Naravno, mogu. Najupečatiji primer tome je Britanska Istočnoindijska kompanija. Zato se na pitanje zapravo mora odgovoriti: „kako ne dozvoliti korporacijama da to učine?“

Politički filozofi već dugo pretražuju srodno pitanje o tome kako ne dozvoliti vladi da sklizne u tiraniju. Predložena rešenja se mogu podeliti u dve kategorije. Prva su tehnološka. To su različiti modeli podele vlasti i ostalo institucionalno građenje. Druga su ideološka. To je propaganda spremnosti da se pruži otpor bilo kakvim pokušajima skliznuća u tiraniju.

Otprilike isto je i sa korporacijama. Mogu se graditi modeli o tome kako će se upravo u distribuiranom režimu rešavati konflikti u okviru ankapije. Na primer, potpuno mi je privlačna Fridmanova, ili joj srodna Molinjijeva šema. A može se jednostavno postulirati da, prvo, upravo sam čovek uvek odlučuje da li će poštovati taj ili onaj ugovor ili izaći iz njega, a drugo, da je upravo čovek mera svih stvari, i ako on smatra da vidi nepravdu, onda je na njemu da odluči da li će pomoći u njenom uklanjanju. Ne postoji nikakav magični ugovor o nenapadanju koji je obavezan za opšte poštovanje, već postoje privatna uverenja o onome što je ispravno. Da li je korporacija prešla granice? Korporaciju treba kazniti.

Anarhija nije održiva bez stalne spremnosti ljudi na direktne akcije u odbrani pravde. A određene strukture, poput organizacija za rešavanje sporova, jednostavno omogućavaju korišćenje podele rada. Mala i ujedinjena korporacija zla sposobna je da zastraši mali teritorij i iscedi sve iz njega. Ali u uslovima anarhije, ona ima malo šanse da razvije uspeh i proširi se izvan određenog limita: akumulacija kritične mase koordinisano delujućih neprijatelja oduzimaće toj korporaciji sve snage na njihovo obuzdavanje.

Dakle, da sam pri ankapu želela da se potvrđujem kroz prisilu i oduzimanje tuđe imovine, to bih radila kao mala grupa, anonimno, i nestala bih u noći čim bi se protivnik opomestio. U razvijenom informacionom svetu to bi, najverovatnije, značilo hakerske napade – nakon napada na fizičke objekte teže je obrisati tragove. Da, kriminal ove vrste je kod ankapa sasvim moguć, pa čak i održiv. Ali svi oni hipotetički slučajevi u duhu „tvoj deda je instalirao piratski Windows pre pola veka, od tada su se nakupile kamate za kašnjenje, i zato je odlukom našeg džepnog suda pretvoren u ugovorno robljstvo na trideset godina“ – to je pokušaj da se zamisli anarhija u kojoj su svi bez izuzetka pogođeni etatiističkim bolestima mozga. Dokle god su pogođeni, anarhije jednostavno neće biti, a kada se bolest uspe prevazići, takvi slučajevi će postati nemogući.