Prilično sam mnogo promovisala agorizam ovde, i moglo vam je ostaviti utisak da je to jedini dostojan put borbe protiv države: minarhizam brzo posustaje, panarhizam takođe zapinje u prvim fazama implementacije, samo je agorizam neuništiv, zaista pomaže mnogim ljudima da žive i formira u njima korisne osobine, odnosno sam sebe ojačava. Ipak, on ima svoje mane. Danas ću pokušati da ih spojim, ali ću, naravno, navesti kontratezu za svaku tezu, jer cilj posta ipak nije taj da unese tugu.
Podsećam da pod agorizmom podrazumevam bilo koji nenasilni preduzetnički rad, bilo on direktno zabranjen od strane države, ili barem nikako od nje regulisan.
Teza 1. Zbog protivljenja države, agorista mora trošiti napore na maskiranje svoje delatnosti ili druge načine da se izvuče iz linije udara. Troškovi za to nisu nula čak ni za mikro-biznis, i brzo rastu sa povećanjem obima preduzeća.
Kontrateza. Rusi, kao i podanici drugih prirodnih država, mogu na ovo zameriti da za legalni biznis u njihovim jurisdikcijama troškovi protivljenja državnom rejderstvu takođe brzo rastu sa uspešnošću preduzeća, pa je zbog toga važno skrivati promet i profit ne samo radi izbegavanja poreza, već i da policija i druge službe ne bi oduzeli samo preduzeće.
Teza 2. Inače, o rederima. Pored državnih, postoje i privatni. Crni biznis ne može koristiti državnu zaštitu od takvog rejderstva i prinuđen je da se brani sopstvenim silama, a troškovi za to takođe brzo rastu sa povećanjem obima delatnosti.
Kontrateza. Rusi ili podanici drugih prirodnih država će vas, slabe volje, pomaziti po glavi kada čuju reči „državna zaštita“, a zatim će ispričati mnogo nesrećnih priča. De facto, nasilno oduzimanje biznisa u takvim jurisdikcijama je privatno-državno partnerstvo, kada država oduzima, a privatnik kupuje za sitne pare, ili kada privatnik oduzima, a država svojim sudom potvrđuje njegovu ispravnost, ili, konačno, kada država vrši pritisak bez zakona, sve dok biznis ne bude prepisan na privatnika.
Teza 3. Agoristi je teško da sačuva svoju libertarijansku čistotu – na crnom tržištu će vrlo brzo biti primoran da se sam bavi silovitim preduzetništvom, ili da sarađuje sa silovitim preduzetnicima, ili će od njih upasti u vazalnu zavisnost. Legalno delovanje neće toliko oštro postavljati pitanje o poslovima sa savestom.
Kontrateza. Da, to nije isključeno, mnogo toga zavisi od situacije. Negde mafija mora da „podmazuje“ svakog prodavca na tezgi, a negde svaki državni službenik može biti poslat na vlastitu miting ili glasati po nalogu nadređenih. Tako da sama po sebi legalnost ili ilegalnost ničemu ne garantuje, a svoje principe će ipak morati da brani, prosto iz samopoštovanja.
Teza 4. Ideja da se država izgladni kroz agorizam mogla bi da funkcioniše u SAD, gde mali biznis čini ozbiljan udeo u ekonomiji, ali u istoj Rusiji on egzistira na ivici izumiranja, a udeo poreza od njega u državnom budžetu je mali. Zato u Rusiji, sa njenom gigantomanijom, agorizam neće moći da ispuni deklarisanu zadaću.
Kontrateza. Upravo mali biznis koji radi „belo“ egzistira na ivici izumiranja, zbog čega privlačnost praksi agorizma samo raste. Ipak, moram da se složim: dok agoristi principijelno lete ispod nivoa radara, neće imati značajan uticaj na državu, a da bi se neplaćanje novca državi iz razbacanih individualnih tajnih praksi pretvorilo u moćnu kampanju građanske neposlušnosti, legitimitet države mora biti ozbiljno poljuljan njenim sopstvenim neuspesima. Ruska država za sada sigurno uspeva u tom zadatku, treba iskoristiti trenutak.
I za kraj, pojačaću svoju poruku iznetu na početku članka. Glavni zadatak agorizma u današnjoj Rusiji je edukativni. Ništa bolje ne oslobađa od paternalizma u sopstvenoj svesti nego gruba praksa. A dok se ne prevaziđe paternalizam, državu se neće ukinuti.
