Ovo je već moja treća objava o Belorusiji. U prvoj dala sam očigledne preporuke koje su se zapravo pokazale kao prognoza. U drugoj dala sam neočigledne preporuke, i, naravno, stvarnost se razlikovala od tih preporuka. Zato sada, umesto davanja sopstvenih saveta, želim da se radujem preporukama kojima razmenjuju sami Belorusi.
Reč je o tekstu na Telegramu sa ponosnim naslovom Plan pobede. U njemu se predlaže nastavak Šarpove nenasilne transformacije iz diktature u slobodnije društvo. Ukratko, plan uključuje:
formiranje glavnih pravaca otpora (frontova): protestni akcije, ekonomsko gušenje države, propaganda, politički pritisak, uključujući i međunarodni nivo, moralni i pravni pritisak na konkretne izvršioce.
izgradnju paralelnih struktura koordinacije (ministarstava): vandržavne ekonomske usluge, страхоsne fondove za nadoknadu troškova od državnog nasilja, raspada državne socijalne zaštite, štrajkova.
To je veoma dobar plan jer će tokom njegove implementacije društvo dobiti praktikum iz agorizma, i postoji velika šansa da će u to ući. Kada se ispostavi da je vandržavna koordinacija efikasnija i da će diktatura ipak propasti, postoji šansa da će nova država, koju će svakako početi da grade umesto stare, preuzeti najbolje crte liberalne opuštenosti i prilično dugo izbegavati da se meša u tuđe stvari. A ako ipak počne, ljudi će imati gotove recepte kako tačno staviti državu na mesto.
Postoji li šansa da se nakon odlaska starog režima na njegovom mestu ne počne graditi novi? Ona je veoma mala, jer libertarijanske ideje još uvek nisu dovoljno široko rasprostranjene u društvu, i misao da je svima bolje bez države ljudima ne deluje očigledno. Oni će radije pasti u istu zamku: „ovo je bila loša država, više je nema, sada ćemo izgraditi dobru“.
Kada sam pročitala o Navaljnom trovanju, potpuno su mi se spustile ruke. Ove godine su vladajući režimi širom sveta konačno poludeli i već su uspeli da ljudima nanesu neverovatnu štetu. A još je tek avgust! I nema nikakvih osnova da verujemo da je ovo 2020. godina koja je toliko anomalna, i da će se sve posle toga smiriti. Ukratko, poželela sam da se konačno povučem u unutrašnju emigraciju. Tamo gde nema političkih vesti, gde nemaš pojma kakve nove naredbe izdaju upravitelji tuđeg, gde je oko tebe samo tržište – mirno, prijatno, dobronamerno. Tamo gde je upravo mesto svim pristojnim ljudima.
Molim vas: molim vas, ne hranite se Levijatanu. Ne trebaju nam ti vaši piketi zbog kojih ćete biti kažnjeni – jednom, zatvoreni na dan-dva, pokrenuti krivični postupak – tri. Ne trebaju nam performansi sa Putinovim lutkama i ostale rizične gluposti. To neće probuditi savest banditima na vlasti. To ne pomaže žrtvama bandita. To samo tera pripadnike službi bezbednosti da vam obrate svoju izrazito neprijateljsku pažnju, sa razumljivim rezultatom. Ne treba se ponositi time što si žrtva režima. Treba se ponositi time što režimu nanosiš štetu nekažnjivo. Ali se ponosaj u tišini, inače će sa nekažnjivošću biti razočaranje.
Delovati otvoreno treba tek onda kada iza vas stoji sila. Do tada smo partizani u ovom ratu koji nam je država proglasila. Ne smemo biti vidljivi. O nama smeju postojati samo groteskne glasine – da smo svuda, da je ekonomija zemlje 90% u senci, da naredbe režima niko ne izvršava osim potpuno naivnih čudaka, da samo baksuzi čuvaju novac u fiatu, a prave ljudi isključivo u kriptu, da je zvanično zaposlenje za normalnog čoveka samo paravan za rad u senci, da normalan čovek ima kontakte za sve životne prilike, i upravo zahvaljujući njima, a ne državi, on mirno napreduje.
Naravno, trenutno nije tako. Ali takve glasine i uverenja imaju snagu samoispunjavajućeg proročanstva, zato nam je korisno da ih prenosimo. To je mnogo efikasnija borba protiv režima nego mitinzi ili, oprosti Gospodine, anti-korupcione istrage. Protiv bilo kog režima, ne mora biti Putinovog. Protiv fenomena političke vlasti kao takve.
Na Libertarian band je izašao video neobičnog sadržaja. Jedan od članova tima, Aleksej Nefedov, radi i u okružnoj izbornoj komisiji. Odlučio je da se pridruži štrajku izbornih komisija i ukratko objašnjava motive zašto bi ostali članovi izbornih komisija trebalo da slijede njegov primer.
Od sebe ću dodati da je, s jedne strane, korisno da što više članova izbornih komisija štrajkuje, a s druge strane – korisno je stvoriti što veći teret na preostalim, kako bi sve prokleli i poželeli da su se pridružili štrajkujućima. Pozovite komisiju na kućnu posetu, pošto je to napokon dozvoljeno svima, treba to iskoristiti, nek se trče. Jesmo li mi agoristi ili šta?
Zanimljivu misao sam čula noćas kod Jekatrine Šulman – o tome da razlika u stilistici protesta u SAD i Rusiji nije povezana sa tim da Rusi imaju neki poseban robovski mentalitet, već da je jednostavno tako prihvaćeno. Rusija je, prema njenim rečima, u tom smislu više slična Skandinaviji: i tamo i ovde se protestuje suzdržano, izražavajući mračnu, nemu prekornost, bez svih tih vaših iskazivanja besa, skandiranja i paljenja. Ako izlaziš da protestuješ protiv nepravde, onda si pristojna osoba, a pristojne osobe na ulici ne viču i ne tukuje ljude.
Isto tako, ni mitinzi u Rusiji nisu tu da bi se slušalo ko šta donosi sa scene. Sa scene se govori za Jutjub, odnosno za one koji nisu došli na miting, ali žele takođe da se prožmu atmosferom i lajkuju. A ljudi su došli da komuniciraju međusobno i da se raduju tome što njihovu poziciju deli mnogo srodnih mišljenja. Oni, naravno, razumeju da formalno imaju formulisane zahteve i da treba vršiti pritisak na vlast kako bi ispunila te zahteve, ali neće ići da jurišaju Kremlj, jer pristojne osobe ne rade takve stvari. Oni će pre potpisati rezoluciju.
Upravo zato ruski agorizam preuzima neke crte AUE-a. Agorizam nije toliko stvar toga da država umre od gladi, koliko stvar moralnog izbora. Izbegavajući interakciju sa državom, a još manje plaćanje državi, čovek se jednostavno oseća moralno čistijim.
Upravo zato me toliko nerviraju bilo kakvi pozivi da se ljudima skuplja novac za plaćanje kazni. Kako se može svesno pozivati ljude da se zaprljaju uplaćivanjem državi, a još i dobrovoljno nastupati kao njeni, države, poreski agenti? Izlaziš na ulicu da izraziš državi svoj prekor, razviješ plakat, uhvate te, dobiješ poziv za sud, sud odredi kaznu. Pa izrazi svoj prekor još jednom i direktno tamo u sudu odbij da platiš. Neka zamene kaznom za pritvor ili neka ti iz kuće iznose ormar. Oni će ti ionako u svakom trenutku kad požele razneti kuću, a naročito – ako biraš taktiku otvorenog suprotstavljanja režimu.
Ruski libertarijanci sada forsiraju hashtag #russianlivesmatter i izlaze sa pojedinačnim piketima protiv bezsudnih ubistava koja vrše ruske snage bezbednosti. Podržavam taj hajp. Ali kada za nedelju dana počnu da skupljaju donacije za kazne zadržanim aktivistima, pljuvaćuću po njima. Samo upozoravam unapred.
Liberala koji cene instituciju države samu po sebi, kao nešto što donosi zakon i red, neću osuđivati zbog plaćanja kazni. Za njih je to element zakona i reda. Oni će tu kaznu zakonito osporavati na sudu, želeći da poprave lošu državu. Takvi su njihovi rituali održavanja čistoće, i to se može poštovati, iako se može samo nadati njihovom prosvetljenju.
Prilično sam mnogo promovisala agorizam ovde, i moglo vam je ostaviti utisak da je to jedini dostojan put borbe protiv države: minarhizam brzo posustaje, panarhizam takođe zapinje u prvim fazama implementacije, samo je agorizam neuništiv, zaista pomaže mnogim ljudima da žive i formira u njima korisne osobine, odnosno sam sebe ojačava. Ipak, on ima svoje mane. Danas ću pokušati da ih spojim, ali ću, naravno, navesti kontratezu za svaku tezu, jer cilj posta ipak nije taj da unese tugu.
Podsećam da pod agorizmom podrazumevam bilo koji nenasilni preduzetnički rad, bilo on direktno zabranjen od strane države, ili barem nikako od nje regulisan.
Teza 1. Zbog protivljenja države, agorista mora trošiti napore na maskiranje svoje delatnosti ili druge načine da se izvuče iz linije udara. Troškovi za to nisu nula čak ni za mikro-biznis, i brzo rastu sa povećanjem obima preduzeća.
Kontrateza. Rusi, kao i podanici drugih prirodnih država, mogu na ovo zameriti da za legalni biznis u njihovim jurisdikcijama troškovi protivljenja državnom rejderstvu takođe brzo rastu sa uspešnošću preduzeća, pa je zbog toga važno skrivati promet i profit ne samo radi izbegavanja poreza, već i da policija i druge službe ne bi oduzeli samo preduzeće.
Teza 2. Inače, o rederima. Pored državnih, postoje i privatni. Crni biznis ne može koristiti državnu zaštitu od takvog rejderstva i prinuđen je da se brani sopstvenim silama, a troškovi za to takođe brzo rastu sa povećanjem obima delatnosti.
Kontrateza. Rusi ili podanici drugih prirodnih država će vas, slabe volje, pomaziti po glavi kada čuju reči „državna zaštita“, a zatim će ispričati mnogo nesrećnih priča. De facto, nasilno oduzimanje biznisa u takvim jurisdikcijama je privatno-državno partnerstvo, kada država oduzima, a privatnik kupuje za sitne pare, ili kada privatnik oduzima, a država svojim sudom potvrđuje njegovu ispravnost, ili, konačno, kada država vrši pritisak bez zakona, sve dok biznis ne bude prepisan na privatnika.
Teza 3. Agoristi je teško da sačuva svoju libertarijansku čistotu – na crnom tržištu će vrlo brzo biti primoran da se sam bavi silovitim preduzetništvom, ili da sarađuje sa silovitim preduzetnicima, ili će od njih upasti u vazalnu zavisnost. Legalno delovanje neće toliko oštro postavljati pitanje o poslovima sa savestom.
Kontrateza. Da, to nije isključeno, mnogo toga zavisi od situacije. Negde mafija mora da „podmazuje“ svakog prodavca na tezgi, a negde svaki državni službenik može biti poslat na vlastitu miting ili glasati po nalogu nadređenih. Tako da sama po sebi legalnost ili ilegalnost ničemu ne garantuje, a svoje principe će ipak morati da brani, prosto iz samopoštovanja.
Teza 4. Ideja da se država izgladni kroz agorizam mogla bi da funkcioniše u SAD, gde mali biznis čini ozbiljan udeo u ekonomiji, ali u istoj Rusiji on egzistira na ivici izumiranja, a udeo poreza od njega u državnom budžetu je mali. Zato u Rusiji, sa njenom gigantomanijom, agorizam neće moći da ispuni deklarisanu zadaću.
Kontrateza. Upravo mali biznis koji radi „belo“ egzistira na ivici izumiranja, zbog čega privlačnost praksi agorizma samo raste. Ipak, moram da se složim: dok agoristi principijelno lete ispod nivoa radara, neće imati značajan uticaj na državu, a da bi se neplaćanje novca državi iz razbacanih individualnih tajnih praksi pretvorilo u moćnu kampanju građanske neposlušnosti, legitimitet države mora biti ozbiljno poljuljan njenim sopstvenim neuspesima. Ruska država za sada sigurno uspeva u tom zadatku, treba iskoristiti trenutak.
I za kraj, pojačaću svoju poruku iznetu na početku članka. Glavni zadatak agorizma u današnjoj Rusiji je edukativni. Ništa bolje ne oslobađa od paternalizma u sopstvenoj svesti nego gruba praksa. A dok se ne prevaziđe paternalizam, državu se neće ukinuti.
Dozvoliću sebi da malo generalizujem i formulišem osnovne principe agorizma.
1. Radi sa privatnim klijentom, a ne sa organizacijom. Privatnom klijentu je svejedno da li si platio poreze ili nisi. 2. Radi za gotovinu. Samo gotovina može biti crna. (podsetnik od Ankap-čan: bitkojn je gotovina) 3. Ne potcenjuj barter. Prema dokumentima uopšte ne prolazi nikakav novac, a svaka strana je dobila ono što je želela. 4. Korupcija nije loša, već dobra. Imaš agenta u štabu neprijatelja (države). Ne daješ novac neprijatelju (državi). Smanjuješ zavisnost službenika od države, jer mu pružaš alternativni prihod. On je tvoj saučesnik. On će te pokrivati, jer si ti kompromitujući materijal za njega. I on je više zainteresovan da vaša šema ne bude otkrivena. 5. Prodaj ono što je nemoguće evidentirati ili izbrojati. Na primer, porcije obroka, ili brošure, ili vizit karte (štampa). 6. Nabavka materijala takođe mora biti crnom gotovinom. 7. Izbegavaj bezgotovinsko plaćanje čak i na ličnu karticu. Neka klijent prenese novac onome kome ti duguješ. Moji klijenti su čak plaćali i muzičko školovanje moje ćerke! Tako deluješ kao da ništa i da nisi uradio. Tvom poveriocu je svejedno ko je platio tvoje dugove. A država dobija porez samo na jednu transakciju. 8. Sjajna šema sa darovima prirode. Bez ikakve nabavke. Novac je dobar, apsolutno crn i neostvariv. Na primer, mi smo 90-ih sakupljali šišarke. Prodaja na crno, za gotovinu. Koliko je prodato – nedokazivo. 9. Rad sa onim čega se ne može dotaknuti. Na primer, dizajn. Napraviš dizajn, dobiješ novac. Od koga, za šta – pokušaj to da razgraničiš. Tu osobu možda nisi ni video uživo! Poslao ti je porudžbinu preko WhatsApp-a, dobio skicu na mejl. Uplatio ti je novac na telefon. 10. I razne vrste usluga na terenu ili kod kuće. Tipa, popravka kompjutera, manikir, renoviranje stanova, dresura/šetnja pasa. Čak i ako dođu iz poreske po prijavi, kažeš da još uvek nije bilo klijenata. Čim se pojavi prvi – napraviću patent. Dokazati da ti polugrad koristi usluge, može se samo po šaputanju. Ali, mora se raditi normalno, da te niko ne bi okrivio…
Otprilike tako. To je prvo što mi je palo na pamet. Mnogo toga iz ličnog iskustva iz 90-ih. Svesno sam izostavio kriminalne šeme. Možda sam mnogo toga propustio. Ovde je glavno – naznačiti pravac razmišljanja.
Mihail Požarski je objavio veoma dobar video o iluziji kontrole. Obavezno pogledajte u celosti ako još niste, a ja, kao i obično, iznosim ključne teze u mom razumevanju.
Iskustvo upadanja u bezizlaznu situaciju (onu u kojoj položaj subjekta ne zavisi od njegovih napora) provocira razvoj naučene bespomoćnosti.
Naučena bespomoćnost naglo smanjuje konkurentni potencijal subjekta u situacijama kada od njegovih postupaka zaista nešto zavisi.
Važna psihološka odbrana od naučene bespomoćnosti je iluzija kontrole. U bezizlaznoj situaciji čovek može poverovati da od njega ipak nešto zavisi, i tada se naučena bespomoćnost neće pojaviti.
Međutim, rituali psihološke odbrane, koji imaju za cilj da formiraju iluziju kontrole, mogu sami po sebi pogoršati bezizlaznu situaciju.
Zato je efikasnija veština refleksije, kada subjekat analizira šta stvarno može da kontroliše, a šta ne, i ne troši snagu na iluziju kontrole, prihvatajući višak sila onakvima kakvi jesu.
Takva veština se formira kroz iskustvo samostalnog izlaska iz teških situacija, i nikako drugačije.
Zato je stvaranje glomaznih centralizovanih struktura i prebacivanje odgovornosti za sve što postoji na njih — iluzija kontrole, a stvarna borba protiv poteškoća predviđa pre decentralizovan pristup zasnovan na ličnoj odgovornosti. Tačka.
Zato, nakon što sam označio tri glavna puta kretanja ka ankapu — minarhizam, panarhizam i agorizam — posebnu pažnju posvećujem upravo agorizmu.
Može se osnovati politička partija, kao kod velikih igrača, održavati mitinge, kao veliki igrači, i verovati da svojim političkim pritiskom na neki način utičeš na politiku koju vode vlasti — a na pitanje zašto život ne postaje bolji, odgovarati da preduzeti napori nisu dovoljni, da na trg ne treba da izađe stotinu hiljada, već milion ljudi.
Može se predlagati reforme za stvaranje funkcionalnih konkurentskih jurisdikcija, sanjati o građanstvu na Fejsbuku ili Bitnation projektu, a na pitanje zašto se sve to ne uvodi, odgovarati da sve to ionako ide u tom smeru, ali bi bilo dobro udvostručiti napore u propagandi.
A može se jednostavno zaključiti dogovor i ne platiti porez. Ili zaobići nezgodnu zabranu. Ili smisliti servis koji je koristan ljudima, ali nevidljiv državnim služnicima. To više nije iluzija kontrole. To je sama kontrola. Na takvim stvarima čovek uči kako samostalno da izlazi iz teških situacija. A ako se nađe u uslovima u kojima ne kontroliše mogućnost izlaska iz položaja, tada će već biti rezistentan na naučenu bespomoćnost, ali se neće udariti u rituale radi iluzije kontrole.
Može se ostati ateista u rovovima pod vatrom. Dok jedan prlja pantalone, a drugi se moli, agorista produbljuje rov.
Na primer, želim da otvorim kafić. Otvarajući kafić u centru grada, ozbiljno rizikujem da izgubim novac od strane države. Kako izbeći to, i da li uopšte vredi rizikovati otvaranjem ilegalnog biznisa u modernoj Rusiji sa stvarnim prostorom i ljudima unutra? Imam osećaj kao da je agorizam trenutno samo prodaja supstanci, ali ja ne želim da prodajem supstance na toru, želim da se bavim, na primer, kafićem, a tamo već nije takva anonimnost, tamo je potrebno da ljudi znaju za njega i da bude na vidiku. Dakle, to uopšte nije isto što i tržište supstanci, na primer, gde se poslovi mogu obavljati preko tora. Dalje, ako se pojave neki problemi sa vlastima, sud i pravosuđe su monopolizovani, i niko me neće zaštititi od proizvolja poreskih službenika. Šta raditi? Čekati dok izbegavanje poreza ne postane norma? Podmazivati mitoom? Tada će novac otići državnim službenicima i povećati njihovu zainteresovanost za pravljenje problema (da bi bilo više mita). To je neki začarani krug.
Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.0001985 btc
Praktike agorizma uvek podrazumevaju određenu solidarnost između ugovornih strana protiv države, i na nju treba težiti prilikom razmatranja kako izgraditi svoj sivi biznis. Tako, ako otvorite neoporezovani objekat na otvorenom prostoru u centru grada, imate jedinu šansu da izbegnete represivni pritisak države: ako kao odgovor na takve pokušaje vaši klijenti odmah razstrelaju predstavnike države, i ako im to je unapred poznato. Van Čečenske Republike ne može se računati na to, tako da nema šta tražiti.
Pošto smo već počeli da pričamo o oblasti ugostiteljstva, predložila bih drugi poslovni model. Pronađite neki nepreviše pompcio poslovni centar, sa blagim režimom propuštanja, prođite kroz svaku kancelariju i izložite svoju jednostavnu komercijalnu ponudu – da ste svakog radnog dana tokom pauze za ručak spremni da im dostavljate topli kompletan obrok po fiksnoj niskoj ceni, uz plaćanje gotovinom. Evo linka za Telegram bota, svakog jutra do 11:00 možete napraviti porudžbinu birajući jedan od tri kompleta, i od 13:45 do 14:15 porudžbina će biti isporučena u kancelariju. To je, zapravo, ceo model. Tredaće vam da iznajmite prostor za kuhinju na fizičko lice, da zaposlite osoblje „na crno“ – i radite. Možete se čak i ne predstavljati nikome bilo kojim imenom, vaše ime je Telegram bot. Ah, da, takođe će biti potrebno potrošiti novac na pisanje bota. Kao alternativa, bot se može zameniti sajtom, ali to zavisi samo od toga koliko je Telegram zastupljen u vašem gradu.
Inače, da ne biste bezveze šetali sa svojim reklamama, kada budete reklamirali svoju službu toplih obroka, ponesite sa sobom ukusan kolač, on će se odlično prodati u kancelarijama, bilo bliže ručku, bilo bliže „five o’clock“ vremenu. Tada nećete biti samo „neki lik koji je došao sa brošurama“, već „oni, oni sa pecivima, mogu da nose i tople obroke“.
Naravno, ovaj model najbolje funkcioniše kada u kancelarijama ima nekog života, tako da period totalne samoizolacije nije najbolje vreme za početak ovakvog biznisa. S druge strane, upravo sada možete organizovati besplatnu ishranu za lekare u bolnicama, putem donacija. Neke nevladine organizacije se time već bave, i ništa vam ne sprečava da i vi počnete da usavršavate svoje organizacione veštine upravo sada. Svaka dobrotvorna organizacija troši deo prikupljenih sredstava na sopstvene potrebe, tako da, ako ne budete previše neustrašivi, ćete barem uspeti da obezbedite minimalnu zaradu sebi i svojim zaposlenima, plus stekleti reputaciju i poznatost, a i sam objekat dobrotvorstva će vam biti zahvalan i, ako zatreba, izdvojiće respirator van reda.
Naravno, ova ideja nije nova, ali u ovoj sferi će još dugo postojati prostor za agorizam, naročito van glavnih gradova
U medicini postoji klasa bolesti koja se zove autoimuna. To su mišićna slabost (miastenija gravis), dijabetes tipa 1, multiple skleroza i druge. Suština ovih bolesti je u tome što antitela (ubilačke ćelije) počinju da prepoznaju tkiva organizma domaćina (čoveka, životinje) kao štetna i napadaju ih. Najčešće se to dešava nakon infekcije određenim virusom koji je, u smislu prepoznavanja od strane imunog sistema domaćina, sličan zdravim tkivima (govoreći jednostavnim jezikom). Antitela jednostavno ne vide razliku koga treba napasti — virus ili zdrava tkiva — i ubijaju sve.
Autoimunno oštećenje se može posmatrati u bilo kom složenom sistemu, ne samo biološkom. Na primer, mnogim korisnicima kompjuterskih antivirusa poznat je problem brisanja normalnih datoteka koje je antivirus protumačio kao maliciozne. Ko koristi ekstenzije za pretraživač za blokiranje reklama (AdBlock), dobro zna da zbog njih često dolazi do narušavanja normalnog rada sajta. To se dešava upravo zato što blokator protumači normalan kod sajta kao reklamu — i obriše ga.
Država je takođe složen sistem i može lako biti izložena autoimunom napadu. Pri tome nastaje zanimljiva situacija — što država ima više silovaca i različitih službi, to će autoimuni udar biti efikasniji. Ova strategija deluje zaobilazeći poznatu tvrdnju „država je jača, lako će vas zgnječiti, zato je borba silom uzaludna“, jer za borbu silom protiv države koristi silu same države.
Kako se onda može realizovati autoimuni udar na državu? Postoji mnogo načina, glavno je razumeti opšti smisao. Evo nekih primera:
1) Realistične silikonske maske lica zvaničnika, silovaca i ostalih neprijatelja slobode (dalje – etatista). U njih možemo uraditi bilo šta kako bismo etatiste podmetnuli drugim silovcima.
2) Imitacija otisaka prstiju poznatih etatista. Bacimo flašu kroz prozor FSB-a, „nabacaju“ na nekoga koga želimo.
3) Uvođenje trojanskih konja na kompjutere etatista koji će vršiti proksi saobraćaj. Preko njih se, na primer, može baviti kardingom, kradući novac od državnih banaka i drugih organizacija povezanih sa banditima, i trošeći to na promociju libertarijanstva. „Doći će“ upravo po etatiste (ili neće doći, odlučivši da ti etatisti imaju pravo da kradu novac državi, ovde je glavno da od toga ne strada još neki Magnitski ili čak Navalni – napomena Ankap-tjan).
4)
Naručivati drogu u darknetu na
adrese etatista i pucati tamo gde treba.
5) Ne
gati se anonimnim dojavama po
bilo kom povodu protiv etatista: pušenje u
neprikladnom mestu, parkiranje ispod znaka,
grub tretman prema sopstvenoj
deci, šetnja psa bez njuške,
srednja/mladi sastanci sa devojkama mlađim od 16 godina,
nepoštovanje pravila protivpožarne
bezbednosti/bezbednosti na radu/SANPiN-a/porezi/ilegalni
imigranti i druge povrede na
preduzećima koja pripadaju etatistima.
6) Registrovati SIM karticu na ime etatiste i izvršiti nekoliko „zločina“ bez žrtava pomoću pametnog telefona koji nikada ranije nije korišćen.
Komentar Ankap-tjan
Gore razmatrana taktika – to je još jedan alat iz agoističkog alata protiv države, uporedo sa onim vašim tako dvosmisleno prihvaćenim uber-osvetom, jer se agoizam ne svodi samo na kontrekonomsiju. Kontrekonomsija je njen najvažniji deo, jer oni koji polažu pravo na život bez države moraju umeti da demonstriraju da su sposobni da se obezbede bez države svim najvažnijim dobrima civilizacije. Međutim, državu ne treba samo svesti, već i uznemiravati, inače domaćica neće nestati.
Čini se da nijedna moja objava još nije izazvala toliku diskusiju kao opis koncepta uber-osvete. Verovatno bi bilo korisno analizirati glavne teze protivnika.
Naučna novina
Pravedno mi je ukazano da je slična funkcionalnost već implementirana u Hidri i drugim sličnim trgovinskim platformama darkneta, pa smatram potrebnim da naglasim razlike u odnosu na postojeće servise, pošto se u prvobitnoj objavi one nisu bile dovoljno jasno artikulisane.
Oglasi postavljeni na servisu moraju biti javni. Zašto? 1.1. Ako klasične berze ubistava imaju za cilj da ne uplaše objekat, ovde je znanje objekta o predstojećoj osveti deo same osvete. 1.2. Što je konkretna nepravda šire poznata, to je veća verovatnoća da će treća lica dodati sopstveni novac u nagradni fond (kako oni koji su pretrpeli slične postupke od objekta osvete, tako i jednostavno neindiferentni pojedinci). 1.3. Objektu osvete se daje šansa da se dogovori na miran način.
Već pomenuta mogućnost krandfodinga nagradnog fonda (mada se sličan mehanizam koristi na tržištima predviđanja, gde priličan broj ljudi može uložiti opkladu na smrt).
Treća lica mogu pružiti sopstvenu ekspertizu priloženih dokaza – kako dokaza nepravde, tako i dokaza izvršene osvete.
Osim toga, ovakav agregator zahteva za osvetu mora imati daleko moćnije korisničko iskustvo (usability) od obične oglasne table, inače neće uspeti da stekne dovoljnu popularnost; bez toga neće biti mrežnog efekta, a bez mrežnog efekta većina zahteva u servisu ostaće samo kao krik u pustinji.
Etika
Navodilo je da ovaj alat može lako biti iskorišćen za eliminisanje nevinih: raznih autsajdera, gej osoba, narcoman, ljubitelja dobrovoljnog seksa sa maloletnicima i slično.
Na to mogu reći da u društvu gde takve likvidacije imaju masovnu potražnju, ljudima nije potrebna posebna aplikacija, oni će i ovako bez problema kamenovati nepoželjne ili će od njihovih rođaka zahtevati izvršenje ubistva časti. U našem slučaju organizuje se mogućnost javne osvete nad onima sa kojima bi bilo teško izboriti se ne skrivajući se: pre svega nad ljudima poput hipotetičkog Petrunjka.
Pri tome treba imati na umu da izvršilac osvete rizikuje da dobije udarac kako od objekta osvete, tako i od predstavnika države ili čak slučajnih prolaznika – ako ne bude pažljiv i bude uhvaćen. U trenutku izvršenja osvete, on je onaj koji pred svim svedocima izgleda kao krivac. Ali, inače, takav izvršilac može odlično biti predstavnik države, koji će lakše izbeći odgovornost.
Osveta nije pravda
Osveta je, u normalnim okolnostima, samo deo procesa pravde, dok predloženi mehanizam na neki način ignoriše sudski postupak: presudu donosi sam inicijator zahteva.
Čini mi se da je projektovanje univerzalnog alata pravde, kada se u okviru jedne usluge obezbeđuju i istraga, i sud, i kazna – previše nezgrapno. Takođe želim da skrenem pažnju javnosti da trenutno nema posebnih problema sa istraživanjem nepravde: time se bave projekti poput Skenera i Russkog slona, kao i FBK, Bellingcat i još ogroman broj nezavisnih agencija. Problemi nastaju u fazi izricanja i sprovođenja presuda, jer je ta oblast, za razliku od istrage, monopolizovana od strane države.
Zato sam se fokusirala na širenje upravo tog uskog grla. Neka marljivi novinari obezbede činjenice i dokaznu bazu – a preko Wanted-a treće lice, koje nema nikakve direktne veze sa hipotetičkim FBK-om, organizuje osvetu. Pritom, inače, može biti kreirano nekoliko konkurentskih zahteva za isti slučaj. Tako, pomenutom Petrunjku jedan može da naruči da mu bace zelenu boju u oko, a drugi – kiselinu. Koji će tačno ugovor podržati više ljudi? Koji će tačno ugovor biti izvršen? A to će već tržište odlučiti. Hajde da verujemo tržištu.
A možda niko tog patriotu-državnika i ne naruči: vidi kakav je hrabar momak
