektiva je zanimljivija nego da potrošite nekoliko godina pokušavajući da, na primer, postanete opštinski депутат, sedite na sastancima u manjini i ne uspete da uradite ništa tokom svog mandata.