Pred kraj godine Libertarian Band je ipak izbacila finalni video iz ciklusa o nasilju. Ispao je pomalo opušten i ohrabrujuć, baš ono što treba krajem decembra. Kaže se, da, nasilje jeste, naravno, problem, ali to je za mnoge problem, i mnogima je isplativo da ga reše. A pošto tehnički izgleda rešivo, pošto već postoje i cilj i sredstva, onda će se, naravno, ono i rešiti.

Imam dve glavne primedbe na ceo ciklus. Prvo, on je prilično apstraktan. Problem nasilja uopšte je kao problem siromaštva uopšte. Ljude više brine lična bezbednost i lično blagostanje, a ako se raspravlja o makroparametru, to značajno smanjuje uključenost. Drugo, postulisano razdvajanje samoobrane i osvete je u velikoj meri veštačko. Shodno tome, govoriti o tome da je prvo božanski, a drugo ne – neizbežno će izazivati rasprave: zašto, zapravo, ne, i gde je granica. Evo, neko me udari, ja uzvratim, a meni kažu da nisam u pravu, osveta je loša, treba delovati nenasilnim metodama. Ja izjavim da je to bila samoobrana, a meni odgovore kako to može biti samoobrana ako su me već udarili. Zašto je razlika u vremenu razmene udaraca od jedne sekunde u redu, a od jednog dana nije?

Ipak, lična bezbednost je u korelaciji sa opštim nivoom nasilja, kao što je lično blagostanje u korelaciji sa opštim nivoom siromaštva, a i nenasilne metode rešavanja konflikata su u ogromnom broju slučajeva veoma efikasne. Tako da će mi zagovornici pristupa koji se promoviše u ovom ciklusu za sada ostati saveznici. Zapravo, tačno do trenutka kada opšta fascinacija ovim pristupom ne umanji moju ličnu bezbednost, a do toga je još veoma daleko.