Тег: pravda

„Građanin-osvetilac“: ne libertarijanac, već država u jednom čoveku

Nakon izlaска filma „Građanin osvetnik“ („Citizen Vigilante“), neki gledaoci su u glavnom junaku videli gotovo libertarianskog osvetnika: država ne funkcioniše, sudovi puštaju kriminalce, a naoružani građanin preuzima zaštitu društva u svoje ruke.
 
To zvuči efektno. Ali ovaj lik ima otprilike onakav odnos prema libertarianskoj filozofiji kakav morski pirat ima prema zaštiti privatnog vlasništva. Spoljni atributi su slični: nepoverenje prema državi, oružje, samostalnost, prezir prema birokratiji. Međutim, iznutra je sistem vrednosti potpuno suprotan.
 
Libertarianizam ne počinje pištoljem, već priznanjem prava svakog čoveka na život, slobodu i imovinu. Iz toga proizilazi princip neagresije: nasilje se ne sme primeniti prema onome ko ga sam nije inicirao. I upravo ovde se slika „narodnog osvetnika“ raspada. Vigilant ne ubija samo kriminalce. On pogubljва rođake silovatelja – ljude koji nisu učestvovali u silovanju. Da, oni govore odvratne stvari, opravdavaju zločin i prebacuju krivicu na žrtvu. Njihove reči izazivaju gađenje. Ali libertarianizam ne podrazumeva smrtnu kaznu za odvratne stavove.
 
Čovek odgovara za sopstvene postupke, a ne za zločine sina, brata, oca ili komšije. Kolektivna odgovornost je omiljena praksa autoritarizma. Danas se porodica rasstrelijava zbog postupka rođaka, sutra im se oduzima imovina jer pripadaju „pogrešnoj“ klasi, a prekosutra se ljudi šalju u logore zbog neuspešnog prezimena. Taj put je dobro utaban i putokazi na njemu odavno stoje.
 
Još strašnija je scena sa automobilom u suprotnom smeru. Junak namerno izlazi u protivnu traku, primoravajući nevinu vozača da skrene s puta. Automobil pada u rov i eksplodira. Ljudi ginu samo zato što je vigilantu bila potrebna upečatljiva ilustracija za još jedan monolog. To više nije „privatno pravosuđe“, već ubistvo nevinih radi političkog spektakla.
 
Pri tome film pokušava da junaku pripiše moralni kodeks. U autobusu on plaća kartu za tinejdžere i drži im predavanje: ako neki ne plaćaju, troškovi prelaze na ostale. Pravila moraju poštovati svi! Misao je sama po sebi razumljiva. Samo što je propoveda čovek koji je nelegalno ušao u zemlju, nije regulisao svoj status, krije stvarne vlasnike nekretnina iza mreže holdinga i izaziva pitanja poreskih organa. Dobija se čudan moralni kompas: nisi platio kartu u javnom prevozu – potkopavaš društvo. Sakrio si biznis, novac i sopstveni pravni status – pa, to je već nešto drugo, to je „produženi odmor“.
 
Naravno, libertarian nije u obavezi da smatra državni zakon pravednim. Migraciona ograničenja krše prirodna ljudska prava, porezi su pljačka, a finansijska regulacija je kršenje prava vlasništva. Kršenje bilo kog zakona koji kažnjava za „zločine“ bez oštećene strane ne čini čoveka zlikovcem i sasvim je dopustivo.
 
Ali tada treba biti dosledan. Ne može se proglasiti protivnikom sistema kada pravila smetaju tebi, a zatim postati strogi zaštitnik reda kada tinejdžer nije kupio kartu. To više nije filozofija slobode, već staro dobro „prijateljima sve, ostalima zakon“.
 
„Citizen Vigilante“ je mogao postaviti zanimljivo pitanje: šta da radi društvo kada državni pravosudni sistem zaista ne štiti žrtve? Gde prolazi granica između samoodbrane, građanskog otpora i samovole? Ali umesto složenog razgovora, film gledaocu nudi čoveka koji je sam sebe imenovao za istražitelja, sudiju i dželata. Pritom ga dokazi, srazmernost kazne i prava nevinih zanimaju otprilike onoliko koliko račun iz prodavnice zanima pljačkaša banke.
 
Junak filma ne štiti individualnu slobodu. Umesto toga, on stvara sopstvenu džepnu državu: sam piše zakone, sam određuje krivce, sam donosi presude i sam sebe oslobađa pravila. To nije libertarianizam, već diktatura jednog čoveka – samo bez grba, parlamenta i dosadnih sednica.

Voluntarist, Bitarh

Zatvori su dosadili svima – čak i Amerikancima

Zamislite da ste zaglavljeni u liftu sa strancem koji veruje da je zatvaranje ljudi u zatvor na što duži period odlična ideja za rešavanje svih društvenih problema. On smatra da ljudi treba da žive u strahu od takvog ishoda, i tada kriminala neće biti. Vi, prevrćući očima, odgovarate: „Da, naravno, to jako pomaže, naročito ako ti je potreban novi kriminalni prijatelj ili besplatan kurs preživljavanja u okruženju gde su svi oko tebe vukovi“.

A sada iznenađenje: sve više ljudi počinje da razmišlja isto kao i vi. Na primer, kao što pokazuje novo istraživanje Univerziteta u Cincinatiju, Amerikanci koji su decenijama verovali da je zatvor najbolje sredstvo protiv kriminala, konačno su prestali da budu fanovi masovnog zatvaranja. Istraživanje potvrđuje: većina građana SAD-a preferira da nenasilne prestupnike uputi na programe rehabilitacije, lečenje ili društveno korisne radove.

Sada Amerikanci ne žele da grade više zatvora i mnogi od njih smatraju zatvorski sistem nepravednim. Da, upravo oni ljudi koji su nekada glasali za zakone tipa „Tri upozorenja – i ideš u doživotni zatvor“, sada priznaju da masovno zatvaranje nije kul, skupo je i potpuno neefikasno.

A kako je u drugim zemljama? Još bolje! Pogledajte Holandiju. Tamo su u poslednjih 20 godina zatvoreni oko 20 zatvora. Holanđani bukvalno više ne znaju šta da rade sa praznim zatvorima. Tamo otvaraju hotele i kreativne prostore. Zamislite: tura kroz bivši zatvor uz koktele i savremenu umetnost. Zašto se to dešava? Zato što su shvatili: slanje čoveka u zatvor zbog sitne krađe ili narkotika je otprilike isto što i gašenje vatre benzinom. Retko ko nakon zatvora postane svetac. Najčešće zatvor ne ispravlja čoveka, već ga potpuno pokvari.

U Nemačkoj se već većina prekršaja kažnjava novčanim kaznama. Nemci razmišljaju jednostavno: zašto trošiti novac poreskih obveznika na izdržavanje sitnih prekršilaca? Bolje je da prekršilaci pune budžet kaznama nego da odsednu iza rešetaka na naš račun. A skandinavske zemlje su otišle još dalje. Tamo zatvore nazivaju „školama života“: zatvorenici dobijaju pomoć pri socijalizaciji, obrazovanje i posao, a kada kriminalnost opadne, zatvori se jednostavno zatvaraju.

Kod nas je, naravno, specifična atmosfera. Istorijski gledano, zatvaranje je bilo česta pojava u Rusiji. Godine 2000. imali smo više od 700 zatvorenika na 100 hiljada stanovnika – rekordni nivo za razvijenu zemlju. Srećom, do 2023. godine taj pokazatelj je opao na 300. To je već bolje, mada je i dalje veoma mnogo!

Zašto društvo okreće leđa zatvorima? Razloga ima mnogo. Na primer, zatvori koštaju ogromne sume novca. Mnogo je jeftinije i razumnije investirati sredstva u obrazovanje i prevenciju kriminala. Takođe, zatvor ne ispravlja ljude, već ih češće pretvara u recidiviste. Čovek izlazi sa uništenim biografijom, poremećenom psihom i kriminalnim poznanstvima. To nije baš rezultat koji je potreban društvu. Pored toga, važan razlog je humanizam – ljudi su shvatili da je i prestupnik čovek i da ga ne treba mučiti u zatvoru. Kazna ne treba da bude osveta, već mogućnost da se nešto ispravi.

Koje alternative postoje? Dobrih rešenja ima mnogo. Na prvom mestu je restorativna pravda – prestupnik direktno nadoknađuje štetu žrtvi. To radi bolje od zatvora i košta manje. Takođe vredi razmotriti probaciju i društveno korisne radove – osoba je pod strogim nadzorom, ali ostaje u društvu. Tako ne ispada iz života i češće se ispravi. Pored toga, odlična alternativa bi bilo lečenje – čak ni nasilni prestupnici ne zaslužuju nehumno tretiranje, i umesto represivnog pristupa, mnogo efikasnije bi bilo terapeutskim metodama ispraviti disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, čime bi se potpuno isključio recidiv.

Zatvori već izgledaju kao staromodna kazna iz prošlih vekova. Trošiti milijarde da bismo dobili gomilu ogorčenih ljudi nazad? Čak i bivši žarki zagovornici kaznenih mera počinju da razumeju: da bi se pobedio kriminal, nije dovoljno samo zaključati ljude i zaboraviti na njih!

Voluntarist, Bitarh

Koja prava dece predviđa anarho-kapitalizam?

Mogu li roditelji počiniti čin agresije protiv svoje dece ili imaju potpuno pravo vlasništva nad svojim detetom?

Da li je čin agresije protiv svog deteta to što prestanete da ga hranite, osuđujući ga na smrt od gladi? Verovatno ne, ali ako jeste, onda od koje do koje starosti?

Ako roditelji imaju potpuno pravo vlasništva nad detetom, da li ono ikada prestaje, i ako da, u kom uzrastu osoba dobija mogućnost da postane punopravni član društva i potpiše NAP?

Da li je moguće namerno ubiti sopstveno dete, a ne prekršiti NAP?

Prodaja sopstvenog deteta u seksualno ropstvo – da li je to agresija?

Od koje starosti deca smeju da rade i konzumiraju alkohol/supstance?

Andrej Fridžes

Autor pitanja je započeo citatom iz Etike slobode Rotbarda o tome da u slobodnom društvu treba da bude razvijeno slobodno tržište dece (ovaj fragment sam izostavila), i čini mi se prikladnim da ovog deontologa dopunim utilitaristom Fridmanom, koji je u svojoj Mehanici slobode baš jedno poglavlje potpuno posvetio pravima dece.

A zatim ću izneti svoje mišljenje o konkretnim postavljenim pitanjima. Za početak, naravno, predlažem da ponovo pročitate poglavlje mog priručnika o ankapu na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu.

Dete, kao ljudsko biće, sa libertarianske tačke gledišta poseduje samopripadnost, a samim tim, na njega je potpuno primenljiv NAP – niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje. Ako roditelj deluje protiv interesa svog deteta, između njih postoji očigledan konflikt. Libertarianski moral nalaže intervenciju u konflikt na pravednoj strani. Zbog toga će svaki spoljni libertarijanac, vođen svojim moralom, pokušati da uđe u uvid u primećeni konflikt između roditelja i deteta, kako bi utvrdio čija je pozicija pravednija.

Pravednost je, podsećam, osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta. Zato spoljni odrasli, projektujući na sebe štetu koja se nanosi detetu i upoređujući je sa tim koliko vrednim doživljava predmet konflikta između deteta i roditelja – sasvim je verovatno da može smatrati da dete treba zaštititi.

Ne hraniti dete nije nasilje. Ali nasilje je sprečiti ga da nabavlja hranu, ili omesti druge da hrane dete.

Prodaja prava na preferencijalnu starateljstvo nad detetom (odnosno samih roditeljskih prava) nije nasilje. Ako kupac pretvori dete u seksualnog roba – to će već biti nasilje.

Dozvoliti detetu da se zaposli ili konzumira štetne supstance nije nasilje. Ali nasilje je terati na posao silom ili nametati štetne supstance.

U svim ovim slučajevima staratelj se nalazi u situaciji u kojoj može, bez direktnog nasilja, naneti detetu indirektnu štetu. U kojoj meri se može tražiti kompenzacija za nanošenje indirektne štete – to je u uslovima ankapa (decentralizacija prava plus tržište) nemoguće predvideti, u svakom konfliktu može biti pronađeno sopstveno rešenje, a može se stabilno primenjivati neko tipsko rešenje, ako ono generalno sve zadovoljava.

Kratko rečeno: evo vam principa, a dalje odlučujte sami; knjige gotovih recepata imaju određenu vrednost, ali ih ne treba posmatrati kao dogmu.

Mogu li korporacije stvoriti sopstvenu vojsku, policiju i ostalo, time potčinjivši narod?

Naravno, mogu. Najupečatiji primer tome je Britanska Istočnoindijska kompanija. Zato se na pitanje zapravo mora odgovoriti: „kako ne dozvoliti korporacijama da to učine?“

Politički filozofi već dugo pretražuju srodno pitanje o tome kako ne dozvoliti vladi da sklizne u tiraniju. Predložena rešenja se mogu podeliti u dve kategorije. Prva su tehnološka. To su različiti modeli podele vlasti i ostalo institucionalno građenje. Druga su ideološka. To je propaganda spremnosti da se pruži otpor bilo kakvim pokušajima skliznuća u tiraniju.

Otprilike isto je i sa korporacijama. Mogu se graditi modeli o tome kako će se upravo u distribuiranom režimu rešavati konflikti u okviru ankapije. Na primer, potpuno mi je privlačna Fridmanova, ili joj srodna Molinjijeva šema. A može se jednostavno postulirati da, prvo, upravo sam čovek uvek odlučuje da li će poštovati taj ili onaj ugovor ili izaći iz njega, a drugo, da je upravo čovek mera svih stvari, i ako on smatra da vidi nepravdu, onda je na njemu da odluči da li će pomoći u njenom uklanjanju. Ne postoji nikakav magični ugovor o nenapadanju koji je obavezan za opšte poštovanje, već postoje privatna uverenja o onome što je ispravno. Da li je korporacija prešla granice? Korporaciju treba kazniti.

Anarhija nije održiva bez stalne spremnosti ljudi na direktne akcije u odbrani pravde. A određene strukture, poput organizacija za rešavanje sporova, jednostavno omogućavaju korišćenje podele rada. Mala i ujedinjena korporacija zla sposobna je da zastraši mali teritorij i iscedi sve iz njega. Ali u uslovima anarhije, ona ima malo šanse da razvije uspeh i proširi se izvan određenog limita: akumulacija kritične mase koordinisano delujućih neprijatelja oduzimaće toj korporaciji sve snage na njihovo obuzdavanje.

Dakle, da sam pri ankapu želela da se potvrđujem kroz prisilu i oduzimanje tuđe imovine, to bih radila kao mala grupa, anonimno, i nestala bih u noći čim bi se protivnik opomestio. U razvijenom informacionom svetu to bi, najverovatnije, značilo hakerske napade – nakon napada na fizičke objekte teže je obrisati tragove. Da, kriminal ove vrste je kod ankapa sasvim moguć, pa čak i održiv. Ali svi oni hipotetički slučajevi u duhu „tvoj deda je instalirao piratski Windows pre pola veka, od tada su se nakupile kamate za kašnjenje, i zato je odlukom našeg džepnog suda pretvoren u ugovorno robljstvo na trideset godina“ – to je pokušaj da se zamisli anarhija u kojoj su svi bez izuzetka pogođeni etatiističkim bolestima mozga. Dokle god su pogođeni, anarhije jednostavno neće biti, a kada se bolest uspe prevazići, takvi slučajevi će postati nemogući.

Kako izgraditi uzajamnu pomoć u smislu pravosuđa i pravde u okviru anarho-kapitalizma?

Vladimir

Uz lagodan pokret Mihaila Svetova, ankap mnogi doživljavaju kao bezdržavno društvo za najmračnije individualiste – i suprotstavljaju mu svetli svet ugovornih jurisdikcija, teritorijalnih i eksteritorijalnih, gde se ljudi okupljaju u zajednice, dogovorivši se da žive po zajedničkim pravilima, i gde je najvažnije sveto pravo svakog učesnika takve zajednice – da je napusti.

Ali za čoveka je zapravo prilično neudobno potpuno se zatvarati u okvirima uske zajednice, doživljavajući svet izvan nje kao mesto nastanjenja čudovišta. Retko koja zajednica u svetu preživi svog osnivača. Čak su i ideolozi levog anarhizma, koji su generalno zastupali kolektivističke vrednosti, kao što je Kropotkin, primećivali da je sumorno postojanje u zatvorenom kolektivu na marginama života nešto što apsolutnoj većini uopšte nije potrebno.

Zato je za čoveka koji želi da živi u pravednom društvu, pre svega važna mogućnost da ga gradi, a da pritom ne upadne u samoizolaciju. Postoje li takve mogućnosti u ankapu? Hajde da istražimo.

Očekivati da će se čovečanstvo u potpunosti pridržavati istih predstava o pravdi, spremni su samo najekstremniji komunisti ili teokrate, stoga odmah možemo polaziti od toga da će u ankapu te predstave kod različitih ljudi biti različite.

Dakle, imate određene predstave o pravdi i želeli biste da se upravo njih pridržava arbitar u slučaju da dođe do nekih konflikata, čak i ako se druga strana u konfliktu pridržava drugih predstava. Meni se čini najpraktičnijim model Dejvida Fridmana, koji podrazumeva konkurenciju i prirodnu selekciju između agencija za održavanje reda, između arbitražnih agencija i između pravnih sistema. Na taj način, klijentu je potrebno obezbediti sasvim malo: da agencija za održavanje reda, kojoj se obratio zbog konkretnog konflikta, koristi usluge suda koji radi u okviru konkretnog pravnog sistema koji odgovara klijentovim predstavama o pravdi.

Šta vam je za to potrebno? Voditi efikasnu propagandu principa kojima se vodite. Što su vaše ideje popularnije, to će biti lakše insistirati na tome da se sud oslanja na njih. A ideje će, zauzvrat, u uslovima slobodnog tržišta biti najrasprostranjenije u onim oblastima delatnosti gde je njihova primena najpogodnija i obezbeđuje maksimalnu ekonomsku dobit. Dakle, što manje budu odvojene od realnosti, to će vam biti lakše da promovišete svoje ideje.

Konačno, ako nema previše pristalica vaših predstavljanja o pravičnosti, možete odlučiti da se ne bavite sudom, već da privlačite srodne mislioce radi uzajamne pomoći. Time ćete steći reputaciju zajednice u kojoj se čvrsto čuvaju svoji. To ima svoje prednosti: ljudi će vas se plašiti da diraju ako nemaju značajnu nadmoć u snazi. Ali to ima i mane: ljudi će se plašiti da sa vama sklapaju ugovore. Da li vam je takva reputacija potrebna? Odlučite sami. Države koja bi sve češljala po istom modelu i svima činila jednako nezgodno, u ankapu nema.

Mala, ujedinjena zajednica sa svojim predstavljanjima o pravičnosti

Uber-osveta i uber-pravda

Čini se da nijedna moja objava još nije izazvala toliku diskusiju kao opis koncepta uber-osvete. Verovatno bi bilo korisno analizirati glavne teze protivnika.

Naučna novina

Pravedno mi je ukazano da je slična funkcionalnost već implementirana u Hidri i drugim sličnim trgovinskim platformama darkneta, pa smatram potrebnim da naglasim razlike u odnosu na postojeće servise, pošto se u prvobitnoj objavi one nisu bile dovoljno jasno artikulisane.

  1. Oglasi postavljeni na servisu moraju biti javni. Zašto?
    1.1. Ako klasične berze ubistava imaju za cilj da ne uplaše objekat, ovde je znanje objekta o predstojećoj osveti deo same osvete.
    1.2. Što je konkretna nepravda šire poznata, to je veća verovatnoća da će treća lica dodati sopstveni novac u nagradni fond (kako oni koji su pretrpeli slične postupke od objekta osvete, tako i jednostavno neindiferentni pojedinci).
    1.3. Objektu osvete se daje šansa da se dogovori na miran način.
  2. Već pomenuta mogućnost krandfodinga nagradnog fonda (mada se sličan mehanizam koristi na tržištima predviđanja, gde priličan broj ljudi može uložiti opkladu na smrt).
  3. Treća lica mogu pružiti sopstvenu ekspertizu priloženih dokaza – kako dokaza nepravde, tako i dokaza izvršene osvete.

    4. Osim toga, ovakav agregator zahteva za osvetu mora imati daleko moćnije korisničko iskustvo (usability) od obične oglasne table, inače neće uspeti da stekne dovoljnu popularnost; bez toga neće biti mrežnog efekta, a bez mrežnog efekta većina zahteva u servisu ostaće samo kao krik u pustinji.

    Etika

    Navodilo je da ovaj alat može lako biti iskorišćen za eliminisanje nevinih: raznih autsajdera, gej osoba, narcoman, ljubitelja dobrovoljnog seksa sa maloletnicima i slično.

    Na to mogu reći da u društvu gde takve likvidacije imaju masovnu potražnju, ljudima nije potrebna posebna aplikacija, oni će i ovako bez problema kamenovati nepoželjne ili će od njihovih rođaka zahtevati izvršenje ubistva časti. U našem slučaju organizuje se mogućnost javne osvete nad onima sa kojima bi bilo teško izboriti se ne skrivajući se: pre svega nad ljudima poput hipotetičkog Petrunjka.

    Pri tome treba imati na umu da izvršilac osvete rizikuje da dobije udarac kako od objekta osvete, tako i od predstavnika države ili čak slučajnih prolaznika – ako ne bude pažljiv i bude uhvaćen. U trenutku izvršenja osvete, on je onaj koji pred svim svedocima izgleda kao krivac. Ali, inače, takav izvršilac može odlično biti predstavnik države, koji će lakše izbeći odgovornost.

    Osveta nije pravda

    Osveta je, u normalnim okolnostima, samo deo procesa pravde, dok predloženi mehanizam na neki način ignoriše sudski postupak: presudu donosi sam inicijator zahteva.

    Čini mi se da je projektovanje univerzalnog alata pravde, kada se u okviru jedne usluge obezbeđuju i istraga, i sud, i kazna – previše nezgrapno. Takođe želim da skrenem pažnju javnosti da trenutno nema posebnih problema sa istraživanjem nepravde: time se bave projekti poput Skenera i Russkog slona, kao i FBK, Bellingcat i još ogroman broj nezavisnih agencija. Problemi nastaju u fazi izricanja i sprovođenja presuda, jer je ta oblast, za razliku od istrage, monopolizovana od strane države.

    Zato sam se fokusirala na širenje upravo tog uskog grla. Neka marljivi novinari obezbede činjenice i dokaznu bazu – a preko Wanted-a treće lice, koje nema nikakve direktne veze sa hipotetičkim FBK-om, organizuje osvetu. Pritom, inače, može biti kreirano nekoliko konkurentskih zahteva za isti slučaj. Tako, pomenutom Petrunjku jedan može da naruči da mu bace zelenu boju u oko, a drugi – kiselinu. Koji će tačno ugovor podržati više ljudi? Koji će tačno ugovor biti izvršen? A to će već tržište odlučiti. Hajde da verujemo tržištu.

    A možda niko tog patriotu-državnika i ne naruči: vidi kakav je hrabar momak

Uber-osveta

U videu o anarho-kapitalizmu fantazirala sam o tome kako bi bezbednost na ulicama mogla da obezbeđuje uber-policija.

Naravno, upravo sada takva usluga ima malo perspektiva da bude realizovana, jer država pažljivo čuva svoj monopol na policijske funkcije. Ništa ne bi sprečilo policijske provokatore da urade DDoS napad na servis lažnim pozivima, ili čak da koriste paramilitarne jedinice kako bi se rešili dobročinstvenika koji žure u pomoć na poziv – bilo da je to poziv srca ili poziv koristi. Takođe, sama usluga teško da će uspeti da privuče dovoljan broj korisnika dok je u ilegalnom položaju.

Međutim, određene anarho-kapitalističke usluge privatne proizvodnje bezbednosti mogu se organizovati već danas u okviru čistih agorističkih praksi. I pre svega reč je o uber-odmazdi.

Zamislite mobilnu aplikaciju sa sledećom funkcionalnošću.

Korisnik pokreće aplikaciju i anonimno putem nje šalje informacije o određenoj nepravdi, prateći ih odgovarajućom dokaznom bazom: fotografijama, video zapisima, linkovima ka nezavisnim svedočanstvima i tako dalje. Zatim navodi koju tačno kaznu smatra prihvatljivom za krivca, kao i iznos koji je spreman da ponudi onome ko će preuzeti obavezu da tu kaznu sprovede.

Drugi korisnik ima mogućnost da u ovoj aplikaciji vidi kojom nepravdom svet obiluje, i po želji doda svoja sredstva onima koji su već obećani za određene slučajeve.

Treći korisnik ima mogućnost da, izabravši slučaj po volji, izvrši zahtevanu odmazdu – i priloži dokaze. Nakon toga, bilo ko može nezavisno proveriti da li se odmazda zaista dogodila i ostaviti svoje mišljenje o tome. Oni koji su rezervisali svoj novac za sprovođenje pravde mogu ili sami izvršiti proveru, ili se uzdati u mišljenje stranih stručnjaka, ili dati pravo upravljanja nagradnim fondom nekom drugom, na primer autoru prvobitnog opisa nepravde – ali ne mora nužno njemu, o čemu će biti reči u nastavku.

Kako svi koji su uložili svoj novac u nagradni fond postanu sigurni da se osveta zaista izvršila, oni puštaju svoj novac, a njihovi bitcoini odlaze u novčanik onoga ko se prijavio kao taj koji je izvršio tu istu osvetu. Ovde se može razmotrati korišćenje pametnih ugovora, višestrukih potpisa, može se koristiti princip rada openbazaar-a ili običan mehanizam centralizovanog esroua, iako je ovo poslednje nepoželjno, jer bi značilo da se nagradni novac čuva na novčanicima servisa, što je potencijalno nesigurno. Nisam toliko kompetentna u kriptotehnologijama da jednoznačno ukazem na najbolju željenu implementaciju ovog konkretnog mehanizma.

I kao dodatnu funkcionalnost, aplikacija bi mogla uključivati mogućnost privatne prepiske između korisnika servisa, sistem rejtinga za one koji vrše osvetu, sistem raznih medaljica i drugih pohvala za one koji pomažu u sufinansiranju obnavljanja pravde, pretragu putem mape, po kategorijama zločina, i tako dalje.

Kao što se lako može videti, servis je prilično univerzalan i uz odgovarajući kvalitet izvođenja omogućava očuvanje anonimnosti svima, osim objektu osvete, kao i žrtvi (koja, međutim, može tvrditi da uopšte nije ni sanjala o tome i da nije naručila nikakvu osvetu, što može potpuno odgovarati stvarnosti). Takođe, objekat osvete može, otkrivši oglas u kojem se na njegov račun pozivaju razne kazne, anonimno stupiti u kontakt sa podnosiocem prijave i pokušati da se dogovori mirnim putem. Ipak, ne mogu se isključiti ni pokušaji dogovora na loš način ili potpuno uklanjanje podnosioca prijave – i upravo je za taj slučaj korisno da se putem aplikacije može delegirati pravo vršenja uplate nekom trećem revizoru – tada dodatno nasilje nad oštećenim neće nikako osigurati agresora, jer oštećeni više nema pravo da zaustavi pokrenuti mehanizam odmazde.

Napokon, ništa ne sprečava ni bilo kog službenika zakona da, otkrivši informaciju o nekom zločinu, smatra da je to prijava zločina – i da se povadi šala. To bi bilo sasvim u duhu agorističke doktrine kvarenja državnih službenika, kako bi se navikli da rade za ljude, a ne za zvanično rukovodstvo.

Istovremeno, prema zakonu će biti izuzetno problematično krivično goniti bilo koga iz lanca korisnika aplikacije, osim ako, naravno, ne budu uhvaćeni na delu.

Naravno, ovakvu aplikaciju je teško postaviti u zvanične prodavnice, pa će se morati ograničiti na krug Android korisnika i nuditi preuzimanje APK fajla sa sajta projekta – ali to je mala nepogodnost. Takođe, sva funkcionalnost se može odlično pružiti i preko sajta, kako se uopšte ne bi vezivali za telefon.

Preostalo je smisliti naziv. Ne bi previše naprežući maštu, nazvala bih ga jednostavno i jasno za sve potrošače holivudske produkcije, odnosno za sve stanovnike Zemlje: Wanted.

Pored servisa koji omogućava organizovanje decentralizovane odmazde, korisno je takođe imati funkcionalnost koja omogućava prikupljanje dokaznog materijala: imati način da bukvalno jednim klikom počnete da snimate video u oblak, a po mogućstvu i da strimujete, i to sve u pozadinskom režimu sa isključenim ekranom. Naravno, važno je pritom beležiti vreme snimanja i geolokaciju, kao i imati mogućnost slanja signala za uzbunu putem SMS-a grupi kontakata. Bile bi korisne razne obmane koje omogućavaju simulaciju brisanja informacija sa telefona, lažni lozinke, tajni disk prostor i tako dalje. Slične aplikacije postoje, i upravo njima ništa ne smeta da budu izložene u prodavnici – ali da je sva takva funkcionalnost prikupljena u jedan praktičan proizvod, još uvek nisam čula. Sličnu aplikaciju bih koloristički nazvala: Naše tuku!

Ako ste čuli da neko razvija nešto slično, molim vas javite. Ako imate ideje za implementaciju – možemo diskutovati.

Šta raditi ako oni koje poštujem i koje podržavam ne poštuju i ne podržavaju mene, a pritom ja ne poštujem i ne podržavam one koji me poštuju (ili se pretvaraju da me poštuju) i podržavaju?

Ukratko: odobravaju me nepošteni ljudi, a poštene ljudi ne vole ili mrze. I zbog toga je veoma tužno i gubi se smisao života.

Pošteni ljudi nisu u obavezi da poštuju i podržavaju poštene ljude. Oni nisu nužno pametni, nisu nužno dalekovidni, nisu nužno materijalno zainteresovani za vašu podršku, mogu, naprotiv, imati materijalnu korist od vašeg neodobravanja, mogu biti konformisti, i svakako ne poseduju celu informaciju, jer celu informaciju ne poseduje niko. Drugim rečima, svet je nepravedan.

Ipak, ljudi su obično zainteresovani da stvaraju društvo u kojem će se određeno ponašanje nagrađivati, i ponekad čak i uspeju u tome. Nagrađivano ponašanje u tom društvu naziva se poštenim, i taj standard poštenosti, naravno, ne mora se podudarati sa standardom poštenog ponašanja u drugom društvu. Jedno društvo će ceniti i poštovati spretnog intriganta, drugo onog ko teži poštovanju moralnih normi na štetu materijalne koristi. Pri čemu ova dva društva čak mogu delimično sastojati se od istih ljudi. Drugim rečima, ljudi grade svoje pravedne mini-svetove i u tome im ide prilično dobro, ali u tom procesu deluje snažan negativan efekat razmere, koji sprečava sprovođenje jedinstvenog univerzalnog standarda pravde.

Možete se diviti nekom poštenom gadom koji spretno potkopava kolege, i želeći da steknete njegovo poštovanje, spretno potkopati njegovu majku. Upravo tada će se pokazati da za majku tog poštenog gadnog čoveka važe drugačiji standardi poštenosti. Možete se diviti širini duše vašeg kolege, a onda će se ispostaviti da se od vas na poslu zahteva kompetentnost i pridržavanje uputstava, dok će on pokazivanje širine vaše duše radije ceniti u neposlovnom okruženju. Ili, obrnuto, možete pokazivati upravo tu poslovnu kompetentnost, a u kolektivu će vas manje voleti zato što ne operete svoju šolju ili se neadekvatno smejete vicovima.

Sposobnost razumevanja od kojih postupaka, od koga i u kom trenutku očekujete reakciju naziva se emocionalnom inteligencijom. Deluje mi da je to kombinacija obične inteligencije (sposobnosti analize) plus empatije (sposobnosti saosećanja). Za empatiju u mozgu odgovaraju takozvani ogledalni neuroni, a tamo gde postoji neuronska mreža, postoje i tehnike treninga neuronske mreže. Pokušajte da kopirate tuđe manire, glas, pokrete, intonacije. Pratite osećaje koji se pri tome javljaju kod vas. Modelujte tuđe ponašanje u svojoj glavi, težeći tome da model što više liči na stvarnost. Pokušajte da kopirate stil pisanja različitih ljudi. Vremenom ćete unaprediti svoju pronicljivost.

Nažalost, ne mogu se pohvaliti da sama posedujem visoku emocionalnu inteligenciju. Ja sam od onih koji bi radije položili ispit iz fizičkog tako što će napisati referat o tehnici trčanja, nego što bi sami istrčali sto metara za normu. Tako da neću uspeti da vas inspirišem ličnim primerom, ali kao što ste tražili savet, a ne primer — savete znam da dajam.

Vežbamo!

Postoji li pravda?

anonimno pitanje

Pravednošću bih nazvala takav ishod određenog niza događaja, pri kom je poštovanje libertarijanskih principa donelo profit, a nepoštovanje gubitak.

Ljudi, po pravilu, žele da žive u pravednom svetu. Pošto nisu svi događaji u životu čoveka povezani sa njegovim sopstvenim trudom, on povremeno upadne u situaciju u kojoj potpuno besprekorno ponašanje dovodi do tužnih posledica. Kao sredstvo psihološke zaštite od takvih frustracija koriste se različiti zanimljivi trikovi, poput zagrobne odmazde, karme i slično.

Drugim rečima, čovek je slobodan da gradi događaje u niz na proizvoljan način, i za njega je sasvim prirodno da to radi tako da ishod događaja u izabranom nizu bude pravedan. Živeo mirno, pretrpeo od nasilnika, nastavio da živi mirno, a zatim reka odnela leš nasilnika – pravda je pobedila. Živeo mirno, pretrpeo od nasilnika, umro. Sada će mu nesumnjivo biti plaćeno za pravedan život, i pravda će, ponovo, pobediti.

Dakle – da, pravda postoji, i postoji u glavama. Baš kao što u glavama postoje država i ostale apstraktne konstrukcije.

Iako je vrednost bitkoinova potpuno subjektivna i postoji samo u glavama, sami bitkoinovi sasvim objektivno postoje u novčanicima. Ako vam se dopada kanal, nagraditi autora donacijom bi bilo sasvim pravedno. Šaljite ovde: 
1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8